Miodrag Kostadinović

PROTOJEREJ STAVROFOR KRSTONOSAC JAGNJILSKI

Najviši mirski čin u srpskoj pravoslavnoj crkvi je protojerej – stavrofor. U našem mladenovačkom arhijerejskom namesništvu taj čin nosi, svima znani, pop Miodrag iz Jagnjila, koji ove godine slavi pola veka (1948-1998) bogosluženja u svojoj jagnjilskoj parohiji. Sedimo u skromno nameštenoj sobi njegove kuće u centru Jagnjila i slušamo kako nam živo, sve tačno po datumima, priča svoju životnu priču.

Školovanje

Rođen sam u Krnjevu smederevskom godine 1921. od oca Dragomira i majke Hristine. Otac je bio stolar u „Državnoj železničkoj radionici“ u Smederevu, a majka je bila domaćica koja je podigla nas četvoro dece: mene najstarijeg, brata Momčila, i sestre Milanku i Veru. (Momčilo je izučio za sarača, Milanka za krojačicu, a Vera je u Francuskoj). Osnovnu školu sam učio u svom selu u školi na Savanovcu. Bio sam odličan đak tako da me je otac po završetku osnovne škole upisao u Državnu realnu gimnaziju u Smederevu. U Smederevu sam stanovao zajedno sa ocem privatno, a kasnije nam se priključila i sestra Milanka. Svake subote uveče putovali smo vozom za Krnjevo. Nije bilo lako. Puno šta smo trpeli, a kada mi je umro otac u šestom razredu gimnazije (bio je na tri mesta ranjen u I sv. ratu), zapao sam u veliku oskudicu. Nisam imao ništa, ni stan ni hranu, ni odeću ni obuću, ni knjige, ali dobio sam pomoć od imućnih i pobožnih ljudi. U školi sam zbog kratkovidosti sedeo mahom u prvoj klupi. Najbolje su mi išli jezici: srpski, francuski, nemački, latinski, a posebno sam voleo nastavnika istorije i geografije, mog Krnjevca, Svetozara Spasojevića, koji me je pri kraju školovanja i primio na stan.

I tako sam završio osmi razred i pripremao veliku maturu u jednoj sobici kod mog profesora, kada se desila velika smederevska tragedija. Bio je 5. jun 1941, velika vrućina i ja sam zadremao za stolom i legao na krevet pored poluotvorenog prozora. Probudila me je snažna dugačka detonacija. Trgao sam se i video da mi krv curi niz lice. Verovatno sam bio posečen od prozorskog stakla, a vrata su bila izbačena i ležala na suprotnom zidu. Istrčali smo svi u dvorište a nebo je bilo crno od prašine. Eksplozije su se nastavljale svake sekunde jedna za drugom a debeli stub dima se dizao u nebo. Ulica je bila puna naroda koji je istrčao na ulicu i bežao uzbrdo kukajući i zapomažući. Krenuli smo za kolonom, bio sam bos i gologlav, a usput me je previo jedan stariji komšija Jevrejin. Sutradan smo se vratili. Tog dana je poginulo oko 2.500 ljudi i isto toliko je bilo ranjeno. Iz mog razreda je poginulo petoro.

Susret sa vladikom Nikolajem

Kada se sve malo smirilo, položio sam maturu i vratio se u Krnjevo. Okupaciju sam proveo u svom selu. Za vreme okupacije je bila velika beda, vladala je inflacija, Nedićev novac ništa nije vredeo. Živeo sam seoskim životom. Voleo sam da idem u crkvu, pevao sam za pevnicom, ali nisam pomišljao da bih mogao da budem sveštenik. Nije bilo uslova, trebalo je 300 dinara unapred dati za upis u bogosloviju. Ali odmalena sam cenio sveštenika. Ako ide mojom stranom ulice ja mu ljubim ruku a ako ide drugom stranom ja mu skidam kačket. Dok sam bio u gimnaziji bio sam 12 dana u manastiru Žiči (1938) kod jednog dobrog kaluđera i tamo upoznao vladiku Nikolaja Velimirovića. Sećam se kako se šalio sa mnom: „Dobro, sinko, ja želim da se ti namučiš, zato ostani ovde.“

Prota Miodrag priča otvoreno narodski, bez razmišljanja ili zastajkivanja, kao da je stotinama puta pričao ovu priču.

Šta vas je onda odvelo u sveštenike?

