Dragovan Jovanović

POZORIŠNI, FILMSKI I TELEVIZIJSKI AUTOR

Dragovan je rođen 1937. godine u Duboni u porodici trgovca Živomira Jovanovića (Žike Dubonjca), majke Milene i starije sestre po ocu Živoslave (Mice) koja danas (1998) živi u Beogradu. Imao je i brata po majci po imenu i nadimku Rade Janković Kupusar koji je odrastao kod dede u Vlaškoj. U Mladenovac dolaze 1940. gde otac seli radnju i taj događaj pamti najviše po svojoj mački koja je ostala na kućnom pragu, koju je strčavši sa kola uplakan zgrabio i poneo sa sobom u novi dom. Mladenovac je tada bio mala varoš zanatlija i trgovaca u kojoj su se svi poznavali. Doselili su se u gornju ulicu (Kosmajsku) u veliko dvorište Vite Krklje koje se i danas nalazi preko puta Soskića kafane (današnjeg Lovca). Tu je bilo mnogo prostora za igru, u dvorištu je bio jedan koš za kukuruz ispod koga je mali Dragovan krio bombone koje je „nabavljao“ u očevoj radnji tako da su njegovi drugovi bili stalno obskrbljivani slatkišima. Tako je bilo sve dok jednoga dana otac nije pronašao u skrovištu skoro tri kila bombona i morao edukativno da deluje (čitaj batine). Tu je bilo jedno društvo dečaka – Josifovići: Šiša, Civa, Ćićko i Stojan, Vitin sin Nane, Vladanko, Lule, Zec, u susednom dvorištu Mikica Cincarin, Jocko Milić, Skuki i drugi, a prvi pravi drug bio mu je Gena (Toma Stojković), njegov rođak, najveći džambas u varoši, koji je bio nešto stariji od njega pa je bio njegov zaštitnik. Drugovi su teško izgovarali Dragovanovo ime, prvo su ga zvali Dandan i na kraju je ostao Danda. U susednom dvorištu je stanovala i Kika koja je tada bila učenica domaćičke škole i ni po čemu nije odavala da će postati partizanska legenda.

Godine 1944, mesec dana pred oslobođenje, Nemci su zbog jednog svog ranjenog vojnika krenuli u raciju i otac se tada na brzinu sakrio na tavan već pomenutog koša. Međutim majka nije to shvatila ozbiljno pa je počela uspaničeno da doziva oca da siđe i traži negde odbegle kokoške. Otac je posluša i siđe a u tom momentu naiđu kamionom Nemci, uhapse ga i odvedu zajedno sa ostalim taocima na Sajmište u zatvor. Zatvorska hala je bila minirana i svaki dan su očekivali smrt. Kada su 12. oktobra ušli Rusi u Mladenovac nastalo je opšte slavlje i majka je sa ostalima učestvovala u veselju. Vratila se uveče sva egzaltirana i zatekla oca u kući. Otac, koji nikad nije voleo ni Ruse ni komunizam, zvekne joj šamarčinu i otera je u sobu. Kasnije je Dragovan često zadirkivao ćaleta – kako to da ne voli Ruse kad su ga oni oslobodili iz nemačkog zatvora. Tih nekoliko meseci po oslobođenju mnoge mladenovačke porodice su bile zavijene u crno zulumima nove vlasti. I Dragovanov otac je odveden u zatvor, u Žitarkinu kuću (današnji MUP), u kome je proveo mesec dana. Iz tog zatvora se mnogi nisu vratili a otac se spasao zahvaljujući jednom poručniku iz Čačka koji je išao po Mladenovcu i skupljao potpise građana koji su svedočili da je otac za vreme okupacije bio „ispravan“ i još više od toga, da je skupljao potpise – garancije za pojedinace koji su bili optuživani da su komunisti. Na kraju poručnik je uspeo da ga spasi, ali otac se iz zatvora vratio sed.

Po oslobođenju Dragovanova generacija polazi u školu. Prvo su išli u školu u obližnjoj zgradi današnje Uprave prihoda a kasnije u Sokolanu. Posle četiri godine polaze u nižu gimnaziju u staroj školi do crkve. Društvo iz gimnazije Aleksandar Grga Đorđević (danas el. inženjer, prof.na Višoj politehničkoj školi), Petar Kupres (stomatolog u Srem. Karlovcima), Žika Gligorijević (veterinar u Torontu), Mićko Petrović Varadinović (savetnik u Elektrodistribuciji Beograd), Buda Jelovac, pok. Dragoljub Prokić, zajedno sa ostalim društvom iz kraja, okupljalo se na terenu napuštene daščare (na mestu današnjeg Zanatskog centra) i tu provodilo po ceo dan igrajući lopte. Povremeno su izbijale tuče sa dečacima preko pruge gde su bili Aca Čkilja, Vova, Toma Lenin i dr. U to posleratno vreme u Mladenovcu se priređuju filmske predstave prvo u čika Žikinom bioskopu (kafana Central na mestu današnje Pijacete) zatim u prvoj pravoj filmskoj dvorani u varoši, bioskopu Džakare, gde su za klince bili rezervisani prvi redovi. Pored toga, često su bile organizovane priredbe i pozorišne predstave u izvođenju škola, fabrika i ponajviše KUD-a, u kome su najaktivniji bili: Nada Gligorijević, Blaža i Boža Mitrašinović, Raja Stanković, Sveta Đukić, Andra i Jova Kabadajić, Lule Jovanović, čika Andra Mirčić i dr.

