Dragomir Rakić

MUZIČAR, PREDUZETNIK, ŠEF ODBORNIČKE GRUPE, unuk vlasnika fabrike džakova u Mladenovcu

Raka je kao mlad momak svirao bubnjeve u grupi Mama Ko Ko (ex Ribeli), u grupama Dušana Prelevića,, Branka Marušića Čuture, Siluetama Tomi Sovilja, Nade Pavlović., sve do 1980. kad je prestao. Posle tridesetak godina pauze ponovo je seo za bubnjeve na koncertima Starih rok majstora u nastupima u Zvezdara teatru, (2015-16-17). Na video snimcima koncerta na kojima je Dragomir Rakić s bubnjevima su: Dule Kilibarda (ex Lutalice), Dadi Stojanović (ex Zona B), Aca Stojić ex Lutalice/ Dogovor iz 1804), Dragoslav Jovanović Kici (ex San) i klavijaturisti Bane Zarin i Duda Lukić (Zlatni dečaci). Raka poslednjih godina povremeno nastupa u svom klubu “Lava Bar” (Kneza Miloša 77) sa manjom ekipom rok majstora pod imenom „Evergreen momci“ (Dule Lukić, klavijature, Zoran Olbina, vokal/gitara, Milivoje Ćulibrk bas i Dragomir Rakić na bubnjevima).

DRAGOMIR S. RAKIĆ (1951), unuk je predratnog industrijalca Dragomira Rakića koji je izgradio pre II sv. rata u Mladenovcu veliku modernu fabriku džakova koja je više decenija pre i posle rata hranila pola Mladenovca, šef je odborničke grupe DS u opštini Savski venac (potpredsednik grupe Koalicije Zajedno), zatim predsednik je komisije za privatno preduzetništvo SO Savski Venac, član je upravnog odbora poslovnog prostora Savski venac, predsednik je vatrogasaca Savskog venca, predsednik je Opšteg udruženja samostalnih privrednika i preduzetnika grada Beograda, zatim član upravnog odbora poslodavaca SCG, član upravnog odbora PIO fonda samostalnih delatnosti u kome je bio predsednik komisije za banje i mnogo šta još drugo.

NJegov deda, mladenovački industrijalac DRAGOMIR N. RAKIĆ imao je sinove Slobodana i Miodraga. Stariji sin Slobodan Rakić, otac našeg današnjeg sagovornika, posle rata je bio šef Katedre za mineralogiju na Rudarsko – geološkom fakultetu u Beogradu. U danima sukoba sa Informbiroom došao je u nemilost iako nikada nije bio komunista. Slobodan se oženio Verom, ćerkom Čede Jančića, vlasnikom Smederevske banke i Pamučnog kombinata Beograd, koji je 1945. proglašen za državnog neprijatelja i streljan od komunista. Slobodan ima i starijeg sina: Nikolu (1944) koji je danas arhitekta u Londonu.

Industrijalac Dragomir N. Rakić umro je u Njujorku 1963. godine, a da se nikada nije odrekao svoje fabrike u Mladenovcu. Dragomira Rakića unuka, pronašli smo u Beogradu u njegovoj kući u ulici Miloša Velikog. Rado je pristao da priča za novine iz Mladenovca.

Familija tvoje majke je još poznatija u Beogradu od familije tvoga dede?

Da, Nikola Spasić, trgovac, ujak babe moje majke, za čiju se zaostavštinu priča da je bila kao Nobelova, računa se kao najveći zadužbinar Srbije. Četiri su zgrade njegove samo u Knez Mihajlovoj ulici, a on je sazidao i ostavio Beogradu i Gradsku bolnicu. Moj pradeda Nikola Velimirović, lekar po zanimanju, zaveštao je svoje pare i osnovao Fond za izgradnju Medicinskog fakulteta i bio jedan od osnivača Srpskog lekarskog društva. Umro je 1914. pri prelasku Albanije. Moj deda po majci, Čeda Jančić, građ. inženjer, bio je vlasnik građevinskog preduzeća „Delo“ koje je izgradilo mnoge kuće po Srbiji (projektovao i izgradio fabriku oružja u Kragujevcu). Streljali su ga 1945. a general Žeželj je ušao u njegovu vilu. Zemljište u četvorouglu izmeću ulica Miloša Velikog, Višegradske, Miloša Pocerca i Gen. Ždanova ušlo je u posed mojih čukundedova negde oko 1840. godine. Na tom zemljištu je sada i kuća u kojoj živim. Od sve naše imovine vraćena je samo ta zgrada u Kneza Miloša 77, i to mojoj pok. majci, uz veliku pomoć stranih konzulata koji su mislili da je sramota da unuka Nikole Velimirovića, zadužbinara Medicinskog fakulteta, ne nasledi ništa.

