Milosav Mića Arsić

PROFESOR SRPSKOG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI  …   Doajen mladenovačke Gimnazije, prof. Milosav-Mića Arsić držao je nastavu u mladenovačkoj gimnaziji kroz četiri decenije i svedok je tri faze rada ove škole. Rođen je 1929. u Rajkovcu u imućnoj kući oca Radovana, majke Živanke i brata Milutina, koji je umro mlad (1946). Mićin rođeni stric je poznati Miladin Arsić, hroničar našeg kraja i direktor škole. Danas je Mića već dugo u penziji. Posetili smo ga u njegovoj kući u Rajkovcu pored beogradskog druma i porazgovarali o prošlim vremenima.

Kako pamtiš svoje školovanje? Završio sam četvorogodišnju osnovnu školu u Rajkovcu. Prva učiteljica mi je bila Slovenka, Hildegarda Hafner, a u starijim razredima učitelji su mi bili Radomir Marić i Leposava Perišić. Otac je bio jedan od bogatijih zemljoradnika u Rajkovcu i imao je mogućnosti da me pošalje na dalje školovanje. I moja majka je mnogo želela da nastavim školu tako da sam 1940. pošao u nižu gimnaziju u Aranđelovcu. Nas desetak iz Mladenovca (Pera Janićijević , Predrag Petrović Preda…) putovali smo u školu ćirom do Aranđelovca sve vreme okupacije 1940-1944. Voz je imao 4-5 malih vagona i huktao je uzbrdo. Bilo je dosta nestašluka, naprimer kad neko ponese užinu ostali mu otimaju, itd. Jednom prilikom vagon je iskočio iz šina, prekrenuo se na jednu stranu, pa smo svi zajedno dizali taj vagon nazad na šine da bi nastavili dalje. Polazili smo rano ujutro oko šest sati a vraćali se popodne, posle završetka nastave u 13 sati. Od nastavnika se sećam Vurdelje, koja je predavala srpski, Pešića, koji je prvo predavao francuski, a po dolasku Nemaca morao je da pređe na nemački, jednog nastavnika koga smo zvali Crtač, koji je predavao crtanje itd. Učilo se uglavnom bez knjiga, uz priču. Bio sam vrlo dobar učenik.

Kako si doživeo oslobođenje 1944? Bili smo mali, za vreme oslobođenja krili smo se sa roditeljima i rođacima gore u Rajkovcu, u jednoj pećini u Žujevića kraju prema Visu. Sa nama je bilo dosta izbeglih varošana. Nemci su se povlačili i nisu zalazili dublje u selo, ali fijukale su granate iznad nas. Kasnije smo gledali Ruse kako prolaze drumom.

I kada nastavljaš školovanje? Upiše me otac prvo u Višu realnu gimnaziju u Palanci, to je bila ugledna škola koja je imala  dobru tradiciju, ali bilo je teško za prevoz. Imao sam rođake u Beogradu pa sam 1945. prešao u III mušku gimnaziju u Njegoševoj ulici. U to vreme retko je ko nastavljao školovanje, iz Rajkovca nas je bilo samo nekoliko. Stanovao sam iznad Slavije, zatim kod sestre na Čuburi, a kasnije u Profesorskoj koloniji. Otac je dolazio redovno i donosio hranu i za mene i za stanodavce. Preko vikenda dolazio sam kući vozom. Voz je u to vreme bio načičkan putnicima, a kroz tu gužvu išao je harmonikaš Ivko Minić i terao šegu sa narodom. Od profesora najviše se sećam profesorke Veme (hemija) koju smo svi voleli.

Kako si se opredelio za fakultet? Posle velike mature uvrtim sebi u glavu da studiram medicinu. Bila je ogromna konkurencija iz cele zemlje za taj fakultet pa nisam uspeo. Kroz gimnaziju zavoleo sam književnost, nije bilo mnogo knjiga učili smo iz skripti, ali smo od nekoliko bogatijih učenika zajmili knjige i čitali. Meni su se u to vreme jako dopali ruski pisci i tako rešim da upišem slavistiku, da studiram ruski i češki. Program je bio takav da su lingvistika, gramatika, istorija, srpski jezik i književnost.., bili manje više zajednički i za studente slavistike i za studente na katedri za književnost. To nam je kasnije dobro došlo jer smo posle samo godinu dana, posle Informbiroa 1948., skoro svi „prešli“ sa ruskog na književnost. Bio sam solidan student kod profesora koji su uglavnom bili stari predratni, među njima je bio i naš poznati kritičar Velibor Gligorić. Završio sam Filološki fakultet 1954. godine.