Prva očeva radnja je bila u kući Obrada Lazića preko puta Mišine apoteke a godine 1944. kada je majka dobila nasledstvo od svojih bogatih rođaka Jovančevića iz Vlaške, prelaze u kuću Raje Lazarevića koju su delom otkupili. Nova kuća je bila jedna od najlepših u gradu sa lila pločicama na fasadi a radnja je bila jedna od većih u varoši. Pozadi kuće na spratu su imali stan koji je u ono vreme imao vodu u kupatilu i toalet, pomoću rezervoara na tavanu koji se punio kišnicom. Ali nisu dugo živeli u novom domu, jednoga dana, na Miholjdan 1946. (12. okt.) Dragovan se sa ocem vraćao iz Vlaške gde je bio kod dede na slavi i odmah sa stepeništa video razvaljena vrata svoga stana. Unutra su zatekli zloglasnog oznaša Radovana Maksimovića iz Velike Ivanče i tadašnjeg predsednika opštine Svetozara Đukića, koji su saopštili njegovom ocu da se u roku 24 časa iseli iz stana i radnje. Procenili su da je baš on taj kapitalista koji eksploatiše sirotinju iako su znali da u radnji radi samo njegova supruga i kćerka. Nisu imali gde da odu i sutradan u 12 sati došlo je šest milicionera koji su sa drugog sprata izbacili sve njihove stvari na ulicu. Otac je očajan počeo da traži po varoši mesto gde bi mogli da se smeste ali niko nije smeo da ih primi na stan. Ipak na kraju primila ih je tetka Kasija, čika Jove Čabrnjaka tašta, u svoju dvorišnu kućicu blizu nadvožnjaka koja je imala dva odeljenja (iza današnjeg video-kluba „Oskar“) i tu će ostati sledeće dve i po decenije. Jedva su mu dali mali lokal poniže kuće (danas Gold) ali ni tu nisu dugo ostali. Godine 1948. izvršena je nacionalizacija svih privatnih radnji. Otac nije želeo da ostane u trgovini i prihvati društvenu radnju nego je počeo da radi po preduzećima. Prvo je radio u Jugoazbestu gde je šio radna odela i nastavio da mrzi komuniste, ali mu to nije smetalo da sedamnaest puta bude udarnik. Zatim je prešao u Keramiku gde je bio magacioner a nešto kasnije u Minel.

Kada je sin Dragovan posle prvog filma postao poznat i društveno priznat, u vreme kada je Šiša bio sekretar u opštini, otac je godine 1972. dobio stan preko puta Tehničke škole. Ali nije u tom stanu dugo živeo, umro je 1980. Majka je umrla 1977. Sahranjeni su na mladenovačkom groblju.

Dragovan je u baba Kasijinoj kućici u detinjstvu preležao tešku bolest na plućima i od tada imao preteranu telesnu težinu. Oporavio se i u gimnaziji bio kapiten u fudbalskom timu. Mnogi mladići iz boljih kuća su tih godina umrli od tuberkuloze. Ostajali su dugo po kafanama, odavali se piću i pevali tužne pesme „Tužna je nedelja“, „Bolna su mi pluća“, „Siromah sam druže“.., a bolest ih je kosila.

U gimnaziji je bio direktor strogi Vukman Stanković koji je znao i da tuče đake kada prekrše školska pravila i od koga su morali da se kriju ako ostanu van kuće posle 19 sati. Od nastavnika pamte se: Nada Gligorijević (srpski) koja je držala dramsku sekciju, Miladin Stojadinović (matematika), Jelena Stojadinović (biologija), Čekerdeković (latinski), Boža Jovanović Skurla (hemija), Boska Antonijević Petrović (francuski), Miloš Bošković, koji je držao sjajna predavanja iz istorije, Dragoljub Đorđević Fiska koji je gimnazijalce impresionirao svojim stasom i svojim gimnastičkim vežbama, pa nastavnik biologije i filozofije Voja Veličković koji je često vodio đake na izlete na Kosmaj gde su znali da ostanu i dva-tri dana preko vikenda u planinskom domu „Javor“. Likovno je četvrte godine predavao Miodrag Živković, danas poznati vajar, koji je uradio monumentalne spomenike na Kadinjači i Tjentištu. Miodrag je tada bio mlad a u razredu su bile lepe devojke Dana Savić, Dušica Vujičić, Milja Ivković, Ljilja Sretenović i druge, tako da nije mogao da ostane ravnodušan. To je brzo bilo primećeno pa je Vukman zamolio mladog nastavnika da napusti školu.

