Nenad Ivković

DIREKTOR MLADENOVAČKE BOLNICE – Dr Nenad Neša Ivković je sav svoj životni i radni vek proveo u Mladenovcu. Odrastao je u porodici učitelja Pere i Darinke Ivković i sestre Milje, takođe prosvetnog radnika (u Tehničkoj školi). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Mladenovcu a Medicinski fakultet u Beogradu. Bio je do nedavno dugogodišnji direktor mladenovačke bolnice (sedamnaest godina). U toj bolnici osnivač je službi hemodijalize, mikrobiologije, hirurgije, dermatologije, urologije itd. U toku direktorovanja radio je sve poslove lekara specilajaiste. Ovih dana mi je ispričao svoju biografiju:

Moj otac Petar i majka Darinka oboje su bili učitelji, sreli su se u seoskoj školi na Staroj planini, gde su oboje bili raspoređeni na prvu službu po završetku učiteljske škole. Ubrzo je sledio premeštaj u Kumane kod Bečeja, za vreme rata, gde su strepeli od folksdojčera, zatim u Kneževac kod Beograda gde sam se rodio 1945. Rođen sam u učionici na katedri, babica mi je bila komšinica koja je četvoro dece sama porodila. Sestra Milja rođena je  osam godina ranije. U Mladenovac smo stigli 1949. kada sam imao četiri godine.

Prvi stan u Mladenovcu dobili smo u Babićevoj prizemnoj zgradi, na uglu Bisine ulice, preko puta vojnog odseka u gornjem kraju gde je sada hirurg. Sećam se jako dobro komšiluka, babe Side Babić, koja je po ceo dan sedela na stolici ispred svoje kuće, železničara Vidoja i Živadinke Vračarić, nastavnika srpskog Caneta, sudije Stankovića, Rajka vatrogasca, porodica Miletića, Mišića, Borića, Čajke i Cace Selenića, Radojkića, Doce Kostadinovića, čiji je kamion bio stalno parkiran u ulici ispred kuće, Stanića, Ilića, Duce Milića advokata, Fice Prodanovića.. Komšiluk je živeo dosta siromašno ali složno, pozajmljivali smo jedni drugima kad kome nešto zafali. Uveče iznesu žene klupe i hoklice ispred kapije pa kako ko prođe vode za njima abrove. Od mlađih u tom kraju su bili Jova Vračarić, Života Lalović Krakaš, Boba i Kica Mišić, Mirče Papić Pidžula, Mlađa i Rade Đorđević Čedin, Beli i Raško Krstić Rapid, Duško i Zvonko Miletić,.. Odmah niže u glavnoj ulici bio je Dule Milenković. Igrali smo se u dvorištu vojske gde nađemo u halama nekadašnjeg sajma, gde su boravili Nemci, neke šlemove pa se igramo rata… Dobro se sećam kad je dolaziila Zvezda na igralište iznad škole da odigra prijateljsku sa Jedinstvom. Igrao je još Rajko Mitić, a mi klinci za njim pratimo mu svaki korak. Zimi kad padne sneg gornji kraj se za decu pretvarao u sankalište Bisinom ulicom. Glavnom ulicom pedesetih godina nije bilo velikog saobraćaja tako da je sankanje bilo od vojske sve do pruge. Posebno se pamti jedan stravičan događaj kada je Srba Žabac sa svojim bobom proleteo nepovređen ispod kamiona koji se iznenada pojavio krećući se polako po snegu. 

– Škola mi je bila blizu, samo pređem preko puta. Učiteljica mi je bila prvo Dana Stanković i zatim vrlo stroga Spasa Stepanović. Kada neko nešto skrivi terala ga je da drži ruke uvis iza table, a ruke kad se umore same padaju. Delila je hladne i vruće “packe” po prstima zavisno od težine krivice. Najgora kazna je bila kad nas istera ispred vrata učionice. Direktor Maslovarić to čuje kroz svoja otvorena vrata u hodniku pa dođe i pita svakog šta je skrivio. Neko prođe sa podizanjem zulufa, a nekoga išamara i vrati učionicu. I niko se nije bunio, tada je važila ona “Bijte vi u školi, a mi ćemo kod kuće, pa da vidimo ‘de će”. Moji roditelji, učitelji Pera i Darinka, nisu bili prepreka da i ja budem kažnjen ako zaslužim. Ćale koji je predavao muzičko nije tukao decu, bio je blag i tolerantan, osnovao je dečji  gudački orkestar u školi. Sećam se kako je imao lep “kaluđerski” rukopis. Iz osnovne dobro pamtim svoj skok kroz prozor sa prvog sprata, Pidžula je izvodio taj skok na neku gomilu zemlje u dvorištu škole. Jednom me izazove “Ne smeš?” a ja se zainatim i skočim. Pola sata nisam mogao da se dignem koliko sam se ugruvao. Mesto za ševu je bilo čuveno betonče na zadnjem ulazu škole, a kada je u našoj ulici prošao asfalt i kad su postavljene neonske svetiljke igrala se ševa i noću, osećali smo se kao na Marakani. Igrali smo se često i u porti. Deci iz kraja su bile posebna atrakcija svadbe u crkvi kad smo vikali “kume izgore ti kesa” trčeći za sitnišem.