Da li si očekivao prvo zaposlenje u Mladenovcu? Posle odsluženog vojnog roka u Travniku, gde sam pored vojničkih dužnosti opismenjavao vojnike i oficire, vratio sam se kući u Mladenovac. U to vreme u mladenovačkim školama srpski su predavali čika Cane (Stanimir Radivojević) i Evgenije Nešić. U opštini je za prosvetu bio zadužen Boža Jovanović. Redovno sam mu se javljao, a on mi je stalno govorio: „Ne brini ništa“. Međutim, kasnije se ispostavilo da je prednost dobio neki Zoran iz Knjaževca (koji će posle godinu dana napustiti Mladenovac). I tako odem s jednim drugom u Kosovo Polje i Prištinu gde su me oberučke primili. Predavao sam tamo dva-tri meseca engleski, dok nisu raspisali konkurs za Ekonomsku školu u Mladenovcu.

Kada si počeo da predaješ u gimnaziji? Nekoliko godina sam predavao srpski jezik i književnost u Ekonomskoj školi i OŠ M. Živojinović. Godine 1961. osnovana je „druga“ Gimnazija u Mladenovcu i ja sam među prvima bio angažovan. U školi je u početku bilo samo stotinjak đaka i ja sam prihvatio te prve godine da budem razredni i jednom razredu u prvoj godini i jedinom razredu u četvrtoj godini, u kome je bilo samo petnaestak đaka. Razredni sam bio tokom cele svoje karijere, poslednji put pred penzijom, u tzv. „trećoj“ gimnaziji bio sam četiri godine razredni jednom odeljenju. U svakoj generaciji je bilo učenika koji su pokazivali dar za književnost. Pomenuću naprimer generaciju Dušana Stojkovića i Olivere Milićević kada smo u našoj gimnaziji izdavali list „Eho“ u kome su oni najaktivnije sarađivali sa vrlo kvalitetnim prilozima.

# Da li pamtiš profesore „prve“ gimnazije? Kao što je već navedeno „prva“ gimnazija je radila u periodu 1950-1959. Većinu starih profesora iz tog perioda poznajem a sa mnogima sam kasnije i radio. Uz konsultacije prisetio sam se sledećih profesora: Vukman Stanković (istorija, direktor), Boska Antonijević Petrović (francuski), Bosa Živković (istorija), Branka Vučićević (francuski), Nada Gligorijević (srpski), Miodrag Stojadinović (matematika), Jelena Stojadinović (biologija), Čekerdeković (latinski), Boža Jovanović Skurla (hemija), Miloš Bošković (istorija), Dragoljub Đorđević Fiska (fiskultura), Voja Veličković (biologija, filozofija), Bogdan Petrović (matematika), Miodrag Živković (likovno), Đorđe Obrenović (geografija)…

A ko su bili profesori u „drugoj“ gimnaziji? To je bio period od dve decenije 1961-1980. kada su u gimnaziji predavali sledeći profesori i nastavnici: Miodrag Miki Antić (srpski), Dušan Nikolić (istorija), Luka Đurović (matematika), Dragica Ignjatović (francuski), Relja Todorović (fizičko), Mira Stanošević (fizičko), Ruška Jovanović (biologija), Vera Martinović (geografija), Vladimir Antonić Vova (francuski, latinski), Dobrivoje Gaša Gavrilović (matematika), Žika Grujić (OTO), Katarina Božović (fizika), Obren Bovan (matematika), Bosa Riznić (istorija), Vera Knežević (hemija), Dušan Ivančević (psihologija), Mira Gavrilović (engleski), Marinko Štetin (istorija), Siniša Jovanović (matematika), Dušan Stojković (srpski), Miodrag Miša Stanković (matematika), Vinka Todorović (OTO), Ljilja Milojkić (srpski), Slobodanka Gaćinović (srpski), Velinka Gašparević (biologija), Aleksandar Vićovac (matematika), Sava Nikolić (fizika), Đuro Lazić (socilogija)…

