Jovan Đorđević Čabrnjak (1906-2000)
Trgovac mladenovački
Čika Jova je rođen u Mladenovcu u porodici oca Marka koji je zanat učio kod čuvene Kate iz Rogače; predratni i posleratni trgovac; svedok XX veka u našoj varoši; sa bratom Tomom preuzeo očevu trgovačku radnju još davne 1929; pred II sv. rat postaju najjači trgovci u varoši kada kupuju Staru robnu kuću; živeo u Mladenovcu do svoje 94. godine. Čika Jova je najviše doprineo da se knjiga Mladenovačke varošarije ispiše.
Mladenovac, iako mlad grad, za svojih više od sto godina postojanja stekao je svoju istoriju. Nezaobilazan deo te istorije bio je čika Jova Đorđević koji je rođen davne 1906. u Mladenovcu, početkom XX veka, kada je naša varoš imala samo jednu ulicu. Čika Jova je preminuo 2000. godine u svojoj 94. Bio je gotovo čitav vek akter i svedok zbivanja u našem gradu o čemu je rado pričao u svakom društvu u kome se našao. Čika Jova je bio veoma društven čovek i u trgovini i na ulici i u kafani, a njegova kuća je uvek bila otvorena za sve poznanike i prijatelje, koje je sticao, negovao i čuvao decenijama. I to se prenosilo kroz generacije, tako da su njegovoj kući rado navraćali varošani iz mnogih starih mladenovačkih porodica, od dedova do unuka.
Više od sedamdeset godina čika Jova je živeo u svojoj kući na adresi K. Petra I 262, koju posleratni Mladenovčani nazivaju „Stara robna kuća“ (Jedinstvo), a koju je kupio zajedno sa bratom Tomom još davne 1934. godine. Čika Jovin deda Sima došao je u Amerić iz Bijelog Polja, a čika Jovin otac Marko Đorđević, rođen u Ameriću, došao je u Mladenovac 1900. godine. Trgovački zanat Marko je izučio kod čuvene trgovkinje Kate iz Rogače. Kata je bila veliki trgovac koja je svoje tovare robe vozila starim putem za Beograd preko Kosmaja, u ono vreme kada je trgovačke karavane pratila jaka oružana pratnja zbog čestih prepada hajduka. Marko je otvorio svoju prvu trgovačku radnju u Nemenikućama još godine 1888, da bi početkom veka prešao u varoš Mladenovac i prvu kuću i radnju podigao na današnjoj adresi K. Petra I 80 (niže klanice).
Čika Jova je ovako zapamtio reči svoje majke Katarine o svom rođenju u toj kući: Evo, Jovane, tu sam te rodila, u ovoj sobici, tu sam odsekla pupak, povila te i ostavila te da spavaš, oribala sobu i izašla pred mušterije da otvorim radnju. U toj kući čika Jova je od rođenja živeo kao najmlađe dete u familiji od sedmoro dece, koja su se rađala ovim redom: Aleksandar, Vojislav, Zorka, Toma (rođ. 1899), Slavka, Radmila i Jovan. Kasnije, trgovina Đorđevića se premešta kod nadvožnjaka na današnju adresu K. Petra I 307, pored poslastičarnice, dok porodica ostaje da živi u kući poniže klanice. U to vreme počinju ratne strahote (1914-1918) i čika Jova je kao mali zapamtio bežanije svoje porodice u Niš i Čačak i povratke kući, dok mu je otac išao sa vojskom i bio u zarobljeništvu u Austriji. U to ratno vreme Jova kao mali ide s prekidima u osnovnu školu kod crkve. Po završetku osnovne škole, i po oslobođenju, odlazi u Beograd u I beogradsku gimnaziju koja je bila u Makedonskoj ulici (u današnjoj zgradi Politike), gde će ubrzano u vanrednim uslovima završiti sva četiri razreda. Kao gimnazijalac stanovao je privatno, u kući jednog tramvajdžije sa svoja dva druga iz Mladenovca. Pri kraju školovanja godine 1921. stariji brat Vojislav nesrećno umire u Sloveniji i gimnazijalca Jovu vraćaju u Mladenovac da radi u očevoj radnji kod nadvožnjaka. Iz te radnje Jova, kao mlad momak, odvaja se u poseban lokal bliže centru (danas butik Kalispera) i otvara firmu na svoje ime. U tom periodu se ženi Milicom Petrović koja je bila iz familije vlasnika zgrade u kojoj je držao radnju. Nešto kasnije Jovin otac i brat Toma sele svoju radnju u susedni lokal (gde je kasnije bio Velja tkač, danas Gold) gde će raditi sve do godine 1929. kada umire otac Marko.
