Janko Badžaković

VELEPOSEDNIK I TRGOVAC

Rođen i umro u Jagnjilu; najbogatiji Šumadinac početkom 20. veka; poslanik Narodne skupštine pod kraljem Milanom; veliki izvoznik stoke i žita i graditelj parnog mlina u Mladenovcu; jedan od osnivača Mladenovca. Deda braće Janka i Milana Badžaka.

Familija Badžak je bila jedna od najuglednijih familija u Šumadiji do dolaska komunista na vlast 1944. godine. Ova familija doprinosila je narodnom blagostanju našeg kraja još od Prvog srpskog ustanka, a svi muški članovi ove familije bili su ugledni zemljoposednici, trgovci i narodni poslanici.

Janko Badžak stari (Janko Badžaković) rođen je u Jagnjilu 1832. godine u porodici bogatog trgovca Pavla Badžaka iz Jagnjila. Po predanju, prapredak familije Badžak je Vesa iz Nikšića, čiji se potomak Badža Vesić posle neke najezde Turaka, prvi vratio na zapustelu zemlju sela Jagnjila i zauzeo veliku teritoriju, priča se, svih 1.000 hektara. Po njegovom nadimku Badža, nastaje prezime Badžak. Inače, Vesići su stigli u Jagnjilo još u prvoj polovini 18. veka iz Trebješana u Nikšićkoj župi. Prvi pisani trag imena Badžak u našem kraju postoji još u istoriji Prvog srpskog ustanka, gde se beleži seoski knez Mihailo Badžak iz Jagnjila kao učesnik znamenitog zbora najviđenijih ljudi Šumadije u Orašcu na Sretenje, 2. februara 1804. godine na koji su, na poziv Karađorđa, došli i Vićentije Petrović iz Koraćice, Marko Katić iz Rogače i knez Đuka iz Jagnjila. Razne legende o Badžakovom bogatstvu počinju još iz tog vremena. Prema jednoj od legendi o poreklu Badžakovog bogatstva, koju beleži aranđelovački hroničar Ranisav Lazarević, Mihailo Badžaković je bio birov kod Turčina Ibrahima koji je držao han u Topoli. Pred Prvi srpski ustanak topolski knez Mateja Jovičić i Mihailo Badžaković dojave Ibrahimu da “smesta beži ako misli da sačuva živu glavu” i ovaj u žurbi uteče u Kragijevac. Mihailo je jedini znao gde je Ibrahim zakopao svoje blago, i po priči to je blago udarilo temelje budućem bogatstvu porodice Badžak. Jedna od legendi kaže da je žena Mihaila Badžaka bila ćerka Vujice Vulićevića iz Azanje, pa kada je Vujica umro prisvojila je njegove pare, koje je on dobio od Miloša za ubistvo Karađorđa. Navodno, zbog tih prokletih para Badžaci su propali. Pošto su Badžaci propali dolaskom komunista vek i po kasnije najverovatnije je da su te priče novijeg datuma.

U knjizi jagnjilske crkve piše da je gradnja crkve u Jagnjilu započela 1841, a pored malih vrata na severnoj strani crkve, na zidu je i danas spomen ploča sa krstom na kojoj piše: „Ovo je grob Pavla Badžaka, trgovca iz Jagnjila„, što sigurno znači da je on bio veliki darodavac pri izgradnji crkve. Možemo pretpostaviti da je Pavle bio sin Mihailov. U istoj knjizi piše da je u to vreme u jagnjilskoj parohiji u tri sela bilo samo 176 domova i 250 poreskih glava.