– Imali smo prizeman stan sa bunarem u dvorištu, učitelji su se već naveliko useljavali redom u nove zgrade kada se moja majka ohrabri da pita Pavla Blažića da i mi dobijemo komforan stan. Dobili smo stan 1962. u kome i danas živim u zgradama iza opštine preko puta današnjeg kafea Istorija. Ušli smo u sveže okrečen stan, sušili smo zidove grejalicom, plašili smo se da se neko bespravno ne useli.

Novi kraj, novo društvo, varoš se delila na gornji i donji kraj, a mi u sredini. Preko puta mene živeo je dve godine stariji Miša Crnogorac, blizu su bili Make Davidović, Gane Branović, Boba Višnjecki, preko glavne ulice Sveta Novičić i drugarica Boba Đorđević… Imao sam tada 17 godina i već putovao u Palanku u gimnaziju zajedno sa tridesetak đaka iz našeg kraja. Bili su ukinilu gimnaziju u Mladenovcu, vratili su je kad sam pošao u četvrtu godinu, i tada mi je razredni bio Mića Arsić koji je predavao srpski, pamtim i Luku (matematika), Fiska (fiskultura)…

Bio sam odličan đak i mogao sam da upišem bilo koji fakultet bez prijemnog ali nisam znao koji. Na kraju poslušam Božu Đorđevića Kišliju, koji je završio arhitekturu u Ljubljani i njegovog kuma Dragana Savića, koji je tamo završio metalurgiju i tako odem na studije u Ljubljanu. Otišao sam u Sloveniju sa drugom Mišom Crnogorcem i po njegovom nagovoru zajedno upišemo metalurgiju, a da nisam znao ni šta je to. Nije nam se svideo  Metalurški fakultet, obojica smo odustali. Ja sam naprečac napustio već na početku godine. Radili smo pismeni zadatak iz fizike kad profa u obilasku dođe do mene i kuca prstom u svesku i kaže “Ćirilica! Mislio si da je ovde ladovina, pogresio si”. Ja se naljutim, pokupim stvari i odlazim iz učionice a on viče na slovenačkom da se vratim. Nismo se nikad više videli. Tek kasnije sam shvatio na šta je profa pomislio… Dokoličario sam po Ljubljani do kraja drugog semestra, majka mi je slala pare, ocu nije smela da pominje. Sedim jednom tako sa strane i gledam kako se mangupi kockaju. Kad jedan od njih zove me prstom. Ja mu priđem a on pita “Jel imaš pare”. “Imam nešto”, kažem. “Daj”, kaže. Ja mu dam, ukapirao sam da je pogubio sve svoje pare (kasnije mi vratio). Bio je to Conja Nišlija, najveći krimos u Ljubljani, između ostalog bio je makro u hotelu Slon za pet devojaka. Postao je moj zaštitnik, niko nije smeo da me pipne. Pred moj povratak kući pita me “Odakle si, šta ćeš ovde”. Ja mu sve objasnim, kad je čuo da sam dobar đak zapretio mi je da se ne vraćam više u Ljubljanu. “Vidiš ove barabe oko mene, svi smo bili loši đaci koji su došli ovde da nekako završe školu jer smo čuli da će nas propustiti jer nismo iz njihove republike. Svi smo završili u kriminalu. Tad ukapiram da je profa iz fizike pomislio da sam i ja takav slučaj.

– Kada sam se vratio u Mladenovac, opet dilema koji fakultet da upišem sledeće godine. Na kraju na nagovor sestre Milje upišem medicinu. Studije medicine trajale su  minimum pet godina, mora mnogo da se uči. Ljudsko telo je najsloženiji organizam u prirodi, treba mnogo truda da se prouči kroz teoriju i praksu. Potrebno je veoma ozbiljno i temeljno savladati gradivo iz debelih udžbenika jer greške u našem poslu mogu da budu fatalne. Stanovao sam sa Bobom Višnjeckim u pomoćnoj zgradi kod moje babe Draginje na Voždovcu. Bilo nam je tu zgodno da dovodimo društvo. U slobodnom vremenu trenirao sam malo karate u “Medicinaru” gde su treneri bili braća Jorga.

