Branko Žutić
FUDBALSKI VITEZ IZ MLADENOVCA
Fudbalski trener koji je tri puta uveo OFK Mladenovac u Srpsku ligu i 1962. osvojio Kup Srbije; osvojio šampionat Gane sa Kotokom 1975, zatim bio nacionalni selektor Nigerije; osvojio Kup šampiona Afrike sa kamerunskim klubom „Kanon“ 1982; kao selektor i trener odveo Kamerun na svetsko prvenstvo u Španiji 1982. godine…
Godine 1982. jugoslovenska štampa je bila preplavljena vestima o jednom mladenovačkom fudbalskom treneru. Evo samo nekih naslova: „Jugosloven – vitez Kameruna„, „Odlikovan jugoslovenski trener Žutić“, „Naš stručnjak režirao senzaciju„, „Fudbalski vitez iz Mladenovca“, itd. Povod za sve ove napise bilo je državno odlikovanje Kameruna, uručeno našem treneru za uspešno vođstvo reprezentacije Kameruna kroz kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Španiji 1982. godine. U osam decenija mladenovačkog fudbala bio je veliki broj trenera, ali najveće rezultate ostvario je Branko Žutić. Godine 1961. prvi put se prihvatio trenerske palice. Trenirao je više generacija i stvorio mnoge uigrane selekcije. Puno se angažovao u radu s mlađim kategorijama. Znao je čitave dane da provede na igralištu kraj Seltersa. A bilo je ponekad mnogo problema kao što su nedostatak opreme i novca ili neagilne uprave u kojima su često bili ljudi koji nisu imali dovoljno interesovanja za klub i fudbal. Ali ostao je veran svom životnom pozivu za koji se opredelio – fudbalu, najlepšoj sporednoj stvari na svetu. Sedeći na klupi za vreme utakmice, pokazivao je iznenađujuće veliku hladnokrvnost, retko kad je ustajao sa svog mesta i ne pamti se kad je uputio neki protest sudiji. Sve što je imao da kaže svojim igračima saopštavao im je na treninzima i pre početka susreta. Danas je u penziji (1998), iza njega je četiri decenije duga trenerska karijera i može se slobodno reći da je postao prava legenda mladenovačkog fudbala. Pronašli smo ga u Sportskom centru, gde je često po ceo dan, posebno ovih dana dok traje ovogodišnji turnir u malom fudbalu.
Branko kako bi danas ispričao svoju životnu priču?
Rođen sam 1932. u Carevom Selu kod Delčeva u Makedoniji gde mi je otac bio na službi. Rodom smo iz Like iz sela Štikada kod Gračaca. Otac Sava je bio žandamerijski narednik a majka Jelena domaćica. Brat Vojislav se rodio 1936. godine. Kada je počeo rat 1941. vratili smo se u Liku, ali smo tamo zatekli još težu situaciju. Spakovali smo se opet i krenuli nazad za Srbiju, a sutradan po našem odlasku ustaše su upale u naše selo.
Došli smo u Mladenovac godine 1941. gde mi je otac dobio službu. Nastanili smo se u ulici Kralja Aleksandra, kod Devetakovića (danas Kralja Aleksandra 77), i tu sam proveo detinjstvo za vreme i posle okupacije. Bilo je tu jedno terenče, pored krečane, gde smo igrali krpenjače po ceo dan. Tu su bili moji vršnjaci Ivo Gegula, Džoja, Ćićko, Šiša i dr. U osnovnu školu smo išli po raznim kućama jer su nas Nemci isterali iz škole. Bili smo prvo u kafani „Šumadija“ koja je bila na mestu današnje Pošte, zatim u kući Vidana kamenoresca poniže današnjeg Lovca. Zatim sam išao u Građansku školu, prvo u Sokolani, zatim u podrumu našeg učitelja Rada Simića, da bi malu maturu položili posle oslobođenja u zgradi stare osnovne škole koja je bila na mestu današnje gimnazije. U razredu su bili drugovi: Pera Mandelc, Aca Milošević, sa kojim sam sedeo u klupi, zatim Kosta Filipović i dr.
