Aleksandar Ciga Vitorović

GLAVNI UREDNIK RTV BEOGRAD, NOVINAR I PUBLICISTA, POSLANIK SAVEZNE NARODNE SKUPŠTINE JUGOSLAVIJE  –  Ciga je rođen 1926. u Šepšinu u zadružnoj kući dede Koste Vitorovića (i babe Mileve Vukotić iz Umčara), u porodici oca Miladina, majke Radmile (Rašić iz Kamendola), brata Dragoslava i sestara: Milene, Vidosave i Stanislave. Osnovnu školu završio je u Šepšinu. Po ugledu na starijeg brata od strica, Miletu Vitorovića, koji je bio poznati učesnik NOB u našem kraju a posle rata akademski slikar, upisao je gimnaziju u Beogradu i pred sam rat položio malu maturu. Za vreme rata bio je aktivan učesnik partizanskog pokreta u kosmajskom kraju.

Posle rata, uz rad završio je gimnaziju i nastavio školovanje u Beogradu gde je završio Vojnopolitičku školu (1948), a zatim Pravni fakultet (1958). Studirao je takođe i novinarstvo (NDVŠ), istoriju filozofije i uporednu religiju. Bio je 1948. član jugoslovenske delegacije u Bugarskoj u dogovorima o Balkanskoj federaciji. Biran je 1963. za poslanika Narodne skupštine Jugoslavije. Među inicijatorima je i u prvom je predsedništvu tzv. Trećeg parlamenta Kulturno-prosvetne zajednice Beograda i Srbije.

Novinarstvom se bavio još tokom rata uređujući list „Kosmajski omladinac“ što nastavlja posle rata kao urednik u listu „Novi dani“. Od 1958. je u Radiju i Televiziji Beograd gde je objavio brojne napise i emisije, sarađujući istovremeno i u drugim listovima. U RTB-u je obavljao dužnost glavnog odgovornog urednika informativnog programa (1960-1971), zamenika generalnog direktora za programe radija i televizije, direktora za Centra za istraživanje programa, kao i druge rukovodeće dužnosti. Obišao je mnoge zemlje, bio je dopisnik RTB iz Poljske (1959/60), objavio je 1963. seriju radijskih i TV reportaža s puta po SSSR-u i, kao jedini jugoslovenski novinar, proveo je više meseci na ratištu u severnom Vijetnamu. Kao poznati jugoslovenski novinar bio je 1967. gost vlade SAD, 1968. gost engleske vlade, 1969. lični gost princa Norodoma Sihanuka, a 1973. gost Kine. Ispred Saveza novinara Jugoslavije učestvovao je na konferencijama o informisanju nesvrstanih zemalja u Tunisu i Bagdadu (1976). Povodom beogradskog zasedanja OEBS-a organizovao je svetsku konferenciju novinara o tzv. Trećoj korpi međunarodne saradnje. Godine 1978. dao je ostavku na sve funkcije, sem na dužnost člana Saveta Republike, i posvetio se isključivo pisanju.

Danas je Ciga već dugo u penziji u kojoj je bio veoma aktivan u svom spisateljskom radu. Objavio je niz knjiga u poslednje dve decenije od kojih je pre dve godine odštampao i izabrana dela u deset knjiga koja se mogu danas nabaviti u beogradskim knjižarama. Pronašli smo ga u njegovom stanu na Banjici jedno nedeljno prepodne i pitali ga o proteklim vremenima.

Ako bi se vratili na sam početak, u tridesete godine prošlog veka, kako ste se odlučili na dalje školovanje? – Mi smo bili ustvari jedna srednjestojeća zadruga od četrnaest članova, iako su u to vreme zadruge već bile na izmaku. Na čelu zadruge je bio naš deda Kosta i on je imao dva sina, koji su imali svoje familije. Moj brat od strica Mileta je već bio 5. razred gimnazije kada sam ja odlučio da upišem gimnaziju. Mileta je pohađao 4. mušku gimnaziju u Beogradu, i ja sam posle prijemnog ispita u Smed. Palanci takođe upisao tu gimnaziju. Zajedno smo putovali vozom u školu a kasnije i stanovali u stanu njegove tetke Mire u Šumatovačkoj 155. Mileta je bio jedinac i slabog zdravlja tako da je on prvi odlučio da se školuje u našoj familiji. Bio je skojevac u Beogradu pre rata, zajedno smo učestvovali u demonstracijama 27. marta.

