Bogoljub Đorđević
GRADITELJ MLADENOVCA – NAJPRODUKTIVNIJI MLADENOVAČKI ARHITEKTA – OSNIVAČ BEOGRAD BIROA – ARHITEKTONSKI AUTORITET BROJ JEDAN U MLADENOVCU – Posao arhitekte je jedno od najlepših zanimanja koje čovek može da ima. Još ukoliko ima tu sreću da može da radi u mestu u kome živi, to predstavja posebnu čast i zadovojstvo. Na bilo koju stranu svog grada da krene, mladenovački arhitekta Boža Đorđević, sretne se sa objektima koje je od početka osmislio, tokom gradnje nadgledao i pratio do konačnog oblika po kojima ih danas svi mi prepoznajemo. I kasnije, kako godine prolaze, takav neimar živi sa svojim delima, posmatrajući ih kako izdržavaju strogi ispit vremena i deleći na neki način njihovu sudbinu.
Arh Boža Đorđević rođen je 1934. u Šenćuru u Sloveniji u porodici oca Milije, majke Marije i mlađe sestre Milene. U predratnoj Jugoslaviji važio je stari dobri zakon da lica zaposlena u državnim ustanovama nisu mogla da otpočnu službu u svom mestu. Tako i Božin otac Milija, žandarmerijski narednik odlazi na prvu službu u Šenćur kod Maribora gde se ženi sa Slovenkom Marom i dobija dvoje dece. Godine 1940. porodica Đorđević se po potrebi očeve službe seli u Stojnik (kosmajski) gde je Boža pošao u prvi razred osnovne škole kod učitelja Mileta i Lule Janković. Početak rata 1941. slučajno zatiče Božu i oca u Sarajevskoj ulici u Beogradu, upravo u trenutku kada je otpočelo bombardovanje. Ratne strahote mali Boža preživljava i kada partizani napadaju žandarmerijsku stanicu u Stojniku, što će se ponoviti u još gorem obliku u Sopotu gde je Boža pohađao drugi razred osnovne škole. Posebno je strašno za malog dečaka što su žrtve tih napada sve ljudi iz njegove bliže okoline koje je lično poznavao. Godine 1944. porodica se seli u Mladenovac gde Boža polazi u Građansku školu u Sokolani. Po oslobođenju mladi Boža (po nadimku Kišlija) pohađa već Nižu gimnaziju (mala matura) u zgradi današnje OŠ M. Živojinović, a sa njim su u generaciji: Vova, Bane Lažov (Višnjić), Pirli (Filipović), Šuljin, Dragan Savić i dr. Od profesora seća se Pendike (Đorđević) koji je je predavao matematiku.
Oslobođenje 1944. i granatiranje Mladenovca od strane Rusa, Božina porodica sa još desetine Mladenovčana sačekuje u hladnjači Vlajka Lukića, podruma koji i danas postoji u pijaci pored magacina Centroproma. Po ulasku Rusa i partizana, pucalo se svetlećim raketama i igralo se kozaračko kolo oko spomenika, neki sat kasnije pošto su na Žitnom trgu sahranjeni izginuli Rusi (kasnije će biti preneti u Beograd) i pošto su uklonjeni mrtvi Nemci sa ulica. Na istom mestu iduće godine u junu 1945. na velikom mitingu govoriće Tito. Boža pamti i druge velike manifestacije u Mladenovcu iz tog doba kao što su: govor Tita na Kosmaju 7. jula 1945, proslavu Šumadijskih brigada na placu gde je danas Elektrošumadija, govor Sretena Žujovića godine 1948. na Sajmištu i Prvomajske parade svake godine.. Godine 1947. Boža se upisuje u Arhitektonsku srednju školu u zgradi I muške gimnazije u Beogradu u Dušanovoj ulici. Stanovao je privatno u Hadži Prodanovoj ulici kod Vuka i iz tog perioda najviše pamti svoje aktivnosti u KUD-u, zatim dve radne akcije na Novom Beogradu, kada je gradio hotel Jugoslavija, kao i radnu akciju u Mladenovcu na izgradnji temelja Keramike. Tokom školovanja koristi svaku priliku da putuje vozom kući u Mladenovac. Stan porodice Đorđević nalazio se u prolazu iza Mitine apoteke sve do 1966. kada se zbog rušenja tog bloka seli u opštinsku koloniju u Nušićevoj. Srednju školu završava u Beogradu 1951. godine. Posle škole prvo zaposlenje kao šef gradilišta, dobija u Mladenovcu kod starog mladenovačkog preduzimača čika Drage Senića na izgradnji današnjeg bioskopa. Na studije arhitekture odlazi 1953. u Ljubjanu, na seminar poznatog profesora Ravnikara, koji je držao veoma kvalitetnu nastavu u ateljeu za malu grupu studenata. Godine studija prolaze u svojevrsnoj borbi za opstanak. Sva sredstva za studije morao je da zaradi sam, radeći između ostalog i u studentskoj menzi, a u tri navrata odlazi i u inostranstvo na rad. Preko međunarodne razmene studenata bio je u Nemačkoj i Francuskoj po tri meseca, i Poljskoj 4 meseca gde je radio u struci u velikom projektnom birou. I tokom studijama koristi svaku priliku da dođe kući. Posebno pamti jedan dolazak u Beograd na utakmicu Partizan-Real, igrali su Bobek, Mesaroš, Puškaš, Di Stefano, Kočiš i ostali. Diplomirao je 1960. godine i iste godine dobija zaposlenje u svom gradu: u Direkciji za stambenu izgradnju i javne objekte u Mladenovcu, gde radi na projektovanju i nadzoru stambenih i javnih objekata.