Dragovanova generacija je bila jedna od najboljih generacija mladenovačke gimnazije koja je sve do danas ostala veoma vezana, do sada su svakih pet godina imali redovna okupljanja. Tek što je pošao u četvrti razred Dragovan se teško razboleo od tuberkuloze kičme. Morao je da leži u gipsanom koritu sedam meseci tako da je taj razred morao da ponovi. Za svoje ozdravljenje zahvalan je prof. Stojanoviću iz Beograda do koga je došao na preporuku brata učiteljice Minović. Dragovan je u gimnaziji bio vođa literarne sekcije i već je pisao priče i pesme, i kada se našao u situaciji da dugo leži i miruje, o tim svojim sklonostima i težnjama počeo je sve intenzivnije da razmišlja. Međutim po završetku gimnazije ipak je upisao fakultet po želji svoga oca koji je želeo da mu sin bude tekstilni inženjer. Tako je spalio svoje pesme i priče i otišao na Fakultet tekstilne tehnologije u Ljubljanu. Otac je u Ljubljanu redovno slao pare a Dragovan je kao mlad momak, prvi put izvan kućne kontrole, trošio te pare na provod i devojke, a ispite slabo davao, tako da se posle godinu dana vratio kući a da nije mogao da se pohvali ocenama u indeksu. Otac je tada rekao: „Pare od majčinog nasledstva smo potrošili, sada nemam mnogo da ti dam, upiši šta ti hoćeš“. Tako je Dragovan sledeće godine upisao svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Te godine 1958. stigao je u Beograd.

Danas posle četrdeset godina kada znamo da je naš Mladenovčanin Dragovan Jovanović ostavio svoj trag u srpskoj kulturi, sedimo u kafani „Madera“ na Tašu i razgovaramo s njim o burnim decenijama koje su iza njega.

Kako su protekle te prve godine studija književnosti?

Bilo je lepo, Nikola Milošević je tada bio asistent i slušali smo njegova predavanja o Dostojevskom. Fakultet nije bio težak, dao sam sve ispite i polovinu diplomskog ali diplomirao sam tek 1975. Pred kraj studija sam čuo da se na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju raspisuje konkurs za studente dramaturgije. Svi su pohrlili tamo, bilo je više od dvesta kandidata za dramaturgiju a samo sedam mesta. Proradile su razne veze i vezice. Ja sam imao već napisanu dramu „A šta sad“ koja je dobila prvu nagradu Beograda i tako se prijavim i priložim tu dramu. Na usmenom razgovoru prof. Ognjenka Milićević je procenila da bih svojim „glasom i stasom“ bio dobar glumac, ali ja sam želeo da pišem tekst a ne da ga interpretiram i tako sam ostao kandidat za dramaturgiju. Nisam mnogo verovao u uspeh između toliko kandidata i skoro da sam sve to zaboravio kada me jednog dana sretne drugarica i kaže „Da častiš“. Nisam joj do kraja poverovao i otrčim brzo u Akademiju i stvarno na oglasnoj tabli od nas sedmoro, ja prvi na spisku primljenih. Pored mene tada su primljeni Velimir Lukić, Sloba Novaković, Ljudmila Stanojević Bajford, Miodrag Petrović, Ognjen Lakićević, Jovan Mihajlović i dvoje koji neće završiti: Aleksandar Obrenović i Đorđe Lebović. Završio sam dramaturgiju 1964. za tri i po godine sa prosečnom ocenom 9,8. Imali smo sjajne profesore: Josip Kolundžić, Miloš Đurić (helenista), Bata Putnik (psihologija), Vjekoslav Afrić, Dušan Matić (moderna književnost) i dr.

Kada su počele prve režije?

Još kao student režirao sam u Dadov-u i sa tom predstavom otišao u Zagreb na Internacionalni festival studentskih pozorišta. Tu sam upoznao svoju buduću suprugu Ljudmilu Lisinu koja je igrala sa studentima iz Moskve. Upoznali smo se u septembru 1993. i kada je ona otišla u Moskvu svaki dan smo razmenjivali pisma. Tražio sam uporno vizu za SSSR u Ruskoj ambasadi ali uvek sam dobijao negativan odgovor. Onda sam napisao pismo Nikiti Hruščovu. Dvadeset drugog juna 1964. sam diplomirao a sutradan odem u Rusku ambasadu gde mi saopštavaju da je Nikita naredio da mi daju vizu. U julu sam već bio u Odesi kod Ljudmile a u avgustu smo se venčali. To je bilo lepo venčanje u jednom malom mestu kraj Moskve u ukrašenoj staroj crkvi u kojoj se u to vreme snimao film. Naime Ljudmilin profesor sa Akademije je u to vreme snimao film i kada je čuo da ćemo se venčati naterao nas je da to bude pred filmskim kamerama. Međutim brzo smo se sratali, u septembru iste godine bio sam već u vojsci, a Ljudmila je ostala u Rusiji da završi Akademiju. Služio sam u Resenu u Makedoniji i tu bio vrlo aktivan u kulturno-zabavnim aktivnostima. Priredili smo 38 priredbi i na kraju osvojili prvo mesto u Skoplju. Pukovnik Monevski me je zavoleo i to mi je kasnije mnogo pomoglo. Naime jedan od oficira je imao običaj da bije vojnike, i kada je jednog dana udario mog druga puškom ja napišem protestno pismo centru bezbednosti u Bitolj. Odmah su me strpali u zatvor i sedam dana maltretirali. Spasao me je pukovnik Monevski. U to doba stigne telegram da mi stiže žena iz Rusije. Nisu mi dali dozvolu da je dočekam, stanovala je kratko vreme kod moje tetke u Beogradu ali nije htela tu da ostane, spakovala se i došla kod mene u Resen. Iznajmili smo stančić pored kasarne, imali smo i zbog toga problema ali štitio me je moj pukovnik Monevski. Bio sam deset godina sa Ljudmilom u braku, razveli smo se 1975. Danas je u Izraelu, imamo sina Igora (rođ. 1966) koji je danas akademski slikar i živi sa njom u Izraelu. U dobrim smo odnosima, bio sam kod njih u Izraelu.

