Emilija Vukićević

PRODEKAN ŠUMARSKOG FAKULTETA

Profesor dr Emilija Ilić Vukićević iz Međulužja bila je tokom svog radnog veka šef Katedre na Šumarskom fakultetu, šef Odseka, predsednik Saveta Instituta za pejzažnu arhitekturu Šumarskog fakulteta, prodekan Šumarskog fakulteta kao i član niza upravnih i stručnih organa na svom fakultetu. Profesorka Emilija je od 1987. u penziji. Pronašli smo je u rodnoj kući u Međulužju u kojoj često boravi, gde nam je ispričala o svom životu i radu:

Ime Emilija nije tako često u našem kraju? Da, rođena sam u Međulužju 1921. godine kao prvo dete u porodici oca Ljubomira i majke Jovanke, brata Momčila, sestara Vere i Olge. Kum mi je bio Blažić iz Sela Mladenovca i nisam ga nikad pitala kako je odabrao moje ime, ali i danas pamtim da mi je u detinjstvu bilo žao što nemam neko običnije ime kao ostala deca. Osnovnu školu u Međulužju pohađala sam kod učitelja Cileta i Ivanke Maksimović. Po završetku osnovne škole upisala sam se u nižu gimnaziju u Aranđelovcu. U to vreme nije mnogo dece nastavljalo školu, sećam se da je iz mog sela sa mnom u aranđelovačkoj gimnaziji bio i akademik Vlada Pantić. Nije bilo dobrih puteva pre II sv. rata, do Međulužja se stizalo peške zemljanim seoskim putem, a ja sam bila vezana za kuću, dolazila sam svake druge nedelje iz Aranđelovca ćirom i otac je morao da me prati od stanice do kuće.

Gde ste završili veliku maturu? Višu gimnaziju pohađala sam u III ženskoj gimnaziji u Beogradu. To je bilo u zgradi gde je danas Tehnička škola N. Tesla, u tadašnjoj ulici Kraljice Natalije (danas Narodnog fronta). Stanovala sam na Mostaru i u školu išla peške, tako da sam dobro zapamtila celu ulicu Miloša Velikog. U istoj zgradi bila je i I ženska i elitna II ženska gimnazija Kraljice Marije. Nedaleko je bio i Dom Kralja Aleksandra čiji su pitomci, sećam se, priređivali igranke i pozivali na ples birane devojke, obavezno dobre đake, iz naše gimnazije. Veliku maturu polagali smo ratne 1941, a aprilsko bombardovanje smo izbegli, škola je bila raspuštena, pa sam tih dana bila u Međulužju.

Kako ste doživeli okupaciju? Pristupila sam u gimnaziji u Beogradu tzv. naprednoj omladini kojoj su pripadali siromašniji slojevi. U političkim borbama pred rat osetilo se to podvajanje i u gimnaziji. Vreme okupacije provela sam u Međulužju gde sam se povezala sa naprednim omladincima okupljenim oko Mije Obradovića. Zbog toga sam doživela dva hapšenja od Specijalne policije u toku rata. Prvi put su došla dva četnika iz sela koji su me zaprežnim kolima zajedno sa Milovanom Ilićem poveli do njihovog sedišta, a zatim u načelstvo u Mladenovac, gde sam zatekla veću grupu pohapšenih. Druga krizna situacija desila se u Beogradu gde sam se sklonila sa drugaricom u jedan iznajmljeni stan gde nas je pronašla i uhapsila takođe Specijalna policija. U oba slučaja se sve srećno završilo, ali za mene je to bilo jako traumatično jer sam bila mlada. U našoj kući su 1941. odsela dva Nemca na nekolko dana, jedan od njih, poreklom sa sela, stalno je pratio moju majku i plakao prisećajući se svoje majke koja je ostala hiljadama kilometara daleko.Oslobođenje sam dočekala kao i svi sa velikom radošću. Bila je proslava u selu, žene iz sela su plele džempere i čarape za vojnike na frontu.

Kako se opredeljujete za fakultet? Na vlastitu želju i želju svoje porodice po oslobođenju u jesen 1945. rešila sam da produžim školovanje. Opredelila sam se za Šumarski fakultet koji je tada bio pri Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Diplomirala sam 1949. godine.

