Milenko Mika Smiljanić

PROFESOR SOCIOLOGIJE, PREDSEDNIK VEĆA SAVEZA SINDIKATA SRBIJE   .   Miku Smiljanića, prvog šumadijskog sociologa, danas „opunomoćenog šumadijskog ambasadora u Austrougarskoj“, kako danas sebe u šali naziva, retko srećete bez društva. Okuplja ljude oko sebe, ili se ljudi sami oko njega okupljaju. Sagovornik odmah zapazi da je Mika dobro naoružan znanjem i duhom i da mu ne nedostaje ni originalnosti ni smelosti da to ispolji. A to su neke osobine koje su same po sebi preporuka, za jednog „inženjera društva“ kako neretko sociologe nazivaju. Gde je danas, i šta radi videćemo iz ove priče.

Mika je rođen 1941. u Barlovu kod Kuršumlije, gde mu se otac zatekao na službi, a od rođenja živi u Mladenovcu. Otac Sava, železničar, poreklom Sremac iz Vrdnika, oženio se Milkom Đorđević iz Krćevca i dobio u Mladenovcu službu, odmah po Mikinom rođenju. Mladenovčani pamte Savu kao dugogodišnjeg šefa (otpravnika vozova) mladenovačke železničke stanice (1948-1966). Porodica Smiljanić stanovala je u zgradi železničke stanice u kojoj je odrastao zajedno sa starijom sestrom Radom (rođ. 1936, radila u Beobanci u Mladenovcu).

Detinjstvo provodi na pruzi u igri sa dečacima iz kraja. Tu su bili: Dule Milenković, sa kojim je išao i u školu, Bane i Srba Stefanović, Paja i Miške Pavković, Rile i Moca Ristić, Radoslav Vićentijević Kiselinac i drugi, a u školi je u legendarnoj generaciji: Mile Stevančević Đokin, Toma Mitić Magare, Milan Novičić Zira, Miodrag Jovančević Ćure, Vita Jovanović, Slobodan Petrović Mornar i dr. Dečje igre oko žel. stanice su bile opasne, dečaci su dočekivali i ispraćali vozove, uskakali i iskakali iz vagona kada je voz bio u pokretu (pruži se noga u pravcu kretanja i brzo potrči), a pamti se i jedna tragedija kada je eksplodirala bomba zaostala iz rata i ranila tri dečaka od kojih je jedan ostao bez vida (Dragan Lakić). U tom vremenu posle rata, kada drumski saobraćaj praktično nije postojao, kada je još uveliko vozio „ćira“ za Lajkovac, železnička stanica je bila „žila kucavica“ u gradu, centar zbivanja. Tu sliku je upotpunjavala i arteska česma poviše stanice, sa koje se snabdevao ceo gornji kraj varoši, kao i javno kupatilo nedaleko od nje. U školi je najviše zavoleo nastavnicu književnosti Nadu Simić pod čijim se uticajem dao na čitanje knjiga, tako da i danas kada priča o sebi često kaže, da je pročitao „prave knjige u pravo vreme“.

Po završetku osnovne škole roditelji su hteli da ga upišu u ekonomsku školu ali Mika je želeo po svaku cenu gimnaziju. Te godine 1956. seo je na „ćiru“ i pobegao kod babe u Aranđelovac i tamo upisao gimnaziju (u Mladenovcu je baš te godine bila ukinuta gimnazija). Baka je živela u centru Aranđelovca (M. Tita 71) i tu će Mika provesti svoje gimnazijske dane. U Mladenovcu je preko leta, kada sa mladenovačkim ferijalcima kampuje na moru. Kasnije će biti i magacioner u ferijalnom letovalištu u Supetru na Braču, a sa tih letovanja najviše pamti starije ferijalce Šišu, Čarapinu, Proku, Civu, Leninog i dr.

Po završetku gimnazije želeo je da upiše arhitekturu ali u velikoj konkurenciji za malo nije prošao na prijemnom i tako dolazi na Filozofski fakultet u Beogradu, na studije sociologije. Na fakultetu sluša predavanja profesora Radomira Lukića, Dragoljuba Mićunovića, Veljka Koraća, Vojina Milića, Cvetka Kostića, Mihaila Markovića, a u generaciji (1961) je sa Mirom Marković, Jelenom Vlahović, Vladom Štambukom, Srećkom Mihajlovićem, Silvanom Bolčićem, Vladom Milićem i dr. U tom periodu uređivao je svoju stranu (Panta Rej) u studentskom listu i napisao jednu zbirku proze „Ratovi duše“, za koju je dobio književnu nagradu časopisa „Rukoveti“ iz Subotice (mnogo godina kasnije to je negde otkrio pok. Polimski i učlanio ga u Savez književnika Srbije).