Posle četiri godine, pred sam rat, položio sam malu maturu. Nisam išao za vreme okupacije u školu, pridružio sam se, zajedno sa bratom, partizanskom pokretu kosmajskog kraja. Krili smo i čuvali buduće borce. Kosmajskog partizanskog odreda. Iz rata sam izašao sa nadimkom Ciga, koji sam dobio kao konspirativno ime od Kike, jer sam bio preplanuo od sunca boraveći stalno na terenu.

Kao učesnik NOB sigurno su se posle rata pred vama otvorile razne mogućnosti u pogledu budućeg zanimanja? – Nisam nikad bio u dilemi šta ću dalje posle rata, imao sam više sukoba u vojsci zbog moje želje da nastavim školu. Bio sam učesnik prvog kursa za bezbednost u Vrnjačkoj banji i tamo su me prvi put ribali što neću da ostanem u vojsci i što želim da nastavim školu, srećom upravnik me je zaštitio. I tako, posle rata ostao sam u službi a u večernjim časovima nastavio sa školovanjem. Bili su u to vreme kursevi za ratom ometene đake za nas starije koji smo bili u ratu. Ja sam pohađao gimnaziju u ulici Narodnog fronta, prelazili smo gradivo jedne školske godine za 4-5 meseci tako da sam položio veliku maturu posle dve godine.

Gde ste imali službu u to vreme? – Ja sam bio član Okružnog komiteta SKOJ-a na kraju rata i to sam ostao i po završetku rata. Mladenovac je odmah po oslobođenju postao okružno mesto. Okružni komitet partije bio je u Badžakovoj vili, Okružni narodno-oslobodilački odbor u Acovićevoj kući, zatim tu je bio i Okružni front, a Okružni komitet SKOJ-a bio je na spratu u čika Mitinoj apoteci. Tu smo bili od 1944. do kraja 1945. godine. Zajedno sa mnom i OK SKOJ-a bili su i Žarko Simić, Rajko Dimitrijević (?)… Ja sam u to vreme bio jedini školovani član u OK SKOJ-a. Okrug mladenovački je tada zahvatao celo područje od Morave do Kolubare: Lazarevac, Umku, beogradski Vračar, Kosmaj, Grocku, Smederevo, Vel. Planu, Smed. Palanku, itd. Krajem 1945. preselili smo se za Beograd. Ja sam našao jednu kuću na Dunav stanici, napuštenu vilu generala Kostića, gde smo iz Mladenovca preselili OK SKOJ-a. Posle dve godine uselili smo se u Resavsku ulicu gde smo ostali do kraja. Pored rada u komitetu bio sam celo vreme u vojsci, u Korpusu narodne odbrane, a neko vreme sam bio oficir korpusa narodne odbrane u UDB-i, bio sam u uniformi od 1946. do 1949. godine.

I kako je teklo dalje školovanje? – Radio sam u komitetu preko dana a uveče sam išao u školu. Završio sam 1948. Višu vojno-političku školu na Banjici. Postao sam zatim glavni nastavnik za obuku i bezbednost pa sam organizovao i jedan kurs. Kasnije sam pohađao novinarsko-diplomatsku školu tri godine, isto uz rad, i kada sam trebao da je završim, oni je ukinu. Ukinuo je Đilas. Imali smo na toj školi internat gde se skupilo jedno društvo koje je izlazilo noću u provod. Onda partijska komisija, na čelu sa Danilom Purićem, isključi nas sve iz partije, i mene koji nisam bio sa njima, jer sam bio vanredni student. Posle me vrate, ali zato ostane isključena moja prva žena i to njeno društvo. Posle je ona ipak radila kod Rankovića, i pored tog isključenja. Prešao sam onda na Pravni fakultet, priznali su mi dosta ispita iz novinarske škole. To je bila jaka škola u kojoj je i Mihajlo Marković bio profesor.

I kad počinjete u Radio Beogradu? – Po diplomiranju na Pravnom fakultetu dobio sam 1958. na Radio Beogradu mesto zamenika glavnog urednika za programe prema socijalističkim zemljama. To je bio program za inostranstvo, imali smo velike antene za kratke talase, koji su daleko dopirali, čak iz Sibira smo dobijali pisma slušalaca. Radno mesto nam je bilo u zgradi Radio Beograda u Makedonskoj ulici i tu sam radio nekoliko godina.