Godine 1967. bio sam asistent kod Stoleta Jankovića u filmu „Radopolje“. Zatim sam radio dve godine na radiju gde sam režirao više od stotinu radio drama od kojih pedesetak po svojim tekstovima. Tada se na radiju dobro plaćalo. U „Ateljeu 212“ režirao sam predstavu po svom tekstu „Knjiga o Jovu“ a za predstavu „Bele noći“ uradio dramaturgiju. Provodim i u Moskvi godinu dana kod Efrosa i Ljubimova.

Čuli smo da si boravio u Parizu?

Da, godine 1968. dobili smo stipendiju francuske vlade „De Gol“ i obreli se u Parizu. Ostali smo godinu dana i lepo se uklopili u tamošnju kulturnu scenu. Sin nam je ostao u Mladenovcu kod mojih roditelja. Dobio sam stalni angažman na radiju u režiji. Ljudmila je igrala u pozorištu u Parizu. Upoznali smo se i družili sa nizom velikih francuskih bardova kulture: Luj Aragon i Elza Triole, Žan Luj Baro, Žan Vilar, Andre Parsak, Demi, itd. Pohađao sam i Šabrolovu filmsku školu dva meseca.

Radio si i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu?

Da, posle godinu dana boravka u Parizu došli smo na kratak odmor u Beograd i drugog dana prošetali Terazijama držeći se za ruke, a sa druge strane naiđu Bojan i Mira Stupica, držeći se takođe za ruke. Tu se srdačno ispozdravljamo i Bojan koji je sve mlade oslovljavao sa „bumbar“ reče: „Bumbar gde si ti, jebem ti, dođi kod mene da budeš dramaturg JDP.“ Ponuda je bila veoma primamljiva jer je JDP i onda važio kao sam vrh pozorišnih zbivanja u Jugoslaviji. I tako napustimo sve što smo stekli u Parizu i vratimo se u Beograd. Otišao sam u pozorište ujutro u 7,30, u toku prepodneva je sazvan savet i već u 12 sati bio sam dramaturg u JDP (1969-1972). Bio sam praktično Bojanu pomoćnik za sva umetnička pitanja u JDP. Tempo je bio ubitačan po ceo dan su se kuvale kafe u velikim lončićima. Ljudmila je bila glumica u Narodnom pozorištu.

Kako si snimio svoj prvi film?

Tih godina počeo sam da dobijam funcije u društvenopolitičkim organizacijama vezanim za kulturu. Bio sam predsednik partijske komisije za kulturu Beograda (1972-1978), zatim predsednik iste komisije u Socijalističkom savezu, pa predsednik koordinacionih odbora svih festivala itd. Inače primljen sam u partiju veoma mlad sa sedamnaest godina ali sam uvek bio kritičan i buntovan, tri puta su me izbacivali i kad im zatrebam, primali. Na jednom sastanku baš kad se pravio spomenik na Kosmaju pitam Žiku Tešića što ne naprave film o kosmajskim partizanima. I tako krene taj projekat. Uključi se Moma Marković, pomogne nas i Draža Marković tako da smo od osam kosmajskih opština dobili pare. Film je trebao da nosi naziv „Kosmajski partizani“ ali smo ga preimenovali u „Devojka sa Kosmaja“. U filmu su igrali, Ljudmila Lisina, Miša Janketić, Mihajlo Kostić Pljaka, Ljuba Tadić, Lane Gutović, Stevo Žigon i dr. Snimalo se 45 dana i bilo je raznih dogodovština. Jednog dana treba da poseti ekipu Draža Marković a mi se vraćamo sa jedne lokacije gde smo snimali. U Rogači naiđemo na dva seljaka, podigli po jednu nogu na ogradu, nakrivili šeširiće i puše. Nikola Simić koji je u filmu glumio seljaka i po ceo dan uvežbavao lokalni dijalekt sa nama, priupita ih: „Jelej burazeri, je l’ prošo ovud Draža.“ A jedan od njih će: „Jest prošo je 1943. a prođe i malopre jedan, jebo ti on mater.“ Posle sam tu zgodu prepričavao i Draži. Premijera je bila 8. januara 1972. u sali mladenovačkog bioskopa. Bio je lep osećaj – da se u našoj sali, gde sam kao deran gledao kaubojske filmove, sada prikazuje moj film. Pre projekcije majka i otac su napravili ručak za glumce u našoj kućici, imali smo dvadesetak gostiju. To je bio jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Premijeri je prisustvovao i Veljko Vlahović tada sigurno treći čovek u zemlji. Taj film je dobio „Gran pri“ u Karlovim Varima i prvu nagradu za režiju i mušku ulogu (Pljaka) na festivalu u Avelinu. Kasnije sam snimio još tri filma: dečji „Protiv Kinga“ (1974), poljski „Miris zemlje“ (1978) i „Sablazan“ (1984) u kome su igrali Tanja Bošković, Ljuba Tadić, mali Ljubivoje Tadić i dr. Imao sam i prvu nagradu u Vrnjačkoj banji za scenario „Momak protiv“ koji nažalost nije realizovan.

Kako je nastao Sopotski filmski festival?