U jesen 1997. sedeli smo sa čika Jovom ispred njegove kuće, u dvorištu za astalom ispod njegove čuvene lipe, gde je po lepom vremenu najradije provodio svoje penzionerske dane, i nagovarali ga da nam priča o svom životu u starom Mladenovcu.
I šta je dalje bilo, posle smrti oca? Bili smo malo nemirni momci, voleli smo kafanu, karte i društvo i posle smrti oca odmah su krenule priče po čaršiji da ćemo sve da raskućimo. Pozove me brat Toma u svoju radnju na dogovor i pita: „Šta misliš šta sad kažu u varoši?“ – „Šta kažu, sad će Markovi mangupi da upropaste sve što imaju“, kažem ja i predložim da počnemo da radimo kao u Beogradu, da bi nam bilo lakše. Onda su se u Mladenovcu otvarale radnje u četiri ujutro, po zimi, ruke se naduju k’o krofne, a zatvarale noću u 12 sati, nigde nikog nema, a radnja otvorena. Predložim ja da prekinemo sa bazanjem po kafanama i počnemo prvi u varoši da otvaramo u sedam sati ujutro, u podne da pravimo pauzu od 12 do 14, da ručamo i malo se odmorimo, pa po podne otvorimo od 14 do 19. Preko zime radnja da bude zatvorena staklenim vratima, unutra naložena furuna da bude toplo, pa ko uđe uđe, a ko neće neka i ne uđe. Tu se izljubimo, zdvojimo se, premestim ja moju robu kod njega i krenemo tako da radimo. Ubrzo se pročuje novost, pa krenu priče: „Šta s’ to kupio, Milovane“ – „Kupio šašir“ – „Pa gdi si to uz’o “ – „Kod ovih Markovih, idi da vidiš kako je toplo, pošteno da se ogreješ.“ I onda se malo-pomalo navadiše, inače ranije navikao seljak da ga vučeš u radnju, pa su vrata na radnji bila otvorena i zimi i leti. Kad su ostali videli da to tako može, počeše i oni da rade dvokratno. Pozadi u dvorištu smo imali stovarište drva, po 10.000 kubika drva godišnje smo prodavali, imali smo veliki cirkular na benzin i tu nam je radio jedan momak iz Koraćice. I to je tako išlo. U kafanu nismo ulazili jedno 2-3 godine.
I gde je onda bio sledeći lokal? Odmah do Bodijeve apoteke koja i danas stoji na uglu pored Robne kuće, bila je velika Acovićeva zgrada. Jedno jutro ja tu otvaram radnju, a pozadi u kancelariji vidim veliku rupu na zidu. Brzo zabravim, alarmiram komšije i sa njima uđem u radnju, kad tamo, lopov već pobegao i odneo samo jednu čantricu sa sitnišem i paklo cigara. I kao da je to bio neki Božiji znak, od tada nam krene posao tako dobro da smo ubrzo postali najjači u varoši.