A kad počinjete na Televiziji Beograd? – Godine 1962. pozvan sam od CK da prihvatim mesto glavnog urednika na Televiziji Beograd. To sam prihvatio pod pritiskom, nisam to želeo jer su se pri formiranju te nove informativne kuće okupili ambiciozni ljudi sa raznih strana pa sam očekivao probleme. Ja sam jedini bio nosilac spomenice u tom kolektivu i normalno odmah me izaberu za sekretara partije TV Beograd. Pored redovnog posla, ređaju se sastanci, diskusije, moraš da maltretiraš ljude i oni tebe. Kad se desi neki skandal, ja sam bio zadužen po partijskoj liniji, da ispravljam po televiziji ko je kriv. Televizija se u to vreme tek formirala, jedan Amerikanac instruktor nas je obučavao. Tih godina još uvek je išao probni, eksperimentalni program.

Ko je u to vreme radio u vašoj redakciji? – Spikeri su u to vreme bili najpopularniji. Brana Surutka je bio naš najbolji spiker svih vremena, više je voleo radio, nije voleo televiziju jer je bio sitan, zatim Mile Zdravković, Branko Ilić, pa Dušanka Kalanj (Stojanović), Šibenčanka, Ljiljana Marković, Beograđanka, kasnije Danka Nikolić, Staka Novović, Vesna Nestorović itd. Na nedavnoj proslavi 49-godišnjice osnivanja televizije, čiji je snimak emitovan 23. avgusta na Drugom programu RTS-a, nazvali su nas pionirima televizije što smo faktički i bili. Drugi dnevnik je bila kao i danas udarna emisija i to nije bio samo beogradski dnevnik nego i jugoslovenski dnevnik, koji se emitovao u svim republičkim centrima.

Ko je pripremao tekstove vesti? – Koristili smo Tanjugove vesti sa našeg teleprintera. U redakciji su se odabirale vesti zanimljive za televiziju, zatim su se te vesti kucale a ja ili moj zamenik smo ih pregledavali. Sve je bilo uhodano, moj zamenik je bio Duško Đurić, Šapčanin, zvao sam ga Sedeći bik. A u mojoj redakciji političko-informativnog programa bile su sve same legende. Svako je bio zadužen osim vesti i za svoju autorsku emisiju: Milan Kovačević je držao sportsku rubriku i pravio putopisne emisije (Karavan), Svetolik Stale Mitić, Kruševljanin, koji je za vreme rata bio u logoru za prevaspitavanje omladine u Smed. Palanci, pravio je Vremeplov, javljao mi se pre neki dan, žali mi se da ne vidi na oči, on je i onda imao veliku dioptriju. Jova Šćekić (Mitević mu je bio kasnije zamenik) preslišavao je političare u emisiji Aktuelni razgovori, koju sam ja uveo. Odredio sam njega jer je on bio najoštriji, a pozivao sam u tu emisiju redom sve rukovodeće ljude osim Tita, trajala je jedan sat ali smo puštali i duže kad je razgovor bio zanimljiv. Oko te emisije digla se velika prašina, ali prvi me je podržao Milentije Popović, koji je bio jedan fini intelektualac, nije bio buzdovan i prizemljaš kao neki. Ako neko odbije da dođe u „razgovore“ ja mu kažem: „Ja sam te najavio, ti ne moraš da dođeš, a ja ću da pustim prazan ekran sa obaveštenjem da nisi hteo da dođeš“. To je uvek palilo, svi su dolazili a i neki moji prijatelji nisu bili preskočeni. Od jutra do povečerja, bila je emisija o vojsci koju sam ja pokrenuo, Kroz Jugoslaviju pravio je i vodio Miladin Tešić, Juče, danas, sutra je uvedena u zamenu za dnevnik na drugom programu, Kultura danas, u koju su dolazili književnici, načnici.., vodila je Nada Ristić. Bio sam desetak godina glavni urednik te redakcije, i za vreme studentskih demonstracija 1968. i za vreme hrvatskog proleća 1971. i za vreme liberala 1972. godine. Istovremeno vodio sam i Centar za istraživanje gledanosti programa (na Sajmištu). Radili smo razne ankete, naprimer o gledanosti Aktuelnih razgovora, i onda kad neko počne da kritikuje mi kažemo: „Evo podaci o gledanosti, koliko se gleda emisija i kako gledaoci reaguju“.