Imao sam staž u Železničkoj bolnici. Najviše pamtim moje tromesečno stažiranje na hirurgiji gde sam pomagao pri operacijama i mnogo naučio. Zaposlio sam se posle diplomiranja u mladenovačkom turbekuloznom dispanzeru koji je još tada počeo da prelazi u status bolnice za interne bolesti. Tada je samo treći sprat bio rezervisan za turbekulozne bolesnike. A na prvom spratu gde je bilo odeljenje za intezivnu negu, dr Aca Milošević je počeo da formira interno odeljenje. Došao je dr internista Moma Radojević, koji je kasnije penziju stekao u Smederevu, dr Aca Ilić je došao sa Kosova, Milan Ilić kardiolog, dr Sveta Mraović je došao iz Bosne… Ja sam tada bio lekar opšte prakse, tzv “sekundarac”. Specijalizaciju za internistu dobio sam dok je bio direktor Mihailo Jević, otezao je pet godina da me uputi na specijalizaciju, govorio je “polako ima vremena”. Njega je zamenio na mestu direktora dr Višeslav Hadži-Tanović (1979-1982) koji me je maksimalno koristio, vraćao sam se sa specijalizacije iz Beograda u 15h, i morao bez odmora da odradim popodne u bolnici još pet sati od 15-20h. Ali ja sam to sve radio sa entuzijazmom, zadovoljan što imam priliku da se usavršavam kroz praksu u svom pozivu. Srećom imao sam tada auto dijanu pa mi je to mnogo olakšalo što se tiče prevoza. Međutim, predsedniku opštine se nije dopao Hadži-Tanović, koji je tražio stalno da mu se plate dnevnice i prevoz, pa dođe gen, direktor Nikola Antić sa Bežanijske kose da odredi našeg novog direktora. Desilo se da je dr Antić seo pored mene, pa pita prvo mene da li hoću da budem direktor, ja mu kažem vi znate da ja još nisam završio specijalizaciju, pita sledećeg Mraovića, on neće, dalje redom pita dr Spasoja Kneževića, a ovaj naravno Crnogorac sa Kosova, reče da hoće. Antiću je bilo svejedno došao je samo da odradi posao. Knežević nije ostao direktor duže od dve godine prešao je na Selters kod dr Mališića i tako dođe na mene red da budem direktor bolnice. Bio sam direktor 17 godina (1984-2001) verovatno bih ostao i duže da nije došla nova vlast…

Godinama sam imao veliku odgovornost, mislim da me je kolektiv dobro prihvatio i danas me pozivaju svi redom na proslave. Trudio sam se da budem prvi među jednakima. Naprimer, ako pukne cev i poplavi hodnik, ja pomažem spremačicama i sestrama da se sve očisti. Svi tih godina dok sam obavljao dužnost direktora nisam prekidao svoju internističku praksu sa pacijentima.

– U Mladenovcu je velika povika zašto nemamo porodilište i zašto nemamo hirurgiju za teže operacije. U vezi tih pitanja bio sam svojevremeno na sastanku kod gradskog sekretara za zdravstvo koji mi je argumentovano objašnjavao da je Mladenovac realno gledano u privilegovanovom položaju u odnosu na većinu gradova u Srbiji jer se nalazi veoma blizu svih porodilišta u Beogradu, kao i porodilišta u velikoj bolnici u Palanci, do kojih se stiže za 30-45 minuta, i koja su daleko bolje stručno i tehnički opremljena od nekog eventualnog porodilišta pri Domu zdravlja u Mladenovcu. Pored toga lokalno porodilište ne bi imalo dovoljno posla čak i kad bi se svaka žena porađala u Mladenovcu, jer porodilje imaju pravo da biraju bolnicu.

U moje vreme imali smo četiri hirurga za lakše operacije u dve smene u bolnici i svi su imali posla, ne znam kako je došlo do toga da u Mladenovcu neko vreme nije bilo hirurga osim u privatnom sektoru. Opremiti hiruršku salu za teže operacije zahteva ozbiljnu opremu, medicinske sestre, anesteziju itd. a za to nikada nije bilo dovoljno para za našu prigradsku opštinu. I u vezi toga je sekretar pomenuo da Mladenovac ima tu prednost blizine Beograda. Mi smo navikli da imamo sve u našoj opštini, ali kada bi se pogledao evropski prosek verovatno bi daljina od  45 minuta vožnje do bolnice bila brža od proseka, jer se tamo za sve traži racionalno ekonomsko opravdanje.

