Radoje Knežević

PROFESOR, PISAC, PREVODILAC, MINISTAR DVORA, VASPITAČ KRALJA PETRA II … Radoje Knežević rođen je u Stragarima 1901. od oca Lazara iz Jagnjila i majke Mileve iz Stragara. Osnovnu školu završio je u Kruševcu gde mu je otac bio na službi (1907-1911), a gimnaziju u Beogradu (1911-1914). Godina 1915/16. s vojskom je prešao Albaniju, otišao u Francusku i gimnaziju nastavio u Fontenblou (1916), potom u Beogradu (1919/20). Studirao je francuski i književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1920-1922) i na Sorboni (1922/23) a diplomirao u Beogradu (1923). Prvo zaposlenje dobio je kao suplent gimnazije u Kruševcu (1923/24), zatim u Beogradu (1925) i Splitu (1925-1927).

Radoje Knežević bio je profesor II muške gimnazije u Beogradu od 1928. do 1937. godine. Za profesora francuskog jezika kralja Petra II i njegovog vaspitača postavljen je prvi put 1935. godine što je ostao do 1937. godine.

Proganjan je i penzionisan iz političkih razloga (1937-1939) po nalogu kneza Pavla. Radoje se vraćao iz Pariza vozom, gde je bio na kongresu profesora Francuske, kada je u Trstu bio obavešten o svom penzionisanju od brata Nikole koji je tada službovao kao diplomata u našem poslanstvu u Trstu. Brat mu je pokazao Politiku u kojoj je pisalo da je Radoje Knežević penzionisan. Vraćen je u II mušku gimnaziju u Beogradu (1939-1941).

Radoje Knežević je jedan od četvorice organizatora prevrata 27. III 1941. i među svim zaverenicima jedini civil. Puč je organizovao sa svojim bratom majorom Živanom Kneževićem i đeneralima Dušanom Simovićem i Borom Mirkovićem. Posle prevrata bio je ministar dvora u 27. martovskoj vladi (od 29. marta 1941. do kraja juna 1943) u Beogradu, Jerusalimu i Londonu. Potom je do penzionisanja bio izvanredni poslanik i punomoćni ministar emigrantske jugoslovenske vlade u Portugaliji (1. X 1943 – 24. I 1944). U Lisabonu je penzionisan zbog neslaganja sa politikom kralja i vlade predsednika Božidara Purića.

Vratio se u London krajem 1944. i po završetku rata ostao u emigraciji. Na suđenju Draži Mihajloviću u Beogradu, osuđen je u odsustvu, kao njegov pomagač, na deset godina robije, gubitak državljanstva i konfiskaciju imovine. Decembra 1960. prešao je u Kanadu (Vindzor) i bio urednik Glasa kanadskih Srba (1961-1974). Od oktobra 1976. živeo je u Montrealu. Govorio je i pisao na francuskom i engleskom.

Koliko je buran život bio Radoja Kneževića možemo zaključiti iz njegovih putovanja i boravaka u inostranstvu. Putovao je u Francusku (1929, 1932, 1937), Veliku Britaniju (1931, 1935, 1972), Letoniju (1936), Italiju (1937), Švajcarsku (1938), Dansku i Poljsku (1939), Grčku, Egipat, Palestinu, Jordan, Nigeriju (1941), SAD (1942, 1947, 1956, 1960-1977), Kanadu 1942, 1956) i Portugaliju (1946/47).

Radoje je bio jedan od osnivača (1919) i dugogodišnji predsednik Ferijalnog saveza Jugoslavije (1921/23. i 1935-37), zatim član, sekretar i predsednik Jugoslovenskog profesorskog društva (1925-41); član Izvršnog odbora Međunarodnog saveza profesora srednjih škola; član Centralnog odbora Narodne odbrane (1937-41); urednik biblioteke „Svetski pisci“ (1939-40) i počasni predsednik Učiteljskog udruženja Jugoslavije kao i član više drugih udruženja i komisija.

