Knez Đuka Filipović

OBORKNEZ OD LEPENICE   –   Po predanju, preci kneza Đuke Filipovića došli su u Jagnjilo iz okoline Sjenice u Raškoj, kolevke prve srpske države, početkom osamnaestog veka, dok je Austrija držala pod vlašću Srbiju na jugu do Zapadne Morave (1718-1739). Činjenice da se knez Đuka rodio u Jagnjilu (175H), da je aprila 1797. među potpisnicima knezova i prvaka Beogradskog pašaluka u jednoj predstavci Sultanu kao „ĐUKA KNEZ MORAVE“ i da je već 1801. bio oborknez Knežine Lepenice, potvrđuje vreme dolaska njegovih starih u Jagnjilo.

Beogradski pašaluk je u vreme turske vladavine bio podeljen na dvanaest nahija, od kojih je jedna bila Kragujevačka nahija. Kragujevačka nahija se nalazila u samom centru pašaluka i obuhvatala je tri knežine: Gružu, Lepenicu i Jasenicu, koje leže u podgorini planine Rudnika i zahvataju sliv triju reka po kojima su dobile svoja imena. Na čelu svake nahije bio je nahijski knez, koji se zvao oborknez (veliki knez ili glavni knez), a na čelu svake knežine bio je knežinski knez, ali su neki knežinski knezovi bili oborknezovi, kao što je bio Đuka.

Đuka Filipović je još pod Turcima 1793. biran za kneza Lepenice kada su Turci dozvolili da narod bira svoje knezove i starešine. Uoči Prvog ustanka Đuka je bio OBORKNEZ KNEŽINE LEPENICE, Na jednom prstenu, koji je ostao kod potomaka, pisalo je „Oborknez Đuka 1801“. Valja istaći da su knezovi, iako birani od naroda, bili stvarni organi turske državne vlasti. Pod Turcima bili su posrednici između vezira u Beogradu i naroda u knežinama.

Oni su kasnije pod Karađorđem i Milošem bili ne samo vojne starešine u svojim knežinama, već politički, sudski i finansijski upravnici. U isto vreme kad je Đuka bio knez Knežine Lepenica, knez Marko iz Orašca je bio knez u Knežini Jasenica, a oborknez Teodosije iz Knića u Knežini Gruža.

Đukin brat Živan bio je sekretar kod Karađorđa, a sam Đuka bio je Karađorđev pobratim. Po predanju knez Đuka Filipović je uticao na oberkneza Jovanovića iz Masloševa da uda svoju kćer Jelenu za Karađorđa. Tako je Karađorđe postao pašenog Đukinog brata od strica Marka Filipovića. Karađorđa su Filipovići smatrali kao srodnika i familiju. Prilikom ženidbe 1786. Karađorđe je živeo u Zagorici, samo pet kilometara južno od Jagnjila.

Dogovor za dizanje ustanka   –   Knez Đuka je bio na prvom sastanku knezova i prvaka Šumadije održanom na Svetog Aranđela 8/20. novembra 1803. u Orašcu, kada se donela načelna odluka i zakletva da se u proleće 1804. diže ustanak na Turke. Na tom sastanku sa Karađorđem bili su prisutni: Stevan Filipović iz Jagnjila, brat Marka Filipovića, Karađorđeva pašenoga i knez Đuka Filipović iz Jagnjila (koji su kao prijatelji došli u svatove); Vićentije iz Koraćice; Matija Karatošić iz Kopljara; Marko Katić iz Rogače; Serdar Sima iz Darosave; Jovan Krstović iz Bukovika i još mnogi odabrani ljudi. Na tom sastanku bukovički prota Atanasije zakleo je zaverenike. Ova prva zakletva u srcu Šumadije bila je načelna odluka za početak oslobođenja srpskog naroda od Turaka. Sav prethodni rad na buđenju narodne svesti i priprema opšteg ustanka protiv Turaka kao da je tada bio završen na jednom malom sastanku, koji su nekoliko uglednih srpskih prvaka održali u Orašcu. Pod izgovorom da su došli na svadbu nekoliko narodnih prvaka donesoše džinovsku odluku za oslobođenje svog naroda, istorijsku odluku, koja beše sudbonosna za tursku vladavinu u Evropi i za oslobođenje svih hrišćanskih naroda na Balkanu. Za vreme dok se mladež na svadbi veselila, ovi glasnici srpske revolucije, zapečatiše svoj dogovor, pod vedrim nebom na jednom potoku, Zakletvom koju je izvršio jedan stari sveštenik.