Danas sedimo sa arh. Đorđevićem snek baru na trgu, u jednom od enterijera koje je uredio u ovom gradu (1973) i pitamo ga o posleratnoj izgradnji Mladenovca i početku šezdesetih godina kada je aktivno počeo da radi u struci:
Kako prolaze te prve godine, dok si bio mladi arhitekta tek pristigao sa studija?
To su bile godine velikih investicija širom Jugoslavije. Mladenovac je bio pre rata jedna kasaba duž puta za Beograd sa samo dve paralalne ulice. Prvi urbanistički plan posle rata u Mladenovcu pravi arh. Nada Vuksan. Taj plan sprovodi njen naslednik na mestu šefa odseka za urbanizam arh. Mika Lukić, koji će kasnije biti zaslužan za ovaj današnji eksterijer trga. U to vreme građena je industrijska zona i stambena zgrada iznad bioskopa (Bagat) koju je projektovao prof. Bjelikov. Međutim glavne konture grada kakvog ga danas poznajemo uradio je prof. Mihajlo Radovanović, koji je sačinio prvi generalni urbanistički plan grada Mladenovca. Njegovim tragom nastavja arh. Milutin Vasić, koji je, radeći kao šef odseka za urbanizam i kao odgovorni projektant Invest projekta, autor značajnih objekata u gradu: zgrade Elektrodistribucije, Dečjeg obdaništa u B.Damnjanovića, zgrade Zeleni venac itd. Najveća investicija u užem gradskom jezgru godina šezdesetih bila je mladenovački trg na potezu “od stare kafane Kasina do Bodijeve apoteke” gde je bilo uz nekoliko lepših jednospratnih zgrada i tridesetak nehigijenskih udžerica do kojih se stizalo sokacima iz glavne ulice. Na tom prostoru su izgrađene današnja Pijaceta, leva strana Trga i Robna kuća, koje je projektovao prof. Zoran Petrović. Nas nekoliko arhitekata uspeli smo da sačuvamo staru Bodijevu apoteku od rušenja koja je stavjena pod zaštitu države kao istorijski spomenik. Međutim tu su postojale druge vredne zgrade koje nisu sačuvane, kao što su Kasina, Lazićeva banka i kuća Raje Lazarevića sa lepom fasadom od keramičkih pločica.
# Kada si počeo da radiš u građevinskom preduzeću Izgradnja.
To je period od 1962. do 1972. kada sam radio na izvođenju objekata društvenog standarda i industrijskih objekata na mestu rukovodioca gradilišta, glavnog inženjera i tehničkog direktora u tom preduzeću. U “Izgradnju” dolazim sa prinudnom upravom. Na početku smo imali oko 200 zaposlenih i samo dva stara kamiona. Usledila je nagla ekspanzija tako da već posle tri godine dobijamo Oktobarsku nagradu grada Mladenovca. Godine 1972. kada sam odlazio, Izgradnja je imala oko 1000 zaposlenih, tri krana, 12 FAP-ova i svu ostalu mehanizaciju, pogon, poslovni prostor u centru grada i dr. Kako je uspela da propadne takva firma koja je imala ime i u Jugoslaviji, kada se još intezivnio gradilo po celoj zemlji, posebna je tema, koja bi mogla mnogima i danas da bude poučna. U Izgradnji kao projektant i izvođač radio sam sledeće objekte u Mladenovcu: Hladnjaču u Voćaru 1962, Trafo stanicu 35/10 u Drapšinu 1964, stambeni objekat Lipov lad (novi deo) 1967, dogradnju i rekonstrukciju Tehničke škole 1968, OŠ K.Đukić na Seltersu 1969. i neke druge manje objekte. /I veliku zgradu Radničkog univerziteta gradila je 1967. mladenovačka „Izgradnja“, a glavni inženjer gradnje je bio Bogoljub Đorđević Kišlija/.