Pre nailaska komunista 1944. moj otac je emigrirao u Englesku i moja majka je ostala sama sa dvoje dece. Želeo sam da nastavim školu, a pošto gimnazija tada nije postojala u Mladenovcu otišao sam u Veliku Gradišku kod strica. Njegova kuća je bila kraj Dunava tako da iz tog vremena pamtim brodove koji su prolazili rekom i letnja kupanja u reci. U gimnaziji sam normalno najviše voleo fizičko, a posebno dobro mi je išao i ruski. Nastupao sam za omladinski tim fudbalskog kluba VGSK s kojim sam gostovao po okolnim mestima. Kada sam dolazio kući za ferije, putovao sam tada jedinim putem – rekom do Beograda, brodom lopatarom koji je plovio po celu noć. Poslednja dva razreda gimnazije završio sam u Aranđelovcu gde sam stanovao privatno sa još dva dečaka. Jedan od njih Radoslav Glišić ostao mi je veliki prijatelj i kada smo odrasli. U razredu sa mnom bili su i Mladenovčani Ljubisav Radovanović Kikac i Duja Damnjanović. Putovali smo vikendom za Mladenovac ćirom, put je trajao tačno jedan sat i 20 minuta. I u Aranđelovcu sam igrao u omladinskom timu Gimnastičkog društva koji je igrao utakmice po okolnim mestima. Imali smo jednu utakmicu i u Mladenovcu i tu sam pozvan da pređem u omladince mladenovačkog „Jedinstva“. Prešao sam i tu zatekao moju generaciju: Branka Višnjića, Acu Miloševića, Acu Čkilju i dr. Posle velike mature vraćam se u Mladenovac i vrlo brzo ulazim u prvi tim Jedinstva. Tada su još igrali Niketić, braća Mitrašinović, Bucko Đorđević, Rade Mečka, Moma Švaba, Aca Fleka i dr. Posle jednog meča trebali smo da dobijemo nagrade. Kad je došao red na mene, rečeno mi je: „Mi na tebe drugačije gledamo“ (aludirajući na to da mi je otac žandar) i moja nagrada je uručena jednome koji nije igrao. To me je toliko revoltiralo, bio sam mlad, da sam tada na prečac napustio Jedinstvo.
U to vreme upisao sam DIF koji je tada bio u Deligradskoj ulici u Beogradu. Stanovao sam u DIF-ovom internatu i fudbala nam nije nedostajalo, svaki dan su bile čuvene „ševe“ u „sali 4“ našeg fakulteta. Naš veliki profesor fudbala, pok. Voja Rajnović, organizovao je fudbalski tim DIF-a sa kojim sam nastupao po Srbiji. Sećam se kako smo odigrali trening meč sa Zvezdom pred njihovu turneju po Južnoj Americi. Pobedili su nas sa 2:1. Međutim, jedan drugi sport u to vreme me pomalo odvaja od fudbala. Nastupao sam za hokejaški klub „Čukarički“ više od pet godina. Tada je postojao još jedan hokejaški klub u Beogradu – BASK i još nekoliko po Jugoslaviji. Igrali smo mečeve u Zagrebu, Novom Sadu, Subotici, u Nemačkoj, a nastupio sam nekoliko puta i za reprezentaciju Srbije protiv Hrvatske. Bio sam i trener mladim hokejašima.
I kada postaješ prvi put fudbalski trener?
Godine 1961. bio sam apsolvent DIF-a kada sam se zaposlio u OŠ M. Živojinović kao nastavnik fiskulture. Te godine postao sam i trener Jedinstva, radio sam sa starijim i mlađim omladinskim timom kao i sa prvim timom Jedinstva. U školi smo organizovali i odeljenska takmičenja u fudbalu tako da sam po ceo dan bio ili u nekoj školi ili na Seltersu. U prvom timu su tada igrali Krstić, Kulundžić, Bogdanović, Milovanović, Niketić, Vračarić, Mihajlović, Višnjić, Župac, Marković, Petrović i dr. Plasirali smo se na treće mesto i sledeće sezone 1962/63, posle fuzije sa drapšinskim Metalcem, nastupali smo u novooformljenoj Južnoj grupi Srpske lige B, prvi put pod imenom OFK Mladenovac i zauzeli sedmo mesto. Isti tim je zabeležio veliki uspeh u novembru 1962. kada je bio pobednik Kupa Srbije. Finalna utakmica igrana je protiv Borca iz Čačka, a odlučujući gol dao je Ljubodrag Mihajlović Bubac. Sledeće sezone smo takođe bili sedmi u Srpskoj ligi. U to vreme završio sam Višu trenersku školu u Beogradu kod profesora Voje Rajnovića i Ivana Toplaka.
