Dragomir Acović

PREDSEDAVAJUĆI KRUNSKOG SAVETA

ARHITEKTA I HERALDIČAR

G. Dragomir Acović svojim odmerenim i gospodstvenim istupima u našoj javnosti poslednjih godina pridonosi uzdizanju građanske kulture koja je decenijama zapretana u ovoj zemlji (posebno su ostala u sećanju njegova prva učešća u kultnoj emisiji Utisak nedelje). Kada smo ga prošle godine zamolili za intervju odmah je pristao. Razgovarali smo ove nedelje u njegovoj kancelariji u Beogradu. Ovih dana kada se odlučuje o sudbini Srbije (2000) učinio nam se kao pravi sagovornik, jer se sudbina njegove porodice, kao i sudbina Jugoslavije, preokrenula dolaskom komunističke vlasti pre više od pola veka. Tema našeg razgovora bila je Mladenovac i mogući predstojeći novi zaokret u Srbiji i povratak na stari poredak, koji je poslednjoj deceniji, zaobišavši našu zemlju, ponovo zavladao celom istočnom Evropom.

Gospodine Acoviću, vaš deda Radisav Acović bio je među osnivačima Mladenovca?   Da, u toku gradnje prve železničke pruge kroz Srbiju Beograd-Aleksinac, u Belgiju je bila poslata prva grupa od tridesetak pitomaca koja se obučavala da po izgradnji železnice preuzme njeno upravljanje. Među njima je bio moj deda Radisav, a sa njima je bio i Ežen de Roko, otac Aleksandra Deroka. Od te grupe praktično je kasnije nastala Služba srpskih železnica. Moj deda je posvetio ceo život železnici. Za života je objavio samo jednu knjigu, i ta knjiga je bila: Zbornik propisa srpskih železnica. Jedna od njegovih prvih službi, kada se vratio u zemlju, bila je da ga postave 1884. za šefa železničke štacije u Međulužju, kako se u početku zvala mladenovačka stanica. Otuda njegova veza sa Mladenovcem, on je postao praktično prvi šef železničke stanice Mladenovac. Dok je tu službovao, upoznao se sa svojom budućom suprugom, mojom bakom, koja je bila ćerka u bogatoj trgovačkoj porodici Stepanović iz Pružatovca. Kasnije 1889. deda se beleži u hronici Mladenovca kao imalac kuće, trgovac (1893), odbornik prvog Školskog odbora (1895) i jedan od osnivača i prvi predsednik Mladenovačke zadruge (1895). Deda Radisav i baba Lenka imali su troje dece: Aleksandra (rođ. 1888. u Pružatovcu), građevinskog inženjera, Dragomira, koji je kao mlad umro i mog oca Milovana (rođ. 1901. u Beogradu), lekara. Ja ne znam tačno koje godine se deda seli iz Mladenovca za Beograd, ali to je bilo sasvim sigurno pred kraj 19. veka. Međutim, Acovići su ostali jako vezani za taj kraj što svedoči kasnija gradnja kuća u Mladenovcu i Pružatovcu. Dedu je Prvi sv. rat zatekao na položaju inspektora Srpskih kraljevskih železnica kada se, organizujući transport i povlačenje železnicom, razboleo i umro u Nišu 1916. godine.

Da li je deda bio imućan čovek?   Moj deda je živeo pod priličnim opterećenjem. Posle smrti svog srednjeg sina Dragomira po kome sam ja dobio ime (moj stric je rođen 1889. u Mladenovcu, kum je bio Ljubomir Badžak; umro 1906, sahranjen u Pružatovcu), došlo je na red školovanje najstarijeg Aleksandra, koji je rođen u Pružatovcu, pošao u osnovnu školu u Mladenovcu, studirao prvo ovde u Beogradu, a zatim u Berlinu. I pored toga znam da je deda relativno dobro stajao, bio je na primer jedan od deset najvećih akcionara Mladenovačke zadruge. Deda je bio jako tvrd i strog čovek, čak do granice koja bi se mogla nazvati teško razumljivom. On je imao neke svoje principe, neke svoje nazore od kojih nije odstupao ni za milimetar, bez obzira koja je cena toga bila. Kada je umro, iza njega je ostala jedna solidna imovina koja se brzo istopila. Posle rata, kao najstariji u porodici moj stric Aleksandar je preuzeo ulogu starešine porodice. Baba Lenka je imala svoju imovinu, od koje je u dobroj meri finansirano studiranje moga oca u Beču. Međutim finansijska situacija je krenula nabolje kada je stric počeo da radi kao građevinski inženjer i otvorio svoju firmu.