Prvi srpski ustanak   –   Posle ubistva prijatelja Srba beogradskog vezira Hadži-Mustafe-paše 1801. dahije postaju gospodari Beogradskog pašaluka. Saznavši da se narod sprema na ustanak, dahije donose plan da pobiju sve viđenije srpske knezove i prvake. 

U drugoj polovini januara 1804, za nedelju dana, Dahije pogubiše preko 150 najuglednijih srpskih prvaka i knezova. Ovo ubrza dizanje ustanka. Karađorđe Petrović i drugi prvaci sastaše se u Orašcu na Sretenje 2/14 februara 1804. godine.

Knez Đuka učestvuje na tom sastanku. Tu je potvrđena ranija odluka i određeno da se narod odmah diže na ustanak, a Karađorđe je izabran za vrhovnog vožda ustanka. Prota Atanasije, koji je 1803. zakleo prve zaverenike, zakle krstom i Jevanđeljem i sada prve ustanike na vernost Karađorđu i na borbu protiv Turaka do oslobođenja.

Tako je knez Đuka iz Jagnjila bio među prvim zaverenicima 1803, među prvim ustanicima 1804. godine. Đuka je na oba sastanka prisutan ne samo kao knez, ili kao Karađorđev pobratim i srodnik po bratu od strica Marku Filipoviću, koji je bio Karađorđev pašenog, već i zato što je iz dna duše mrzeo Turke. Želeo je da zaštiti Srbe od turskih zverstava i zuluma.

Kako je Đuka bio nepomirljiv sa Turcima i pre Prvog ustanka govori i poznata legenda o tome kada je Turcima platio 2.000 dukata da mu ne prolaze preko knežine. Turci su novce primili, pa posle toga još više navališe na lepeničku knežinu kao gusenice na list. Predanje dalje kaže da je Đuka pobio jednu grupu Turaka, koja pogazila dogovor i ušla u knežinu praveći zulume.

Knez Đuka u bojevima   –   Knez Đuka je uzeo aktivnog učešća u svim bojevima u kojima je bila Kragujevačka nahija pod zapovešću samog Karađorđa. Knez Đuka je sa svojom Lepenicom bio stalno uz Karađorđa. Kragujevačka nahija bila je geografski centralna ili kako se onda govorilo „sredotočna“ nahija Beogradskog pašaluka. Teritorijalno i po broju stanovnika je bila jedna od najvećih, samo su Požarevačka i Valjevska nahija bile jače po broju glava. U velikim bojevima Prvog ustanka vršena je brza koncentracija vojski više nahija na jedno bojno polje protiv velikih turskih vojski. Koja je turska vojska bila opasnija, Karađorđe je prvo nju tukao. On nije ništa lošije radio od svog savremenika Napoleona, dejstvujući po tzv. unutrašnjim operacijskim pravcima. To je bila jedino moguća strategija slabijih snaga prema daleko jačem protivniku. Princip je bio da se neprijatelj zadržava na manje važnim i manje opasnim pravcima slabijim snagama, dok je sve ostalo bilo usredsređeno prema najjačem protivniku i tako se donekle izjednače snage na bojištu. Karađorđeva Kragujevačka nahija, geografski središna, bila je u neku ruku „strategijska rezerva“, koja je letela s jednog na drugi kraj Beogradskog pašaluka, da bi pomogla granične nahije ili uzela učešća sa više nahija u jednoj bici. Otuda je knez Đuka sa svojim Lepeničanima bio stalno tamo gde je i Karađorđe, a to je bilo u skoro svim velikim bojevima Prvog srpskog ustanka. Kragujevačka nahija bila je ne samo Karađorđu najodanija trupa, no i najžešća udarna snaga koja je pretezala na terazijama u velikim bojevima.