U toku studija zapošljava se u preduzeću „Petar Drapšin“, čiji je bio stipendista i gde je kao apsolvent sociologije pokušavao da pomogne psihički posrnulim ili obolelim radnicima. Sedeo je u kancelariji sa Jocom Aranđelovićem bivš. direktorom Drapšina.

Diplomirao je sociologiju 1966. godine. Kao prvi Mladenovčanin koji je diplomirao sociologiju pokušao je da se zaposli na upražnjeno mesto profesora sociologije u mladenovačkoj gimnaziji. Ali nije uspeo, primili su nekog drugog. Razmišljao je – ako ga ne žele u rodnom gradu moguće je da ima mesta za njega negde izvan zavičaja i počeo je da se javlja na konkurse po Srbiji za mesto nastavnika u gimnaziji. I desi se nekako istovremeno da bude primljen na tri mesta. Izabrao je Bačku Palanku. Odlučio se da napusti Mladenovac. Ispratio ga je na voz drug Miodrag Đorđević Cilke (kamenorezac iz Mladenovca).

Pre nekoliko dana, u povratku iz Niša gde je učestvovao u jednoj emisiji niške TV 5, na radiju i jednoj tribini, prošao je kroz rodni grad i obišao svoj stan u M. Vlajića 85, koji je nasledio od oca (u tom stanu u to vreme stanovao je budući predsednik opštine Zoran Kostić). Našli smo ga u kafiću „Kod Sidžima“ u društvu prijatelja, i pitamo ga, šta je sve radio i gde je sve živeo po odlasku iz Mladenovca.

Postao si profesor u gimnaziji u Bačkoj Palanci?

Tamo sam proveo period od pet godina, od 1967. do 1972, i tu se oženio 1970. Eržebetom Rekecki (uz nju sam naučio mađarski), koja je bila profesorka hemije u istoj školi. Dobili smo dvoje dece. Često u šali kažem „imam dvoje dece iz dva braka sa jednom ženom“ jer sam u jednom svom boemskom periodu bio razveden od svoje sadašnje supruge.

Život u maloj varoši blizu velikog grada, jer B. Palanka je na 40 km od Novog Sada, mi je odgovarao. Posao profesora u gimnaziji obavljao sam sa velikim zadovoljstvom i to su moji učenici cenili (među učenicima su mi bili i Jovica Stanišić, prvi srpski policajac i uhapšeni ministar Sava Vlajković, kojima sam bio razredni starešina četiri godine, a među poznanicima: Braca Kertes, Pankov..). Ali, odugovlačili su sa dodelom stana i to je razlog što sam napustio to mesto i otišao u Beograd. Inače tamo sam organizovao prvi štrajk prosvetnih radnika, u vreme kad se nije smelo pomisliti ni „š“ od štrajka“. Naravno, bio sam uhapšen.

Kako je došlo do toga da se preseliš u Beograd?

U to vreme moj drug i kolega sa fakulteta Srećko Mihajlović iz Mladenovca, odlazio je u vojsku i ponudio mi upražnjeno mesto kod njega u istraživačko-izdavačkom centru pri SSO Srbije. Tu sam proveo dve godine, ali ni tu nisam rešio pitanje stana i tako je došlo do toga da se ponovo selim, ovoga puta u Suboticu.

Bio si profesor na fakultetu u Subotici?

Dobio sam konačno stan i radno mesto na Radničkom univerzitetu u Subotici i tamo ostao četiri godine. Predavao sam Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu (ONO i DSZ). Morao sam i da doktoriram na Fakultetu narodne odbrane, s tezama tipa: „Društvena samozaštita bez alijenacije (u prevodu: otuđenja) u socijalističkom samoupravnom društvu“. U tom periodu pravio sam dosetke na svoj račun kako bih ilustrovao svoj odnos prema predmetu koji predajem: „ONO mi je dobro, samo DSZ mi malo trokira.“