Kada je sagrađena Acovića zgrada u Mladenovcu?   Ta kuća, koja se naslanjala na Bodijevu apoteku, staru kuću koja danas stoji usamljena na platou ispred Robne kuće, građena je pre Prvog sv. rata i služila je za izdavanje. Acovići nikada nisu stanovali u njoj. U velikoj zgradi na dva sprata bilo je više lokala i stanova za koje je ubirana kirija. U to vreme, posle Prvog sv. rata, sa naplatom kirije nikada nije postojao neki problem.

Sve je išlo na reč, i ta je reč po pričanju moga oca i strica, držana čvrsto, nikakvih problema nije bilo. Moj stric Aleksandar Acović, građevinski inženjer i poznati industrijalac, vlasnik nekoliko rudnika, oženjen ćerkom predsednika beogradske opštine Jelicom Savčić, između dva rata stekao je malo privredno carstvo sa dosta službenika, tako da je najverovatnije periodično dolazio jedan od tih službenika i ubirao kiriju. Posle II sv. rata kuća je doživela sudbinu svih ostalih kuća u Mladenovcu. Izgubili smo pravo da raspolažemo svojom imovinom i u našu kuću se uselio sreski odbor. Međutim, nekim slučajem kuća nije bila odmah nacionalizovana. Kada se 1953. pripremao drugi Zakon o nacionalizaciji, svega što je promaklo u prvom krugu otimanja imovine u Srbiji, mladenovačka vlast je postupila dosta korektno, ako se uzme u obzir kako su ostali prošli, povela je pregovore sa nama o prodaji. Tako smo mi tu kuću prodali opštini i za nju dobili milion dinara. Sećam se da smo za te pare kupili klavir i tepih, a od preostalih para majka i ja smo otišli prvi put na more u Lovran, za oca nije bilo dovoljno para.

Kada je građena Acovića kuća u Pružatovcu?   U Pružatovcu su Acovići imali babino imanje, koje se sa nekim parcelama protezalo sve do Mladenovca (pamti se da je Lenkina majka Kruna posedovala celu Jablanicu). Naša kuća je građena pred II sv. rat. Ta zgrada je sagrađena za neku vrstu našeg porodičnog doma. Izgradnja je počela po projektu Derokovom, i tu na našem imanju trebalo je po tom projektu da bude podignuta kuća, zatim crkva sa kriptom za članove porodice i škola. Izgradnja je počela sa kućom i kuća je završena neposredno pred rat, crkva nije započeta, a kada je počeo rat do izgradnje škole nije moglo doći, te je zemljište predviđeno za školu poklonjeno, a škola je izgrađena iz doprinosa meštana. Tako da je posle rata prostor koji je bio predvićen za crkvu ostao prazan, a našu kuću je 1945. preuzeo opštinski odbor nove vlasti.

Tu kuću su gradili moj stric i moj otac. Za vreme rata Acovići su živeli u njoj. Tamo sam ja kao beba proveo neko vreme. To je jedna vrlo lepa kuća u moravsko-šumadijskom stilu, sa prizemljem, suterenom i spratom. Dole je veliki hol i dnevni boravak sa velikim kaminom, iznad kojeg je na drvenoj lamperiji ikona Sv. Nikole (naša slava) koju je rezbario Risto Stijović. Negde sredinom 1950-tih zgrada je konačno oslobođena. Izašao je taj narodni odbor, ostavivši zgradu u veoma zapuštenom stanju. Moj otac i stric su se tada dogovorili i kuću prodali porodici Brkić iz Pružatovca, koja je u bliskom srodstvu sa porodicom moje babe. Oni su tu kuću obnovili i danas žive u njoj.