Učešće Lepeničana kneza Đuke pominje se naročito u prvim sukobima Karađorđevim s Turcima, početkom ustanka 1804. godine. Drugi dan ustanka pod vođstvom buljubaše Petra Jokića sa 70-80 ljudi zapaljen je i u pepeo pretvoren han u Jagnjilu iako su se mnogi Jagnjilci tome protivili.

Đuka je na Vračaru kod Beograda (6. marta), zatim kod Jagodine (8. marta), kod Batočine (10. marta) gde „Karađorđe odredi kneza Đuku da na drumu postavi busiju i sačeka znak za napad“. U toku 1805. Lepeničani su sa Karađorđem u boju za oslobođenje Kraljeva (29. juna), Užica (20. jula) i u slavnom i najvećem boju te godine na Ivankovcu (6. avgusta).

U toku 1806. Karađorđe učestvuje sa Kragujevačkom nahijom, s knezom Đukom i njegovim Lepeničanima u boju kod Valjeva (20. jula), u boju na Deligradu (20/23. avg.), zatim pri opsadi Beograda i jurišu na Beograd (29. nov.), kada je oslobođena varoš Beograd branjena od Turaka koji su se povukli u samu tvrđavu, okruženu zidinama i dubokim branjenim rovovima. Lepeničani su tu i pri zauzeću same begradske tvrđave (25. feb. 1807).

Početkom 1807. ustanici osvojiše i Šabac (25. jan). Ova godina je bila najslavnija i najsređnija za srpsko oružje u Prvom ustanku. Srbi su do nogu potukli obe Sultanove vojske: i onu iz Bosne – na Mišaru i onu od Niša – kod Deligrada. Srpski manevri na bojištima, i na Mišaru i kod Deligrada, ne ustupaju nimalo pred genijalnim Napoleonovim manevrima u Italiji 1807. godine. Godine 1809. Srbi kao saveznici Rusa, kreću u ofanzivu u svim pravcima, k Nišu, Crnoj Gori, u Krajinu, ka Bosni. Karađorđeva vojska krenula je na arnautluk ka Pazaru i Sjenici. Sa Karađorđom su nahije Smederevska, Gročanska, Kragujevačka, Rudnička i Požeška. Tu je naravno i knez Đuka sa Lepeničanima. Đukin kapetan Dimitrije Parezan istakao se naročito u boju kod Novog Pazara, gde je bio dopao i rana. Karađorđe osvaja Sjenicu (23. apr.) i Novi Pazar (6. juna). Međutim, tu mu stigne glas o porazu Srba na Kamenici kod Niša (19. maja) i on pohita natrag u dolinu Morave da zaustavi dalje nadiranje Turaka. Međutim, ruske pobede u Rumuniji prinudiše Turke u oktobru da se vrate na svoje granice prema Srbiji.

Karađorđe je vodio borbe 1810. kod Niša, Kuršumlije i na Kosovu, a 6. septembra zajedno sa Rusima tuče Huršid-pašu u boju na Varvarinu. Odatle je odjurio na Drinu i odneo pobedu u boju kod Loznice. Godine 1811. razbio je Huršid-pašu na Gramadi kod Niša. Detalji oko učešća kneza Đuke u ovim bojevima nisu zapisani. Gusle srpske opevaše mnoge srpske vitezove, ali mnogima se ime ne pomenu. Knez Đuka je kao i mnogi drugi junaci bio čestica Karađorđeve slave i veličine, pa je sva njegova slava u Karađorđevu uvirala.