Penziju si dočekao u „trećoj“ gimnaziji? Gimnazija u Mladenovcu pokrenuta je treći put 1990. godine, a ja sam 1994. otišao u penziju. Iz tog perioda koji traje do današnjih dana uz konsultacije mogu da navedem stariji deo kolektiva: Radica Milojević (francuski), Biljana Nikolić (francuski), Nevenka Bulut (ruski), Nada Ilić (srpski), Milina Stojanović (matematika), Radmilo Ilić (matematika), Boža Raščanin (fizika), Raša Marinković (likovno), Stevo Gođirov (muzičko), Slavica Gođirov (sociologija), Mira Bradić (engleski), Ljilja Lukač (istorija), Ljilja Vujičić (hemija), Slavica Golubović Tomić (građansko i biblioteka), Jovanka Mandić (biologija), Divna Jovanović (matematika), Ljilja Veselinović (fizika), Danijela Stojković (fizika), Vera Slavković (ruski), Marija Petrović (hemija), Veselinka Tadić (filozofija),  i dr. Vlada Đorđević (informatika), Ljubinka Jovanović (istorija), Vera Samailović (biologija)…

Da li si putovao po svetu? Moje prvo putovanje na more bilo je još u proleće 1949. godine. Proveo sam u Rijeci dva i po meseca na seminaru, sa učesnicima iz cele Jugoslavije, zahvaljujući našoj opštini koja me je tamo poslala. Posle toga morao sam da odradim radnu akciju na autoputu u Slavonskom Brodu. Nekoliko godina kasnije letovao sam u Zadru tri nedelje sa studentima. Tih posleratnih godina se jako malo putovalo u inostranstvo jer se teško dobijao pasoš. Zato se posebno sećam svog puta u Škotsku 1958. godine. Godinu dana pre tog puta, dogodi se da sretnem jednog autostopera ispred Mehane. Mladić se zvao Ronald Edvards, imao je ranac na leđima i krenuo je iz Škotske na put oko sveta. Znao sam dovoljno engleski da ga razumem da nema gde da prenoći. I ja, šta ću, pozovem ga da prenoći kod mene u Rajkovcu. Bio je dva-tri dana kod mene, otac i majka su ga lepo prihvatili i ugostili. Posle dva meseca javi mi se iz Australije pismom, piše kako se divio mojim roditeljima i kako želi da dođem kod njega u Škotsku. Pozivao me je više puta i ja sam se dugo premišljao da li da pođem na taj put, a još duže je potrajao proces dobijanja pasoša i viza. I tako uoči Vidovdana 1958. krenem na dalek put što vozom što autobusima. Proveo sam prvo dva dana u Veneciji, svratio u Ženevu, u Parizu se zadržao svih sedam dana i stigao u London. U Londonu mi Ronald javi da dođem u Škotsku. Proveo sam više od mesec dana kod njega u Edinburgu odakle smo putovali po toj lepoj zemlji. Zatim je usledio isto tako dug povratak, interesantno niko mi kartu usput nije tražio, a bilo je to vreme kada su Jugosloveni bili iza “gvozdene zavese”. U povratku kroz Englesku svratim i kod oca braće Žutić, Mladenovčanina koji je tamo izbegao 1944. godine.