Taj festival je trebao da bude u Mladenovcu. Godine 1972. bio je sastanak u Mladenovcu gde sam izneo tu ideju ali je tadašnji predsednik opštine bio protiv. Sutradan sam otišao kod sopotskog predsednika opštine Miše Petrovića koji je oduševljeno prihvatio moj plan. Cela sopotska varoš se digla na noge, izgradili su Dom kulture za kratko vreme. Vratio sam se iz Avelina 19. decembra, dom još nije bio gotov, a oni plakatirali grad da festival počinje dvadeset prvog. Dvadeset prvog šrafili smo stolice u sali u 17 sati, a u 19 sati treba da počne prva predstava, i u toj žurbi zaboravimo da uključimo grejanje. Ipak je proteklo sve u najboljem redu i ja sam četiri godine bio selektor i direktor tog festivala. Nagradu „Statuetu slobode“ uradio je mladenovački profesor koga smo pominjali – Miodrag Živković. Sledeće godine doveo sam na festival Vitorija Gasmana samo mesec dana posle Kana gde je dobio „Gran pri“ za „Miris žene“. Uručili smo mu nagradu za celokupno stvaralaštvo na vrhu Kosmaja pred 20.000 ljudi. Posetio sam ga jednom prilikom u Italiji, tu statuetu drži iznad svog stola kao jednu od najdražih. Doveo sam u Sopot: Bondarčuka, Kostu Gavrasa, Melinu Merkuri, Grigorija Čuhraja i niz poljskih i čeških filmskih stvaralaca. Sopot je mala kulturna meka tih sedam dana i sama nagrada je lepo urađena. Kada se promenila vlast neka budala je rekla da je to komunjarski festival i da nagradu treba menjati, pa su u Sopotu uveli neke staklene prizme kao nagrade. Kada sam to video pobunio sam se (i na ulazu u Njujork stoji statua slobode) pa su vratili staru nagradu. Po startu Sopotskog festivala pokrenuli smo mladenovačke Oktobarske pozorišne svečnosti kao proširenu ideju o Slobodarskim svečanostima Kosmaja koje bi obuhvatile četiri opštine (Grocka – muzika, Barajevo – poezija). To je dogovoreno u restoranu PTT odmarališta na Kosmaju. Moma Marković je bio predsednik celog saveta a Slobodan Pavlović prvi predsednik saveta u Mladenovcu. Znam da su u Mladenovcu još uvek ljuti na mene zbog filmskog festivala, ali nisam kriv što je tako ispalo, Mladenovac je moj zavičaj i sigurno je da sam ja najviše želeo taj festival u svom gradu. Mladenovac bi morao da smogne snage i održi pozorišni festival pod bilo kojim imenom i u bilo koje doba. Ali tradicija treba da se očuva, 22. godine nisu kratak period i mnoge Mladenovčane vežu uspomene za te godine. Bio sam na poslednjim svečanostima i video punu salu mlade publike što se i u Beogradu retko vidi.

Kako si stao na čelo Pozorišnog muzeja?

Jedno vreme sam radio u Ministarstvu kulture Srbije kao savetnik za kinematografiju. Predložili su mi da se prihvatim funkcije direktora Pozorišnog muzeja Srbije. Muzej je bio očajnom stanju, svaka soba se grejala na drugi način, neki žuti itisoni i požuteli tapeti, podrum pun otpada itd. Prihvatio sam ali pod uslovom da mi pomognu da sve to renoviram. Stupio sam na dužnost 1. januara 1980. a već u septembru u Beogradu zakazan je Svetski kongres pozorišnih muzeja. Uspeli smo da sve završimo na vreme. Muzej je dobio parno grejanje, svi podovi su bili očišćeni, sve sobe uređene obnovljenim starim stvarima koje sam nabavio, a od podruma smo napravili teatroteku, salu sa sedamdeset sedišta. Prvi u svetu počeli smo da snimamo predstave po beogradskim pozorištima i da ih prikazujemo u našoj sali muzeja. Snimili smo „Radovana III“ na 250 predstavi. Iduće godine Zoran Radmilović je nesrećno preminuo tako da je zahvaljujući nama njegova neponovljiva gluma sačuvana. Na sledećem kongresu u Njujorku čitao sam svoj referat o iskustvima pri snimanju pozorišnih predstava.

Kako se krenulo sa nagradom Dobričin prsten?

U muzeju sam pronašao prsten koji je Dobrica Milutinović dobio 1937. godine kao najbolji glumac. Bilo je predviđeno da se prsten prenosi uvek najboljem glumcu ali za sledećeg nosioca nisu mogli da se dogovore između Ljubiše Jovanovića, Milivoja Živanovića i Raše Plaovića, pa su prsten dali muzeju. Došao sam na ideju da pokrenem ponovo tu nagradu ali na nešto izmenjen način. Dogovorio sam se sa Zlatarom Majdanpek da svake godine izliju novi prsten (47 grama zlata) a za uzvrat da im napravimo veliku reklamu. Sastavili smo žiri od šest eminentnih umetnika plus član iz muzeja i pravilnik da prsten može da dobije glumac sa najmanje 20 godina rada iza sebe. Za prve četiri godine dok sam ja bio direktor nagradu je dobio Ljuba Tadić (1981), Mira Stupica (1982), Mija Aleksić (1983) i Zoran Radmilović (1984). Svako od njih je uz nagradu i dobio knjigu o sebi. Pokrenuo sam i ediciju pozorišnih knjiga u kojoj je izašlo 20 naslova. Pored toga, bio sam glavni urednik časopisa „Teatron“. Muzej se nalazi u Gospodar Jevremovoj ulici. Posle četiri godine dao sam otkaz, nije bilo više izazova za mene u tom poslu. Izdejstvovao sam da me nasledi najsposobniji momak iz muzeja Zoran Filipović koji je nastavio lepo da radi sve dok nije nesrećno preminuo.