Po jednoj priči bogatstvo porodice Badžak nastaje upravo u tom periodu. Naime, Pavlov sin Janko Badžaković, tada 27-godišnjak, bio je karađorđevićevac i kada se 1858. knez Aleksandar povlačio pred Obrenovićima preko Dunava, bio je među njegovih dvadesetak najpoverljivijih pratilaca. I desi se da iz jednih kola ispadne tegla puna zlatnika koju je Janko pokupio i odmah odneo knezu. Knez tada predaje nalazaču teglu na čuvanje s tim da mu je vrati kada dođe natrag na čelo Srbije. Karađorđevići se više decenija nisu vratili u Srbiju, a Badžaci su kraljevo blago ulagali u stoku, zemlju i trgovinu i višestruko ga uvećali. A kada se kralj Petar 1903. vratio u Beograd, teglu sa novim zarađenim zlatnicima su uredno vratili. Međutim, činjenica da je Jankov otac Pavle sahranjen uz samu crkvu u Jagnjilu, a njegova nadgrobna ploča stoji i danas pored groba uzudana u zid crkve, govori da je Jankov otac Pavle bio veliki ktitor crkve što znači i veoma bogat čovek, što govori da bogatstvo Badžaka potiče iz starijih vremena.

U popisu iz 1863. godine upisan je Janko Badžaković u selu Jagnjilu sa familijom i njegova imovina u vrednosti 2.550 dukata cesarskih, što je tada bilo ogromno bogatstvo ako se zna da su onda „srednjaci“ imali imanje u vrednosti 100-200 dukata. Badžak je tada imao 22 njive, sedam livada, dva velika vinograda, dva zabrana, veliki voćnjak, udeo u dve vodenice, jedan dućan i dve meane, u Jagnjilu i Kovačevcu. Po istom popisu nije bilo na teritoriji cele današnje mladenovačke opštine više od desetak domaćina koji su dostizali bar polovinu Badžakovog bogatstva. U Smederevskoj Palanici i okolini bilo je još manje takvih domaćina. Te godine 1863. familija Badžak popisana je u sledećem sastavu: Janko Badžaković, trgovac 32 godine, majka Simka 60 g, žena Kruna 30 g, sin Aleksandar 3 g, kći Draginja 4 g, sinovica Ljubica 16 godina. Odvojeno je bila popisana masa sinovca Živana (sina tada pokojnog Jankovog brata Miloša) kome se kasnije gubi trag. Iste godine umro je najstariji Jankov sin Života u svojoj trinaest godini, tako da ni on nije u tom popisu upisan. Sledeći podatak o Badžacima nalazimo u godini 1886. u popisu poslanika Narodne skupštine pod kraljem Milanom I gde je upisan: Janko Badžak iz Jagnjila. Zaključujemo da je stari Janko Badžaković, koji je tada imao 55 godina, u međuvremenu skratio (ili vratio) staro prezime.

Janko Badžaković je jedan od osnivača Mladenovca. Sagradio je 1889. drugi po redu parni mlin u Mladenovcu (i Beogradskom okrugu), na velikom placu od glavne ulice, gde su danas dugacke zgrade na Trgu, od Maxija do poslastičarnice, pa u dubinu prema pruzi do današnje ulice Braće Badžak (oko 1ha). Gazda Janko stari posedovao je i niz drugih velikih parcela po celoj varoši.

Pričaju se mnoge anegdote o starom Janku Badžakoviću, koji je bio toliko bogat da nije ni znao šta sve ima. Njegova imanja protezala su se od Jagnjila, Stojnika (36ha), Markovca, Međulužja, Mladenovca.. Kad bi putovao zaprežnim kolima za Topolu sve preko svojih imanja i levo i desno od puta, na zapitkivanje saputnika: „Gazda Janko, da li znate da vas ovi ovde kradu“, on bi odgovarao: „Iz puna lonca kad kradu ništa se ne primeti.“ I u okolini Gornjeg Milanovca Badžakovi su bili su vlasnici velikih šuma. Kupovinom imanja i šuma Badžakovi su izbili na drugo mesto u Srbiji po veličini poseda.

