Dušan Milovančević

DOKTOR MATEMATIKE – REDOVNI PROFESOR NA MAŠINSKOM FAKULTETU U NIŠU .

Matematika je za sve đake uvek bila najveći bauk. Međutim, za malobrojne pojedince među nama baš taj predmet predstavlja našto najlakše i nešto čime najviše vole da se bave čak i u dokolici. Profesor matematike spada u zanimanja koja uvek ulivaju neki respekt i strahopoštovanje. Verovatno zato što je matematika toliki bauk, učenici u ‘samoodbrani pokazuju posebnu maštu nadevajući svojim nastavnicima matematike nadimke. Tako su u Mladenovcu poznati Teorema, Trapez, Žuća, Vića, Boća, Gaša itd.

I naš današnji sagovornik, kao profesor matematike, zaradio je nadimak o kome će nam više reći u ovoj priči.

Dušan Milovančević je rođen 1947. u Koraćici kao sin jedinac u porodici oca Milovana, koji je radio kao pomoćni radnik u školi u Koraćici i majke Vukosave. Dušanova rodna kuća u Koraćici, koju i danas obilazi, nalazi se u centru sela blizu crkve i škole, tako da on odmalena učestvuje u prvim dečjim igrama u školskom dvorištu i porti. Deca su se u to vreme igrala krpenjačama a prvi „fuzbal“ na šnir dobili su od Dušanovog brata od ujaka – Dušana (po kome je dobio ime), u sedmom razredu. Mala družina za igru se sastojala od braće od stričeva i Ljube Đurića, s kojim će se družiti i kroz osnovnu i kroz srednju školu.

Prvih osam razreda osnovne škole pohađao je u Koraćici a prvi učitelj bio mu je Živorad Đurić. U osnovnoj školi, budući doktor matematike, nije bio baš među najistaknutijim đacima (đak generacije je bila Mirjana Đurić). Prva četiri razreda je odličan đak, druga četiri vrlo dobar, a sklonost ka matematici tada nije pokazivao. Posle škole pomaže ocu i iz tog doba ostaje mu kosačka veština koju i dan-danas voli da primeni na porodičnom imanju. U neposrednoj blizini kuće, u centru Koraćice bile su tada mnoge zanatlije: kolar, grnčar, krojač, mesar, više kovača i mali Dušan dosta vremena provodi u kovačnici Radojkovića posmatrajući kovačke veštine.

Svakog leta duh velike varoši dolazio je u Koraćicu sa Dobricom Kuzmićem, slavnim urednikom Politike (koji je i jednog Miru Radojčića upoznao sa tajnama novinarskog zanata), koji je često obitavao u svom selu sa svojom suprugom Bosom, operskom pevačicom. Mali Dušan je voleo da se mota u njihovoj blizini slušajući Dobrine šale i diskusije sa dedinim bratom i povremene glasovne vežbe tetka Bose, koja je kao ćerka bogatog trgovca iz Brčkog školovala glas na Bečkom konzervatorijumu. I dan-danas mnogi Koraćičani koji su bili odlični đaci čuvaju knjige koje su dobili od čika Dobre sa posvetom: „Čika Dobra odličnom đaku.“