Bio sam zatim profesor sociologije na Ekonomskom fakultetu u Subotici osam godina (1976-1984) i može se reći da je to bio moj „najproduktivniji“ period. Uložio sam u rad sa studentima veliki entuzijazam. Studenti su to osetili i ukazali mi veliko poštovanje i poverenje. Trudio sam se da svoj profesorski rad i njihove studije učinim zanimljivijim, dolazio sam, na primer, nekoliko puta na predavanja sa ciganskom muzikom u amfiteatar, a u aranžman sa muzičarima je bilo i njihovo obavezno prisustvo predavanju u prvom redu (to im je doduše teško padalo). Moja predavanja su upoređivali sa predstavom Kralj Ibi, Zorana Radmilovića, gde se sve odvija u interakciji sa publikom. Govorio sam im najviše o odnosima između ličnosti i društva i umetao u predavanja sve čime sam u to vreme bio preokupiran, kao što su ideje Pol Klea, Kundere, Platona itd. Bio sam tada najomiljeniji profesor, na moja predavanja se dolazilo kao na ćabu. Imam bezbroj anegdota, istinitih i izmišljenih iz tog vremena (pričalo se da Smiljanić u sitne sate u kafani „Tri šešira“ igrao bilijar sa studentima. Ako izgube, uzimao im je patike, ako pobede, eto im u indeksu šestice. Nikada nije izgubio, a studenti su, kad polože ispit, dobijali patike nazad). Predavao sam istovremeno na još tri fakulteta, na Elektrotehničkom, Građevinskom i Ekonomskom u Novom Sadu. Ali rad na fakultetu sam prekinuo 1984. godine i otišao na estradu.

Imao si angažman u „Subotica filmu“?

Da, to je bilo preduzeće za prikazivanje i distribuciju filmova za pet bioskopa koliko ih ima u Subotici. Firmu sam zatekao u jadnom stanju. Godina je 1980. preti rastur svega. Sve sale su bile potpuno rasturene. Šta ću, uzmem jedan porno-film, mislio sam onako, samo za noćne predstave. Zvao se Strasti (kasnije je prikazan i Začin iz Majamija, prvi pornografski film koji je emitovan u srpskim bioskopima). Međutim, interesovanje je bilo veliko, predstave od ujutru do uveče. Dolazile su ekskurzije iz Moskve, iz Budimpešte, iz Poljske, Češke, iz svih istočnih zemalja, najave se, jer kod njih se to nije smelo. Dok su se domaći drugovi dosetili da to vređa javni moral, ja sam uzeo pare i digao firmu na noge.

Imao sam na tom poslu i kontakta sa, onda za Suboticu aktuelnim, Ljubišom Ristićem. Trošio je ogromne pare za svoje pozorišne predstave koje su imale po pravilu basnoslovno skupu scenografiju. Rekao sam mu na jednom skupu da bih ja za te pare napravio mali Holivud na Paliću. „Subotica film“ se i dalje dobro drži, sada organizuje palićki filmski festival. Međutim ni u tom preduzeću me nije „držalo mesto“, zadržao sam se tamo pet godina. Tih godina je bio i moj „boemski period.

Kako si se odlučio na rad u sindikatu?

Godine 1989. prešao sam na sindikalni rad što me drži sve do današnjih dana. Prvo sam postao član Veća opštinskog Saveza sindikata u Subotici. Iste 1989, u vreme „jogurt revolucije“, izabran sam na mesto sekretara Veća Saveza sindikata u Subotici a iste godine sam izabran za predsednika tog veća na kom sam mestu i danas. Na mestu predsednika subotičkog sindikata ostao sam dva mandata, „u inat“ Radomanu Božoviću, s kojim sam bio u višegodišnjem sukobu. Kao predsednik Sindikata Subotice uspeo sam da znatno uvećam članstvo i osim radnika, učlanim i kafanske muzičare, ali i crnoberzijance sa subotičkog buvljaka

O polemikama sa Božovićem čitalo se po novinama?

To nije bila samo polemika, to je bio egzistencijalna borba između njega i mene sa 14. ročišta na sudu. Često u šali kažem da je to bila borba između kršnog Šumadinca i žgoljavog Crnogorca“, i dodajem „goniću ga do Zimbabvea“. Zašto Zimbabve – jer pretpostavljam da kada odradi svoje, s obzirom kakav je, Milošević ga neće hteti u svojoj blizini pa će ga poslati što dalje od sebe, na primer u Zimbabve.