Stari Janko je potpuno sam vodio svoje velike i razgranate poslove, i sve je držao u glavi do kraja svog života, sin Ljuba pored njega nije imao mnogo posla. Jednom prilikom vraćao se stari Janko vozom iz Pešte s torbom punom para od prodatih svinja. Na stanici ga je čekao kočijaš s kolima, obradovan što ga vidi računajući na čast, ali gazda samo sede u kola i ljutito mu reče da tera i da se slučajno ne okreće jer će loše proći. Kočijaš je terao putem sve do Milatovice kad ispadoše iz žbunja dvojica s puškama. „Gde ti je gazda“, deru se oni, a kočijaš pokazuje pozadi. Kada hajduci preteći pođoše na njega, on se okrete i shvati da Janka nema. Na kraju su ga ipak pustili kada su shvatili da su svi prevareni. Kada je kočijaš stigao kući, zateče gazdu već za trpezom. Šta se desilo? Kada su kola prelazila rampu, uvek oprezni Janko je iskočio i prečicom preko Luga stigao pešice kući. Gazda Janko je i tom prilikom ispao „veći ‘ajduk od pravih ‘ajduka“.

Gazda Janko i Vajfert

Da je Janko bio pravi ajduk u biznisu kaže i sledeća legenda. Kada je Đorđe Vajfert otvorio pivaru u Beogradu, prvu u Srbiji, gazda Janko reši da ode u prestonicu i to pogleda. Stiže Vajfert pred svoju pivaru u luksuznim kočijama sa cilindrom na glavi i vidi nekog čiču u novom seljačkom odelu, sa jandžikom preko ramena, kako zagleda građevinu. „Šta gledaš, čiča, je l’ lepa pivara?“ – „Lepa, lepa“, odobrava Janko. „A bi li je ti, čiča, kupio?“ tera šegu dalje Vajfert sa čičom. „Kupio bi“, ako si ti Đorđe Vajfert, „al’ ne znam šta košta.“ – „Pa evo, daću ti je za…“ lupi Vajfert neku veliki iznos, koja bi za čiču po njegovoj proceni, bila neprihvatljiva. „Mnogo košta. A je l’ ti to ozbiljno prodaješ?“ – „Ozbiljno, čiča, samo ako imaš pare.“ – „E ako je ozbiljno, evo ti kapare“, reče Janko i izvadi iz jandžika oveći svežanj para i pruži Vajfertu. „A za resto se obrati Upravi fondova, neka ti skinu s računa Janka Badžaka“, dovrši Janko i okrete se da ide. Vajfert je čuo za ime Janka Badžaka i nađe se u čudu, iskoči iz kočija da vrati Janku pare, a ovaj neće da primi i poziva se na svedoke, koji su čuli kako je sklopljena pogodba. Nasta vika i svađa, pristigoše žandari i na kraju se nekako raziđoše uz Jankovu pretnju sudom i poukom: „Da te ja naučim kako se razgovara sa srpskim seljakom!“ Kažu da je na kraju kralj Milan morao da interveniše i izmiri dva ugledna građanina Srbije.

Po priči, jedini koji je doskočio starom Janku bio je ‘ajduk Despić, koji mu je kidnapovao sinove Aleksu i Ljubu i tako iznudio veliki otkup, ali to Janko nikada nije nikome priznao. O tome postoji i druga legenda po kojoj je Janko stvarno dao ogroman otkup i sinovi su se vratili živi i zdravi, čak se hvaleći da su hajduci sa njima vrlo dobro postupali. Posle nekoliko meseci hajduci su bili pohvatani i zatvoreni na Kalemegdanu. Janko je to doznao i iz zahvalnosti što su lepo postupali sa njegovim sinovima, dva puta je odlazio u Beograd kolima punim provijanta za zatvorene ‘ajduke.