I tako po oslobođenju sretne me naš sveštenik iz Krnjeva pop LJuba i kaže: „Šta čekaš ti? Evo, Stanoje hoće da bude sveštenik, a ima samo četiri razreda osnovne škole, ne zna ni srpski da govori.“ I to me je na neki način pokrenulo. Odem u Požarevac kod jednog našeg prote iz Krnjeva i potražim knjige da se spremim za ispite. Dobio sam od njega knjige i istovremeno preporuku kod vladike. U maju 1947. položio sam u Patrijaršiji u Beogradu privatno prvi razred bogoslovije. Tada odem kod sada blaženopočivšeg vladike Venijamina i zatražim potvrdu da ću dobiti sveštenički čin čim rešim bračnu obavezu. I dobijem to od njega, takva su vremena bila, malo je bilo sveštenika, mnogo ih je izginulo u ratu.

I kako se dogodilo da se vežete za Jagnjilo?

Sa potvrdom vladike Venijamina krenuo sam da tražim slobodnu parohiju. Obišao sam nekoliko sela: Markovac (moravski), Staro selo (kod Velike Plane), Cerovac, Azanju, Kusadak, Ratare, Rabrovac i na kraju Jagnjilo, gde sam naišao na upražnjeno mesto sveštenika. Tom prilikom, kod jagnjilske crkve, sretnem se sa Svetolikom Nešićem, zvanim Lika Bugarin, koji me je tada upoznao sa budućom suprugom Novkom.

I nije prošlo mnogo vremena, na dan 31. avgusta 1947, venčao sam se ovde u jagnjilskoj crkvi sa Novkom Matejić iz Jagnjila, a već 11. septembra 1947. dobio sam čin đakona. Dva dana kasnije u Požarevcu vladika Venijamin me je rukopoložio u čin sveštenika. Rodio sam se na Sv. Simeona Bogoprimca, a sveštenički čin sam primio na Sv. Simeona Stolpnika. I tako sam postao sveštenik pa je trebalo da dobijem parohiju. Pripadao sam Braničevskoj eparhiji, a ja sam želeo da služim u Jagnjilu koje pripada Šumadijskoj eparhiji. To su želeli i moji Jagnjilci. Ali to je izazvalo veliku bunu među sveštenicima. Bilo je nekoliko sveštenika koji su želeli baš jagnjilsku parohiju, najviše zbog prote Milete Popovića koga je trebalo naslediti, a koji je bio poznat u celoj Srbiji kao bogat čovek. Imao je sedamnaest hektara zemlje, svoj mlin koji i danas tu u centru sela radi. Međutim to je bilo više nasleđeno bogatstvo, jer je Mileta bio iz stare svešteničke porodice koja je godinama sticala bogatstvo. Ali tadašnji pretendenti na jagnjilsku parohiju nisu o tome razmišljali, mislili su da ih u Jagnjilu čekaju kofe zlatnika. Moji Jagnjilci su uporno tražili mene. Išle su delegacije od po deset ljudi u Beograd kod patrijarha Gavrila, i u Kragujevac kod vladike Valerijana, čak su i pretili da će zaključati crkvu ako dođe neko drugi. Međutim, crkvene vlasti šetale su me između Požarevca i Kragujevca tražeći mi kanonski otpust i obratno, kanonski prijem, i na kraju sam morao da primim zeleničku parohiju kod Golupca. Bio sam tamo tri meseca, Novka je ostala u Jagnjilu, a onda sam se vratio i ja u Jagnjilo. Na kraju je blaženopočivši vladika Valerijan popustio i blagoizvoleo da mi da jagnjilsku parohiju. I hvala mu. Dana 12. juna 1948. dobio sam sina, a tri nedelje kasnije, (3. jula) dobio sam jagnjilsku parohiju. Nije prošlo mnogo vremena a iz Kragujevca dođe dopis od vladike da nije dovoljno što imam svetovno obrazovanje i da je potrebno bogoslovsko obrazovanje. Onda sam polagao vanredno ispite u bogosloviji „Sveti Sava“ u manastiru Rakovica. Kada smo položili maturu, nas dvadesetak, trebalo je da se zahvalimo nastavničkom kolegijumu i dekanu proti Josifu, izaslaniku patrijarha Gavrila. Svi pogledaše u mene, a ja sam to očekivao i imao spreman govor koji sam izgovorio, i svi su bili zadovoljni.

Kakva je istorija jagnjilske crkve?

Imamo u crkvi jednu knjigu Istorijskog arhiva u kojoj je prepis molbe mitropolita Petra Jovanovića tadašnjem Popečiteljstvu prosvetenija od 27. marta 1841. u kojoj se traži odobrenje za građenje crkve u ataru sela Jagnjila. Crkva na sadašnjem mestu u kraju Trstena, rađena je na ruševinama starog manastira, tako da Jagnjilci i danas ponekad svoju crkvu zovu manastir. I danas je ikonostas u crkvi stari, a freske su rađene tek 1951. godine. Crkva nosi ime Svetih apostola Petra i Pavla a osvećena je od mitropolita Petra. Crkvena slava je Petrovdan.