Izuzetno lepo ali i veoma teško bilo je putovanje sa porodicom sopstvenim kolima do Maroka 1971. godine. Tamo smo proveli skoro mesec dana kod rodbine. Obilazili smo gradove Rabat i Kazablanku i odlazili do Atlantika na kupanje. Ali trebalo se vratiti u „daleki“ Mladenovac! Ništa manje nego 9.000 km puta. Sreća nam se ukazala da smo u Rabatu stekli poznanstvo jednog našeg lekara sa suprugom. Oni su se vraćali u svoju vilu u Nici. U povratku smo i mi pošli s njima i pred Nicom navale da ostanemo kod njih nekoliko dana. Čak smo dobili i višednevne propusnice za gradsku plažu. Tako smo proveli i na Azurnoj obali sedam dana. Kasnije sam putovao kao i mnogi u to vreme, u Grčku, Italiju, Egipat (sa Srbistima iz Beograda), Mađarsku, Bugarsku, Poljsku… Rusiju nisam imao prilike da posetim. I sa školom sam mnogo proputovao. Imali smo velike gimnazijske eskurzije kroz Grčku do Atine i Peloponeza, od Rijeke do Splita, do Dubrovnika, Kosova, Ohrida, Bleda… Najviše pamtim jednu eskurziju četvrte godine gimnazije u Italiju koju smo vodili Luka, Boska i ja.

Ali najviše se pamte tvoje aktivnosti sa ferijalcima? Prve ferijalce u Cavtatu vodio je Bošković, zatim je upravnik bio Šiša, a ja mislim da sam bio treći po redu koji je vodio mladenovačke ferijalce na more. To je bilo u periodu 1959-1961, kada sam bio dva-tri puta upravnik u Supetru na Braču. Prvi kamp u kome su letovali mladenovački ferijalci bio je u Cavtatu (1954-1958). Putovalo se ćirom preko Užica, Višegrada, Mostara i Dubrovnika, više od 30 časova. Sa sobom su nosili sve: šatore, posteljinu, posuđe, hranu, pa čak i tri svinje koje su se “kačkale” u moru pre nego su “otišle” u kazan. Sledeći mladenovački kamp “Šumadinka” u Supetru na Braču (1959-1964) podignut je u borovoj šumici kraj mora u kojoj su kroz granje provlačeni kablovi za sijalice i zvučnike. Šatori sa gvozdenim krevetima, ozidana kuhinjica u kojoj su naše kuvarice spremale ručak, sto za stoni tenis… Pevao je po ceo dan sa magnetofona Fets Domino, Rej Čarls, Net King Kol…, a organizovale su se s meštanima igranke i utakmice u fudbalu, šahu i ping-pongu. Bilo je i tuča s meštanima, ali i mnoge vrele ljubavi od kojih su se neke i hladile brakom.

Po mnogima najveća legenda mladenovačke gimnazije, profesor Mića Arsić, kaže da danas sve izgleda drugačije kada se “nakupi dosta godina”. I dalje dosta čita. Pokazuje mi beležnicu u koju decenijama beleži “najbolja mesta” iz brojnih knjiga koje je čitao: Dostojevski, Tolstoj, Musil, Niče, Tomas Vulf, Crnjanski, Andrić,…