U tom periodu dešava se nešto takođe značajno – oženio si se?
Da, oženio sam se 1962. Mladenovčankom. Miljom Ivković nastavnicom srpskog i danas imamo kći Aleksandru rođenu 1964. koja sada radi u svojoj knjižari u Zanatskom centru.
Najveći tvoj uspeh tek sledi – Beograd biro?
Da, sa još tri radnika Izgradnje osnivam projektantski biro LIK 1969. godine. Prvo smo radili u prizemlju Zavoda za zapošljavanje. Po udruživanju sa druga dva OUR-a iz Beograda 1972. godine dobijamo ime „BEOGRAD BIRO “ i prelazimo na današnju lokaciju u ulici K.Petra 246a. To ime je, preko kataloga projekata individualne stambene izgradnje i kuća za odmor u kome su i 32 moja projekta, afirmisalo Mladenovac širom Jugoslavije. Jedini konkurent na tom planu bio nam je Naš stan iz Beograda. Naša publikacija Lepe kuće u saradnji sa revijom Duga, prodata je u 500.000 primeraka. Ali taj uspeh nije došao slučajno. Sve je rađeno planski. Napravili smo tri jugoslovenska konkursa na temu individualna kuća i organizovali javne diskusije na istu temu. Išli smo na studijska putovanja u Holandiju, Dansku i Švedsku u potrazi za novim idejama. Dobijali smo časopise iz sveta, obišli Svetsku izložbu građevinarstva u Parizu i Sajam građevinarstva u Minhenu. U tom periodu proveo sam 20 dana u Londonu na seminaru zdravstvene arhitekture. Organizovali smo godišnju skupštinu Saveza arhitekata Jugoslavije (SAJ) kojom prilikom su naše najuglednije arhitekte prošetale kroz Mladenovac i savetovali nas određene stvari. U Beograd birou radim poslove projektanta i direktora od 1972. do 1984. godine i posebno sam ponosan što je to možda jedina firma u Jugoslaviji koja je rešila sve stambene probleme svih zaposlenih. U tom periodu projektujem i nadzirem sledeće objekte u Mladenovcu: 1976. ATC Mladenovac, 1976. Robna kuća Sopot (zajedno sa Ivanom Gavrilovićem), 1977. Progres – fabrika građ.mašina (sa I.G.), 1978. Zavod za rehabilitaciju (sa I.G.), 1970-1986. „25 Maj“ stambeno naseje – 400 stanova (sa I.G.), 1973-1980. Igmanska, stambeno naselje – 200 stanova (sa I.G.), 1984. stambeni objekat Zeleni venac (novi deo, ugao J.Katića i Ž.Savkovića) sa Đokom Radomirovićem, 1984. Dom zdravja (sa I.G.) i niz drugih manjih objekata. Beograd biro je zapošljavao ukupno i do 100 radnika, oko 50 u Mladenovcu. Imali smo i predstavništvo u Beogradu. Ova firma opstaje i danas, trenutno ima 38 radnika.
I kako se desilo da se odvojiš od tako uspešne firme?
Godine 1984. a i pre, osetio sam da su se stekli uslovi da Beograd biro krene korak daje i razvije se u moćnu jugoslovensku projektantsku firmu. Za taj poduhvat sam pronašao i čoveka, koji bi to realizovao i koji je već vodio jaku firmu od 300 zaposlenih i koji je imao nameru da se preseli u Mladenovac (danas živi na Kosmaju). Ali umešala se politika u struku. Opštinske strukture su želele ekspanziju firme, ali da ja i dalje budem na čelu, plašeći se novog čoveka za koga su čuli da je vrlo sposoban. Želeo sam da sprovedem svoj plan, koji mi se činio jedino realan i kada sam naišao na nerazumevanje i nepoštovanje krenuo sam dalje svojim putem.
Autor si i brojnih projekata širom Jugoslavije?
Da, nabrojaćemo neka mesta gde su realizovani moji projekti: Beograd, Vučitrn, Arije, Lebane, Šatornja, Vreoci, Ćirikovac, Barajevo, Modriča, Svilajnac, Ljig, Zvornik, Prokuplje i dr.