Prvi sveštenik nove crkve bio je Pavle Jovanović (Popović), a pored malih vrata na severnoj strani crkve, na zidu je ploča sa krstom na kojoj piše: „Ovo je grob Pavla Badžaka, trgovca iz Jagnjila“, što sigurno znači da je on bio veliki darodavac pri izgradnji crkve. U istoj knjizi piše da je u to vreme u Jagnjilu, Rabrovcu, Maskaru i LJubiniću (Jelencu) bilo samo 176 domova i 250 poreskih glava. Pre izgradnje crkve meštani ovih sela su išli u crkvu u Kusatku. Bila je beda velika, narod je bio raseljen a Turci su još bili po gradovima. Danas su u jagnjilskoj crkvi dve parohije: Jagnjilska za sela Jagnjilo, Rabrovac i Rajkovac, i Belosavačka za sela Belosavci, Jelenac i Maskar. Ove godine se grade crkve u Rabrovcu i Belosavcima, a Rabrovac je dobio svog sveštenika koji rukovodi izgradnjom crkve. Ja sam bio 42 godine aktivno paroh u Jagnjilu i 33 i po godine u pola Rabrovca.

Ko je bio za to vreme paroh u belosavačkoj parohiji?

Bilo ih je mnogo za ovih pola veka: prota Svetozar Ivošević (od pre rata do 1949), Milutin Simić (pre rata), Stevan Zakić (4 god.), Vasilije Popović (2 god.), Svetomir Petrović (15 god.), Nikola Petronjko rodom iz Rusije (2 god.), Milan Zbiljić (8 god.), Tomislav Ranković (2 god.), Radenko Gavrilović (12 god.) i poslednje dve godine je Milorad Živković. U jagnjilskoj parohiji nasledio me je Radivoje Paunović rodom iz Levča, selo Sekurič. U rabrovačkoj parohiji od 1938. do 1955. bio je paroh Milutin Ranisavljević.

Da li ste obnavljali crkvu svih tih godina?

Da, i povodom toga sam pretrpeo grdnih neprijatnosti, ali sam se uporno držao. Godine 1958. zvonik uz crkvu sa dva zvona na njemu je konačno dotrajao, ljuljao se i postojala je mogućnost da neko strada. Uz odobrenje seoskih vlasti krenuo sam da skupljam priloge u Belosavcima i Jelencu. Međutim, neko od meštana posle neke svađe to prijavi i UDB-a privede mene i učitelja Živadina Petrovića koji mi je odobrenje i dao. Posle saslušanja bila su i suđenja i ja na kraju dobijem presudu na 20 dana zatvora ili 10.000 dinara kazne. Nisam bio član Udruženja sveštenika, nije imao ko da mi pomogne i kaznu sam platio. Zvonik smo ipak napravili 1959. godine. Godine 1975. učitelj iz Kikinde Aranđel Filipović, rodom iz Jagnjila finansirao je izgradnju bunara u porti crkve. A godine 1984. od viška novca koji je ostajao od prethodnih godina, uradili smo novi armirano-betonski svod na crkvi, koji smo obložili bakarnim limom.

Da li ste duže izbivali iz Jagnjila sve ove godine?

Nisam išao nikuda daleko. Bio sam jednom prilikom tri nedelje na oporavku u Vrnjačkoj banji. Idem u moje Krnjevo jednom ili dvaput godišnje, imamo nekoliko puta godišnje bratske svešteničke sastanke u namesništvu u Mladenovcu. Odlazio sam redovno u Patrijaršiju u Beograd radi nabavke. Po odlasku u penziju, ostavio sam mome nasledniku preko 2.500 komada sveća u 12 veličina, 24 kila tamjana, dosta fitilja za kandila (u kandilo se sipa jestivo ulje) i 48 flaša vina za službu u crkvi.

I kada je pop Miodrag postao protonamesnik?

Pravo nošenja crvenog pojasa dobio sam 1961, a čin protonamesnika 1982. godine. A na drugi dan Svete Trojice 1986. dobio sam čin protojereja (prvosveštenika) ili kako se narodski kaže – prota. NJegovo pravosveštenstvo episkop šumadijski gospodin doktor Sava pozdravio me je u staroj kragujevačkoj crkvi ispred nekoliko stotina vernika, uručio mi akt, a ja sam dao otpozdrav.

