Мирјана Тишма

ЧЛАН МЕНСЕ СРБИЈА, Педагошки саветник, професор разредне наставе и члан Одсека за рад са децом у Менси, Science on Stage Serbia амбассадор, потпредседник Удружења УченIQ.

Мирјана Тишма, рођена Перовић 1975. године у Београду. Њени родитељи су отац, Милош Перовић, који је дошао из Црне горе и радио у Керамици Младеновац и мајка Душанка, рођ. Марковић из села Јеленца, радила у Петру Драпшину. Обоје су завршили вишу машинску школу и сада су у пензији. Мирјана има старију сестру Драгану, данас удату Босић, директорку маркетнга новина Дневник-Пољопривредник. Као једна срећна породица живели су на Тргу.

 “Најлепше детињство сам провела на младеновачком Тргу са Маријом Гајић Цветичанин, сада професор ликовног, Иваном Данојлић, рођ. Јанковић, дипломирани фармацеут, Сунчицом Росић рођ. Ленђеловић, интерниста пулмолог. Чувари у униформама су чували травнате површине и цвеће, а нама, деци је најзанимљивије било да се попнемо на највеће дрво (тамо су заљубљени урезивали своје иницијале) и да се прскамо водом из фонтане која је тада уредно радила (неки су се лети ту редовно и купали). Сећам се да су игре трајале од јутра до мрака и да смо разбијена, крвава колена прали у бару испод стубова, јер ако се вратиш кући, више ти изласка нема.”

Похађала Основну школу Момчило Живојиновић, завршила Гимназију у Младеновцу, природно математички смер, а затим Учитељски факултет у Београду. Ради као учитељица, већ 25 година. Удала се и родила двоје деце. Постала је Члан Менсе и свој рад посветила развоју интелигенције код деце.

 “Моја учитељица, Наталија Марковић, је била нежна и брижна, са мало речи је говорила много. Сећам се када је у учионици друг шутнуо лопту и разбио Титову слику, сви смо претрнули од страха каква нас казна чека, а учитељица је ушла, села и само нас је гледала, чак није ни питала ко је, а ми смо постиђено сагнули главе и нико није смео да мрдне. Дан данас драга другарица остала je Неда Ковинић, докторирала на ФЛУ.

 Таленат за цртање и сликање је приметила наставница ликовног, Бојана Бабић. На њеном часу сам се осећала повлашћено, са једном дозом међусобног поштовања. Пошто сам сама приметила да ми иде и техничко цртање ја у тим раним годинама помислих да бих могла да завршим архитектуру и почнем да се интересујем за ентеријер, међутим родитељи искусно тврдише да је то тежак посао за жену и да следим неко своје друго интересовање.

 Зашто гимназија, природно математички смер, па зато што је већина мог друштва то уписивало. Тако се ја нађох у једном одељењу штребера, шмекера, музичара, глумаца, са гомилом талентоване деце. Седела сам у клупи мало са оном истом Недом, мало са Бојаном Петровићем, момком који је уживао у књижевним делима, а завршио стоматологију и сада ради као професор на Стоматолошком факултету у Новом Саду. Разредна Ружица Јовановић Рушка била je строга. У своју свеску нам је делила нуле са тачком горе или доле, ни дан данас не знам шта су значиле, али нула са плусом је значила да си нешто знао. Због њене праведности и смисла за хумор сви смо је поштовали и волели. Према нама су се професори опходили са поштовањем. Када никог није било да се јави да одговара, они су предавали. Тако смо брзо научили да увек неко мора да се спреми за одговарање, иначе ће се лекције само накупљати. Најзанимљивија предавања су ми била из историје код професора Душка Николића Дуце. Причао је и описивао, тако да си тачно могао да замислиш читав низ догађаја, као да си тамо био. Час за опуштање је био час географије, где је професорка Вера Мартиновић, умела да најдосадније чињенице представи на најзанимљивији начин. У то време се физичко васпитање држало по плану и програму уз одржавање дисциплине и поштовања правила, тако да сам на тим часовима код Мадића, Новице, Мире и Реље имала највећу трему, те згибови, те карике, па скок у вис, па прескачи козлић, пењи се на греду, па играј коло, ради звезду, па такмичења… На крају, ја сам им свима стварно захвална.

Била сам одличан ђак, али ми је петица из математике била недостижна, све док мој отац није решио да потражи помоћ од комшије, чувеног професора Виће. Он почне да ради задатак, а ја – а зашто, а како, а он објашњава. Смирено и са љубљвљу је предавао ту математику као да је једва чекао да ја поставим неко питање. Сво то искуство је помогло да размишљам о уметности комуникације и преношења знања.

Слушала се Азра, ЕКВ, посећивале се свирке локалних бендова, излазило се у Сцену и Краљ. Било ми је важно да будем лепа и вољена, а то није било тако лако. Болна младост је оставила печат, да ништа није вечно, да смо овде сада тренутно и да треба живети док си жив.