Janko P. Badžaković je bio veliki dobrotvor, pa je narod iz okoline govorio za one koji stalno nešto čekaju, lenčare i ništa ne rade: „Čeka, da mu Janko Badžak pomogne.“ Povodom te izreke postoji istinita priča. Stari Janko i snaha Dana putuju zaprežnim kolima za Jagnjilo i naiđu na kola u jarku, koja jedan seljak pokušava da izvuče a drugi posmatra i nešto okleva. Stari Janko pita onog što vuče: „Šta čeka ovaj, što ti ne pomogne?“ – „Ma pusti ga, čeka Janka Badžaka da mu pomogne“, odgovara ovaj. „Pa ja sam Janko Badžak“, smeje se Janko i silazi s kola vadeći lance da ih zakači i povuče, dok ga seljaci u neverici gledaju. Kola su izvukli, ali seljaci i dalje nisu mogli da veruju da je to stvarno bio Janko. Ispalo je da je onaj, koji je čekao, ipak bio u pravu.

Janko je umro u Jagnjilu 1912. godine. Po legendi, jedne večeri rekao je momku da pozove popa, što je momka začudilo jer je Janko izgledao zdravo i krepko za svoje godine. Iste noći umro je s dve zapaljene sveće u rukama u prisustvu jagnjilskog popa. Momku je dao kesu dukata i zadužio ga da je pokloni prvome koji ga pored odra oslovi sa „Gazda Janko“. Kada su počeli da pristižu ožalošćena rodbina i komšije, momak je načuljio uši, ali je čuo samo: „Siroma’ Janko“, „Jadni Janko“ i sve tako, sve dok ne svratiše neki Cigani da vrate Janku jaram koji su pozajmili prolazeći nedavno kroz selo. Cigani zakukaše: „Lele, gazda Janko, kome sada da vratimo jaram?“, a momak im odmah predade kesu dukata i tako se prvi Cigani naseliše u Jagnjilu, kupivši od tih para zemlju. A pokolenjima ostade Jankova posmrtna pouka: dok si živ ti si poštovani gazda, a kada umreš onda si samo jadan i siromah. Pred samu smrt, stari Janko je plašeći se predstojećih ratova, po priči zakopao negde pun bakrač dukata.

Janko P. Badžaković sahranjen je na Straževici pored žene Krune, sina Alekse i sina Živote koji je kao 13-godišnjak umro 1863. godine. Danas spomenik na grobu Janka Badžakovića leži polomljen u korovu, a na nadgrobnoj ploči i dalje se jasno vidi natpis: „Nezaboravnom i uzvišenom roditelju, ekonomu i privredniku, jedinstvenom građaninu opštine jagnjilske, Janku P. Badžaku, trgovcu iz Jagnjila, ovaj skromni spomenik podižu sin Ljuba, snaha Dana, unuci Janko i Milan i unuke Kruna i Simka.“

Najveće blago, najcrnji jad

Janko Badžaković je imao dva sina, Aleksu i Ljubu, koje je poslao oko 1880. u Beč na studije. Stariji Aleksandar – Aleksa Badžak (rođ. 1860) studirao je na bečkom konzervatorijumu muziku. Bio je u Mladenovcu 1895. kad je izabran za prvog predsednika Mladenovačke zadruge, ali jednog dana je otišao u Beč i zaposlio se kao činovnik u Lendr banci, (u slobodnom vremenu i kao nastavnik muzike) i nije hteo da se vrati. Umro je posle godinu dana u tuđini, po priči od zapaljenja pluća. Sahranjen je na jagnjilskom groblju na Straževici, gde i danas stoji njegov spomenik sa epitafom „Najveće blago, najcrnji jad“, rečenicom koja nagoni na razmišljanje: Ako je epitaf napisan po poslednjoj Aleksinoj želji, zbog čega bi Aleksa tako mislio kada se zna da je blagom raspolagao njegov otac sve do svoje smrti, ili je možda misao upućena njegovom ocu s kojim je zbog blaga ili smera svog života dolazio u sukob, ili je možda blagom nazvao svoj talenat za muziku… Ili, ako je epitaf sačinio Aleksin otac stari Janko Badžaković, ulazimo u još veću misteriju: zašto je po Jankovom za Aleksu najveće blago bilo najcrnji jad…