Pripadao je Demokratskoj stranci i od 1939. bio član njenog Izvršnog odbora. Na izborima 1938. bio je zamenik kandidata na listi Udružene opozicije kandidatu Milanu Simiću.

Radoje je često dolazio u Jagnjilo, najčešće kada je svraćao kod brata Jovana u Kusadak. Obilazio je redovno svoje bliske rođake. Pred rat 1939. kupio je jedan plac u Jagnjilu od nekog Mileta, invalida i ogradio ga lepom tarabom. Na plac je doterao 80 kubika kamena sa Venčaca za gradnju kuće. Kneževići su imali plan da tu formiraju biblioteku. Ali rat je sve poremetio i svi planovi su propali.

Posle rata Radoje je u izbeglištvu u Londonu jedan od osnivača emigrantskog „Udruženja slobodnih građana Jugoslavije“ i „Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu“. Odlikovan je ordenom Sv. Save (1924), Jugoslovenske krune (1932), francuske Palmes academiljues (1940), Karađorđeve zvezde (1943)…

Umro je 1983. u Montrealu gde je i sahranjen. Za sobom ostavio je dve ćerke, dva unuka i dve praunuke.

Politika o Radoju

Nedavno je Politika donela članak o Drugoj muškoj gimnaziji i oduševljenju đaka 27. marta 1941, gde je navedeno da je Radoje Knežević bio profesor u toj školi, što je prvi put posle rata izneto u javnost. U tom članku je pisalo da je Radoje, kada je odlazio avionom sa kraljem u Grčku, stajao na ulazu u avion i kontrolisao članove kraljevske porodice, određujući ko može, a ko ne može da se ukrca u avion. Kako je mladi kralj bio tamo jedini prisutan član kraljevske kuće, nije potrebno objašnjavati da to nije tačno. Međutim, tačno je da su patrijarh Dožić i Radoje Knežević onemogućili da mladi kralj povede sa sobom devojku Doli Damnjanović i prijatelje braću Tokin, sa roditeljima. Kralj je zbog toga bio ljut.

Iz gornjeg manastira, gde je prenoćio odvojeno od svojih prijatelja, kralj je ujutro sa Radojem otišao u Nikšić. Prijatelji su ostali u donjem manastiru Ostrog. Kada je kralj pitao za njih, Radoje je odgovorio da će oni kasnije krenuti. Tako su prijatelji ostali u zemlji. Pored kralja i Radoja u avionu su bili još i ađutant i lični lekar. Koliko su Radoje i Živan odlučivali o kasnijem transportu pojedinaca vidi se najbolje iz činjenice da nisu mogli svog brata od ujaka, kapetana Nikolu Veljkovića, pilota-lovca, da ukrcaju, pa je kasnije dopao ropstva. A oni koji su u tom trenutku mogli da utiču na ukrcavanje, poveli su pored svojih porodica, čak i kućne pomoćnice.

Bibliografija

Prvi štampan rad Radoja Kneževića bio je članak Dva pokolenja u Novoj Evropi. Sarađivao je u časopisima, listovima i publikacijama: Nova Evropa, Epoha, Vidovdan, Novosti, Glasnik Ferijalnog saveza, Mlada Jugoslavija, Misao, Pravda, Srpski književni glasnik, Strani pregled, Ferijalac, Glasnik JPD, Venac, Narodna prosveta, Vidici, Narodna odbrana, Letopis MS, Učitelj, Narodni pokret, Demokrat, Spomenica LJubi Davidoviću, Reč, Amerikanski Srbobran (Pitsburg), Oslobođenje (London), Ravnogorska misao (SAD), Naša reč (Pariz, London), Glas kanadskih Srba (Vindzor), Pravoslavlje (London), Poruka (London), International Affairs (London), Zemljoradnik (Pariz), Sloga (Pert, Australija), Sindikalist (Pariz), Yugoslav Observer (Detroit), Savremenik (Pariz), Spomenica Ledi Padžet (Melburn), Ivan Meštrović, antisrpska propaganda (Vindzor), Glas SPC u Zapadnoj Evropi (London), Staza pravoslavlja (Edžvort, SAD), Jugosloven (Švedska).