U Mladenovcu kod nekih vlada fama da je naša bolnica posebno zapuštena, Odgovorno tvrdim da se naša bolnica nimalo ne razlikuje od ostalih bolnica u Srbiji, čak smo iznad proseka. Sve bolnice u Srbiju su u sličnom položaju osim malog broja onih koji su dobili sredstva za renoviranje. Jesmo mi deo Beograda ali nas tretiraju kao perifernu bolnicu i teško je dobiti sredstva za investicije. Pogledajmo najbliže Palanačku i Aranđelovačku bolnicu, pa i neke bolnice u Beogradu, svuda se vidi odraz siromaštva naše države. Mnoga mesta naše veličine kao što su bogatiji Lazarevac i Obrenovac nemaju svoju bolnicu, mnogi se čude otkud nama bolnica. Smrtnost pacijenata je svuda slična, po zakonu umirućeg bolesnika ne smeš da vratiš. Svuda je nedovoljan broj toaleta i higijena problematična. U našoj bolnici vizite su počinjale od toaleta ali često se vizite i ne završe a tolaet postane opet neuredan. U takvim uslovima potrebno je udvostručiti broj higijeničarki i broj toaleta, a za to nikada nije bilo para u SIZ-u. Zaposleni u našoj bolnici se maksimalno trude u takvim uslovima rada ali higijena ne zavisi samo od njih, zavisi dosta i od pacijenata.

– Za sve ove godine bilo je nekoliko manjih ivesticija u bolnici, krečenje i farbanje stolarije, generalno sređivanje fasade, postavljanje monitora i zamena kreveta na intezivnoj nezi … Kao najveća investicija računa se centar za hemodijalizu koji je osnovan u mom mandatu 1986. koji danas koristi 66 bolesnika vezanih samo za aparat. Ako nismo uspeli da ulažemo dovoljno u renoviranje bolnice uspeli smo da školujemo kadar pa tako za sve grane interne medicine imamo subspecijaliste: kardiologe, pulmologe, nefrologa, gastroenterologa, endokrinologa koji rade u ambulantama kao i na odelenjima.

– Bila je velika kriza za vreme sankcija, od mojih 17 godina na mestu direktora deset godina smo bili pod sankcijama. Povremeno je bilo situacija da zatvorimo, nismo imali ni za hranu. Nismo mogli da plaćamo ni hleb, ni struju, ni vodu ni telefone. Molili smo za pomoć na sve strane, apelovao sam za donacije i na TV Mladenovac. Odazivali su se ljudi, Mile Slovenac dotera pikap pun konzervi i suhomesnatih proizvoda, seljak tri džaka kukuruznog brašna za kačamak itd. Neke donacije su počele da stižu i iz inostranstva posle bombardovanja, dva puta su nam doterali šleper uglja, lekove, medicinska i higijenska sredstva … Vuk Stambolić iz nevladine organizacije zaslužan je da dobijemo savremeni aparat za analizu krvi, išao sam u Beograd da javno pred kamerama zahvalim za tu donaciju.

Svi doktori i medicinske sestre su vredno radili, nepravedno je isticati pojedince, bolesnici su nas terali, zahtevao sam da bolnica radi i dežura 24 časa i da ne sme da bude vraćanja pacijenata.

Bilo je dosta i tehničkih problema oko održavanja. Jedan od većih problema je bio kako nabaviti na vreme i prevesti ugalj za našu toplanu. Dođe kamion od 20 tona istovari ugalj ispred toplane trebalo ga je pri loženju prebacivati japanerom do gorionika.  Pokušavao sam da se bolnica prikači na gradski toplovod ali odgovor je bio da gradska toplana nema dovoljno kapaciteta da nas prihvati.

Verovatno mnogi pamte da nije mesecima moglo da se priđe bolnici kroz kapiju jer je asfalt na ulazu bio obrušen. Nije moglo to da se reši pola godine, negde je pukla vodovodna cev i potkopala put. Rešeno je tek kada je došla ekipa iz Beograda i pronašla mesto kvara blizu bolnice pod zemljom. Asfaltiran je put dva puta ispred kapije dok nije postao stabilan i prohodan.

