Dimitrije Mita Pop-Hristić

APOTEKAR MLADENOVAČKI  –  Čika Mi­ti­na apo­te­ka

Na gor­njem (se­ver­nom) uglu da­na­šnjeg par­ka, ne­ka­da­šnjeg Žit­nog tr­ga, na­la­zi se sta­ra le­pa ku­ća, svi­ma u va­ro­ši zna­na kao “Mi­ti­na apo­te­ka”, ko­ju je po­di­gao ču­ve­ni mla­de­no­vač­ki apo­te­kar Di­­mi­tri­je Pop Hri­­s­tić. Ta zgrada je danas simbol starog Mladenovca i Mladenovčani bi trebali da znaju koje tu zgradu sagradio i u njoj živeo i radio do svoje smrti sedamdesetih godina XX veka.

Do­šav­ši u Mladenovac sa st­u­­­di­­ja u Za­gre­bu i Gracu, Mi­ta Hri­stić je oko 1898, ot­ku­pio sta­ru apo­te­ku od Ko­ste Bel­ki­ća za 20.000 di­na­ra. Go­di­ne 1906. Mita ot­ku­plju­je abadžijsku radnju i plac od Mi­lo­ja Mi­tra­ši­no­vi­ća i gra­di svo­ju zgra­du-apo­te­ku na uglu Žitnog trga sve do no­vem­bra 1907. ka­da se u nju i use­lja­va. Dok se gra­di­la apo­te­ka, Mi­ta je pre­me­stio rad­nju kod rampe u lokal Ili­je Đor­đe­vi­ća gde je ra­dio go­di­nu da­na. Me­đu­tim, ni­je sve išlo bez po­te­ško­ća, mla­di apo­te­kar je upao u fi­nan­sij­ske pro­ble­me zbog vi­so­kih ka­ma­ta a do­šlo je i do su­ko­ba in­te­re­sa kre­di­to­ra An­to­ni­ja La­zi­ća i Ili­je Đor­đe­vi­ća. Go­di­ne 1912. apo­te­ka je za­tvo­re­na i Mi­ta je oti­šao u rat. Vra­tio se 1913. na­red­bom voj­nog na­čel­ni­ka, uz sa­gla­snost mi­ni­stra voj­ske, da sa­če­ku­je vo­zo­ve sa ra­nje­ni­ci­ma, ko­ji su do­la­zi­li sa Bre­gal­ni­ce, i de­li sa­ni­te­tu le­ko­ve. Go­di­ne 1914. apo­te­ka je po­no­vo za­tvo­re­na i či­ka Mi­ta od­la­zi u Pr­vi svetski rat.

Mi­ti­na le­pa ku­ća u cen­tru na­šeg gra­da ima­la je bur­nu isto­ri­ju, a ve­ro­vat­no naj­slav­ni­ju go­di­nu ku­ća je ima­la ka­da se u njoj 1915. sme­stio štab ge­ne­ra­la Živ­ko­vi­ća ko­ji je oda­tle ko­man­do­vao Va­rov­nič­kom bit­kom. Po­sle to­ga do­šla je austro­u­gar­ska oku­pa­ci­ja. Po po­vrat­ku iz ra­ta 1919. či­ka Mi­tu je sa­če­kao te­žak uda­rac. Sva ro­ba, sve stva­ri, svi su­do­vi su bi­li raz­ne­se­ni, ni jed­na sto­li­ca ni­je bi­la sa­ču­va­na. Bi­lo mu je po­treb­no dve go­di­ne da se opo­ra­vi. Ka­da je Nikola Bo­di do­bio dozvolu da otvo­ri apo­te­ku u Mla­de­nov­cu či­ka Mi­ta se ža­lio mi­ni­star­stvu da u Mla­de­nov­cu ne­ma po­sla ni za jed­nog apo­te­ka­ra, ali mu žal­ba ni­je usli­še­na. Či­ka Mi­ta je bio uve­ren da je to za­ve­ra po­sla­ni­ka Vlaj­ka Đor­đe­vi­ća-Stanića (DS) jer ni­je hteo da gla­sa za nje­ga. Verovatno se u to vreme Mita pri­bli­žio Jan­ku Ba­dža­ku (JRZ) što se vi­di iz jed­ne fo­to­gra­fi­je sa Ba­dža­ko­ve sla­ve gde je usli­ka­na njegova su­pru­ga Per­ka.