Napisao pregovore za knjige: Knjiga o Draži (Vindzor, Kanada, 1956), S. Jovanović: Moji savremenici (Vindzor,1962), K. St. Pavlović: Jovan Dučić (Milano,1967), Ženidba kralja Petra II (London, 1975), Ž. L. Knežević: 27. mart 1941 i dr.

Uređivao: Glasnik Ferijalnog saveza (1922/23), Ferijalac (1928/30), Glasnik JPD (1935/38), Srpski književni glasnik (1938/41), Poruka (1950/59), Glas kanadskih Srba (1961/74). Uredio: Odabrana dela Balzaka (1934-1936) i dr.

Napisao: Francuska čitanka za ¤II i ¤III razred (1934), Francuska čitanka za ¤ i ¤I (1936), Francuska gramatika (1937), Kroz srednju školu (1938), Iz borbe za čoveka (1938), Sloboda ili smrt (zajedno sa bratom); Prevodio: Morisa Baresa, Lamartina i Ernesta Renana.

KNEŽEVIĆI IZ JAGNJILA

Kneževići iz Jagnjila su direktni potomci kneza Đuke od Lepenice, jednog od narodnih vođa iz našeg kraja iz vremena Prvog i Drugog srpskog ustanka. Đukini potomci koji su po njegovoj tituli „knez“ dobili prezime, i posle njegove smrti bili su imućni domaćini u Jagnjilu, tako da je zahvaljujući tome jedan od Đukinih čukun-unuka krajem devetnaestog veka pošao u Beograd i izučio škole. To je bio Lazar Knežević, koji će postati jedan od prvih srpskih prosvetitelja službujući širom Srbije. Lazar je imao četiri sina: Radoja, profesora, Živana, oficira, Jovana, sveštenika i Nikolu, diplomatu. Lazarovi sinovi Radoje i Živan Knežević igrom sudbine, postaće glavni akteri puča od 27. marta 1941. i tako posle kneza Đuke, biti ponovo Jagnjilci-Kneževići koji će krojiti srpsku (i svetsku) istoriju. Jova će biti streljan od strane Nemaca u Kragujevcu 21. oktobra 1941.

Nikola Knežević, diplomata

Treći Lazarev sin Nikola, po zanimanju pravnik, čitav život je proveo u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije, na raznim dužnostima u Ministarstvu spoljnih poslova sve do dolaska komunista na vlast. Kao dečak od jedanaest godina prešao je Albaniju sa starijim bratom Radojem i ocem Lazarom. Sa drugom decom koja su izbegla u vreme I sv. rata, Nikola i Radoje upućeni su u Francusku da nastave školovanje. Po završetku rata vratili su se u zemlju na studije. Nikola je završio prava 1925. u Beogradu i odmah dobio zaposlenje u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

God. 1927. Nikola prelazi u dipomatsku službu. Službovao je u Rimu, Trstu i Varšavi gde ga je zatekao II sv. rat 1939. godine. Kasnije prelazi u Berlin i Bratislavu. Juna 1941, nakon što su morali da napuste teritorije okupirane od Nemaca, Nikola sa osobljem poslanstva upućen je preko Sovjetskog saveza u Istanbul. Putovali su vozom preko Moskve, gde su sačekali osoblje poslanstva u Moskvi. Nisu im dali da napuštaju voz, čekali su pod stražom, Rusi tada još nisu bili u ratu sa Nemcima. U Turskoj vrši obaveštajne poslove u vezi sa okupacijom Jugoslavije. Na zahtev vlade, decembra 1941, prelazi u London, gde do avgusta 1942. radi u našem poslanstvu kao veza sa stranim obaveštajnim službama. U septembru iste godine, po potrebi službe, vraća se u Istanbul u obaveštajnu misiju za vezu sa Ravnogorskim pokretom, a u cilju prikupljanja obaveštajnih podataka o okupiranoj Jugoslaviji. Posle ove misije odlazi u Bejrut i otvara generalni jugoslovenski konzulat za Liban i Siriju.