I kako je tekla karijera? Diplomirala sam na šumsko-uzgojnom smeru Šumarskog fakulteta. Izabrana sam prvi put za asistenta 1950. za predmet Šumarska fitocenologija (nauka o biljnim zajednicama) na Šumarskom fakultetu, a kasnije po reizbornosti za predmet Dendrologija sa fitocenologijom. Doktorirala sam februara 1961. i postala prva žena doktor šumarskih nauka u SFRJ. Naslov disertacije je glasio: Sukcesija vegetacije i prirodno obnavljanje šuma na šumskim požarištima u Srbiji. Izabrana sam ubrzo 1962. za docenta, za vanrednog profesora 1967, a za redovnog profesora 1973. za predmet Dekorativna dendrologija na Institutu za pejzažnu arhitekturu Šumarskog fakulteta u Beogradu (dendrologija je nauka o drvenastim vrstama).

Koji su bili najznačajniji naučni radovi? Objavila sam oko stotinu naučnih i stručnih radova. Bila sam saradnik na izradi vegetacijske karte Jugoslavije: Prirodno-potencijalna vegetacija Jugoslavije (1:200.000, 1986. Ljubljana). Radila sam na kartiranju šumske vegetacije Srbije i učestvovala u izradi knjige Flora Srbije za koju sam dobila Oktobarsku nagradu (kolektivnu) Beograda i Sedmojulsku nagradu SR Srbije. Prema udžbeniku Dekorativna dendrologija koji sam objavila 1974. i koji je do sada imao četiri izdanja (poslednje 1996), studenti Šumarskog fakulteta i danas uče. Pored toga, sarađivala sam u više naučnih i stručnih organizacija u zemlji i inostranstvu. Za sveukupni rad odlikovana sam ordenom rada sa zlatnim vencem (1970).

Da li je bilo i putovanja? Učestvovala sam na većem broju kongresa i simpozijuma kod nas i u inostranstvu i sarađivala sa mnogim institucijama vezanim za struku. Priroda nauke kojom se bavim zahtevala je da proputujem Jugoslaviju. Posebno sam posećivala arboretume gde se sistematski odgajaju skupine raznog drveća. Na primer čuveni arboretum Trsteno kod Dubrovnika gde postoje veoma stari platani, arboretum u Zagrebu, itd. U inostranstvu bila sam u Francuskoj, zatim na severu Rusije koja obiluje brezama, Nemačkoj, Libiji… Sećam se, bila sam jednom turistički na crnomorskoj obali gde sam naišla na jedan savršen park posvećen ruskim kosmonautima. U taj park je sađena po jedna magnolija za svakog kosmonauta koji se vinuo u svemir. Bilo je zadivljujuće gledati prekrasna stabla magnolije visine 15-20 m sa velikim zvezdastim zelenim listovima i krupnim belim cvetovima. To drvo je izabrano za taj park jer je po mnogima najlepše na svetu.

Koji su naši parkovi bogati raznovrsnim drvećem? U okviru Šumarskog fakulteta na Banovom brdu imamo svoj arboretum sa 500 vrsta, a tu je i arboretum Instituta za šumarstvo „Šuplja stena“ (200 vrsta) i Botanička bašta u Beogradu. Lep je stari park pored Gradske skupštine, zatim stari aranđelovački park, a i Selters ima dosta očuvanog drveća itd. Inače pri uređenju nekog parka treba uzimati sve vrste drveća u obzir. Svaka biljna vrsta može biti lepa u celini ili nekim svojim delom (kora, krošnja, cvet, plod…) već čime privlači pažnju, ali dolaze do izražaja samo ako se primene tamo gde im je mesto prema bioekološkim i dr. osobinama, saobraženim uslovima novog staništa.

Profesorka Emilija Ilić Vukićević živi u blizini Slavije u Beogradu sa sinom Nikolom, koji je završio pejzažnu arhitekturu i bavi se muzikom. Pok. suprug Blaža radio je kao građevinac u ITM-u, a kći Rajka, arhitekta, danas radi u opštini Vračar.

Profesor Emilija Vukićević preminula je 2003. godine.

(Pečat, U.M. apr. 2001)