Ljuba Badžak se vratio sa školovanja u rodni kraj i njega stari Mladenovčani u pričama više pamte. Ljuba je rođen posle 1863. a umro je 1917. za vreme I svetskog rata u internaciji u Nemačkoj. Njegovo ime je danas uklesano na spomeniku srpskom ratniku u centru Mladenovca. Ljuba, kao stariji čovek i kao glava kuće, nije 1914. mobilisan u vojsku (verovatno mu je bio zadatak da sa svog ogromnog imanja snabdeva hranom srpsku vojsku), a nije ni odveden u internaciju odmah po dolasku Austrougara. Po priči, u toku okupacije prijavljen je Austrougarima od jednog svog sugrađanina da je sakrio svoje godine, pa je u logor odveden godinu-dve dana kasnije. U porodici Badžak se znalo ko je prijavio Ljubu i porodicu tog čoveka su posle rata držali na distanci izbegavajući sa njima bilo kakav kontakt. Zanimljivo je da će Ljubin sin Milan, dve decenije docnije, posetiti logor u kome je bio zatočen njegov otac, prilikom jedne komemoracije, kao član jugoslovenske  delegacije po pozivu nemačke vlade. Ljuba Badžak je bio narodni poslanik (1898), predsednik mladenovačke opštine (1899/1900) i predsednik Mladenovačke zadruge (1906), a po priči nije unapredio ali nije ni unazadio imanje, budući da za to nije ni imao prilike, pošto je njegov otac, stari Janko vodio poslove sve do svoje smrti.

Danica – Dana Badžak (devojačko Kovanović), supruga Ljube Badžaka, poreklom iz čuvene beogradske familije Baba Dudić, bila je 1907. glavni pokretač i osnivač mladenovačke podružine Ženskog društva i predsednica Ženske zanatske škole u Mladenovcu. Dana je prenela posmrtne ostatke svoga muža iz Nemačke u Mladenovac, sagradila 1921. porodičnu kapelu na mladenovačkom groblju i u njenoj kripti sahranila muža. U istoj kripti sahranila je i kćer Krunu, koja je umrla kao mlada devojka za vreme rata od španskog gripa. Dana je pred kraj života bila nepokretna, a po njenoj smrti 1936. i ona je sahranjena u kripti pored muža i kćeri. Kapela je decenijama stajala zapuštena, a 1992. je obnovljena i pretvorena u crkvu pod imenom Hram Sv. apostola Luke. Pri obnavljanju crkve na groblju, u prisustvu ktitora i sveštenih lica, otvarana je i čišćena kripta u kojoj su tada zatečena tri kovčega.

Ljuba Badžak je imao dva sina, Janka i Milana i ćerku Simku, koju pamte svi stari Mladenovčani jer je igrala tenis i jahala konje. U pričama o Janku Badžaku (1899) i Milanu Badžaku (1902), u knjizi Mladenovačke varošarije, može se pratiti dalja istorija porodice Badžak kroz XX vek.

U.M. iz feljtona „Ime Badžak i dalje živi u Mladenovcu“ objavljen u Pečatu 2000.g.

Gde je stanovao Janko Badžaković

Janko Badžak stari je za života boravio u tri porodične kuće. Porodičnu kuća Badžaka u Jagnjilu, koja je danas zapuštena iako je proglašena za nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture, podigao je početkom 19. veka Janko Badžaković. Kuća se nalazi na kraju sela, na blagom uzvišenju, tako da svojim položajem dominira prostorom, dimenzija 15×12 m. Temelji su zidani u lomljenom kamenu sa hrastovim gredama, konstrukcija je bondručna sa ispunom od čatme i opeke, oblepljena blatnim malterom. Krov je četvorovodni, blagog pada, pokriven ćeramidom. Tavanice su nekada u svim prostorijama bile od šašovca, dok je danas jedan deo obrađen lepom. Podovi su daščani. Nekadašnji doksat je zatvoren tako da je ispred ulaza formiran mali „kong“. Svojim gabaritom, izuzetnim proporcijama u odnosu tela i krova kuće, kao i skladom tamnog i svetlog, ova kuća predstavlja jedan od najboljih primeraka narodne arhitekture u Šumadiji.