Sledeći veliki posao je bio Jugokoncert?

Da, neko vreme bio sam slobodan umetnik, u stvari najveći deo moje karijere bio sam slobodan umetnik što sam i danas. Jugokoncert nije imao generalnog direktora i mene su pitali da li želim to mesto. Prihvatio sam se posla u Jugokoncertu 1984. jer su tu bile široke mogućnosti: organizovanje pozorišta, koncerata itd. Odmah sam dao šansu mladim muzičarima u Kolarcu što je do tada bilo nezamislivo i izazivalo veliki otpor. Međutim ti mladi ljudi su danas naši najbolji muzičari: Aleksandar Madžar, Rita Kinka, Aleksandar Serdar, Mateja Marinković i dr. Doveo sam mjuzikl hol iz Rusije i zaradio preduzeću ogromne pare. Devet dana je Sava centar bio pun. I onda na neku nesreću rešim da dovedem i mjuzikl sa Brodveja. Pronađem jednu trupu od 130 ljudi koja je već bila u Evropi i počnemo predstave u Sava centru. Međutim Amerikanci traže isplatu u dolarima što je u ono vreme bio problem. Imao sam aranžman sa Jugotursom da mi pretvori dinare u devize ali su me izneverili i bio sam prinuđen da se snalazim. Svaki dan smo menjali dinare na ulici i predavali ih Amerima. Ali uvek se nađu neki cinkaroši među nama, to su u mom slučaju bile dve službenice koje su se osećale zapostavljene u firmi i one to prijave miliciji. Jedno jutro zakucaju dva momka na moja vrata i odmah počnu pretres. Nisu ništa našli kod mene pa odu kod Amerikanaca oduzmu im i pare i pasoše. Od toga se napravila velika afera, sve su novine pisale o tome. Amerikanci normalno prekinu predstave, alrmiraju svoju ambasadu i ja nisam znao šta da radim pa jedno jutro poranim kod Slobodana Miloševića koji je tada bio predsednik gradskog komiteta. Stigao sam u komitet pre njega i kad me je video pozove me na kafu. Prvo me je pitao da li sam ja nešto uzeo. Rekao sam mu kako je bilo i da će se napraviti veliki diplomatski skandal. Odmah je telefonirao da se Amerikancima vrate pasoši. Nisu im vratili pare, oko toga je poveden sudski proces. Međutim u samom Jugokoncertu je nastavljena kampanja. Optuživali su moja dva najbliža saradnika a mene nisu dirali. Uzeo sam ih u zaštitu i dao ostavku pod uslovom da ih ne diraju. Nisu ispunili obećanje, smenili su te sposobne mlade ljude, međutim jedan od njih je ubrzo napredovao do potpredsednika za kulturu pa su morali posle par godina da idu kod njega i mole za pare.

Kako se desilo da se odseliš za Brazil?

Posle te afere radio sam neke dokumentarce do 1987. kada smo otišli za Brazil. Moja druga supruga Vesna Prlja sa kojom sam se oženio 1980. dobila je posao tamo, u Tanjugu. Ja sam tamo radio za njihovu televiziju i postao prilično poznat. Zvali su me sinjor Drago. Imao sam dosta intervjua po novinama, na primer u „Žornal de Brazil“ i „O globo“ koji imaju milionske tiraže. Jednom prilikom zastupao sam Srbe dva sata na televiziji odgovarajući na optužbe koje su stizale iz sveta pod uticajem medijskog rata. Dobijao sam povodom toga mnogo pisama.

U Riu sam režirao u pozorištu petnaest predstava i radio na najvećoj televiziji „O globo“ gde sam režirao dokumentarne emisije i novele. Kasnije sam upoznao jednog bogatog brodovlasnika, Jevrejina iz Zagreba (Valter Ginzberi), sa kojim sam otvorio eksport-import firmu. Trgovali smo avionima preko nekih Rusa koje sam pronašao. Inače govorim ruski, francuski i portugalski. U međuvremenu poremetio sam odnose sa suprugom tako da se ona vratila u Jugoslaviju a ja sam sa njenim sinom Bojanom, koga sam voleo i negovao kao pravi otac, ostao u Brazilu (Bojan je završio dizajn u Brazilu i sada je dizajner u Njujorku). Posao je jako dobro išao stanovao sam u Rio de Žaneiru u stanu sa pogledom na okean čija je dnevna soba imala 120 kvadrata. Jevrejin mi je prepustio firmu i ja sam ušao u ortakluk sa jednim Brazilcem Paolo Rodrigezom jer me je na to obavezivao njihov zakon. Moj udeo je bio 43% a njegov 57%. Imali smo tada 1.780.000 $ kapitala.