Kako se razvija tvoja karijera posle 1984, nakon odlaska iz Beograd biroa?
Te godine primljen sam u Neoprojekat u Beogradu gde sam radio na poslovima direktora sektora za inženjering i marketing i gde sam ostao do 1986. godine. Tu sam radio projekte za revitalizaciju i rekonstrukciju starog gradskog jezgra u Obrenovcu. Sledećih godinu dana radim u Institutu za protivpožarnu zaštitu Beograd – Zavodu za projektovanje, na mestu odgovornog projektanta, gde radim projekat poslovnog centra Makiš i projekte u Šapcu, Velikoj Plani i Aleksandrovcu Župskom. Od 1987. do 1990. radim u Sigmaprojektu na poslovima odgovornog projektanta i tehničkog direktora. Od 1987. saradnik sam Instituta za ekonomsku industriju SRS na izradi fizibiliti studija za svetsku banku. Do sada sam uradio takve studije za objekte u Osečini, Lajkovcu i Ljuboviji.
Danas imaš svoju firmu, kako ona opstaje u ovoj krizi?
Firma se zove EKOPLAN – preduzeće za projektovanje, inženjering, konsalting i trgovinu i nalazi se na Novom Beogradu. Godine 1991. uradio sam arhitektonsko-urbanističko rešenje i glavne projekte poslovnog centra „Žir“ u Svetozarevu od 12.000 m2, koje je dobilo prvu nagradu na konkursu. U toku 1992. radio sam arhitektonski-urbanistički projekat sa idejnim rešenjem poslovnog centra Medifarm u Mladenovcu /nerealizovan projekt/, 1993. radim projekat za dogradnju i rekonstrukciju Pošte u Smederevu. Poslednjih par godina radim projekat, inženjering i nadzor na izgradnji fabrike auto konfekcije Automoda u Rajkovcu najvećem privrednom objektu koji je se trenutno gradi u Mladenovcu.
Reci nam na osnovu tvog dugogodišnjeg iskustva – šta bi trebalo da predstavlja prioritet u budućem razvoju Mladenovca?
Reći ću vam nešto što će vas možda iznenaditi. Mladenovac sada treba da sačuva samo ono što već ima. Mali grad kao što je Mladenovac izgradio je poslednjih decenija veoma mnogo i više nego što mu treba. Trenutno preko 30.000 m2 poslovnog prostora, čitave hale, zvrje prazne. Pojedine škole i domovi zdravlja su prazni. Tri osnovna problema Mladenovca: snabdevanje vodom, otpadne vode i odlaganje smeća ne rešavaju se decenijama, dok se razne opštinske uprave takmiče koja će ostaviti veći „nadzemni spomenik“ iza sebe. Ono malo objekata od kulturno istoriske važnosti propadaju i samo se čeka momenat da se sami zaruše dok se u drugim gradovima objekti kao što su Mitina i Bodijeva apoteka sijaju u punom sjaju obnovjene i rekonstruisane. Mali urbanistički projekti naročito za obnavjanje i uspostavjanje novih zelenih površina je ono što nam treba i što će ulepšati ono što već imamo. Potrebno je uložiti ogroman napor u održavanje postojećih objekata. Veliki je problem krov na Sportskom centru, na Domu Zdravlja i na svim ravnim krovovima u gradu. Pogledajte na šta nam liče ulazi i hodnici, fasade i terase. Neko mora da pokrene inicijativu da se to menja i prirodno je da to bude opštinska uprava. Svi ti radovi mogu da zaposle same Mladenovčane, imamo firme koje sve to mogu da obave a trenutno su bez posla. I na kraju naravno ostaje problem ekologije – Jugoazbest, Drapšin, Kvarc…
Arh. Bogoljub Đorđević predložen je 2018. za Grb opštine Mladenovac. Komisija na čelu sa predsednicom komisije Natašom Jovanović odbacila je predlog.
Arh. Boža Đorđević sa drugom suprugom Svetlanom, pravnicom u Invest bankci, živi na Novom Beogradu, ali skoro svaki dan ima razlog da se nađe u svom gradu. Boža je do sada dugogodišnjim samopregornim radom mnogo uložio u ovaj grad. Nadajmo se da će tako biti i ubuduće i da će doći bolja vremena kada će za takav rad imati mnogo više podrške.