Kada je sagrađena čuvena vila u Užičkoj ulici?   Jedina kuća koju su Acovići gradili za sebe, za stanovanje, u Beogradu je kuća u Užičkoj, tadašnjoj Rumunskoj, koja je građena 1932-34. Skoro sve naše nekretnine su se vodile na strica i on je imao pre vile u Rumunskoj dosta kupljenih kuća i stanova po Beogradu. Stric je bio starešina porodice i moj otac i majka su bili deo te porodice, tako da su imali svoj deo kuće u Rumunskoj, ali su imali i poseban stan u gradu, a otac ordinaciju iznad bioskopa Beograd. Dolaskom Nemaca u Beograd iz vile smo isterani i u vilu se uselio Franc Nojhauzen, civilni upravnik Srbije, kasnije i general Ler. Po oslobođenju od 1945. vilu je koristio Tito, a posle njega, kao što se zna, i Slobodan Milošević. Za vreme bombardovanja 1999. vila je pogođena što smo videli na televizijskim snimcima. Uprkos svemu, i posle toliko godina, Acini sinovi iz Švajcarske i danas se nadaju povraćaju svoje imovine.

Koliko ste vezani za Mladenovac?   Acovići su išli u Pružatovac kao na hodočašće. Oni su strašno bili vezani za taj kraj. Moj pokojni otac nije mogao da dozvoli da prođe godina a da ne ode tamo. I stric i otac su oba svetska rata dobrim delom proveli tamo. Tu su se stvorila neka sećanja i neki sentimenti koji su bili vrlo jaki. Moj otac je poznavao apsolutno svakoga tamo, u glavu, anegdote o svakome, znao je što se kaže ko je kome rod i pomoz Bog. Svaki njegov odlazak u Pružatovac je bio kao slavlje. Od trenutka kada bi se pojavio na putu, bilo je „Eno ga doktor“. Šta je god kome zatrebalo u selu u vezi zdravlja, on bi se odmah uputio kod njega u Beograd da mu nađe lek, da ga odvede kod nekog drugog specijaliste, da ga smesti u bolnicu itd. Naši odlasci u Pružatovac prestali su po smrti moga oca 1973. godine. Interesantno je da za rodni kraj moga dede nismo toliko bili vezani, ja sam na primer tamo bio samo jednom u životu. Evo nedavno sam bio na Rudniku, radio sam grb Rudnika, ali nije bilo vremena i prilike da odem do naših rođaka u Beršićima.

Celi život ste proveli u Beogradu?   Da rođen sam u Beogradu 1943, pohađao sam osnovnu školu br 12. kako se tada zvala (danas se zove Sveti Sava), zatim sam učio 14. gimnaziju, ovde kod Kalenića pijace, a diplomirao sam u I. beogradskoj gimnaziji. Završio sam Arhitektonski fakultet, a studirao paralelno (ali nisam nikada diplomirao) i istoriju umetnosti. Projektovao sam dosta, kao autor, kao koautor ili kao glavni projektant, ali ovde u Beogradu silom prilika samo sam jednu zgradu projektovao kao autor, novo krilo Akademije kopnene vojske