Mića je sa suprugom Ljiljom (Dragićević) od 1970. živeo u svojoj kući na periferiji grada i dobio dvoje dece: sina Aleksandra (1971) i ćerku Aleksandru-Sanju (1973), koja je danas nastavnica biologije u OŠ Sveti Sava. Supruga mu je rano preminula. Danas provodi mirno svoje penzionerske dane i ponekad se priseti svojih brojnih đaka. Sećaju se i oni njega, što beleži i knjiga “Poznati Mladenovčani” Mioljuba Uzelca. U ovoj knjizi su brojni učenici mladenovačke gimnazije koji su postali poznati i uspešni Mladenovčani, među njima, od starijih: Vita Prokić, direktor, Lazar Kojić, direktor Instituta, Dragovan Jovanović, režiser, Sava Đorđević, neuropsihijatar, Baća Nikolić, preds. opštine, Brana Vojinović, konstruktor, Srećko Mihajlović, mr sociologije, Ilija Simić, sudija okružnog suda, Ivan Gavrilović, arhitekta, Grga Đorđević, prof. Više politeh. škole, i mnogi drugi; od mlađih i mnogi kojima je Mića Arsić predavao: Olivera Milićević, prevodilac, Slobodan Jovanović, prodekan fakulteta, Rajko Đurić, doktor sociologije, Vlada Arsić, urednik RTS, Dušan Milovančević, doktor matematike, Slobodan i Olga Stevanović, stomatolozi iz Oberhauzena, Vesna Marinković Mičić, dr akupunkture, Asim Sarvan, kantautor, Željko Martinović, doktor stomatologije, Mihajlo Popović, doktor francuske lingvistike, Rade Radovanović, novinar, Slava Vojinović, publicista, Mirjana Bogić, alergolog i dir. Instituta, Dragana Bošković, teatrolog i urednik RTS, Zoran Đorđević, prevodilac u Kini, Dragan Bacetić, pukovnik, Radule Šoškić, direktor u Telekomu, Vesna Knežević, dr sci med. nauka, Snežana Tripković, doktor nauka, Radomir Jovičić, dr tehn. nauka i političar, Vesna Stanić (Obradović), dr nauka na Floridi, Aleksej von Biron, iguman u Jerusalimu, dr Milan Lukić, prof. matematike u Viskonsinu, Vladimir Manić, slikar i restaurator u Hjustonu, Mija i Slavica Vojinović, preduzetnici, Dragoslav Stojković Stojke, selektor karate reprezentacije, Goran Čabrilo, velemajstor šaha, Bane Jovanović, predsednik opštine, Nebojša Cvetković, doktor nauka, Nebojša Janićijević, dr ekonomije, Dragan Pavlović, preduzetnik i političar, Ivan i Snežana Aleksić, dr-i biologije, Goran Đukić, arhitekta i preduzetnik, Zorica Vujić, prof. dr farmacije, Biljana Kostić, doktorica u Palm Springsu, Vera Nenadović, doktor u Institutu, Ivanka Baralić, dr ekspert za sudsku medicinu, Darko LJubisavljević, doktor u Kanu, Dejan Sarić, slikar u Diseldorfu, Goran Jevtić, glumac, Vlada Vukomanović, dr sci med. nauka, dr Ana Cvetković, dr hemije u Italiji, Jelena Tomićević, docent na fakultetu.., i mnogi drugi, pomenuti ili nepomenuti u ovoj knjizi. Prof. Milosav MIća Arsić preminuo je 2011. godine u 82 godini života. (Pečat, U.M. oktobar 2009.)

Gimnazija u Mladenovcu

Pre Drugog svetskog rata nije postojala gimnazija u Mladenovcu pa su Mladenovčani pohađali gimnaziju u Aranđelovcu, Smed. Palanci ili Beogradu. Tada je osnovna škola trajala četiri godine a gimnazija je bila podeljena na nižu gimnaziju (današnji V-VIII razred osnovne škole)i višu gimnaziju, i trajala je ukupno osam godina. Mladenovački đaci, koji su želeli u svom mestu da nastave obrazovanje posle četiri razreda osnovne škole, mogli su da upišu samo lokalnu Građansku školu ili Zanatske i Radeničke škole. Međutim, dosta đaka spremalo je predmete iz gimnazije kod čuvenog nastavnika Brkića u Mladenovcu i zatim odlazilo u palanačku gimnaziju gde su redom polagali razrede, ponekad i dva razreda za godinu. Pred sam Drugi svetski rat ozidana je zgrada koja je bila predviđena za gimnaziju (današnja OŠ “M. Živojinović”) ali je rat prekinuo te aktivnosti.

Posle II sv. rata Građanska škola u Mladenovcu, koja je radila za vreme okupacije, ukida se 1944. godine i osniva se Državna niža realna gimnazija u staroj školi do crkve 1946. godine. Učenicima završnih razreda Građanske škole omogućeno je da polažu malu maturu  tako da su dobili mogućnost da nastave školovanje u nekoj višoj gimnaziji izvan Mladenovca (na kraju više gimnazije polagala se velika matura). Godine 1947. u Mladenovcu je osnovana sedmogodišnja škola (sedmoletka) pa se od školske 1947/48. mala matura počela da polaže nakon tri razreda. Godine 1950/51. uspostavljanjem obavezne osmogodišnje škole niža gimnazija u Mladenovcu uvećava se za jedan razred, pa će kao i pre rata imati četiri razreda. Te 1951. godine, zgradi stare škole pored crkve, koja će kasnije postati viša Gimnazija, dozidan je jedan sprat.