Propast Srbije 1813.   –   Napoleonovu invaziju Rusije Turci su iskoristili da Srbiju slome oružjem i vaspostave punu tursku vlast u Beogradskom pašaluku, kao što je bilo pre Prvog srpskog ustanka. Porta se spremala protiv Srbije celu zimu 1812. i proleće 1813. godine. Jedna iznenadna bolest u to vreme obori Karađorđa u postelju. Plan Karađorđev da se vojska povuče s granice u planine i šume, za dugotrajni otpor jačem neprijatelju, vojvode odbaciše. Svako je hteo da brani svoj kraj. Turci kretoše velike vojske sa tri strane: od Niša, od Vidina i od Bosne, sve ka Beogradu. Pogibijom Hajduk Veljka jula meseca u Krajini, ostao je otvoren put Turcima sa istoka ka Beogradu. Pogibijom Zeke Buljubaše na Drini bio je otvoren put iz Bosne ka Šapcu i Beogradu. Huršid-paša od Niša dolinom Morave obiđe utvrđenje Deligrad i septembra stiže na ušće Morave u Dunav. Karađorđe slomljen bolešću fizički i duhovno, sa mnogim knezovima napusti Beograd i 21. septembra 1813. pređe u Zemun u Austriju gde bi odmah uhapšen. Stevan Filipović iz Jagnjila, sekretar Karađorđev, pismeno je obavestio Petra Jokića da je Karađorđe u toku noći prešao u Srem.

Turci 17. oktobra uđoše u Beograd i posle devet godina teških borbi ponovo zavladaše Srbijom. Prvi srpski ustanak je ugušen u krvi.

Nije poznato gde je bio knez Đuka sa Lepeničanima 1813. godine. Dimitrije Parezan je slavno poginuo sa još 2.000 Srba 6. avgusta 1813. na šancu Mozgovu kod Deligrada, pa se pretpostavlja da je tu bio i knez Đuka jer je Parezan bio kapetan kod kneza Đuke. Uz Đuku su se borili i Ilija iz Kragujevca, njegov bimbaša, koji je poginuo na Banji, zatim bimbaša Sava iz Trnave koji pogibe u Bukorovcu; Đorđe iz Komarica koji poginu na Jagodini. Đukine buljubaše su bili Gavra iz Kragujevca i Uroš Novković iz Žabara, koji su oba umrli kod svojih kuća.

Posle propasti Srbije knez Đuka nije hteo da napušta svoj narod, ostao je u svojoj Knežini, predao se Turcima kao i još neki knezovi, među kojima i Miloš Obrenović iz Rudničke nahije. Miloša odmah Turci naimenuju za oborkneza Rudničke nahije, pa ga 26. juna 1814, zbog lojalnosti Turcima, Sulejman-paša, beogradski vezir, postavi za oborkneza triju nahija: Kragujevačke, Rudničke i Čačanske. Knez Đuka ostao je samo knez Knežine Lepenice, kao što je i bio pre Prvog ustanka. On nije ulazio u aktivnu saradnju sa Turcima kao Miloš.

Priprema Drugog ustanka   –   Posle propasti Srbije 1813. zapovest iz Carigrada bila je: da se sve srpsko stanovništvo istrebi mačem, a žene i deca da se podele vojsci kao nagrada. Poraz Napoleonov kod Lajpciga i mogućnost da Rusija ponovo interveniše u korist Srba učinili su da Turci ne privedoše do kraja u delo svoj pakleni plan, već počeše blaže postupanje sa Srbima. Sulejman-paša postade gospodar Beogradskog pašaluka. Bio je krvolok, skeptik i gramziv za novcem, a gajio je strahovitu mržnju na Srbe zbog Prvog ustanka. Posle predaje Šapca januara 1807. klečao je pred Karađorđem i molio za milost. Sada je hteo da se osveti Srbima za sva poniženja kojima je bio izložen.

Hadži Prodanova buna, septembra 1814, bila je brzo razbijena od strane Turaka i Miloša Obrenovića, koga je Sulejman-paša bio postavio juna 1814. za oborkneza triju centralnih nahija. Mnogi se Srbi predadoše Turcima na Miloševu reč da im ništa neće biti. Međutim Sulejman-paša poče nabijati na kolje žive ljude oko grada u Beogradu, ne vodeći računa o Miloševoj reči. Sulejman-pašin teror se potom raširi po celom Beogradskom pašaluku. Narod ponovo pobeže u šume i zbegove, da spase goli život.