I jednog dana nađemo se u Johanesburgu na poslovnom sastanku sa Južnoafrikancima. Ugovorili smo veliki posao od 47 ruskih aviona i ja im kažem da ću malo da izađem da se prošetam gradom. Volim da šetam gradovima i tako sam šetao neko vreme, kada me je pogodio iznenadni prekid svesti. Probudio sam se u bolnici a iznad mene je bio naš doktor Banjac koga sam upoznao na aerodromu. Pri ulasku u avion pomogao sam njegovoj majci, seo do nje i kada smo stigli u Johanesburg ona me je upoznala sa svojim sinom. Doktor mi je dao podsetnicu koju sam ja stavio u džep gde su je i našli kada sam izgubio svest. Međutim neko je našao i nešto drugo, mojih 5.000 $, tako da nisam imao da platim bolnicu. Tražili su 1.000 $ dnevno i ja sam rekao doktoru, svestan da sam za malo izbegao smrt, da želim kući. Spakovali su me na avion i u julu 1993. stigao sam u Beograd, sećam se bio je četvrtak. Ležao sam 36 dana u bolnici Sv. Sava, pomagao mi je drug Švaba koji tamo radi kao doktor. Kada je trebalo da izađem iz bolnice pokušao sam da pronađem sobu kod rođaka gde bih se neko vreme po savetu lekara odmarao. Nije se niko odazvao iako sam ranije neštedemice pomagao mnogima od njih. Moje telefonske razgovore je slušao moj sobni drug Radomir sa Zlatibora i predložio mi: „Ne moli više nikoga, dođi kod mene u Rudine, imam sobu i kujnu, ja i baba ćemo u kujnu a ti uzmi sobu.“ Proveo sam dva i po meseca kod tog dobrog čoveka pravog Srbijanca. Kada sam se vratio u Beograd telefonirao sam u svoju firmu u Brazilu. Nijedan telefon ni faks nije odgovarao. Rodrigez je sklonio pare, proglasio bankrostvo firme, ugasio je i nestao bez traga. Brazil je velika zemlja i tamo se takve stvari često dešavaju. Napravio sam jedan pokušaj da ga pronađem. Zaposlio sam se 1994. u firmi „Mojašević Kompani“ iz Novog Sada i o njihovom trošku otputovao četiri meseca u Brazil. Nisam uspeo da pronađem Rodrigeza a Mojašević Kompani nije napravio preko mene neki veći posao pa sam se vratio.

I kako si živeo poslednjih godina?

Ponovo sam bio na početku, u Beogradu bez stana, bez posla, bez kontakata i veza. Niko nije smeo da me zaposli zbog pisma. Naime, po mom običaju nisam imao mira, kada sam video da Srbija gubi medijski rat, napisao sam Slobodanu Miloševiću pismo i predlagao mu kako treba da se radi. Nekako je to pismo došlo do novina gde je pogrešno interpretirano i ja sam pao pod led. Godinu dana sam bio bez posla i živeo od para koje sam od brata uzajmio. Sada radim honorarno na televiziji. Snimam dve serije: za obrazovno naučni program seriju „Daroviti“ o nadarenoj deci i za umetnički program seriju „Pesničke vedrine“ gde u jednoj emisiji jedan glumac interpretira jednog pesnika. Stanujem kao podstanar.

Najlakše me je naći u „Maderi“ od 14.00 do 15.30. gde sam gost poslednjih 30 godina (kafansko društvo u Maderi je jedno od najpoznatijih u Beogradu, tu su Ljuba Tadić, dr Aca Obradović i niz poslovnih ljudi iz velikih firmi). Ali ne žalim se, imao sam do sada bogat život sa puno srećnih trenutaka a i padova što takođe čini život. Kada sada razmišljam o proteklim godinama najdraži mi je ostao u sećanju onaj period odrastanja u Mladenovcu.

Stari Mladenovac bio je mali lepi i patrijahalni gradić, sa kafanicama pod lipama, prepun dobrih, radnih i poštenih domaćina, gradić u kome nije bilo mržnje, varoš sa puno veselja, pesme, derta. Naši Cigani svirači u nekoliko bandi (čika Joca), koji su bili su sastavni deo varoši, išli su od kuće do kuće za vreme slave, Božića, Uskrsa. Ceo Mladenovac je umeo da se veseli i da bude nasmejan. Nikada neću zaboraviti generaciju naših očeva: čika Jova Čabrnjak, Pera Lazić, Janko Badžak, Dušan Savić, Andra Mirčić, Andra Kabadajić, Raja Lazarević, Vitomir Mirković, Mika Avramović, Obrad Lazić, Toma Đorđević Čabrnjak, Dragiša Milićević, kafedžija, čika Života Milošević, stolar, pop Rus (Aleksandar Popov) i doktor Rus (Sergej Karinkovski), doktor Milojević.., od mlađih Sveta Đukić, Blaža i Boža Mitrašinović, Popče (sin popa Rusa), Jova „Bulja“, Lule Jovanović, Aca Milošević i mnogi drugi. Dugujemo veliku zahvalnost i našim, skromnim, stamenim i nežnim majkama, na čijim plećima su počivale naše kuće. Svi su oni ugradili sebe u naš grad, tako da ja Mladenovac pamtim kao mesto iz mašte, kao nešto izmišljeno gde je bujao jedan čudan i magično lep život. A to je sve zavičaj. Zato poručujem novim klincima Mladenovca, negujte i sobom bogatite svoj zavičaj, tako se nastavlja život, i Mladenovca i svih nas. (Pečat, U.M. mart 1998)

*

Posle više decenija izbivanja iz rodnog kraja, Dragovan se 2000. vratio i ponovo nastanio u Mladenovcu. Od 1998. radio je na televiziji u naučnoobrazovnom programu RTS-a, kratke dokumentarne emisije, a sada je u penziji. O svom povratku u zavičaj kaže:

„U Mladenovcu su sahranjeni moj otac i majka i ja želim da na kraju životnog puta budem sahranjen pored njih. Moram da dodam da je sve što sam radio u životu bilo prožeto duhom ove zemlje Kosmajske i Šumadijske. Uvek sam u svojoj duši nosio sliku Kosmaja, kao neku lađu preko horizonta, sliku koja mi je bila uvek pred očima ma gde se nalazio, ma šta radio.“ (U.M. okt. 2000)

Otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću 1992.