Decembra 1944. napušta diplomatsku službu, jer ne želi da služi komunističkom režimu u Jugoslaviji. Živeo je u Bejrutu sa porodicom do 1954. kao politička izbeglica povezan sa drugim političkim izbeglicama. Bio je predsednik političke organizacije za Liban Intermarijum, a kasnije i predsednik zajedničkog komiteta za izbeglice iz Istočne Evrope. Maja 1954. prelazi u SAD. Do kraja života živeo je u Vašingtonu i radio za Glas Amerike na srpskom jeziku, kao spiker i saradnik. Umro je 1975. u Vašingtonu gde je i sahranjen. Za sobom je ostavio dva sina i suprugu.

Jovan Knežević, sveštenik – piše Vladislav J. Knežević, hirurg iz Sm. Palanke

Moj otac Jovan Knežević bio je sveštenik. Službovao je kratko u crkvi Ružici na Kalemegdanu, a 1927, pošto se oženio, rukopoložen je u sveštenika i dobio parohiju u selu Kusadak. U crkvi Ružici se i danas pominje njegovo ime na službi Božjoj, kao žrtvi fašističkog terora. U Kusatku je radio do decembra 1940, kad je premešten u Kragujevac. Otac je bio vrlo ugledan u Kusatku. Pripadao je Demokratskoj stranci LJube Davidovića i bio je aktivan u politici. Ta aktivnost je bila naročito izražena za vreme izbora, posebno 1938. kada je Demokratska stranka pobedila i preuzela opštinsku vlast u Kusatku. Za predsednika opštine je tada izabran Čeda Đaković, unuk Miloja Đaka, dobar i pošten čovek. U kampanji je na zidovima kuća pisalo „Glasaj Čedu, sirotinjsku majku“. U selu je na dan glasanja bilo veoma napeto. Predstavnici Jereze pretili su da će ispaliti prangiju kraj naše kuće ako pobede. Neki Čeda Trokur, klomfer, komunista, navodno je radio sa Titom u „Jasenici“, vikao je pored naše kuće: „Pope, daj mi kadionicu da je provučem kroz nogavicu.“ Posle rata bio je direktor nekih socijalističkih preduzeća, značajna ličnost.pišep

Naš otac je voleo svoje parohijane i oni njega. Nastojao je da se mnoga „vanbračna“ deca preko Crkvenog suda ozakone, deca kojima je podatak o krštenju zbog nemara zagubljen. To je bilo važno jer po tada važećim zakonima deca rođena van braka nisu imala pravo nasleđa.

U Kusatku je bilo je dva sveštenika, jedan lekar, četrnaest učitelja, dosta imućnih domaćina i trgovaca. Otac je sa njima organizovao pomoć za dobre a siromašne đake. Tako su školovali jednog gimnazijalca i jednog učiteljca. Kada smo brat i ja stigli za gimnaziju, preselili smo se u Kragujevac (1940). Otac je brzo stekao prijatelje u gradu, a pored službe radio je aktivno u Demokratskoj stranci Lj. Davidovića sa uglednim demokratskim prvacima Kragujevca i okoline. Ubrzo je došlo do burnih događaja u zemlji i prihvatanja Trojnog pakta sa Hitlerom. Čitava Srbija je bila na nogama. Kragujevac je prednjačio u pobuni protiv pakta. Otac i sveštenik Jelić dobili su dobre pendreke od policije 25/26. marta u demonstracijama. Nakon dva dana, 27. marta, posle puča, sve se to pretvorilo u masovne manifestacije sa oduševljenom podrškom Kralju, novoj vladi, a najviše vojsci. Otac je otišao u Beograd da čestita braći i odmah se vratio. Svi su strepeli da će doći do napada Sila osovine.