Koliko se često okuplja Krunski savet?   Sastajemo se u proseku jednom mesečno. Često me pitaju šta će biti sa Krunskim savetom ako se obnovi monarhija. Ako Jugoslavija ili Srbija postane kraljevina, o daljem postojanju Krunskog saveta odlučivaće ustav. U Kraljevini Jugoslaviji ustav je određivao postojanje Krunskog ili Dvorskog saveta, i tada je dobar deo članova saveta bio propisan po funkciji u državi:  patrijarh, predsednik vlade, skupštine itd. Da li će tako biti u budućoj kraljevini, koja će se čvrsto se nadam u doglednoj budućnosti uspostaviti, to je drugo pitanje. U ovom trenutku iz aspekta legitimnosti monarhije, činjenica je da nepostojanje Kraljevske vlade, parlamenta, nezavisnog sudstva, praktično znači da je jedina ustavna kategorija samo Kruna. U takvoj sitaciji Kruna obrazuje Krunski savet ne više u okviru ustavne kategorije, nego kao ad hok savetodavno telo. Kad se situacija vrati u normalu i počne da funkcioniše ustavni sistem, i Krunski savet će se prilagoditi ustavu.

Imate li pored saveta i drugih preokupacija?   Ako ne računamo to što sam arhitekta, predsednik sam Srpskog heraldičkog društva (i po tom osnovu u stalnom sam kontaktu sa Mladenovčaninom ocem Aleksejem, odnosno Andrejem fon Bironom, koji je član našeg društva / Biron i Acović su autori Grba opštine Mladenovac), zatim sam v.d. predsednik starešinstva Saveza sokola Jugoslavije, pređašnji sam predsednik Rotari kluba u Beogradu (sada samo član Kolegijuma pređašnih predsednika), član sam malog saveta Srpskog demokratskog kluba Odbrana i dr.

Šta kažete za najnovije nesloge u opoziciji? Znate to je delikatno pitanje. Meni je naravno žao, kao i većini stanovnika ove zemlje što opozicija ne nastupa udružena. S druge strane razdruživanje je jedna vrsta srpske genetske malformacije i čoveku može da bude žao što narod nema neka druge eminentne odlike koje bi kompenzovale nedostatak sloge. S druge strane to je tako kako jeste, i kukati zbot toga to je jedna stvar, a probati da se nađe neki izlaz druga. Dakle, ako već ne može zajedno, onda možemo i u više kolona. Ali to podrazumeva da postoji nešto što bi moralo da upravlja našim postupcima, a to nešto je zdrav razum. Zdrav razum nam kaže da se ovako daleko stići ne može. Što se tiče lokalnih izbora, vi znate da je sada kod nas mogućnost da lokalna vlast nešto bitno učini za opšte dobro u dobroj meri zavisna od toga kakva je centralna vlast. Prema tome, ako je u ovom momentu osnovni interes da se mora smeniti vrh da bi došlo do bilo kakve promene, onda ne možete reći da ćemo taj problem tako rešiti što ćemo grčevito braniti lokalnu vlast, po cenu gubitka glavne bitke, da ćemo pokazati slogu na dnu, a odsustvo sloge na vrhu. Te stvari jednostavno ne funkcionišu. Ja razumem vrlo dobro zabrinutost na nivou lokalne uprave, pogotovu u Mladenovcu gde je odnos snaga do sada visio o koncu, ali znate lokalna uprava ne služi za to da bi opozicija negde formalno bila na vlasti nego služi tome da se nešto konačno promeni nabolje u ovoj zemlji. I ako pođete od tog saznanja, činjenica da ne možete da se dogovorite oko glavne stvari, a eventualno možete oko sporedne, govori da možda gubite vreme. Možda onda stvari ipak treba doterati u krajnjoj liniji do paroksizma, pa će iz te cele priče neko i da ispadne. No naravno, to je samo uslovno rečeno, jer ste videli da ovde možete da izgubite i deset puta izbore i da dalje tvrdite da ste vi onaj pravi i da ste u pravu. Ja bih, ponavljam, voleo da postoji to jedinstvo, ali mi se čini ako ga već nema, onda neka svako proba šta može, a onaj za koga se pokaže da ne može, e on mora da snosi konsekvence. No, ovde kod nas. niko nije spreman da sam snosi konsekvence za svoje pogrešne odluke ili pogrešno ponašanje.