Ne znam kako da te oslovim – sa „dragi Slobo“ (jer smo bili prijatelji i drugovi), mada vlastodršci lako zaboravljaju, ili sa „gospodine Predsedniče!“

Pisao sam ti više puta, ali mi nisi odgovarao. Izgleda da si postao pravi, nedodirljivi vlastodržac.

Kad sam tokom 1989. godine dolazio u Beograd na lečenje, još si bio čovek sa emocijama. Mnogo si mi pomogao, i ja ti to nikada neću zaboraviti. Sećam se, svi su pevali i klicali tvoje ime! Moja sestra je palila sveću za tebe i držala tvoju sliku, a ti znaš da ona ne voli komuniste. Kada si me kod nje posetio, naterao sam je da skloni te relikvije, da te ne bi uvredila! Tada su te Srbi obožavali.

Danas, međutim, a bio sam pre dva meseca na neko vreme u Beogradu, ti isti Srbi bacaju te u blato, okrivljuju te, i otrcavaju. Bojim se da ne završiš u krvi, jer si napravio katastrofalne greške.

1. Imao si priliku da načiniš konfederalnu Jugoslaviju. Umesto toga nahuškao si Srbe u rat sa Hrvatskom, a onda si ih, posle mnogo mrtvih napustio! Oni sa puno prava kažu da si ih izdao.

2. Zar ne čuješ grobove i mrtve iz njih kako viču, zar ne vidiš mlade unesrećene ljude koji nemaju od čega da žive! Pa i ti imaš sina!

3. Poveo si rat istovremeno folirajući svet da to nisi učinio, kao da je taj svet glup i neobavešten.

4. Ni taj rat nisi umeo da vodiš, jer onaj ko hoće da vodi rat, mora da ima saveznike i jaku ekonomiju. Umesto toga, ti si preuzeo vlast u svim bankama, novac štampaš kako ti je volja. Ko ti je dao pravo da Srbiju dovedeš do ekonomske, moralne i duhovne katastrofe?

Bacio su u blato dostojanstvo srpskog naroda. Danas je užasno u svetu biti Srbin. Nekada su Srbi imali svoje ime, prezime i dostojanstvo, a danas nas tretiraju kao ubice, teroriste i varvare! Kako misliš da vodiš rat, bez medijskog rata? Čitaš li ti knjige, pratiš li vesti?

Oko sebe si okupio mediokritete, najgore karijeriste, najnesposobnije ljude! Sa kim to vodiš Srbiju, i kuda?

Šetao sam po Srbiji, bio sa mojim seljacima: za tvoj ustav kažu da si njim ozakonio vladavinu ne Srbije, već nad Srbijom. Za tvoju novu Jugoslaviju kažu u šali da je zemlja u kojoj svi Crnogorci žive u jednoj državi. Ko je tebi dao za pravo da praviš Jugoslaviju, a da ne pitaš Srbe iz Srbije jesu li za nju? Zar je Srbija tvoja dedovina? Zar hoćeš da nas satreš, pa da nestanemo i iščeznemo kao Hazari?

1. Ako ima u tebi i trunke zdravlja, savesti i pameti, moraš narod na referendumu zapitati da li je za tebe! Ili dati ostavku!

2. Moraju se priznati sve počinjene greške.

3.Mora se pošteno i ozbiljno pregovarati.

4.Mora se formirati Vlada nacionalnog spasa sa najsposobnijim i najmoralnijim ljudima.

5. Mora se načiniti propagandni prodor u svet, kontraofanziva pomoću mladih, sposobnih ljudi, koji znaju jezike i imaju veza po stranim zemljama.

6. Moraju se raspisati novi izbori, jer je SPS pobedio dok je zemlja još bila cela, dok je sada zemlja pred uništenjem, do koga si je ti upravo doveo.

Srpski narod je postao dezorijentisan, pretvoren u stado, ne vidi da mu se sprema gubitak Kosova, i da će pod tvojom upravom biti sveden na Beogradski pašaluk. Srbija mora da obnovi svoj domaćinski duh, da obnovi svoju demokratiju, privredu, kulturu, stvaralaštvo!

Ako sve ostane po starom ja se bojim bratoubilačkog rata. Daj Bože da i do toga ne dovedeš!

I pored svetske blokade, pored kraha koji je snašao Srbiju, ja verujem da u Srbiji ima ljudi koji moraju preokrenuti tu tragičnu situaciju. Pa Srbi su iz najtežih situacija uspevali da se spasu i da dostojanstveno žive – ali samo sa novim ljudima na čelu.

Dragovan Jovanović, filmski reditelj, Rio de Žaneiro, Brazil

10. jul 1992.

(Pismo je objavljeno u NIN-u i Pogledima a čitano na TV Politika – posle ovog pisma Dragovan Jovanović pet godina nije mogao da dobije posao)