Srbi su bili rešeni da ponovo dižu oružani ustanak. Knezovi se obratiše Milošu sa zahtevima da se počinje novi ustanak, ali on nije hteo za to ni da čuje. Početkom februara 1815. Sulejman-paša naredi da mu u Beograd dođu svi nahijski knezovi i sa sobom povedu sve svoje znatnije ljude. Većina se ne odazva pozivu, sluteći zlo, ali Miloš sa još nekim knezovima, među kojima je bio i knez Đuka, ode u Beograd. Knezovi zamole Sulejman-pašu da im odobri da pošalju po jednu delegaciju Sultanu u Carigrad da mole da im zulum umanji, jer je vezir uvek tvrdio da zlo ne dolazi od njega već da on samo ispunjava zapovesti iz Carigrada.

Beogradski vladika Dionisije i njegov pisar Sima Milutinović sastave molbu na Sultana; knezovi i kmetovi udare svoje pečate ili prste i Sulejman-paša im zakaže, da ovu molbu mora odneti u Carigrad jedno poslanstvo u koje će ući iz svake nahije po jedan knez, dakle dvanaest knezova i uz to tri sveštenika. Knezovi su bili poimence određeni i među njima Đuka Filipović za nahiju Kragujevačku.

Knez Đuka je imao da potpiše predstavku Sultanu u ime Kragujevačke nahije i da kao njen starešina ide s ostalih jedanaest knezova u Istanbul, zato što ta nahija nije imala formalnog oborkneza, jer je njome komandovao za sve vreme Prvog ustanka lično Karađorđe. Kako je Karađorđe početkom 1815. i dalje bio van zemlje, knez Đuka ga je svakako zamenjivao. Delegacija je imala poći u Carigrad oko polovine marta. Knezovi srećno izađu iz Beograda, neki s tvrdim rešenjem da se tamo više ne vraćaju. U uspeh poslanstva slabo je ko verovao. Od sviju knezova vezir je zadržao kod sebe jednoga – Miloša Obrenovića.

Oslobođeni knezovi bili su rešeni da dižu narod na ustanak. Odmah po izlasku iz Beograda, krajem februara, knezovi održe jedan sastanak u selu Rudovci (8 km od Orašca) kod popa Ranka. Na tome sastanku svi su se zakleli da složno ustanu na Turke, samo da pričekaju dok se iz šaka Sulejman-paše izmakne Miloš, kome će oni ponuditi vođstvo u ustanku. Drugi sastanak knezova i prvaka održan je 5. marta u selu Vreoci (5 km od Lazarevca).

Odluka da ustanak počne doneta je u Takovu na Cveti 11/23. aprila 1815. godine. Na toj skupštini knez Miloš se primio vođstva ustanka. 

Drugi ustanak   –   Pre početka Drugog ustanka godine 1815. muselim kragujevački, čuvši za neka vrenja u narodu, dozove kneza Đuku u Kragujevac i zadrži ga kao taoca. Ali Lepeničani, iako su na taj način ostali bez vođe, ustanu na Turke i za vođu uzmu gazda Petra Topalovića iz Grbice. Sa ovim vođom i sa braćom Gružanima oni opkole Kragujevac. Turci kragujevački, posle nekoliko dana odupiranja, jedne noći ostave Kragujevac i pobegnu k Jagodini, poteravši sa sobom kneza Đuku. A kad Srbi opaze da su Turci pobegli, pojure za njima, stignu i napadnu ih blizu Taborišta. Tada Turci kneza Đuku svega iscepaju noževima i izgaze ga konjima, pa ga, tako ojađena, ostave na putu. Od tih rana i uboja knez Đuka se dugo vidao.

Posle odluka u Takovu za dizanje Drugog ustanka buna je buknula prvo u Kragujevačkoj i Beogradskoj nahiji. Kragujevac, Valjevo, Kraljevo, Čačak biše oslobođeni. Srbi pod Milošem, posle promenljive sreće, tuku Turke na LJubiću (10. juna), kod Kragujevca (7. jula) i na Dublju (14. jula).

