Žitarkina kuća
STRAVIČNA SUDBINA PORODICE NIKOLIĆ
Veliku lepu kuću u kojoj se danas nalazi policija, stari Mladenovčani zovu Žitarkina kuća. Tu veliku zgradu, na atraktivnoj lokaciji pored Železničke stanice, sagradio je oko 1930. čuveni žitarski trgovac Pera Nikolić i žena mu Vida, zvana Žitarka. Na pročelju ove kuće i danas se jasno vide Perini inicijali „PN“. Pera je jedan od osnivača naše varoši, bio je poreklom iz Hrvatske (Austrougarska), a oženio se u Mladenovcu 1898. Vidosavom iz Beograda, kada im je kum bio Ljubomir Badžak. Pera Nikolić i supruga Vida, otkupljivali su u Mladenovcu žito i izvozili zajedno s desetak drugih trgovaca iz varoši, ali izgleda nikome nije krenulo tako dobro kao njima što, svedoči ova velika kuća pored stanice i ogroman magacin uz nju od kojeg je nova vlast 1957. napravila zatvor. O tome koliko su Nikolići bili bogati možemo da pretpostavimo kroz svedočenje jednog bankarskog službenika iz Mladenovca (Raja Urošević) koji je prisustvovao dolasku Vide i ćerke Dane u jednu beogradsku banku pred II sv. rat. Tom prilikom kompletno osoblje banke se kao pod uzbunom rastrčalo da ih što bolje usluži jer je u to vreme bilo vrlo malo stranaka koji su u banci imali preko milion dinara. Pera je rano umro, 1926, a njegova supruga Vida Žitarka, nije radila ništa, živela je od rente stanova i lokala u Beogradu i Mladenovcu i nadživela muža trideset godina. Imali su sinove Simu i Nikolu, i kći Danu. Sima Nikolić, advokat, nije se ženio, a pamti se u varoši kao fudbaler i glavni finansijer fudbalskog kluba Vojvoda Katić kao i kao ktitor izgradnje igrališta Sajmište 1937. godine. Posle rata po varoši je kružila neproverena priča da je za vreme rata bio sudija četničkog prekog suda. Drugi sin Nikola Nikolić, tehnolog i oficir, nije se vratio iz zarobljeništva već je posle II sv. rata otišao u Ameriku. Dana se udala za pravnika Milana Ilića Čiju iz Medjulužja, koji je radio u Beogradu kao javni tužilac i kasnije predsednik Suda, i s njim imala dvoje dece Dragana i Vidu-Vidicu. Po dolasku Nemaca 1941. familija Nikolić je isterana iz svoje kuće, a po dolasku nove komunističke vlasti 1944. nisu im dozvolili da se vrate u svoju kuću. U kuću se uselila OZN-a, zatim milicija, a Nikolići su dobili jednu sobu u Šickovoj kući, gde je Čija morao da spava na podu i odakle je vozom odlazio u Beograd na posao u preduzeće “Dinara”. Vida Žitarka nije mogla da prežali svoju kuću, stalno je dolazila u susednu Aćimovu kućicu do Milicije i gledala šta se radi “čuvajući” svoju imovinu.
Žitarkini unuci Dragan i Vida (Vidica) Ilić su oboje tragično završili život. Vidica je veoma teško podnela oduzimanje roditeljske kuće i kompletne imovine, iznenadnu promenu od najpoželjnije udavače u varoši u osramoćenu osiromašenu devojku. Vidica je posle jedne nesrećne ljubavi počela čudno da se ponaša, iz sobe u Šickovoj kući počela je da izbacuje stvari na ulicu, i majka Dana počela je da je zaključava u sobu da bi je na kraju odvela u duševnu bolnicu u Beograd. Vidicin brat Dragan (Žane), student prava i izvanredan sportista, odlazio je redovno u posetu sestri. Jednoga dana po povratku iz Beograda Žane Ilić je iskočio (ili je gurnut) iz voza na mostu u Parcanima. To nije izazvalo veliko iznenađenje u varoši, u to vreme samoubistva su bila vrlo česta pojava medju mladima predratne elite, koji su dolaskom nove vlasti izgubili sve što su imali… Vida Žitarka i njena ćerka Dana važile su u Mladenovcu kao najveće abronoše. I pred kraj života kada su silom preseljene kod Šicka mogle su sa prozora svoje sobe da “kontrolišu” ceo Žitni trg, kasnije park. Vida je preminula 1956. a Dana 1959. godine. I Čija, zet familije Nikolić, tragično je stradao 1959. godine. U Beogradu su ga našli mrtvog na ulici. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu gde su pre toga sahranjeni Pera, Vida, Dana i Dragan. Po varoškoj priči, kada su otvorili grobnicu videli su 17 kovčega, a iz kripte je izmilela velika zmija. Čijina snaja, Vera Ilić, je čitavih pedeset godina obilazila Vidicu u duševnoj bolnici. Vidica je umrla 1991. kada ju je Vera sahranila na Medjuluškom groblju.
Pred II svetski rat u Žitarkinoj kući bila je na dva sprata i opština, tu je bila i poreska uprava, i tu je bio katastar. U kući je stanovao i doktor Čeda Đorđević, železnički lekar, sa porodicom. Čeda je ordinirao u jednoj prostoriji u zgradi žel. stanice, a za vreme okupacije primao je i ranjene četnike. Dr Đorđević je pobegao pre nailaska Rusa, ali je u Bosni uhvaćen, zatvoren i mučen četrnaest meseci u Tuzli. Radio je posle rata kao lekar u Zemunu. Voleo je u vreme Bele nedelje da se maskira i pravi šale po mladenovačkim kućama. Imao je suprugu Hildu, Nemicu, i dve ćerke.
Više od pola veka, voz je bio glavno prevozno sredstvo u Mladenovcu i železnička stanica najinteresantnije mesto u varoši. A pored stanice velika Žitarkina kuća decenijama dominira ovim malim mladenovačkim trgom.
(Pečat, U.M, Mladenovačke varošarije)