I koje je bilo sledeće zaduženje? – Od 1972. dobio sam zaduženje zamenika gen. direktora za programska pitanja radija i televizije, praktično cele kuće. Generalni direktor bio je prvo Zdravko Vuković a zatim Milan Vukos. Moja karijera na televiziji počela je na Sajmištu gde je bila osnovana i smeštena prva televizija, zatim kad je bila gotova zgrada u Aberdarevoj, prešao sam u veliku kancelriju glavnog urednika u Takovskoj ulici, koja je bila hodnicima spojena sa studijem u Aberdarevoj. Kad sam prešao za zamenika promenio sam kancelariju u istoj zgradi ali sam zadržao isti broj telefona. Otišao sam u penziju u januaru 1979. godine.

Gde ste sve stanovali po Beogradu? – Oženio sam se ovde u Beogradu prvi put Persidom koju sam upoznao na jednom kursu gde je ona bila upravnik te škole. Dobili smo ćerku Zoricu (1946) koja je danas pravnik i radi u Ustavnom sudu. Sin Vladimir rodio se 1948. i postao uspešni inženjer elektrotehnike. Umro je iznenada 1988. od srca dok je igrao košarku. Na samom početku me je izdržavala žena, a zatim sam primao platu u Okružnom komitetu, a radio sam i u Agitpropu gde sam takođe primao platu. Kao oficir stanovao sam u internatu škole, a stanovali smo i na spratu Okružnog komiteta, u vili Kostića, zatim u Resavskoj, odatle sam se i oženio Persidom. Prvi stan smo imali u Bulevaru revolucije kod vinarskog trgovca Jevđenijevića. On se naljutio kada je morao da nam oslobodi jedan stan, a stan smo opremili stvarima iz magacina narodnih dobara koje su rekvirirane ko zna od koga. U tom stanu se rodila Zorica i tu smo ostali nekoliko godina. Sledeći stan smo imali u Kraljevića Tomislava ulici, kod Karađorđevog parka, zatim u Kralja Milutina ulici, oko godinu dana. U Lamartinovoj ulici smo ostali najduže, desetak godina.

I kako sada živite? – Od 1979. sam u penziji. I moja druga supruga Lela je takođe u penziji, živimo od 1981. u svom stanu ovde na Banjici. Lela je bila dugodišnji šef kabineta ministra finansija, radila je 26 godina u zgradi SIV-a. Imamo sina Vojina (1983), dipl. inž. elektrotehnike koji sada radi u firmi „Arius“. Od ćerke Zorice imam unuka Nenada, farmaceuta (praunuci Ivan, Marko, Srđan) i unuka Jelenu, koja je arhitekta. Od sina Vladimira imam unuke: Vladana, akademskog slikara i Maju, studenta. Zahvaljujući mom spisateljskom radu koji me preokupira, mojoj supruzi i brojnom potomstvu mogu da kažem da dobro živim.

Poželimo porodici Vitorović sve najbolje u daljem životu i radu. (Pečat,U.M. avg. 2007)

Aleksandar Vitorović Ciga preminuo je 2016. u Beogradu. Ispraćaj za kremaciju Aleksandra Vitorovića, po njegovoj želji, bio je u porodičnom krugu.

Bibliografija

Centralna Srbija, istoriografija (1967); DR Vijetnam, (1975); Zeleno i granate, putopisi; Zemljišno stanje, roman, (1990), Kuća nasred puta, roman, 1992; Ubijte svak brata svojega, roman, 1993; Ona koja sve rađa i ukopava, pesme, 1995; Varovničenja, pesma, 1996; Tako knjige starostavne kažu, eseji, 1998; Ukus zveri, roman, 1999; Sezona pacova, roman, 1999; Svet u lažigaćama, priče za decu, 1999; Prašina, roman, 2002; Knjige starostavne, eseji, 2003; Pesme, 2004; Putopisi i susreti, 2004; Izabrana dela u 10 knjiga, Beogradska knjiga, 2004