Sa či­ka Mi­ti­nog bal­ko­na go­vo­ri­li su ra­zni po­li­ti­ča­ri a sam či­ka Mi­ta ni­je se previše iz­ja­šnja­vao ni za jed­nu stran­ku, go­vo­rio je da su sve stran­ke nje­go­ve mu­šte­ri­je, ali je do­ži­veo da mu jed­nog si­na stre­lja­ju par­ti­za­ni, a dru­gi da po­beg­ne iz ze­mlje. Mla­đi sin, Kon­stan­tin – Ko­sta, rođen 1914. u Mladenovcu,  ni­je že­leo da gle­da ka­ko im ko­mu­ni­sti od­u­zi­ma­ju apo­te­ku i ku­ću, pa ga je pred do­la­zak Ru­sa či­ka Mi­ta ukr­cao na ka­mion ko­ji ga je za­u­vek od­ve­zao iz Mla­­de­­nov­ca. U tim da­ni­ma rat­nog ha­o­sa Ko­sta je us­peo da pre­beg­ne u Ita­li­ju i 1944. stig­ne u Lon­don.

Ko­sta Pop-Hristić, koji je do ta­da ra­dio i po­ma­gao ocu u apo­te­ci u Mla­de­nov­cu, igrom sud­bi­ne do­če­kao je da u Lon­do­nu otvo­ri svo­ju apo­te­ku i sa­gra­di dve ku­će. Ko­sta je po do­la­sku u Lon­don ra­dio kao mo­ler i u tom po­slu po­tre­fi mu se si­tu­a­ci­ja da kre­či stan jed­nom sta­rom apo­te­ka­ru, ko­ji je za­pa­zio da Ko­sta pre­li­sta­va nje­go­ve apo­te­kar­ske knji­ge. I ta­ko, sti­ca­jem ok­ol­­no­sti lon­don­ski apo­te­kar za­po­sli mla­de­no­vač­kog apo­te­ka­ra Ko­stu da bi ovaj kroz go­di­ne, vred­nim ra­dom i šted­njom, do­šao i do svo­je apo­te­ke u svet­skoj me­tro­po­li. Da­nas u Lon­do­nu ži­vi Ko­stin sin, Di­mi­tri­je Pop Hri­stić, ko­ji ni­je apo­te­kar kao nje­gov de­da i otac, pa je pro­dao oče­vu apo­te­ku. Ka­da se že­nio, or­ga­ni­zo­vao je svad­bu u be­o­grad­skom hotelu Me­tr­o­po­l, a sva­to­vi su bi­li po­la Lon­don­ci (po mla­di Angelini En­gle­ski­nji), po­la Be­o­gra­đa­ni. Da­nas (2005) Mi­tin unuk već ima tri ćer­ke.