Кренула даље, завршила Учитељски факултет у Београду са две опасне Mладеновчанке Аном Костић, рођ. Благојевић и Иреном Костадиновић, рођ. Јовановић. По завршетку студија путеви су почели сами да се отварају. Запослила се у ОШ Старина Новак, на Палилули, где сам се највише бавила писањем и спремањем представа за децу. Представе су се изводиле на камерној сцени Театра Т у Петој гимназији.

Ту негде у клубу Ресава у Ресавској улици у Београду, упознала сам Мариа, за којег сам се после три недеље познанства верила, убрзо и удала (и то траје већ једно двадесет година) и изродила двоје деце Алексу и Неду.

У време када старије дете треба да крене у први разред, а млађе у јаслице, прелазим да радим у ОШ Драган Лукић на Бежаниској коси, због близине посла.” 

Мирјана је aутор и реализатор више програма стучног усавршавања, “Даровито дете у разреду – од скривеног талента до ИОП-а 3”, “Учимо брзо и лако, јер знамо како”, “Пројектни СТЕМ задатак- од идеје до оцене”, “На даровитима свет остаје- Менса Србије о препознавању и раду са даровитима”. Коаутор је програма “Од цртања до програмирања”, на којима се развија алгоритамски начин размишљања и решавају логички проблеми програмирањем.

Члан је Удружења “Креативни учитељи”, Института за модерно образовање, већ седми пут члан организационог одбора међународне научностручне конференције “Даровитост, образовање и развој”, стручних скупова Стимулација интелектуалног развоја, као и ЕПОК тима Србије, који се бави откривањем потенцијалне креативности код деце. Реализатор је бројних радионица за децу поводом обележавања Дана интелигенције, Сата програмирања и Недеље свести о мозгу. Излагала је радове “Школа и даровитост” и “Коучинг у школи” на научностручним конференцијама.

“Радећи на стручном усавршавању, долазим на семинар НТЦ систем учења, Ранка Рајовића, иначе човека који је дуго година био председник Менсе Србије. Тада сам први пут помислила да бих могла да одем на тестирање и измерим свој IQ. О Менси можете читати на www.mensa.rs . На тестирање сам отишла у тајности, али са радошћу, јер сам баш волела да решавам задатке графичке природе. Раније сам чула да је IQ од 120 довољан за обављање било ког посла на свету, али по завршетку теста сам очекивала да ипак имам мало више од тога. Мој измерени IQ је 156 +, зашто плус, зато што тестови не мере више од 156, што ме сврстава у 1% популације. То је било изненађење, али не и велика радост. Почело је преиспитивање, да ли је нешто у мом животу могло да буде другачије да сам овај податак знала раније. Како било, укључујем се у рад Менсе, са колегиницим Тањом Олеар – Гојић, држим радионце за децу под именом Од цртања до програмирања, добијамо акредитације за три семинара за запослене у просвети и оснивамо удружење УченIQ, две године бивам члан Председништва Менсе Србије, седми пут сам члан Организационог одбора међународне Конференције о даровитости која се одржава сваке године. На конференцијама сам излагала радове “Школа и даровитост” и „Коучинг у школи” У међувремену сам положила за прво звање у просвети и постала педагошки саветник. Врло сам поносна на свој менторски рад са студентима, као и на освојене разне награде ученика на математичким, литерарним и ликовним такмичењима, а највеће задовољство ми представља што ме ученици често посећују и што могу да пратим њихов рад и развој.

 Ни по чему се ја нисам издвајала од својих другара, али сам негде осећала да је моја логика у одлучивању мало другачија. Та природом дата, наслеђена од родитеља, интелигенција је само потецијал, а ваше је да га развијате и достигнете његов максимум. Њен развој зависи од подстицајне средине, подршке и разумевања родитеља и наставника. Постоје различите врсте интелигенције и оне нису гарант да ћете у животу бити ни срећни, ни успешни. Важно је подстаћи је, па код кога, па код свакога. Моја мисија до краја ће бити едукација родитеља и наставника да пронађу начин да сваком детету дају шансу да се искаже и развије своја интересовања, да инспиришу децу да буду храбрија, да се опробају, обраћајући пажњу на најосетљивију зону емоционалног развоја кроз коју остварују самопоуздање и самоостварење.”

МЕНСА

је међународно удружење високоинтелигентних појединаца које окупљa даровите појединце с коефицијентом интелигенције од 148 и више. Седиште Менсе је у Енглеској и према најновијим подацима има преко 150.000 чланова у целом свету. Менса у Србији са седиштем у Новом Саду има око 1.400 активних чланова (оних који плаћају чланарину). За 26 година од оснивања тестове је положило преко 9.500 наших држављана који су прешли границу од IQ 148 (просечан човек има IQ од 90 до 110. Интелигенција коју мере тестови је логичка. То је сналажење у новим ситуацијама, брзо уочавање неких законитости у простору и лакше савладавање радних задатака.