A u aktu piše uokvireno:

• Sava
• Božjom milošću
• Po blagodati i daru Svetoga i Životvornoga duha, danog Božanstvenim
• učenicima i apostolima Hristovim, od kojih smo i Mi primili vlast da dajemo činove i stepene crkvene onima koji se udostojiše, na svetoj arhijerejskoj liturgiji posluženoj u staroj crkvi Sv. Duha, u Kragujevcu, na drugi dan Duhova
• 23/10. juna 1986. godine rukoproizveli smo protonamesnika Miodraga Kostadinovića, paroha jagnjilskog u čin:
• P R O T O P R E Z V I T E R A
• Za svedočanstvo ovog izdajemo mu ovaj Dekret, da svagda i od svih duhovnih i mirskih vlasti i osoba bude priznat za pravoslavnog protoprezvitera.
• Dano u episkopskoj rezidenciji našoj, u gradu Kragujevcu na Drugi dan Duhova,
• 23/10. juna 1986. godine gospodnje.
• Pravoslavni episkop eparhije Šumadijske u Kragujevcu: potpis, pečat

A na Petrovdan 1995. ispred jagnjilske crkve, pred mnoštvom vernika, arhijerejski namesnik Dragoljub Rakić okačio mi je o vrat naprsni krst koji je poslao vladika Sava. Od tada sam protojerej – stavrofor.

Prota Miodrag živi u svojoj kući u Jagnjilu sam. Pre dve godine umrla mu je supruga Novka. U istom dvorištu žive mu kći Milanka i zet Raša. Sin Branislav živi u Mladenovcu i poznati je novinar, prvo u Radio Mladenovcu, a sada je urednik u Radiju 202. Meštani sela Jagnjila i danas viđaju svakodnevno svoga protu koji uvek nekud žuri. Aktivan je od ranog jutra i nemoguće ga je pronaći preko dana kod kuće. Poželimo proti Miodragu srećan i dug život među svojim parohijanima. (Pečat, U.M. jan. 1998)

Zaključana vrata

Tokom četrdesetogodišnjeg rada u Jagnjilu i Rabrovcu bilo je mnogo lepih ali i onih drugih trenutaka. Prota Miodrag ispričao je jedan događaj sa početka službovanja.

Svetio sam Uskršnju vodicu. Dođem sa crkvenjakom Vlajkom kod jedne kuće. Spoljna vrata zaključana a u dvorištu na dve žice stoji opran veš. Komšije kažu tu je baba u kući. Ona međutim ne otvara vrata i mi produžismo dalje. Posle 10-15 dana svetim vodicu za Đurđevdan i prolazim pored iste kuće. Baka stoji u dvorištu i kaže crkvenjaku: „Vlajko, evo ovde je prelaz, uđite.“ Ja odgovorih: „Vrata su zaključana.“ Baka će na to: „To su moje „edeje“(ideje) koga ću da primim, koga neću.“ Te godine joj nismo svetili vodicu. Sledeće godine prilikom svećenja Uskršnje vodice baka je čekala na kapiji i pozivala: „Izvol’te, sinko, izvol’te kod nas.“

Tri veka sveštenici u Jagnjilu

„Moj deda po majci prota jagnjilski Mileta Popović je šesto koleno stare svešteničke porodice koja je došla u Jagnjilo iz Crne Gore (Kolašin, Sjenica) još 1720. Prota Mileta je bio vjećnik Dunavske banovine i znali su ga u celoj Srbiji. Bio je bogat čovek, imao je sedamnaest hektara zemlje, svoj mlin koji je kupio od Badžaka (i danas postoji) i svoju kafanu, a uz nju i veliki podrum vina i rakije. Sve je to velikim delom nasledio od svojih predaka. Prota Mileta znao je da se provede i u kafani i pri tome je obično čašćavao celu kafanu. Brat Miletin, Popović, bio je dvorski prota Karađorđevića.

Miletin otac je bio pop Ilija, deda pop Đorđe, a pradeda pop Pavle Jovanović. Pavle je obnovio jagnjilsku crkvu na temeljima srušenog manastira davne godine 1841. Stara drvena crkva je bila na mestu zvanom Crkvine i tu je u jednom požaru izgorela, a u njoj je službovao Miletin čukundeda pop Ilija“, priča nam unuk popa Milete, Mileta Radosavljević iz Mladenovca

Jagnjilci premestili spomenik

Despot Stefan je veliki deo života proveo u našem kraju gde je sagradio tri manastira u kojima je i boravio. Ispod Kosmaja je i umro. Na mestu gde je preminuo podigoše obelisk koji i danas stoji pored crkve u Crkvinama (Markovac).

I taj veliki kamen meštani sela Jagnjila jedne godine nameračiše da premeste u svoje selo. Bilo je angažovano nekoliko kola tako da su ga jedva dovukli. Te godine se sručio strahovit grad na Markovac i Markovčani poslaše delegaciju Knjazu Milošu sa zahtevom da se kamen vrati. I tako iste godine Jagnjilci vratiše obelisk na svoje mesto.