Koje godine ste prešli u „Staru robnu kuću“? To je bila ranije trgovina i kuća trgovca Cvetka Đorđevića i sinova koju su je izgradili još u 19. veku. Po predanju to je druga kuća posle mehane sagrađena u varoši, kada su okolo bile samo bare. Cvetkov sin Mika Đorđević je držao u toj kući trgovinu i banku, a drugi sin Dušan imao je radnju u Čede Obradovića kući. Cvetkovi su propali i mi smo kuću kupili na licitaciji od Hipotekarne banke. Prvi godinu dana smo je samo popravljali i adaptirali i onda oko 1935. preselimo se i evo tu smo ostali do danas.
I kako je izgledao biznis pre rata? Radili smo naveliko sa svim vrstama robe. Imali smo veliki lager. Dovlačili smo robu direktno iz fabrika ili od velikih grosista iz Beograda. Plaćali smo robu unapred, poštom, da bi rabat bio što povoljniji, a robu sačekivali sa voza na stanici. Snabdevali smo preko četrdeset bakalnica iz okolnih sela. Radnim danom je bio promet 30-40.000, a petkom 80-100.000 dinara, i ako na ceo promet zaradimo samo pet posto bili smo zadovoljni. Za tri-četiri petka od te zarade mogla je da se ozida kuća. Još veća zarada je bila na izvozu. Otkupljivali smo šljive duž pruge sve do Višegrada i slali u Beč firmi „Johan Hora“. Poslovanje je išlo preko banke Bankferajn iz Beograda (Čika LJubina) koju je vodio jedan Jevrejin. Poslovalo se dosta i sa Slovencima. Jednom prilikom firma „Huter“ iz Maribora nas prinudi da kupimo veću količinu konca marke Huter uz robu koja nam je trebala (sagliju – materijal za odela). U Mladenovcu se tada prodavao samo engleski konac marke „Lanac“ i abadžije ni za jedan drugi nisu hteli ni da čuju, iako se na probi pred njihovim očima „Huter“ uvek pokaže bolji (uvežu se oba konca u čvorić i trgnu zajedno – i uvek se lakše pokida Lanac). Počnemo mi da dajemo na veresiju, na probu: „Nemoj da platiš, nosi, vidi, pa ako ne valja vrati.“ I za mesec- dva počeše svi da traže Huter, niko neće Lanac. Dobro nam je išlo, brzo smo se obogatili. Ja sam imao auto „Olimpiju“, Badžak „Hanzu“, a Rakić jedna velika kola (Majbah) i to su bila jedina tri auta u Mladenovcu pred rat.
Čika Jovo, kako si doživeo dolazak Nemaca? Kada su Nemci 1941. nadirali prema Beogradu izbegao sam sa bratom u Veliku Krsnu, a žene i deca su bili u Orašcu. Pohvata nas neki naš oficir Đura i umalo sve da nas pobije. Traži lične karte, dere se da smo špijuni, jedva se izvukosmo. Kada smo sutradan nekako stigli u Mladenovac zateknemo i radnju i magacine i stanove razbijene i potpuno prazne. Nemci sve pokupili, na podu ostale samo stare krpare, a na krevetima žice vire. Majka kuka, a ja vičem: „Ćuti šta kukaš, budi srećna što smo ostali živi.“ Imali smo mnogo robe na lageru, veliki magacin koji i danas stoji ispod naše kuće (pored buvljaka) bio je pun, tu je bilo robe koliko kod svih ostalih trgovaca u varoši. Sve je Nemac odneo i to je bio kraj naše firme, nikad se nismo više oporavili.