Či­ka Mi­tin sta­ri­ji sin Vo­ja mo­bi­li­san je pred kraj ra­ta u čet­ni­ke s ko­ji­ma je stra­dao 1944. od par­ti­za­na u Aranđelovcu (ta­mo je tih da­na bi­la ve­li­ka po­gi­bi­ja, 18 mrtvih, se­ljač­ka ko­la pro­la­zi­la su mladenovačkom glav­nom uli­com pre­vo­ze­ći mr­tve. Po­red dva si­na, Mi­ta je s pr­vom su­pru­gom Na­ta­li­jom imao i tri ćer­ke, Stan­ku, Mi­li­cu i Ka­si­ju. Mi­ti­na unu­ka Zo­ra­na Pu­rić (od ćer­ke Mi­li­ce), ko­ja ži­vi u Be­o­gra­du, da­nas pri­ča da su Pop Hri­sti­ći od Tu­ra­ka po­be­gli iz Pri­zre­na u me­sto Ja­njina, cincarsko središte u Grčkoj, i da i da­nas ima­ju ta­mo ro­đa­ke ko­ji se pre­zi­va­ju Pa­pa­kri­stu. Zo­ra­na je bila su­pru­ga Da­ni­la Pu­ri­ća, biv­šeg glav­nog ured­ni­ka Po­li­ti­ke i am­ba­sa­do­ra. Mi­tin ro­đe­ni brat je bio apo­te­kar u Ohri­du, a dru­gi brat An­to­ni­je bio je kon­zul u Alek­san­dri­ji. I Mi­ti­na ćer­ka Ka­si­ja se uda­la pre ra­ta za apo­te­ka­ra (u Stru­gi), i ta­ko re­dom, pa da­nas u či­ka Mi­ti­noj ši­roj po­ro­di­ci po­sto­ji 19 apo­te­ka­ra, kako se vidi na jednoj fotografiji koju čuva Zorana. Mi­ti­na pr­va su­pru­ga Na­ta­li­ja ub­i­­je­­na je za vre­me Pr­vog ra­ta od raz­boj­ni­ka u Na­ta­lin­ci­ma ka­mo se sklo­ni­la kod oca bo­ga­tog tr­gov­ca, ta­ko da je či­ka Mi­ta ostao sam s pe­­to­ro de­ce. Ože­nio se dru­gi put, Per­kom, i do­bio još jed­nu ćer­ku Je­lu. Je­la se uda­va­la pr­vo u Kra­gu­jev­cu, ali to ni­je us­pe­lo, br­zo se vra­ti­la ku­ći i bi­la za vre­me oku­pa­ci­je atra­k­ci­ja za va­ro­ški kor­zo, jer je bi­la pra­va le­po­ti­ca. Upo­zna­la je u Mla­de­nov­cu Du­ška De­di­ća, ko­ji je bio in­že­njer he­mi­je, “sa­pun­dži­ja” u kla­ni­ci, ali po do­la­sku Ru­sa Du­ško je oti­šao u rod­ni kraj. Po­sle oslo­bo­đe­nja Du­ško se vra­tio i na­šao Je­lu, ko­ja je ta­da ra­di­la u jed­noj dro­ge­ri­ji po­red knji­ža­re Ge­ce Ko­na u Be­o­gra­du. Du­ško je ži­veo s Je­lom u Mla­de­nov­cu i ra­dio vi­še go­di­na u kla­ni­ci “7. ju­li”. Bio je atle­ta, vi­sok pre­ko dva me­tra i iz­vr­stan pli­vač, što je če­sto de­mon­stri­rao na ba­ze­nu fa­bri­ke dža­ko­va. Po va­ro­škoj pri­či, na olim­pi­ja­di 1936. osvo­jio je me­da­lju u pli­va­nju a ka­sni­je su do­šle pri­če da je bio stric Ar­se­na De­di­ća. Du­ško i Je­la s ćer­kom Ne­nom, su se na kra­ju od­se­li­li iz Mla­de­nov­ca u Ri­je­ku. Ne­nin sin (Far­ma­kov­ski) ži­vi da­nas u Be­o­gra­du.

Ok­to­bra 1944. po oslo­bo­đe­nju ko­mu­ni­sti su spa­li­li kom­plet­nu či­ka Mi­ti­nu bi­bli­o­te­ku. Iz­ba­ci­va­li su kroz pro­zor kom­ple­te Srp­­ske knji­žev­ne za­dru­ge, Ka­ri­ja­ti­de i Na­rod­nog de­la na trg (danas park) i tu na­pra­vi­li lo­ma­ču. Ta zbir­ka bi da­nas ima­la ne­pro­ce­nji­vu vred­nost i zna­čaj za Mla­de­no­vac da je osta­la grad­skoj bi­bli­o­te­ci. U Mi­ti­nu ku­ću se tih da­na use­lio okru­žni ko­mi­tet i za­tim sre­ski ko­mi­tet SKOJ-a (tu su na­vra­ća­li Dra­ža, Šu­ca, Sr­ba Jo­si­fo­vić, Ba­no­vac, Jer­ko, Mla­den…), koji je tu ostao do 1948, ceo taj kri­zni pe­riod ka­da su tu do­ne­te za mno­ge meštane i namernike sud­bo­no­sne od­lu­ke, ko­je su če­sto zna­či­le ži­vot ili smrt. Ka­sni­je se tu use­lio AFŽ. Po­sle ra­ta, či­ka Mi­ta je ra­dio u svo­joj apo­te­ci u “dru­štve­nom sek­to­ru”, a po­ma­gao mu je i Mi­ša Nikolić Apo­te­kar ko­ji je ka­sni­je ra­dio i u Bo­di­je­voj do­njoj apo­te­ci, a na sprat Mi­ti­ne ku­će, u tri sta­na, use­li­li su se op­štin­ski sta­na­ri. Po od­la­sku u pen­zi­ju Mita se upo­r­no ža­lio mi­ni­star­stvu da mu je pen­zi­ja ma­la, ali mu žal­ba ni­ka­da ni­je usli­še­na.