Porodičnu kuću Badžaka u Međulužju (kasnije će taj kraj dobiti ime Selters), gde je posle rata bio Rasadnik, sagradio je Janko Badžaković i u toj kući je živela familija Badžak pre nego što se preselila u Mladenovac. Iz te kuće je Jankov unuk (Ljubin sin), Janko Badžak mlađi, godine 1906. pošao u prvi razred osnovne škole u Međulužju. Tu su za vreme okupacije 1941-44. boravili, Ljubina ćerka i zet, Simka i Dejan Gradjanski, i Badžakovi gosti izbeglice iz Beograda. Zna se da je u staroj Badžakovoj kući na Seltersu u avgustu 1944. boravio i Nikola Kalabić s nekoliko stotina svojih četnika zbog čega je kuća stradala od ruske artiljerije 1944.

Porodična Badžakova kuća u Mladenovcu (na slici) nalazila se na mestu današnjeg Maxi-ja na Trgu na uglu sa ulicom Vuka Karadžića (ulaz u nekadašnji buvljak). Sagradjena je na velikom placu od hektar zemljišta u centru varoši koji se prostirao uz glavnu ulicu sve do današnje Stojčetove poslastičarnice, a u dubinu do današnje ulice Braće Badžak koja je nedavno prosečena kroz Badžakov plac. Kuća je bila prizemna, imala je devet soba ali je bila skromno nameštena. I ovu kuću sagradio je stari Janko Badžaković, trgovac i veleposednik iz Jagnjila, i tu živeo sa ženom Krunom, sinovima Aleksom i Ljubom. Stari Mladenovčani iz vremena pred II svetski rat pamtili su poslednje stanovnike te kuće – staru majku Danu Badžak (Ljubinu suprugu), koja je umrla pred rat, i Ljubina dva sina i ćerku: Janka Badžaka mladjeg i njegovu suprugu Seku, Milana Badžaka, narodnog poslanika, i Simku Badžak, koja se udala pred rat i za vreme okupacije često boravila s mužem u Mladenovcu.

Iza Badžakove kuće, prema pruzi, nalazio se Badžakov parni mlin koji je sagradio davne 1898. stari Janko Badžaković. Dalje ka pruzi, u velikom dvorištu bile su štale, magacini i garaže. Janko Badžaković (stari), jedan je od osnivača naše varoši umro je 1912. godine u Jagnjilu  i sahranjen je nedaleko od svoje prve kuče u Jagnjilu na Straževici. U Badžakovoj kući bila je i pre i posle II svetskog rata mladenovačka opština sve do 1965. kada se opština seli u današnju zgradu.

FAMILIJA BADŽAK je bila jedna od najuglednijih familija u Šumadiji do dolaska komunista na vlast 1944. godine. Ova porodica doprinosila je narodnom blagostanju našeg kraja još od Prvog srpskog ustanka, a svi muški članovi ove familije bili su ugledni zemljoposednici, trgovci i narodni poslanici. Dolaskom komunista 1944. ova porodica je delom pobijena, delom proganjana, zatvarana i mučena, dok na kraju nisu svi izbegli u inostranstvo. Evo već više od pola veka kako ulicama Mladenovca nije zakoračio niko ko nosi prezime Badžak, gradom koji je ova porodica ponajviše osnivala i gradila. Pobijeni od komunista, braća Janko i Milan Badžak, godina 2009/11. sudski su rehabilitovani, a Mladenovac je pre neku godinu dodelio ovoj uglednoj porodici ulicu koja prolazi duž Badžakovih poseda. Danas ulica Braće Badžak počinje od “Rode” pa duž pruge ide pored Badžakove klanice, Badžakove vile (danas Zavod za zapošljavanje), žel. stanice i autobuske stanice, nekadašnje Badžakove kuće i mlina, pa ispod nadvožnjaka izlazi pored pruge na Bataševo. Dobila je ime po predratnim industrijalcima i poslanicima Janku i Milanu Badžaku, koji su bili unuci starog Janka Badžakovića.