Dve vojske tada kretoše protiv Srbije. Huršid-paša iz Bosne i Marašli-Ali-paša od Niša niz Moravu ka Beogradu. Miloš 21. avgusta vodi pregovore sa Huršid-pašom, dok su ostale starešine na Moravi, među kojima je bio i knez Đuka, vodili pregovore sa Marašli-Ali-pašom kod Ćuprije, stvarajući vreme Milošu da okonča pregovore sa Huršid-pašom. Miloš, posle pregovora sa Huršid-pašom, odlazi na Moravu i okončava započete pregovore sa Marašli-Ali-pašom. Posle usmene pogodbe sa Marašli-Ali-pašom Miloš određuje tri najuglednije vojvode da provedu preko Šumadije i doprate do Beograda Marašli-Ali-pašinu vojsku: smederevskog kneza Vujicu Vulićevića, protu Mateju Nenadovića i kneza Đuku iz Jagnjila.

Đuka pod Milošem   –   Po završetku Drugog srpskog ustanka, knez Miloš je ponovo organizovao zemlju na 12 nahija i 19. decembra 1815. izvršio prvo postavljanje nahijskih knezova. Na čelu Kragujevačke nahije utvrdio je kneza Đuku, kao OBORKNEZA KRAGUJEVAČKE NAHIJE. Nekoliko dana pre postavljenja nahijskih knezova, jednu vrhovnu naredbu, datiranu u Čačku 12. decembra 1815, knez Đuka potpisuje u ime gospodara Miloša. Pre toga, u logoru u Belici 28. septembra 1815. vidimo da Vujica Vulićević i knez Đuka potpisuju, kao prvi, jednu odluku Velikog Narodnog suda. Taj sud bio je prvi Veliki Narodni sud za celu Srbiju, a bio je obrazovan još za vreme ustaničkih borbi. Sem jedne predstavke Marašli-Ali-paši od 30. aprila 1816, koju zajedno sa ostalim nahijskim knezovima potpisuje i knez Đuka Filipović, kao nahijski oborknez, nije poznat nijedan drugi dokument iz doba njegovog knezovanja u Kragujevačkoj nahiji. Knez Đuka je bio oborknez Kragujevačke nahije od 1815. do svoje smrti 1818. godine. Posle smrti Đuke Filipovića mesto nahijskog kneza Kragujevačke nahije nije popunjavano. Stolujući u Kragujevačkoj nahiji tu dužnost obavljao je direktno knez Miloš kao što je pre njega to obavljao Karađorđe.

I pod Karađorđem i pod Milošem sedište knežine je bilo u selu u kome su knezovi ostajali da žive posle svog okneženja. Kako je knez Đuka stalno živeo u Jagnjilu, sedište knežine (kasnije nazivani srezovi i okruzi) bilo je nedaleko od današnjeg Mladenovca, u Jagnjilu iz kojeg se upravljalo teritorijom južno od Jagnjila, koja je obuhvatala atare ili delove kosmajskih sela: Jagnjila, Stojnika, Vel. Ivanče, Markovca, Pružatovca, Međulužja, Kusatka, Ratara i Rabrovca.

Dok je knez Đuka bio oborknez cele Kragujevačke nahije Jagnjilo je tih godina bilo centar cele Šumadije. Međutim, zbog slabih komunikacija, kancelarija knezova bila je u stvari tamo gde su se oni nalazili. Noseći pisaći pribor i „mur“ u svojim bisagama, knezovi pišu pisma i datiraju ih u mestima u kojima se zateknu. Otuda knez Đuka potpisuje jednu odluku u Belici i jednu naredbu Čačku.

Miloš se 1818. preselio iz sela Crnuća u Kragujevac i tu 1819. podigao svoj dvor. U periodu 1818-1839. Kragujevac je bio prestonica Srbije.