Poznajem se sa Radomanom još sa fakulteta gde je bio asistent i bili smo kućni prijatelji, ali to nije pomoglo kada sam stao na put njegovim političkim ambicijama. Bio je predsednik partije u Subotici kada je zahtevao od mene da ga podržim u smenjivanju Jožefa Kase. Nisam pristao i on je pokrenuo kampanju protiv mene nastojeći da onemogući moj izbor za predsednika SS Subotice. U toj kampanji pretresao je moju kompletnu karijeru tražeći nešto što bi me kompromitovalo i nije isključeno da su njegovi emisari stigli i do Mladenovca. Na kraju je „našao“ da sam podigao pet duplih dnevnica što naravno nije bilo tačno. Međutim, nije u tome uspeo, izglasali su me velikom većinom sa 92 posto iako je na toj sednici bilo nekoliko njih poslatih da to spreče.

Kada se posmatra sa strane, rad u sindikatu ne izgleda previše zanimljiv?

To je tačno, sindikat je jedan džin bez zuba. Postoji jedan vic: zečevi igraju karte i radno vreme i neko vikne – idu sindikalci – a jedan od zečeva ne uzbuđujući se kaže – podeli dalje. Međutim ja sam svih ovih godina nastojao da organizujem pravi sindikat u Subotici i mislim da sam u tome uspeo. Subotica je sredina gde ima 40 posto Mađara, 30 posto Srba i 30 posto Bunjevaca i Hrvata. Na vlasti je Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara u koaliciji sa Savezom građana. U toj sredini gradimo moderan, ekonomski jak i uticajan sindikat od 50.000 članova i po tome smo jedinstveni u Srbiji. Učlanio sam u sindikat i prodavce na buvljaku pa čak i domaćice, pa nijedan drugi sindikat u Subotici do sada nije uspeo da prođe. Kada sam stupio na ovu dužnost dolazio sam u situaciju da mi dolaze razni socijalni slučajevi, na primer traže mi invalidi štake, a ja nemam odakle da im pomognem. Stoga smo pristupili formiranju sopstvenog preduzeća „Sindag“. Imamo 1.300 m2 poslovnog prostora u centru Subotice i polovinu tog prostora ustupili smo našoj firmi. Firma je veoma ambiciozno zamišljena, imamo maloprodaju i velikoprodaju, sindikalnu štedno kreditnu zadrugu, agencije za izdavanje stanova i poslovnog prostora, promet nekretnina i vozila, za estradnu delatnost, za pružanje zdravstvenih i medicinskih usluga, za turizam; uslužni centar, sindikalnu zalagaonicu i komision, pa čak i proizvodnju: fabriku nameštaja i ciglanu. Sada imamo agenciju za procenu društvenog kapitala koja je vrlo važna jer se priprema prodaja mnogih firmi što može lako da ispadne na štetu radnika.

Puno energije i truda sam uložio da postignemo neki uticaj i da nas ozbiljnije shvate. Pre tri godine na primer organizovao sam štrajk komunalaca. Seo sam u jedan kamion đubretaru i poveo radnike pravo pred opštinu. Rasporedio sam štrajkače oko opštine u kordon sve jedan do drugog i dogovorio se da posle 15 minuta počnu da trube i prave buku, a ja sam ušao kod predsednika opštine Jožefa Kase. Rekao sam mu da mora da ispoštuje kolektivan ugovor i dogovorenu cenu rada i obezbedi istog dana radnicima plate ili ćemo mu malo praviti buku da čuje cela Subotica, a posle 15 minuta istovariti sve đubre pred opštinu, a ako i to ne pomogne ući će radnici Mađari (da se ne poremete međunacionalni odnosi) da ga isteraju motkama iz kancelarije. U to su počeli spolja da trube i bogami prilično se uplašio i shvatio da se ne šalim i da sam u stanju to da uradim. Od tada nismo imali nikakve probleme s njim, komunalci i sada redovno primaju solidne plate. Poznata je izreka da „nema štrajka bez krvavih košulja“, sada imamo velike probleme sa društvenim fabrikama „Pionir“ i „29. novembar“ gde veliki broj radnika može da završi na ulici. Moramo biti spremni i da blokiramo međunarodne puteve

Učestvuješ i u pregovorima sa vladom Srbije?