JANKO BADŽAKOVIĆ, deda braće Janka i MIlana Badžaka sahranjen je 1912. na groblju Straževica u Jagnjilu, a spomenik mu od 1945. leži oboren u korovu. Na nadgrobnoj ploči i dalje se jasno vidi natpis: „Nezaboravnom i uzvišenom roditelju, ekonomu i privredniku, jedinstvenom građaninu opštine jagnjilske, Janku P. Badžaku, trgovcu iz Jagnjila, ovaj skromni spomenik podižu sin Ljuba, snaha Dana, unuci Janko i Milan i unuke Kruna i Simka.“ Pogrebna ploča oca Janka Badžakovića, Pavla Badžaka i danas stoji uzidana pored malih vrata na severnoj strani stare jagnjilske crkve, na kojoj piše: „Ovo je grob Pavla Badžaka, trgovca iz Jagnjila“. Otac Pavla Badžaka, čukundeda braće Janka i Milana Badžaka, Mihailo Badžak, knez jagnjilski rođen 1770., beleži se uz Karađorđa kao ustanik u Orašcu 1804. godine, kada je počela da se stvara sadašnja država Srbija.

Kako je nastala ova saga o porodici Badžak

Tokom istraživanja za seriju Poznati Mladenovčani koja je počela da izlazi 1997. u mladenovačkom nedeljniku Pečat često sam pokušavao da pronađem nešto o najpoznatijoj, najuticajnijoj i najbogatijoj familiji Badžak  u našem kraju o kojoj je kolalo, bezbroj, često kontradiktornih priča po mladenovačkoj čaršiji. Te Milan je živ pobegao iz kandži OZN-e u Pariz, te Badžaci žive u Italiji, u Švajcarskoj, u Belgiji, Americi itd.  Povremeno sam tražio na Internetu izuzetno retko prezime „Badzak“ po telefonskim imenicima širom Evrope ali uvek bezuspešno. Posle par godina kad se serija bližila kraju setim se da pokušam sa “Badjak”, bez velikih očekivanja. Pokušao sam prvo sa telefonskim imenikom u Nemačkoj. I Bingo! Pojave se na ekranu kompjutera dva telefonska broja u Hanoveru na dve različite adrese: Milan Badjak! Zbunjen imenom i prezimenom čoveka rođenog 1902. okrenem prvi broj i javi mi se Ljuba Badžak, sin Milana Badžaka! Rođen 1931. u Mladenovcu. Pričali smo tada prvi put celih dva sata. Predstavio sam mu se nepretenciozno kao saradnik lokalnih novina iz Mladenovca koji piše o zaslužnim Mladenovčanima.., kako sam već opisao veliki broj zaslužnih ljudi iz našeg kraja i kako gotovo ništa nemam o familiji Badžak. Kada sam mu pomenuo par abrova koja prepričavaju o Badžacima po varoši, nasmejao se i razgovor je potekao opuštenije s poverenjem. Govorio je kao stari gospodin odmereno sa staromladenovačkim naglaskom koji danas više ne može da se čuje. Ja sam imao za njega puno pitanja, a on bezbroj priča. Malo po malo narednih nekoliko meseci razmenom mejlova i telefonskih poziva, zaokružila se velika priča o Badžacima od kojih je nastao feljton od 24 strane i 56 fotografija koje je poslao tada vrlo sporim internetom njegov sestrić Benedeto iz Ženeve (Simkin unuk). Feljton je izašao u tri nastavka početkom milenijuma, 55 godina od ubistva braće Badžak, prvi deo 1. januara 2000.  i zatim 8. i 15. januara. Zbog velikog interesovanja tiraž je rasprodat pa smo doštampavali feljton kao svesku od 24 strane.