Smrt kneza Đuke   –   Knez Đuka je umro u Jagnjilu. Satrven teškim ranama dobijenim u Drugom ustanku, na Taborištu na domaku Kragujevca, on se nikada nije više povratio u puno zdravlje i snagu. Sahranjen je gde je i rođen u Jagnjilu. Na njegovom grobu bilo je samo ovo zapisano:

„KNEZ ĐUKA 1818.“

Skromni grob na seoskom groblju ni po čemu se nije razlikovao od ostalih grobova seljaka koji su tu sahranjeni. Kao što se živ nije izdvajao od svojih seljaka, tako je s njima ostao zajedno, na malom seoskom groblju u selu Jagnjilu nedaleko od Mladenovca.

Spomen mu čuva i takozvani Đukin čair, velika livada od sto kosa trave u Kragujevcu, gde je Đuka nekad napasao svoje konje, a gde je danas železnička stanica u Kragujevcu.

Đuka je bio veoma hrabar i uman čovek, strog i pravičan. Bio je visokog rasta, smeđ, naravi blage. Voleo je prost narod – raju u svojoj knežini. Tražio je da svi žive u ljubavi. LJude je mirio. Imao je veliki broj ličnih prijatelja.

Đuka je imao dva sina iza kojih je ostalo brojno potomstvo i bogatstvo. Pamti se da je Đukin unuk Radoje, koji je poginuo u ratu protiv Turske, ostavio sinu Lazaru na stotine goveda i hiljade ovaca. Potomci Đukini naseljavali su se duž puta prema jagnjilskoj crkvi, odakle su se kasnije raseljavali kako je koje koleno stizalo. Uzeli su prezime KNEŽEVIĆI po svome pretku knezu Đuki.

Kada je potomak Karađorđev Kralj Petar I Karađorđević išao po Šumadiji, posle stupanja na presto, prolazio je i preko Jagnjila i pitao za Đukine potomke. Rekli su mu da je Lazar Knežević profesor u Vranju, pa je Kralj rekao da mu se javi kad dođe u Vranje. Lazaru je to preneto, ali se on nikada nije javio Kralju Petru I. Lazar je imao četiri sina od kojih su dvojica, Radoje i Živan Knežević, organizovali puč 27. marta 1941. godine i ustoličili kralja Petra II na presto.

Korišćeni spisi:

Radoslav Marković: Kragujevačka nahija; Petar Jokić: Pričanja savremenika o Prvom ustanku; Milan Đ. Milićević: Kneževina Srbija i Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda; Đurđe Jelenić: Nova Srbija i Jugoslavija; Radoje i Živan Knežević: Sabrana predanja

Sabrao i priredio: dr Vladislav J. Knežević, hirurg, Sm. Palanka

Uredio U.M. Pečat, maj 2000, crtež: Vuja Radovanović

Đuka na megdanu   –   Knez Đuka je prilikom oslobođenja Kraljeva 1805. pogubio na megdanu Zguru-Mehmed-agu i odsekao mu glavu sabljom dimiskijom. Ta sablja visila je u Jagnjilu na zidu radne sobe Đukinog čukununuka Lazara Kneževića, pored jatagana kojeg Milićević naziva u Pomeniku „veliki nož s dugačkim turskim natpisom.“ Ovo oružje odneli su austrijski vojnici krajem novembra 1914, prilikom prve okupacije Beograda. Tom prilikom je vođa patrole, koji je uzeo oružje, rekao Lazinoj ženi Milevi, oko koje su deca bila okupljena: „Ovo će sve biti Franjini vojnici.“ Govorio je nesigurnim srpskim jezikom. Mileva neuplašena odgovorila je: „Hoće“, pomeranjem naglaska na „e“, što je značilo otprilike „zalud ti nada“. Tom prilikom odnesen je i drugi dragoceni trag Đukina postojanja. Naime, predanje govori kako je Đuka jednom mirio Karađorđa i Hajduk Veljka, kada su se nešto bili zavadili. Đuka je išao kod Hajduk Veljka u Krajinu i lumpovao tri dana i tri noći sa Veljkom, pobratimio se s njim i od njega dobio srebrni nož na dar koji je mnogo godina čuvan u familiji Knežević sve do te nesrećne 1914. kad ga odneše Austrougari.