Međutim, moguće je da se to nejedinstvo opozicije baš u Mladenovcu najviše odrazi na rezultate izbora?  Mladenovac je i do sada bio dosta komplikovana sredina. Sve ono što se poslednjih godina dešavalo u Mladenovcu u političkom smislu predstavljalo je paradoks. Vi imate, ipak, jednu sredinu koja nije kao ostali deo prigradskih opština; vi ste se uvek nalazili na glavnom putu za jug Srbije, praktično ste prvo predgrađe Beograda. Mladenovac i sela koja mu pripadaju i suviše dugo su deo Beograda pa se ne postavlja pitanje vaše informisanosti (dok vest stigne do vas, dok saznate o čemu se radi, voz je već prošao). Informisani ste isto kao i mi u Beogradu, sada možda i više. Mladenovac je baš u intimnoj vezi sa svim što se u Beogradu dešava, pa je situacija u kojoj se lokalna vlast održava na nekoliko glasova paradoksalna. Mislim i nadam se da će se to sa ovim izborima izmeniti. Naravno, nabolje. Još jedan momenat je vrlo važan za osvajanje lokalne vlasti. Karakteristika dosadašnjih lokalnih izbora je da je po pravilu najveći deo ljudi koje jedna stranka istakne u nekoj izbornoj jedinici sastavljen od onih koji koji su na tu listu došli po osnovu toga što su poslušni, što ne postavljaju pitanja. Vi tu obično imate jedno ili dva imena koja su nesporna, i dobar broj imena za koji se ljudi krste i levom i desnom i pitaju „otkud ovaj ovde“, ali kao zajednička karakteristika svih lista je obično ta da na njima fale oni za koje uopšte ne morate da kažete za koju su stranku, oni koji u lokalu u stvari uživaju najveće poštovanje. Uporno se smatra da onaj koji nije član moje stranke ne može ući u lokalnu vlast. S takvom strategijom ne može se daleko stići.

Na kraju razgovora poželeli smo g. Acoviću sve najlepše u životu i važnim poslovima koje obavlja, da se što pre vrati Kralj i da u najskorije vreme poseti Mladenovac, na šta nam je on odgovorio „Daj Bože“.

(Pečat, U.M. sep. 2000)

Dragomir Acović, KV, arhitekta, suvlasnik preduzeća „Grifon“. Predsednik Srpskog drustva za heraldiku, genealogiju, veksilologiju i faleristiku „Beli Orao“; Glavni herold i ko-predsedavajući Registra grbova; urednik „Stematografije“ Srpskog heraldičkog društva. Član je Američkog Društva za ordene i medalje, Društva za proučavanje ordena i medalja Ujedinjenog Kraljevstva, Švajcarskog falerističkog drustva, Unije nemačkih falerista (BDOS) i heraldičkih društava Engleske, Ukrajine i Rusije. Član je Evropskog društva kulture. Pređasnji Predsednik RC Beograd-Singidunum (1996-97). Član je uredjivačkog odbora „Godisnjaka Beogradskog muzeja“, Član odbora više društava i udruženja. Rođen je 1943. u Beogradu. Oženjen, otac dve kćeri i sina. Živi u Beogradu. Najznačajniji radovi: Kao arhitekta: više projekata medju njima Vojna akademija Kopnene vojske u Beogradu, Crkva Svetog Stefana na Brezovići (u izgradnji). Projekti u Republici Sao Tome i Principe, na Maldivskim ostrvima, u Mongoliji, Nepalu, Kubi, Egiptu, Dzibutiju, Somaliji, Iraku itd. Kao heraldičar: Heraldička revizija grbova Beograda, zastava Beograda, grbova šest beogradskih opština; gradova: Niša, Prijepolja, Budve, Bijeljine, Mionice,Topole, Kragujevca, Jagodine, i dr.; Faleristićke Monografije i druge knjige: Istorija bugarske faleristike, Srpski Kraljevski orden Miloša Velikog, Srbi izvan Srbije- Ruski Srbi (sa drugima). Više od tri stotine novinskih ćlanaka (arhitektura, projektni menadžment, heraldika, faleristika, arhontologija, popularne teme…), itd.