U tom periodu u Mladenovcu je 1950. osnovana „prva“ mladenovačka viša gimnazija u zgradi stare osnovne škole pored crkve, na istom mestu gde se i sada nalazi. Nosila je naziv Viša realna gimnazija (prva gimnazija u Srbiji otvorena je još 1833. u Kragujevcu). Gimnazija je sve do školske 1955/56. godine bila osmorazredna. Godine 1955. niži razredi gimnazije se pretvaraju u više razrede osnovne škole pa su mnogi mladenovački đaci „preko noći“ prestali da budu gimnazijalci i postali osnovci, ne menjajući ni razred ni klupu. Za utehu nisu morali više da polažu malu maturu. Tako je Gimnazija postala u celoj zemlji četvororazredna srednja škola.

Ali istorija mladenovačke Gimnazije kao opšteobrazovne srednje škole morala je da prođe u sledećim decenijama do danas kroz četiri faze:

I FAZA: Period od 1950. do 1959. godine
Mladenovačka Gimnazija prvi put je počela sa radom 1950. godine. Posle pet godina rada počela je sa gašenjem 1955. godine, a prestala je sa radom 1959. godine po odluci tadašnjeg Ministarstva prosvete. U tom periodu na čelu ove ustanove nalazio se Vukman Stanković, profesor istorije. I pored otežanih uslova rada u pogledu smeštaja ova ustanova je već tada imala solidno nastavno osoblje.

II FAZA: Period od 1961. do 1980. godine
Mladenovačka Gimnazija („druga“) ponovo se otvara 1961. u zgradi osnovne škole pored crkve da bi nešto kasnije prešla u podrum Škole učenika u privredi (do Vojnog odseka), gde je bila smeštena i Ekonomska škola. Gimnazija će tu raditi sve do 1966. kada će se useliti u svoju sadašnju zgradu. Na zahtev građanstva i uz peticiju sa oko 800 potpisa, pod patronatom Ekonomske škole otvorena su tri odeljenja prvog razreda sa 98 učenika i jedno odeljenje četvrtog razreda sastavljeno od učenika Mladenovčana iz Aranđelovačke i Palanačke gimnazije (i sledeće školske godine oformljeno je odeljenje četvrtog razreda sastavljeno od učenika Mladenovčana iz aranđelovačke i palanačke Gimnazije, koje je imalo 18 učenika). Direktor novoformirane škole bio je Velja Stošić, profesor biologije, inače direktor Ekonomske škole, a v.d. direktor, zadužena za gimnaziju, bila je Zlatija Milošević, profesor filozofije. Gimnazija je bila podeljena na dva smera: društveno-jezički i prirodno-matematički. Školske 1961/62. u avgustu mesecu dužnost direktora škole ponovo preuzima Vukman Stanković na kojoj ostaje do maja 1964. godine. Prvog oktobra 1964. za v.d. direktora izabran je na kratko Vladimir Antonoć Vova, profesor francuskog jezika. U istoj školskoj 1964/65. godini postavljen je novi direktor Marko Dubonjac, profesor geografije, koji je na toj dužnosti ostao punih 10 godina (do 1979/80) do prestanka rada gimnazije. Školska 1965/66. godina bila je najteža u pogledu uslova za rad. Rad se odvijao u trećoj smeni posle nastave Škole učenika u privredi i Ekonomske škole, u vremenu od 17,00 do 21,00 čas. Iste školske godine, 1965/66, samoupravljanje koje je uvedeno još od 1960. godine, prenosi se u školu, gde se uvode nove institucione forme, Savet radne zajednice. Predsednik ovog saveta bio je profesor srpskog jezika Milosav Arsić.