BATA RAKA
Godina šezdesetih u Mladenovcu je bio predsednik opštine Pavle Blažić, koji je kad je urbanizam u pitanju poštovao struku. Za urbanistički plan angažovan je čitav tim iz Beograda na čelu sa prof. Mišom Radovanovićem. Na prezentaciju plana u Foajeu bioskopa pozvani su svi viđeniji Mladenovčani i među njima i brat predratnog vlasnika džakare Dragomira Rakića, u Mladenovcu poznat kao Bata Raka inače Mišin školski drug iz Beograda. U sred profesorovog izlaganja baš kad je objašnjavao štapićem na panelu, svrhu zelenog ostrvca ispred crkve (smanjuje brzinu automobilima koji prolaze nizbrdo pored škole) Bata Raka će glasno: Ti profesore Mišo, kako te ovde zovu, a mi smo te zvali Miša Traktor, sve lepo pričaš te stvari, ali ne znaš jednu osnovnu stvar koju bi morao da znaš. Prof. Radovanović skidajući naočare odmah prelazi na neformalniji razgovor – Šta je bre Rako? – Kaži nam kolika je visinska razlika tla između crkve i parka – ispali Bata Raka, koji je bio i sam profesor na Elektrotehničkom fakultetu. Prof. Miša se zbuni i poče da okoliši, a Raka će slavodobitno kao stari Mladenovčanin – Ja ću da ti kažem, 20,3 metara – pa nastavi paljbu na školskog druga sve dok ga ostali ne ućutkaše kako bi profesor mogao da nastavi.
KULISE
U posleratnoj istoriji Mladenovca imali smo praksu da svaki novi predsednik opštine (koji su uvek vodili glavnu reč oko urbanizma dok su im urbanisti bili samo reč iz naslova), odbacuje sve što su predhodnici učinili i započinje istoriju iz početka. Tako se dešava i početkom osamdesetih kad se odbacuju svi prethodni urbanistički planovi i počinju da niču razni divlji objekti po gradu. Preko puta Autobuske stanice počinju da se grade prvi drveni kiosci. Tih dana u posetu Boži dolazi stari profesor Arhitektonskog fakulteta Braca Ličina (koji inače ima na Kosmaju vikendicu koja se nalazi u publikaciji Lepe kuće) i videvši po izlasku iz autobusa nove kioske zapita – Je li Božo, da se ne snima u Mladenovcu neki kaubojski film, kakve su ovo kulise? – Ne, to su novi objekti naše male privrede – upoznaje ga Boža.
ALEJA DUŽ LUGA
Mnogi Mladenovčani nemaju svoju zemlju i nikada nisu zasadili drvo. Zašto jednom godišnje ne bi organizovali akciju i na primer duž Luga omogućili svakome ko to želi da zasadi svoje drvo. Sadnice nisu skupe i ako se odazovemo u velikom broju, ni lopovi ne bi mogli sve da ih pokradu. Ja mnogo volim hrast i prvi bih otišao na obalu mladenovačke reke i zasadio i odnegovao svoje drvo.
KOMORA ARHITEKATA
U sredu 4.6.1997. posle dužeg vremena održan je u prostorijama Beograd biroa, sastanak Društva arhitekata Mladenovca koje postoji već više od 15 godina. Skupu je prisustvovalo 19 članova (šestorica nisu došla među njima i glavni urbanista). Mladenovačke arhitekte, kao prvi koji se pridružuju ovoj inicijativi, podržale su svoje beogradske kolege da se osnuje Komora arhitekata. Suočeni sa svakodnevnom degradacijom prostora i arhitektonskih vrednosti u njemu, motivisani moralnom i profesionalnom odgovornošću za status struke, delegati skupštine Društva arhitekata Beograda (DAB) predlažu osnivanje Komore arhitekata, kao posebnog tela koje će biti pod kontrolom struke. Dalje se predlaže da ta nezavisna strukovna organizacija, izdaje LICENCE, radi onemogućavavanja neprofesionalnog i nemoralnog delovanja u prostoru, koja će biti obavezan dokument za rad, vremenski ograničen, podložan uskraćivanju i obnovljiv (na kraći ili duži vremenski rok). Takođe se predlaže da se uspostave kriterijumi za određivanje cene rada i zaštitu cene, čime bi se smanjila i eliminisala nelojalna konkurencija i formiranje damping cena. Jedna od tačaka ove deklaracije je i zalaganje za razgraničenje vlasništva nad zemjištem i slobodan promet njime, smatrajući da će to podstaći razvoj grada. Na skupštini je izabran novi predsednik arh. Ivan Gavrilović i arh. Jasmin Miloš za potpredsednika.
(U.M. Pečat, jun 1997)