Kada će doći do restitucije?

Ulazak u u Evropsku uniju zavisi i od vraćanja imovine starim vlasnicima i njihovim naslednicima. Međutim zadnjih godina kroz razne zakone i „transformacije“ dešava se ništa drugo nego neverovatna pljačka (evo nedavno Oliver Mandić otvara klub od 600 kvadrata u podrumu zgrade moga dede). Ova država je od 1945. vršila tzv. nacionalizacije, tj. prisvajila tuđu privatnu imovinu. Pričalo se posle II sv. rata da su ta stara bogastva od dobrostojećih seljaka i trgovaca koji su izrabljivali narod. To nije tačno niko nikog nije izrabljivao, sva ta imovina je stečena radom više generacija kao i svuda u svetu. U naprednom svetu nikome nije palo na pamet da tuđi imetak oduzima, naprotiv poštovao se i poštuje se i danas svaki minuli rad.

Od 27 zemalja u Evropi koje sada prolaze kroz tranziciju, njih 26 je pristalo da vrati oduzetu privatnu imovinu, a mi smo jedini koji nećemo ni da pričamo o tome. Ne mogu jednu fabriku zidanu pre rata da dobiju sadašnji direktori i funkcioneri SPS-a i JUL-a. To ni po čemu ne može da bude njihova fabrika. Ne mogu da razumem ljude koji uživaju na tuđem.

Koliko je muzika uticala na tvoj život?

Nekada kao mlad momak bio sam muzičar, svirao sam bubnjeve. Od 1968. do 1980. godine svirao sam prvo u Ateljeu 212 u mjuzuklima i na predstavama, zatim u grupi Mama Ko Ko, koja se prvo zvala Ribeli. Znam da su Ribeli bili dosta prisutni u Mladenovcu, ali to je bilo pre mog dolaska. Svirao sam sa Zlatkom Pejakovićem, Zdravkom Čolićem, Majom Odžaklijevskom, Leo Martinom itd., itd. Bili smo najbolje plaćena muzika posle „Sedmorice mladih“. Samostalnu frizersku radnju otvorio sam 1974. godine i obaveze su me dovele do toga da sviram sve manje i manje, da bi 1980. prestao. Sada imam sa ortakom pekaru. Zbog privatnog biznisa sam ostavio muziku i studije turizma. A danas maštam o tome da negde sviram džez.

Da li tvoja porodica ima veze sa kraljevskom kućom?

Moj otac je bio blizak sa princom Tomislavom, trideset godina mu je isecao članke iz naših novina i nosio u London. Moj brat i ja smo bliski s njegovom decom, naročito sa ćerkom Katarinom. Kada je Katarina dolazila prvi put u Jugoslaviju novine su objavile da je došla kod Đinđića, međutim ona je prvo svratila kod mojih roditelja. Jako mi je žao što je princ preminuo.

Kako si počeo da se baviš politikom?

Ja nikada nisam želeo da se bavim politikom, ali sam uvek bio demokrata i jedino želeo da odu ovi komunisti koji su sve unazadili. Pokazalo se svuda u svetu da je komunizam jedno veliko zlo. Ja sam igrom slučaja od samog početka postojanja Demokratske stranke bio na neki način prisutan i tako sam postao član, sa željom da jednog dana ovde svi žive kao ljudi i da svojim radom mogu normalno da zarade i normalno da žive. Ja sam za demokratiju jer je ona u praksi do sada najbolja moguća varijanta upravljanja društvom, ali sam lično i za kraljevinu, iz prostog razloga što smatram da svaki čovek koji se rodi u zemlji koja ima kralja, samim tim ima neko preimućstvo. Mada smo imali dosta kikseva kroz istoriju. Mi smo neverovatan narod, od kada smo počeli da se oslobađamo od Turaka nama se kao u krugu dešavaju uvek iste stvari.

Kako se u opštini Savski venac sarađivalo sa članovima drugih stranaka?

Mi smo zaista odlično funkcionisali. Meni je jako žao što se svojevremeno Koalicija Zajedno raspala na višem nivou. Sarađivao sam dobro sa ljudima iz SPO pa i sa SRS.