Opredelio sam se za poziv profesionalnog trenera. Trenerski poziv karakterišu česte promene sredine, stalna potražnja za novom motivacijom, tako sam i ja potražio klub izvan svog mesta, gde bih mogao da se dokažem. Bio sam jedan od trenera na jednom logorovanju sa omladincima Srbije u Leskovcu kada sam dobio poziv iz FSJ.
I koji je to bio klub?
To je bio Pelister iz Bitolja gde sam radio sezonu 1964/65. Za jednu sezonu uveo sam ih u viši rang takmičenja, u Republičku ligu. Ali nisu tada imali više para i ambicija za nešto više.
Sledeće sezone si ponovo trener u Mladenovcu?
Da, moj prethodni trenerski rad u Mladenovcu vezan je za moje đake iz škole i omladince OFK Mladenovca, generacije rođene od 1946. do 1949, tako da sam mislio da je najbolje da nastavim tamo gde sam stao. Vratio sam se u Mladenovac i neko vreme bio nastavnik fiskulture u školama ŠUP, Gimnazija, OŠ K. Đukić i nastavio sa radom u OFK Mladenovcu.
Pod tvojim stručnim nadzorom razvijao se i najuspešniji mladenovački fudbaler svih vremena?
Da, Dušan Lukić Mošin bio je ključni igrač sredine terena u OFK Beogradu u najboljim godinama tog kluba. Prvi strelac Jugoslavije svih vremena, sadašnji selektor, Slobodan Santrač dao je dosta svojih golova zahvaljujući Duletovim asistencijama. Duletova generacija je u Mladenovcu zabeležila do tada nezapamćen uspeh. Godine 1965. došli su do finala omladinskog kupa Srbije. Protiv Zvezde, u kojoj su tada igrali Aćimović, Karasi, Trifke i ostali, pred punim stadionom na Seltersu, zaigrali su: Dule Mošin, Rade Čedin, Rapid, Raketa, Zoran, Laza, Džoja, Boče, Željko, Lole i ostali, i bili bolji od budućih reprezentativaca Jugoslavije. Ali su izgubili nesrećno sa 2:3. Tražio sam od njih da budu i dobri đaci, neki od njih su završili i visoke škole, tako da je danas među njima jedan doktor stomatologije, veterinar, inženjer itd.
Prvi tim OFK Mladenovca je u to vreme igrao u Podunavskoj međupodsaveznoj ligi?
Da, ali u sledećoj sezoni 1965/66. uspeli smo da završimo sezonu na prvom mestu u toj ligi i u kvalifikacijama za Srpsku ligu eliminišemo Mačvu iz Bogatića. U obe utakmice zabeležili smo pobedu i nastalo je slavlje u Mladenovcu. Tada su igrali Đoković, Kulundžić, Tomašević, Milovanović, Prodanović, Bogdanović, Jovanović, Stojanović, Ivanović, Đorđević i Višnjić. Sledeće sezone zauzeli smo sedmo mesto u Južnoj grupi Srpske lige i kojoj su igrali tada: Sloga iz Kraljeva, Napredak iz Kruševca, EI Mladost (Niš), Mačva (Šabac), Mladost (Sm. Palanka), Dinamo (Vranje), Metalac (Valjevo), Timok (Zaječar), Novi Pazar, Radnički (Pirot), Budućnost (Peć) itd.
U kvalitetnijoj ligi od te nije se takmičila ni jedna generacija posle njih do dnas. U to vreme sa Obilićem, Sinđelićem, Šumadijom iz Aranđelovca i takvima, nismo hteli ni da igramo. Ti klubovi znamo danas gde su, a znamo i gde je OFK Mladenovac, pa bi trebali o tome da počnemo da razmišljamo.