Posle osnovne škole sudbina se poigrala sa mladim Dušanom. Dušanov otac je želeo da mu sin jedinac završi zanat, međutim, nekim slučajem Dušan ne biva primljen u Školu učenika u privredi pa u avgustovskom roku polaže prijemni ispit i upisuje se u Gimnaziju, prirodno-matematički smer. U gimnaziji uz svog razrednog starešinu, nastavnika matematike Luku Đurovića, naglo je zavoleo ovaj predmet i već u drugoj godini učestvuje na republičkom takmičenju. Gimnazija prirodno-matematički smer je uvek bila elitna, rezervisana za najbolje a Dušanov razred će to kasnije i dokazati. Drugovi iz njegovog razreda su danas uspešni ljudi: Rajko Đurić (danas poznati pisac, doktor filozofije), Vlada Arsić (dramaturg, urednik RTS), Miloš Šapić (lekar), Ljuba Đurić (direktor PKIB Inženjeringa), Siniša Jovanović, profesor matematike u mladenovačkoj gimnaziji itd. Dušanovo znanje iz matematike drugovi su često koristili prepisujući od njega „domaći“, ponekad neuspevajući da mu pred početak časa vrate svesku, tako da je ponekad ispadalo da baš on nema domaći. Iako je dobar i marljiv đak Dušan uvek sedi u zadnjoj klupi, kako je navikao još u osnovnoj školi. Opisujući momenat kada se konačno vezao za matematiku Dušan označava jedan čas početkom drugog polugodišta prve godine kada je na neobičan način dobio peticu. Naime prilikom jednog izlaska na tablu upitao je svog nastavnika Luku da li može prethodno da ispriča kako misli da reši zadatak pa posle toga da pristupi rešavanju na tabli. To se ostalim đacima učinilo neobično pa su počeli da se kikoću. Međutim nastavnik je to dozvolio i saslušavši ga na opšte zaprepašćenje rekao: „Idi na mesto dobio si pet.“ Učenica koja je izašla sledeća na tablu izjavila je da ne ume da reši zadatak jer nije dobro slušala Dušana, a nastavnik Luka će je posavetovati da onda zamoli Dušana da na tabli reši zadatak. Tako je Dušan ponovo izašao na tablu i od tada će iz matematike uvek imati peticu. Od ostalih nastavnika posebno pamti i nastavnika srpsko-hrvatskog Miću Arsića, nastavnika latinskog i francuskog Vladimira Antonića Vovu itd. U to vreme prevoz prema selima nije bio dovoljno organizovan, pa mladi Dušan sve četiri godine stanuje u Mladenovcu. Godina šezdesetih gimnazijske eskurzije su bile izuzetne, tako da Dule još kao gimnazijalac obilazi celu bivšu Jugoslaviju. Maturira godine 1966 (matursko veče je bilo na Koraćičkoj banji) i iste godine se upisuje na Prirodno-matematički fakultet- grupa matematika, bez prijemnog ispita – zahvaljujući tome što je u četvrtom razredu bio odličan đak i što je njegov maturski rad iz matematike nosio odličnu ocenu (5). Fakultet se nalazi na Studentskom trgu u Beogradu a student Dušan stanuje na Dušanovcu gde mu je cimer bio drug iz gimnazije Zoran Jelesijević, takođe student matematike. U njegovoj generaciji matematiku tada studiraju Đorđe Dugošija i Aleksandar Torgašev, danas ugledni profesori na istom fakultetu.

Godine 1970. diplomira, a iste godine dobija prvo privremeno zaposlenje u Školi učenika u privredi u Mladenovcu u koju nisu hteli da ga prime kao đaka. To prvo zaposlenje dobija na neobičan način. Tadašnji direktor škole Miladin Arsić na Dušanovu molbu da ga zaposli iako još nije završio fakultet (nedostajala su mu samo dva ispita koja je sam poništio da bi ih bolje spremio i obezbedio bolji prosek za postdiplomske studije) rekao mu je da dođe po podne da se o tome dogovore. Kada se Dušan pojavio po podne, čika Miladin, inače prijatelj njegovog oca, koji je znao da otac teško izdržava sina studenta, tutnuo mu je dnevnik u ruke i uveo ga u razred. Tako je Dušan koji će celog života biti nastavnik, održao svoj prvi čas.

Šta se sve događalo dalje u Dušanovom životu, razgovaramo sa Dušanom u njegovoj rodnoj kući u Koraćici gde se ovih dana nalazi na odmoru s familijom.

Dušane, šta se događa nakon sticanja fakultetske diplome, da li si pokušavao da dobiješ stalni posao u Mladenovcu?

Da, zaposlio sam se u Tehničkoj školi i tu se desio jedan incident koji će ponovo preokrenuti moju sudbinu. Naime nezadovoljni tretmanom našeg predmeta, koji su tada tretirali kao manje važan od nekih stručnih predmeta, pa se to odražavalo i na naše plate, nas petorica nastavnika matematike u školi kolektivno napuštamo posao i odlazimo na razne strane. Od te petorice samo dvojica će se kasnije vratiti u Mladenovac, dok ostala trojica vezuju svoju sudbinu za druge sredine. Ja sam izabrao Lazarevačku gimnaziju gde sam proveo godinu dana. Godine 1972. izabran sam za asistenta na Mašinskom fakultetu u Nišu za predmete Matematika I i Matematika II, i od te godine pa sve do današnjih dana živim u Nišu. Od jeseni do jeseni 1973/74. bio sam na odsluženju vojnog roka u Zenici i Travniku. U Nišu ću se i oženiti i dobiti dva sina.