Koliko si povezan sa Mladenovcem?

O Mladenovcu i fabrici džakova oduvek se pričalo u našoj kući. Sinovi mog dede vlasnika fabrike u Mladenovcu, moj otac i stric često su boravili u Mladenovcu pre i za vreme rata, a stric i posle rata. Otac im je kupio i automobil koji su vozili na relaciji Beograd-Mladenovac avalskim drumom. Kasnije, kada sam porastao, u Mladenovcu sam pohađao vanredno dve godine srednju ekonomsku školu. Jedan nastavnik, koji je bio pre rata šegrt kod moga dede, zagorčao mi je život pa sam školu završio u Beogradu. Ove godine sam bio prijatno iznenađen kada se vaš list setio moga dede i napravio o njemu zaista dobar i veliki članak (Pečat br. 193-4). Tom prilikom smo brat i ja posetili redakciju „Pečat“-a i zatim, zahvaljujući ljubaznosti direktora i „Crvenu zvezdu“ i prošli halama koje je izgradio moj deda. Videli smo i dedine razboje koji su danas u žalosnom stanju. To je bio sigurno jedan od najprijatnijih dana u mom životu.

Šta predviđaš za sledeće izbore?

Predviđam cirkus i pre izbora, i još mnogo veći posle izbora. A narod će, naravno, sve da plati. Opozicija ima do sada najveće šanse da pobedi. Najvažnije je da vlast postane smenjiva. Što se tiče Savskog venca, ako ne bude udruživanja opozicije nećemo dobro proći.

Mislim da bi ove godine konačno svemu trebao da dođe kraj. Svi smo mi počeli da se bavimo politikom iz nekih ideala na uštrb svog komoditeta, porodice i privatnog života. Evo nedavno je neko poslao policajce na moja vrata zato što sam sekao dud u svom dvorištu, na svojoj dedovini sa uredno dobijenom dozvolom koju sam dobio u svojoj opštini u kojoj sam odbornik. Krajnje je vreme da dođe do nekog raščišćavanja u politici i državnim institucijama tako da svi počnemo da živimo i radimo na miru.

Aktivan si i u udruženju preduzetnika?

Potpredsednik sam Opšteg udruženja samostalnih privrednika i preduzetnika grada Beograda. Imamo u Beogradu 35.000 članova, to je sa porodicama oko 150.000, a sa zaposlenima više od 300.000 ljudi. To je jedina prava snaga koja do sada ničim nije kompromitovana, vanstranačka, nepolitička organizacija koja želi da posluje na zdravim ekonomskim principima i koja je spremna da podrži svakoga ko ulaže u ovu zemlju.

Koliko si zadovoljan svojim životom? Deca iz komšiluka kažu, da će kad porastu da žive kao Rakić. Spolja gledano uvek sam lepo živeo ali u stvari vrlo retko mi je bilo nešto baš mnogo dobro. Bio sam dugo muzičar, zatim sam imao moderni frizerski salon (Bojana) među prvima u gradu, koji sam stekao samoodricanjem i radom, mnogo sam godina i energije potrošio oko njega, znao sam po ceo dan da radim bez neke veće koristi, pored toga, prvi brak mi se raspao. Sada imam pekaru ortački kod železničke stanice (10 radnika), koja se nešto bolje pokazala, ali danas ni to nije ništa. Za vreme bombardovanja je bila velika kriza, tri nedelje smo bili bez vode i struje, prioritet nam nisu priznavali. Odrastao sam u samom centru Beograda u ulici Srpskih vladara (zgrada bioskopa Zvezda), a sada živim u svojoj kući u Miloša Velikog. Ovde sam osposobio oko 500 kvadrata, živim u potkrovlju, u dvorištu imam bazen, a tu je još jedna zgrada u kojoj smo ja i moj drug Boba Orlić otvorili tonski studio (Akademija). Sve u svemu trebao bih biti zadovoljan, ali čovek je uvek nezadovoljan, i ja sam imao svoje negativne faze. Sada živim lepo sa svojom suprugom Aleksandrom, koja je poreklom iz Stojnika (od Lazarevića) i ćerkom Ivanom (1985), a sin Slobodan (1978) iz prvog braka je u Lisabonu.

Sudbina porodice Rakić je trajno povezana sa Mladenovcem i sudbinom mladenovačke fabrike džakova. Da li će se te sudbine, posle više od pola veka, ponovo približiti pokazaće godine koje su pred nama.

(Pečat, U.M. sep. 2000)