Kako je dalje tekla tvoja karijera?
Sledeće sezone proveo sam 6-7 meseci kod oca u Engleskoj, da bi u sezoni 1968/69. ponovo započeo rad u OFK Mladenovcu. Te godine smo bili treći u Srpskoj ligi – sever. Sledećih 4-5 sezona bili smo oko sredine tabele. U avgustu 1975. otišao sam u Ganu.
Kako se to dogodilo da odeš u Afriku?
Predložio me trenerski savez FSJ. Gana je u zapadnoj Africi na ekvatoru i temperature se tamo kreću do preko 40 stepeni u januaru i februaru, a u junu i julu su velike kiše. Otišao sam u Kumasi u klub „Kotoko“. Osvojili smo te sezone šampionsku titulu sa sedam bodova prednosti. Imao sam velike probleme sa treninzima na kojima je bilo toliko publike da aut linija praktično nije postojala. Navijači su praktično bili u terenu. Na kraju smo pobegli izvan grada. Posle tri meseca boravka tamo stigla mi je i supruga. Živeli smo u svojoj klimatiziranoj kući koja je imala svog kuvara, baštovana i čuvara. Vozio me je mercedes sa šoferom. Svi su znali ta kola, pogotovu kada su počeli uspesi, tako da su me navijači stalno pozdravljali. Zvali su me „Kouč“ (coach). Međutim imao sam problema sa transferom novca i sledeće sezone prešao sam u susedni Togo.
I kako je bilo u Togou?
Togo je bogatiji ali fudbalu ne posvećuje dovoljno pažnje. Svi su amateri i fudbalerima ne plaćaju čak ni prevoz, tako da mi se događalo da na trening reprezentacije ne dođu svi fudbaleri. Okupe se jedino kada se organizuje kamp gde im je plaćen smeštaj i hrana. U takvim uslovima ipak smo uspeli da „dobijemo“ Senegal u kvalifikacijama.
Da li si dolazio u Jugoslaviju dok si bio u Africi?
Da, posle boravka u Togou došao sam kući na plaćen četvoromesečni odmor. Sa plus 40 stepeni u Lomeu došao sam na minus 20 u Mladenovcu. Dve nedelje nisam izlazio iz kuće.
Kako je sklopljen aranžman sa Nigerijom?
Jednom prilikom, iz Togoa posetio sam avionom naše trenere u Lagosu. Tada sam postigao dogovor sa Nigerijcima, tako da sam se iz Mladenovca vratio pravo u Nigeriju gde sam bio godinu dana nacionalni selektor. Istovremeno sam vodio i klub „Enubu“, jak tim koji je svake godine osvajao ili kup ili prvenstvo. Nigerija je velika zemlja sa slabim saobraćajem, tako da se fudbal tamo igra po kampovima. Svi klubovi dođu u jedan grad i tu igraju turnir, zatim se sele u drugi grad itd. Imao sam za tih godinu dana jedan lep odmor od dva meseca u jednom golf klubu. Na sredini terena je bio lep restoran sa bazenom, pa sam tu imao i česte posete prijatelja iz Lagosa.
Kada si se vratio u Mladenovac, nisi očekivao da ćeš opet ići u Afriku?
Da, tada je u Beograd došao sekretar FS Kameruna i tražio trenera. Preporučili su me i tako sam u martu 1980. ponovo otišao u Afriku. Prvi posao bio mi je selekcija za tim Kameruna povodim jednog turnira avionskih kompanija na nivou Afrike. Primetio sam da u timu nema golgetera, pronašao sam ga i uvrstio u tim i desilo se da baš on odluči finalnu utakmicu. Da li su to zapazili ili ne, ne znam, ali te godine postajem nacionalni selektor Kameruna i istovremeno trener najjačeg kluba „Kanon“. Na mestu selektora sam nasledio našeg Ivana Ridanovića, a pre njega je bio Vladimir Beara (1973-75).