Pre nego što su Nemci zauzeli Kragujevac, otac se povukao iz grada i pešice, krećući se dalje od druma, došao u Jagnjilo. Tu je bio kada su došla tri nemačka vojnika na motoru, da zauzmu selo i odmah potom otišla iz sela. U selu je bilo familija izbeglica iz Beograda. Ubrzo dolaze Radojeva i Živanova porodica iz Crne Gore. Svi smo se našli na okupu u Jagnjilu. Selo je bilo puno vojne opreme i konja koji su lutali po polju. Seljaci hvataju konje, kupe i kriju oružje. Ubrzo stiže naredba da se vojna oprema skupi i zapali. Oprema se pali u voćnjaku našeg rođaka Matejića. bilo je bolno to gledati. Okupator nije zalazio u selo.

Vraćamo se u Kragujevac tek sredinom juna 1941. godine. Kragujevac nam je tada izgledao pust. Osećala se okupacija, mada Nemci nikoga nisu dirali. Naš stan u ulici Kralja Petra 17. opustošen je i opljačkan.

Stan smo nekako sredili i započeli nov život… Rat.. Policijski čas… Uskoro dolaze Bugari u grad kamionima. Majka, koja je zapamtila zverstva Bugara za vreme I sv. rata u Leskovcu, sklanja nas sa ulice. Oni, međutim, brzo odlaze nakon što su natovarili mašine iz Vojno-tehničkog zavoda. Odmah po dolasku u Kragujevac došao nam je naš rođak poručnik Dragan Sotirović, koji je imao neki odred u okolini, i doneo ocu prve vesti sa Ravne Gore o pukovniku Mihailoviću.

Moj otac Jovan Knežević tako je postao aktivan član pokreta otpora i šef propagande za Šumadiju. Napisao je prvi letak u tom kraju, koji govori o postojanju vojske na Ravnoj Gori i pokretu otpora. U rad na organizovanju otpora uključuje i druge poverljive i viđene građane. Poručnik Sotirović je brzo postao zvanični komandant svih odreda u organizovanju na području Šumadije.

Počele su čarke po gradu i okolini. Obrazuje se Nedićeva vlada, dolaze LJotićevci sa Marisavom Petrovićem na čelu. Za predsednika opštine Kragujevac dolazi zloglasni Strahinja Janjić, poznat po kažnjavanju sa dvadesetpet batina. Egzekutor je bio bivši kaluđer Vasa. Strahinja poziva arhijerejskog namesnika Dimitrijevića i druge sveštenike i preti im. Na putu do Saborne crkve, jedno jutro, otac nailazi na ubijenog čoveka. Kod Krsta su osvanula vešala i nije se dugo čekalo da budu upotrebljena. Dva mlada čoveka su streljana i obešena. Mi deca odlazimo krišom da to vidimo.

Počinju komunističke akcije u gradu i okolini. Nemci upisuju oca i još trideset sedam uglednih građana za taoce. U jesen 1941. u okolini Kragujevca bilo je neke pucnjave i poginulih Nemaca. Očev teča, upravnik parka je pričao da su dolazili Nemci po cveće za svoje izginule. Znao je nemački i sve je razumeo šta su pričali. Šalili su se i rezervisali cveće za sebe. Uoči 21. oktobra 1941. oseća se u atmosferi da će se nešto desiti. Niko ne sluti da će to biti masakr stanovništva, da će za jedno prepodne pobiti toliki narod.

Stradao je i naš otac. On je zajedno sa svojim školskim drugom, sveštenikom Ozrenom Janoševićem, streljan zagrljen. Streljano je zvanično 7300 ljudi, međutim u crkvi je bilo tih dana 4300 žita i sveća.

Zakopavanje poginulih je obavljeno skoro nedelju dana posle pogubljenja.

Jovan Knežević ostavio je za sobom suprugu, dva sina i dve kćeri. Decembra 1941. napustili smo Kragujevac zauvek.

Kada je moj otac poginuo, moji stričevi Radoje, Živan i Nikola Knežević su vodili računa o nama sve dok nismo odrasli. Odmah posle očeve pogibije, preko Radio Londona, oni su nam izjavili saučešće i poručili da će se brinuti o nama i zameniti nam oca. Taj zavet su do kraja ispunili, brinući se do kraja života o nama.

Pisao, sabrao, priredio: Dr Vladislav J. Knežević, hirurg iz Sm. Palanke

(Pečat, uredio U.M. maj 2000)