Veliki broj većih i manjih  problema, raznih dogodovština i anegdota bilo je u radu bolnice, koji sve ne mogu da stanu u ovaj tekst. Nadam se da je ova kratka priča obuhvatilla bar deo toga da se stekne realna slika o mladenovačkom dispanzeru na brdu okruženog šumom..

– Danas dr Neša provodi penzionerske dane prilično aktivno, svaki dan je u svom društvu u kafiću. I dalje redovno prati sve novosti iz medicine i poznanici ga često pitaju za savet. Živi sa suprugom Zoricom, koja je bila nastavnica hemije u OŠ M. Živojinović. Starija ćerka Olga iz prvog braka živi u Beogradu i radi kao kardiolog na Kliničkom centru. Od nje ima unuku Milicu, koja je takođe upisala medicinu. Mlađa ćerka Milana je završila Poljoprivredni fakultet i od nje ima malog unuka Todora.

MLADENOVAČKA BOLNICA

Mladenovačka bolnica, osnovana je u današnjoj zgradi 1953. godine kao stacionar antituberkuloznog dispanzera. Zgradu je projektovao čuveni arhitekta Milorad Pantović koji je projektovao i beogradski sajam. Napravio je prostrane terase da bi bolesnici mogli da spavaju napolju jer je tada vladalo uverenje da pored lekova i čist vazduh utiče na izlečenje od tuberkuloze. Tokom decenija bolnica je menjala više puta namenu i ime. Danas je to Specijalna bolnica za interne bolesti SBIB. Ima 127 kreveta, 170 zaposlenih, u toku godine bolnica primi preko 3.000 bolesnika. Bolnica je 24 sata neprekidno spremna da prihvati najteže bolesnike, intezivna jedinica sa šest kreveta obezbeđuje permanentni nadzor nad vitalnim funkcijama pacijenta i mogućnost trenutnog reagovanja.

Interna medicina je grana i specijalnost medicine koja se bavi dijagnostikom i nehirurškim lečenjem bolesti odraslih osoba. Doktor interne medicine koji se naziva i ,,Internista” tokom osnovnih studija i specijalizacije obučava se na koji način da preventira, dijagnostikuje i leči bolesti od kojih obolevaju odrasle osobe. Internista leči čoveka kao celinu, a ne samo pojedinačne organe. Interna medicina obuhvata kardiologiju (oboljenja srca i krvnih sudova), endokrinologiju (oboljenja endokrinog sistema), gastroenterologiju (oboljenja organa za varenje), hematologiju (oboljenja krvi i krvnih elemenata), nefrologiju (oboljenja bubrega), pulmologiju (oboljenja pluća i organa za disanje) i reumatologiju (za lečenje reumatskih bolesti).

MINISTAR NE SME DA UMRE

Umirući bolesnici nisu dolazili u našu bolnicu samo iz naše opštine dolazili su i iz okolnih opština a neretko i iz Beograda gde su bolnice nerado primale takve bolesnike. Mi smo primali sve vođeni lekarskom etikom da bolesnik ne sme da se vraća. S tim je povezana i jedna anegdota kada sam se dosta uplašio. Ministru zdravstva Jugoslavije je iznenada pozlilo na putu za Niš. Upustvo je bilo da ga odmah dovezu u najbližu bolnicu, a to smo bili mi. Čim su stigli, dok sam ja konstatovao da je ministar doživeo infarkt, primetio sam da je šofer počeo neprekidno da telefonira nekim ljudima.  Mi rutunski lečimo infarkt, čak smo izjednačeni sa Beogradom u stopi smrtnosti (10%) zahvaljujući našoj metodi davanja lekova kroz infuziju, i oko zbrinjavaja ministra nije bilo frke, ali uznemirrio sam se kad su počeli da zvrje telefoni od ljudi na ozbiljnim položajima u Beogradu, samo je falilo da i Stambolić pozove („da mi umre ministar!“ – prošlo mi je kroz glavu). Iz tih poziva je provejavalo nepoverenje u našu bolnicu pa sam na kraju predložio da pošalju kardiološki sanitet i prebace ga tamo gde misle da je bolje. Pristali su odmah ali sada ministar nije hteo da ide. Ministar koji je bio Slovenac, po struci lekar, pratio je kako smo ga zbrinjavali i bio je zadovoljan smeštajem i tretmanom i nije hteo da rizikuje put. Na kraju kada su ga ipak ubedili on je počeo da mi se izvinjava. Rekao sam mu da nema nikakvih problema s moje strane, da sam navikao na takve stvari i da ima moje odobrenje i blagoslov.