Kako dalje napreduje tvoja univerzitetska karijera?

Magistrirao sam u Beogradu 1975. a naslov teze je bio: „Neka uopštenja kompaktnosti.“ Doktorirao sam takođe u Beogradu a naslov doktorske teze bio je: „O nekim odnosima klasa prostora sa uopštenim svojstvom kompaktnosti.“ Za docenta sam izabran 1983. godine. U zvanje vanredni profesor izabran sam 1988. godine, a ponovo sam izabran u isto zvanje 1993. godine.

Od marta ove godine izabran sam za redovnog profesora za predmete Matematika I i Matematika II na Mašinskom fakultetu u Nišu. Na Niškom univerzitetu ima samo petnaest redovnih profesora matematike a od toga na Mašinskom fakultetu gde ja predajem, samo četiri. Od 1984. angažovan sam za predmet „Izabrana poglavlja iz matematike“ na poslediplomskim studijama Mašinskog fakulteta u Nišu. Pored toga, imao sam i angažovanja i na Filozofskom fakultetu u Nišu gde sam tri godine držao vežbe iz Matematike II na grupi „Fizika“ kao i na Fakultetu zaštite na radu, za iste vežbe. Niški univerzitet je drugi po veličini u zemlji i ima oko 18.000 studenata. /danas na sajtu Mašinskog fakulteta u Nišu piše za Dušana da je redovn profesor predmeta: Matematika II, Matematika III, Parcijalne diferencijalne jednačine, Varijacioni račun, a da mu je Istraživačka oblast: Matematikai informatika/( Prof. dr Milovančević je bio i šef katedre za prirodno-matematičke nauke, Mašinskog fakulteta, Univerziteta u Nišu)

Kao aktivni profesor na jednom od ključnih predmeta na fakultetu sigurno nisi mogao da izbegneš učešće u raznim organima i komisijama?

Da, navešću samo neke: član sam Odbora za prirodno-matematičke nauke Nastavno-naučnog veća Univerziteta u Nišu, predsednik Saveta Mašinskog fakulteta u Nišu, predsednik Komisije za nastavu, predsednik Komisije za izdavačku delatnost i dr.

Kako napreduje tvoj naučnoistraživački rad?

Oblast mog istraživanja je opšta topologija a posebno uopštenja kompaktnosti. Proučavao sam neke primene uopštenog svojstva kompaktnosti na hiperprostoru datog prostora, a dao sam i neka raširenja topoloških prostora koja pod određenim uslovima imaju uvedena uopštena svojstva kompaktnosti, itd. Rezultate ovih istraživanja objavio sam u renomiranim međunarodnim i nacionalnim časopisima koji su pozitivno ocenjeni u referentnim časopisima i citirani od drugih autora. Osim toga učestvovao sam u naučnom projektu „Matematika sa primenama“ (potprojekat Geometrija i topologija) u periodu od 1986. do 1990. pri radnoj organizaciji „Matematički institut Beograd“, a u toku je moj rad na projektu „Matematika, mehanika, računarstvo“ (potprojekat Opšta topologija), period 1996-2000, gde je koordinator Matematički fakultet Beograd. Ove projekte finansira Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije.

Da li si imao učešća na kongresima i konferencijama?

Da, nabrojaćemo važnije: ¤ kongres matematičara, fizičara i astronoma Jugoslavije u Novom Sadu (1975) i u Budvi (1980); Balkanski matematički kongres, Varna 1977; Topology and Applications, Beograd 1977. i Dubrovnik 1985. i 1990; International Conference of Topology, Varna 1990. itd. Svoje referate izlagao sam na francuskom, engleskom i ruskom, kojima se služim sasvim dobro za potrebe struke.

Koje si knjige do sada objavio?