Kako se živelo za vreme okupacije? Skupio sam nekako jedan milion i otvorio sa jednim ortakom radnju u Beogradu, u Uzun Mirkovoj. Ali to je bila sitna radnja. Za vreme okupacije povremeno smo izdavali svoje lokale u Mladenovcu nekima koji su pokušavali da rade. Tako su kod nas neko vreme bili i moji drugari Slavko Manojlović i Dragoljub Savić, koji su tu držali poslastičarnicu. Bila su teška vremena. Jednom na stanici zateknem Vlajka Stanića, učitelja, pobegao iz Gospića od ustaša, stoji na peronu sa stvarima, ne zna kud će. Primim mu stvari u magacin, pa se sažalimo, malo se stisnemo i primimo ga i na stan sa familijom. Bilo je nekoliko kritičnih momenata u Mladenovcu za vreme okupacije. Kada je ona partizanka ranila dva Nemca uhapse mi ženu, sestru i snaju. Postrojili su sve u red, jedan po jedan, taoce ispred Badžakove kuće (na mestu današnjeg Maxija), koju su zaplenili za svoju komandu. Tu su čekale evidenciju. Janko Badžak koji je tuda naišao i ugledao moju ženu koja je bila trudna. Odmah je ušao kod Pahmana i uspeo da je sprovedu kući. Ja sam bio u Beogradu, a brat Toma i komšija Babić su se krili od racije u zazidanom špajzu gde je moglo da se uđe samo sa tavana. Bilo je zatvoreno oko 150 talaca u kafanama „Makedonija“ i „Central“. U toku noći Badžak je izdejstvovao da se oslobode i ostale žene, a na kraju posle dva dana završilo se na tome da budu pušteni i svi ostali osim desetak kod kojih je pri pretresu nađeno oružje. Sa njima streljano je na Seltersu četrdeset talaca iz logora naa Banjici. Badžak je bio veoma uticajan kod Nemaca u Beogradu, snabdevao je lično nemačkog komandanta Srbije mesom iz svoje klanice (a snabdevao je i četnike i partizane).
Drugi kritičan momenat je bio kada su me mobilisali četnici u Šatornju. Imao sam pobratima iz Čačka koji je bio rođeni brat jednom od Kalabićevih oficira. Odmah po dolasku u Šatornju povezao sam se s njim i kada je Kalabić stigao odmah mu je ispričao o meni. Kalabić, kad me je video, izljubi se sa mnom i šalje me kući, a ja ne znam šta da radim jer je Mlađa Bojović, komandant četničkog odreda iz Koraćice, već poslao depešu da idem na Drinu. Tu ti Kalabić drekne da je on komandant korpusa i tako se ja vratim kući. Po dolasku u Mladenovac rešim ja da se sklonim i sa još nekoliko Mladenovčana (Fića, Boško Marković, Andra Mirčić) odem na rad u Beč po oglasu koji smo videli u Beogradu. Bili smo tamo nekoliko meseci. Jednom prilikom priredimo za Uskrs zabavu u jednoj kafani. Radili smo u nekoj vinariji i svake subote uz platu dobijali po jedan šampanjac. Kad se toga nakupilo udružimo mi to sa rakijom koju smo dobijali od kuće, pa u jedan kazan skuvamo pasulja, zakitimo to sve slikom kralja Petra i pozovemo u goste „drugove“, Mladenovčane, kojih je u Beču bilo dosta (Mitrašinovići, Poleksija-Pola, Cane berberin, Bože Ivkovića kćer, studentkinja i dr). Naručimo muziku pa još naiđu i neki Česi i tu mi zaginemo bogami celu noć. Radili smo za vreme rata kao mladi svakakve gluposti. Jednom prilikom pijemo mi na Terazijama s jednim Nemcem, napijemo ga, ukrademo mu šmajser i pošaljemo u Šatornju.