U sledeće dve godine ostvario sam svoja tri najveća uspeha. Osvojio sam sa Kanonom Kup šampiona Afrike, uveo sam Kamerun u Kup nacija Afrike i odveo Kamerun na Svetsko prvenstvo „Španija 1982“. Susrete kamerunske reprezentacije na stadionu u glavnom gradu Jaounde pratilo je redovno 120.000 gledalaca. Kada je put kroz kvalifikacije uspešno okončan predsednik Kameruna je napravio za nas veliki prijem i nagradio sve igrače, a meni uručio „Orden viteza za izvanredne zasluge“. /Najbolji fudbaler u Žutićevoj selekciji Kameruna bio je tih godina legendarni Rože Mila, koji je kasnije samo kroz karijeru u Francuskoj postigao 360 golova, koje je proslavljao njegovim poznatim plesom uz korner zastavicu/. Kada smo osigurali odlazak u Španiju pomenuo sam u jednom razgovoru sa njihovim ministrom sporta da bi možda trebalo pojačati stručni štab sa nekim trenerom koji je već bio na svetskom prvenstvu. Tada su počele kombinacije iz kojih sam ja na kraju ispao, tako da je Kamerun u Španiji vodio Žan Vensan, jedan francuski trener koji po rezultatima nije bio ništa bolji od mene. Kad smo bili u Španiji, selektor Maroka čuveni Fonten mi reče: „Da si znao da će drugi da vodi tvoj tim, sigurno me ne bi eliminisao.“
Selekcija Kameruna koju sam ja stvorio, na čelu sa Rožeom Mila, bila je iznenađenje u Španiji a Italija, koja je na kraju postala svetski šampion, eliminisala je Kamerun samo zahvaljujući boljoj gol razlici. Kamerun koji je otišao u Španiju bio je stvoren za napad i igrao je napad, čak i kad gubi, jer realno, šta smo mogli da izgubimo:
Kako si komunicirao sa igračima?
Služim se engleskim i francuskim i jednim jezikom, koji se u zapadnoj Africi zove „pidžin“, što je mešavina engleskog i lokalnog jezika.
Kada si se 1984. vratio u Mladenovac, OFK Mladenovac se sunovratio do Druge beogradske lige. Nisu pomogli ni treneri proslavljeni asovi „Zvezde“ Dragoslav Šekularac i Zoran Antonijević.
Da, priskočio sam u pomoć, stvorio nove odnose u klubu i uz pomoć pomoćnika Relje Todorovića i uz sistematski, stručni i uporan rad sa igračima, koji je trajao godinu i po dana (poslednjih pola godine radili su drugi), OFK Mladenovac se 1985. ponovo vratio u Srpsku ligu. Od tog vremena ne bavim se aktivno trenerskim poslom, iako često priskačem u pomoć kada me zovu. Prilike su se promenile, nema više ozbiljnog odnosa prema gradskom klubu OFK Mladenovac u ovom gradu.
Branko Žutić danas živi u naselju „25. maj“ sa suprugom LJiljom koja je radila u Keramici i sinom Nikolom, koji je rođen 1981. i trenira sa kadetima Radničkog PDM. Najtrofejniji mladenovački trener aktivan je kao i na početku karijere, uvek je tamo gde se u Mladenovcu igra fudbal i zna u prste sve mladenovačke fudbalske talente. U nadi da će za mladenovački fudbal doći bolji dani, poželimo kouč Branku svaku sreću. (Pečat, U.M. 1997) .
Branko Žutić je preminuo 2003.
Deset najvećih uspeha Branka Žutića:
Plasman Kameruna na Svetsko prvenstvo 1982
Plasman Kameruna na Kup nacija Afrike 1981
Osvojen Kup šampiona Afrike sa Kanonom 1982
Osvojen šampionat u Gani sa Kotokom 1976
Plasman OFK Mladenovca u Srpsku ligu 1961
Plasman OFK Mladenovca u Srpsku ligu 1965
Osvojen Kup Srbije sa OFK Mladenovcem 1962
Finale omlad. Kupa Srbije OFK Mladen. 1965
Plasman u Srpsku ligu (dopr.) OFK Mlad. 1985
Plasman Pelistera u Republičku ligu 1965