Autor sam univerzitetskog udžbenika Matematika II u izdanju Mašinskog fakulteta u Nišu. Zanimljivo je da mi je prvi sponzor za ovu knjigu bio moj pobratim Ljuba Đurić iz Koraćice s kojim sam se družio kroz celo školovanje. Godine 1996. objavio sam i publikaciju Parcijalne diferencijalne jednačine namenjene studentima poslediplomcima Mašinskog fakulteta u Nišu. Pripremam i druge radove. Mnogo vremena provodim na fakultetu i van radnog vremena. Ali sve ima svoju cenu, dugo sedenje za kompjuterom prouzrokovalo je to da su mi sredstva za rad – naočare, sada (+2).

Poznato je da đaci i studenti vole da nadevaju nadimke svojim nastavnicima, da li si i ti zaradio neki nadimak?

E, tu sam dosta dobro prošao. Mene studenti zovu „Medeni“. Šta oni pod tim podrazumevaju prosudite sami (prof. Milovančević uvek blago, pomirljivo i tolerantno komunicira tako da eventualno dodeljivanje slabe ocene verovatno ne izgleda tako strašno – prim. nov.)

Dr Dušan Milovančević danas živi u Nišu sa suprugom Nadom, koja je lekar opšte prakse, i sinovima Milošem (1978), koji je već student na Mašinskom fakultetu i Ivanom (rođ. 1982). Ovih dana nalazi se na odmoru u svojoj Koraćici gde najviše provodi vreme u voćnjaku i vinogradu koje je podigao njegov otac. Na pitanje da li je Mladenovčanin ili Nišlija odgovara: Ja sam iz Koraćice, znači Koraćičanin. Poželimo našem Dušanu još više uspeha u daljem radu. (Pečat, U.M. jul 1997)

Gimnazija u Mladenovcu

Dušan je druga generacija „druge“ mladenovačke Gimnazije. Pre rata nije postojala gimnazija u Mladenovcu tako da su Mladenovčani pohađali gimnaziju u Aranđelovcu, Smed. Palanci ili Beogradu. Posle rata ukida se niža gimnazija (današnji 5-8. razred osnovne) u celoj zemlji.

U Mladenovcu, u zgradi stare Osnovne škole „Momčilo Živojinović“, 1950. počinje sa radom „prva“ Gimnazija koja će prestati sa radom – tj. prestati da prima nove učenike 1955. godine. Poslednji maturanti prve gimnazije završiće školu 1959. godine.

„Druga“ mladenovačka Gimnazija počinje sa radom 1961. u podrumu Ekonomske škole gde će raditi sve do 1966. kada će se useliti u svoju sadašnju zgradu. Ni ova gimnazija nije imala sreće da se na duže ukoreni. Godine 1977. uvodi se „Šuvarovo“ usmereno obrazovanje i sve gimnazije u zemlji prestaju sa radom. Ovaj eksperiment će trajati do 1990. godine.

U školskoj 1990/1991. započinje rad „treća“ mladenovačka Gimnazija koja evo traje do današnjih dana.

Mića Arsić, profesor srpskog:

„Sećam se Dušana, kako da ne. Bio je skroman, vredan i ambiciozan mladić koji je otvoreno pričao i o svojim uspesima i o svojim neuspesima. Osetio je dar koji ima, na svoju i našu sreću, tako da se danas mladenovačka Gimnazija može pohvaliti jednim doktorom matematike. Iz srpskog je stalno napredovao, obično se misli da đaci koji imaju izuzetan dar za prirodne nauke u društvenim naukama zaostaju, ali kod Dušana to nije slučaj. Dušan je voleo da čita, uvek je unosio sebe u zadatak, a rečenica mu je bila korektna, odmerena i logična.“

U najnovije vreme Niš je prepoznatljiv na mapi sveta kao centar jugoistočne Srbije sa savremenim univerzitetom. Razume se, Univerzitet u Nišu je relativno mlad jer je nastao šezdesetih godina prošlog veka i najveći broj fakulteta ovog univerziteta proslavio je svoj pedesetogodišnji jubilej. Na stvaranju savremenog Univerziteta u Nišu učestvovali mnogi naučni radnici svih profila među kojima su i četiri akademika, a od kojih je jedan matematičar.