Kako ste dočekali oslobođenje? Bio sam u Beogradu sa drugom Miodragom Filipovićem Fićom, koji je bio sudski činovnik, neko vreme i kafedžija, a za vreme rata radio je u Dugoj Resi (Drapšin). Pokazuje mi on neku sliku kako se slikao na nemačkom tenku i ja kao da sam znao kažem mu – baci to stradaćeš. Kada smo došli u Mladenovac varoš je već bila puna partizana. On pođe da traži duplikat te slike, da ga uništi, kad tamo, slika već stigla u „prave ruke“. I zbog te slike ga uhapse i streljaju u Lugu, zajedno sa 40-oro drugih Mladenovčana koji su svi bili okrivljeni na sličan način kao protivnici nove vlasti. Sličnu situaciju sam imao sa Badžakom. Prolazim ja već pred kraj rata gornjim krajem, a Badžak stoji ispred svoje vile koja se gradi. Kažem mu: „Bre Janko šta će ti to, vidiš da su ovi već naspram Kladova, obesiće te na tu gredu“- „Ma neka rade šta hoće“, kaže on. I danas se kajem što sam mu to rekao. Badžaku je suđeno u Glišinoj kafani, za vreme suđenja je provođen kroz narod, batinan i kamenovan, a zatim streljan, ne zna se gde. A bio je dobar čovek, nema toga u varoši kome on nije pomogao.
Po dolasku partizana u Mladenovac mobilišu oni nas 42-icu (Rekorda, Milana Lekića, Miću Šicka, Acu Papića i dr.) i pravo na Sremski front. Bio sam intendant u I dopunskoj brigadi, a zatim u I proleterskoj s kojom sam ušao u Trst. Bio sam u Trstu oko dva meseca i posle ukupno šest meseci ratovanja, zbog bolesti me vrate kući. Putovali smo kući Gutmanovom železnicom, malim otvorenim šumskim vagonetima. Vratili smo se svih 42-ica živi. Kad sam stigao kući, a u naš stan se uselio sreski savez.
Kako si se snalazio posle rata? Nastavio sam da radim u Beogradu. Pred nacionalizaciju kao da smo nešto osetili, rasprodamo svu robu jer nam je ionako slabo išlo. Sutradan dođu i zatvore nam radnju. Vratim se kući u Mladenovac i donesem sedam presa za pravljenje oblandi. Prvi sam počeo da pravim oblande u Mladenovcu. Prodavali smo društvenim firmama na veće količine. Kasnije žena počne da pravi kore, pa se preorijentišemo na kore. Napravio sam i kiosk na pijaci za prodaju kora. Trebalo je iškolovati decu. Brat Toma je radio kao poslovođa u društvenom sektoru u našem lokalu koji su nacionalizovali (Stara robna kuća) i tu dočekao penziju. Umro je još 1977. god. Ja sam u penziji već petnaest godina. Ćerka Slobodanka (arhitekta) je sa mnom, a sinovi Vojislav-Koka i Aleksandar-Grga (prof. u Višoj Politehničkoj školi) su u Beogradu. Moja Milica umrla je kao mlada žena 1961. godine. Sestra Zorka udala se za poznatog mladenovačkog trgovca Đurđa Pavlovića. Oni su sa decom posle nacionalizacije otišli u Kanadu. Godine 1974. bio sam kod njih u Kanadi i kod sestričina u Njujorku. Navalili oni na mene da ostanem u Americi, a ja gledam kako da se otkačim i bežim kući u Mladenovac.
Čika Jova Đorđević Čabrnjak je voleo Mladenovac. Živeo je u svojoj kući u centru našeg grada, u kome je proveo skoro ceo jedan vek, deleći zajedno sa njim sudbinu i u dobru i u zlu. Video je najezde raznih vojski, proživeo je srećna i nesrećna vremena i bio svedok mnogih umiranja i rađanja i životnog puta mnogih svojih sugrađana. I bio uvek čio i bistra uma, uvek spreman za šalu i priču. Kad smo zapisivali ovu priču, poželeo sam čika Jovi srećne godine i u narednom veku. Čika Jova je rođen na početku, a umro je na samom kraju 20. veka.
Preminuo je na drugi dan Božića 2000. godine. Sahranjen je na mladenovačkom groblju ispraćen od rodbine i mnogobrojnih prijatelja i poznanika. Kćer Sloba preminula je 1998. a mlađi sin Grga 2010. godine. Danas u staroj Čabrnjakovoj kući živi čika Jovin sin Voja sa suprugom Vojkom. (Pečat, U.M. oktobar 1997)