Sa funkcije potpredsednika Saveza Sindikata  Srbije za društvene delatnosti učestvujem i u pregovorima u Beogradu. Imao sam jedan duel sa Šešeljom, navratio je na sastanak nadmeno, u pauzi nekih njegovih „važnijih poslova“ i počeo sa Kosovom, njegovom čuvenom demagogijom i kalamburima, da bi završio sa pričom „kako se to radi kod njega u Zemunu“, nikako o temi zbog koje smo se okupili, o visini plata prosvetara. Odgovorio sam mu u njegovom stilu – da ne misli da svi treba da radimo kao on u Zemunu i da po Srbiji počnemo da pravimo „zemunice“. Shvatio je da neće biti lako s nama, pa se brzo vratio temi.

Inače bio sam poslanički kandidat za savezne izbore u ime Deposa i Koalicije Zajedno, ali to nije smetalo da me izaberu za predsednika SSS i treći mandat. Pitaju me kad ćeš u penziju, a ja im odgovaram da sam isto godište sa predsednikom Miloševićem, pa kad se on povuče onda ću i ja.

Mika Smiljanić živi danas u Subotici sa suprugom Eržikom, nastavnicom hemije, koja radi u Mašinsko-elektrotehničkom centru, ćerkom Verom (rođ. 1972) koja je sada profesor književnosti u Subotici, i sinom Filipom (rođ. 1980) koji je maturant ekonomske škole i član rok grupe „Kratak spoj“ iz Subotice. Poželimo porodici Smiljanić svako dobro i što više navraćanja u Šumadiju i zavičajni Mladenovac.

(Pečat, U.M. okt. 1998)

Mika je posle ovog intervjua napredovao u službi, 2000. postao je Predsednik SS Srbije i za nekoliko godina dao ogroman broj intervjua i postao rado viđen gost na svim medijima.

Sa mesta predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije povukao se početkom jula 2007. godine, a na tom mestu ga je nasledio sadašnji predsednik Ljubisav Orbović. Preminuo je 2012 godine.

 Evo nekoliko izvoda iz njegovih intervjua:

Mapa Srbije na tabanima

Na vratima njegovog kabineta piše: „Ne ulazi bez najmanje tri valjana razloga.“ Kod njega dolaze radnici odasvud, a on sam nosi mapu Srbije na tabanima. Stiže svuda, zvan i nezvan, po pravilu uvek kad je gusto, kad se ratuje gandijevski, štrajkovima glađu, ili kad sevaju pesnice i lete kamenice.

– Mika Smiljanić je za Predsednika Veća Saveza sindikata Srbije izabran pet dana posle oktobarskih promena 2000. Po izboru je izjavio: „Lopovi su nas vodili deset godina guleći kožu radnicima koje je trebalo da zaštitimo, a nismo. Prihvatio sam funkciju predsednika SSS-a i ubeđen sam da ću ovaj torpedovani brod uvesti u mirnije vode.“ Na Dvanaestom kongresu Saveza sindikata Srbije, u aprilu 2002. godine, reizabran je za predsednika. Pobedio je u konkurenciji tri kandidata, u drugom krugu.

Čuvar plaže u zimskom periodu

U studentskim danima Mika je bio više u Mladenovcu nego u Beogradu. Član je legendarnog boemskog kvarteta u sastavu – udarni alkoholičarski trio: Tihomir Ducko Stevanović Kale, Momčilo Moca Glišić, Čedomir Čeda Ranković i Mika kao centarfor. Kada im se priključi Milosav Adamović Prase bili su kvintet: Kale solo na violini a ostala četvorica pijanisti. Okupljanje je bilo u udarnim danima u Foajeu za vreme i posle igranke, nastavak je sledio na Seltersu a kada se sve zatvori koristili su „pic bar“ – staničnu restoraciju. Iz tog perioda pamti se jedan Mikin izlet u tom stilu na radnoj akciji u Kolašinu. Posle napornog dana na crnogorskom suncu i akcijaškoj prašini, Mika je izjavio da je toliko žedan da može da popije sanduk piva. To je čulo društvo oko njega i izazvalo ga na opkladu. Mika je uredno popio svoj sanduk piva, ustao i izjavio: „Dobio sam opkladu“ i pao na leđa. Mnogo godina kasnije u njegovom (već pominjanom) zakasnelom boemskom periodu, Mika je u noćima kada je dodavao previše gasa morao, izbegavajući susret sa ženom, da koristi za konak, kabine na plaži na Paliću. Kada je to doznalo društvo iz mladenovakog kvarteta prozvali su ga „čuvar plaže u zimskom periodu“ po tada aktuelnom filmu. Ali sve u svoje vreme, Mika je danas trezvenjak „sto posto“.