– Ka­da je po­sle ra­ta či­ka Mi­ta bo­ra­vio kod si­na u Lon­do­nu ovaj ga je po­veo dok­to­ru da mu pri­ka­či slu­šni apa­rat. Či­ka Mi­ta je pro­bao apa­rat i dis­kret­no za­mo­lio si­na da iza­đu na­po­lje da mu ne­što ka­že. U hod­ni­ku je re­kao si­nu: “Ne tre­ba mi” – “Ka­ko ta­ta ne tre­ba ti” – “Ne mo­ra Mi­ta Apo­te­kar sve da ču­je.” Či­ka Mi­ta se naslušao u svojoj radnji mnogih priča i abrova a već je bio na­vi­kao na svo­ju glu­vo­ću i ni­je že­leo to da me­nja.

Sle­de­ću aneg­do­tu o či­ka Mi­ti za­be­le­ži­la je Oli­ve­ra Mi­li­će­vić: U po­od­ma­kloj sta­ro­sti či­ka Mi­ta je če­sto bi­vao u Do­mu zdra­vlja. Ka­da je jed­nom pri­li­kom, le­kar u Do­mu zdra­vlja za­bri­nu­to upo­zo­rio po­zna­tog apo­te­ka­ra, da mu je sta­nje zdra­vlja ve­o­ma ugro­že­no i da će mu obez­be­di­ti am­bu­lant­na ko­la za po­vra­tak ku­ći, či­ka Mi­ta se na tre­nu­tak ne­kud iz­gu­bio. Če­tvrt ča­sa doc­ni­je, od­ne­kud se po­ja­vio i uz­ne­mi­re­nom oso­blju jed­no­stav­no re­kao: “Išao sam ku­ći da oba­ve­stim Per­ku (su­pru­gu) da ću da do­đem ko­li­ma.”

Pop Hri­sti­ći su se u Mla­de­nov­cu dru­ži­li s kom­ši­jom od pre­ko pu­ta, gvo­žđa­rem Ri­stom Lu­ki­ćem, za­tim sa dr Če­dom Đor­đe­vi­ćem, si­nov­cem dr Van­đe­lom i dru­gi­ma. Zabeleženo je da su se Pop-Hristići družili i sa Atanasijevićima, vlasnicima Selters banje, verovatno prirodom svog posla, jer je banjskim gostima i ordinaciji dr Stavre bilo uvek potrebno mnogo lekova. Porodica tetka Dese Aćimović, bojadžijke, bila je veliki prijatelj porodice Pop-Hristić, preko Desinog brata Dušana Simića, Kostinog vršnjaka iz varoši. Obojica su 1944. izbegli u inostranstvo. Desina ćerka Dušica seća se kako je kao još vrlo mala trčala do čika Mitine apoteke gde su je MIta i Perka vrlo srdačno dočekivali i davali joj šarene bonbone iz tegli izloženih mušterijama.

Či­ka Mi­ta i tet­ka Per­ka su pod sta­rost ži­ve­li u pri­ze­mlju svo­je ku­će jer su im gor­nji sprat i lo­kal na­ci­o­na­li­zo­vali. Prolaznici su mogli da vide čika Mitu kako u slobodno vreme čita novine u svojoj sobi. Pomoćne zgrade pored apoteke, koje su danas lokalčići pored parka, bile su Mitini magacini i radionice u kojima je stari apotekar spravljao lekove, dok nisu dolaskom komunista takođe „nacionalizovane“.

Le­gen­dar­ni či­ka Mi­ta apotekar je umro u svo­joj 93. go­di­ni u Mla­de­nov­cu u svo­joj spa­va­ćoj so­bi ko­ja se na­la­zi­la na me­stu nekada­šnje rad­nje za he­mij­sko či­šće­nje. Per­ka ga je sa­hra­ni­la u Na­ta­lin­cima po­red si­na Vo­ji­sla­va, a ona je po­sle svo­je smr­ti sa­hra­nje­na u Be­o­gra­du u po­ro­dič­noj grob­ni­ci Tu­feg­dži­ća.