Školske 1966/67. godine, posle preseljenja OŠ „D. Đurđević“ iz stare zgrade pored crkve na novu lokaciju, Gimnazija dobija svoju renoviranu, proširenu i adaptiranu zgradu na današnjoj lokaciji, u kojoj radi 16 odeljenja. Iste godine posle pogibije Slobodana Penezica-Krcuna, mladenovačka gimnazija dobija njegovo ime. Uz zalaganje nastavnog kadra i podrške društvene sredine, Republički sekretarijat za prosvetu i fizičku kulturu svojom odlukom od 19. jan. 1966. godine odobrava punopravni rad škole i time je ona verifikovana. Drugi značajni momenat u istoriji Gimnazije je izgradnja fiskulturne sale 1973. godine kada su učenici dobili optimalne uslove za rad i rekreaciju. Ni ova „druga“ gimnazija nije imala sreće da se na duže ukoreni. Godine 1976. gimnazija je pripojena Obrazovnom centru, da bi iduće 1977. počelo „Šuvarovo“ usmereno obrazovanje. Reformom srednjeg školstva ukidaju se sve gimnazije u zemlji. Tako je gimnazija u periodu 1977-1989. doživela transformaciju, po tadašnjim školskim zakonima uvedena je tzv. “zajednička osnova” u sve srednje škole. U Mladenovcu su u istim učionicama ostali da predaju uglavnom isti profesori ali po drugom programu i škola se više nije zvala Gimnazija. Ovaj eksperiment će trajati do 1990. godine. Početkom 90-ih godina XX veka gimnazije su se vratile u školski sistem. Tako je u školskoj 1990/1991. počela rad i „treća“ mladenovačka Gimnazija.

III FAZA: Period od školske 1990/91. godine

Mladenovac je treći put dobio Gimnaziju 1990. kada je rasformiran Obrazovni centar „Veljko Vlahović“ i kada su u Mladenovcu ponovo formirane Tehnička škola i Gimnazija. Te godine 1990. po preporuci iz Beograda mladenovačka gimnazija je prestala da nosi ime „Slobodan Penezić Krcun“ koje je dobila 1964. odmah posle njegove smrti, dok je predsednik opštine bio Pavle Blažić. U Gimnaziji su počela sa radom četiri odeljenja prvog razreda, podeljena na dva smera: društveno-jezički i prirodno-matematički. Za v.d. direktora nove Gimnazije 1992. izabran je Zlatko Milinković, profesor matematike kada je u gimnaziji je bilo 550 učenika. Mladenovac se tako ponovo svrstao u gradove koji će iz sopstvene Gimnazije dobijati visoko obrazovne kadrove koji treba da predstavljaju oslonac razvoja lokalne sredine. Godine 1997. na mesto direktora ponovo je biran Zlatko Milinković .To je bio veoma težak period ne samo za obrazovanje nego i za čitavu državu. Promene koje su se odigrale dovele su do promena i u obrazovanju.

Godine 2000. mladenovačka Gimnazija je imala 50-godišnjicu kojim povodom se pripremao zbornik u kome su trebali da budu svi podaci iz istorije ove naše najelitnije škole, ali se proslava nije održala niti se zbornik pripremio. I godine 2001. za v.d. direktora izabran je Zlatko Milinković, a 2003. i za direktora. Godine 2002. gimnazija je podigla još jedan sprat i renovirala zgradu, pa je takoGimnazija u potpunosti adaptirana i dograđena sa novim učioničkim i kabinetskim prostorom. U 2003. godini obezbeđena su i sredstva za adaptaciju fiskulturne sale čime se stiču svi uslovi za realizaciju nastave u novoj reformisanoj školi. U tadasnjim uslovima gimnazija ima Gimnazija je imala 20 odeljenja, osam prirodno-matematičkog smera i 12 društveno-jezičkog smera. Kadrovska zastupljenost u školi: jedan direktor, jedan sekretar, jedan šef računovodstva, administrativni radnik, jedan psiholog, jedan pedagog, 42 profesora, 7 pomoćnih radnika i jedan domar.

 IV FAZA: Period od školske 2017/18. godine do danas

Na čelo mladenovačke gimnazije 2017. godine dolazi Aleksandar Cvetković, dotadašnji profesor fizičkog vaspitanja. Danas je Gimnazija moderna škola po svim standardima obrazovne prakse. Ima veoma stručan kadar nastavnika, savremenu opremu u kabinetima, vredne i uspešne učenike.

U sadašnjim uslovima ima pet smerova, sa 24 odeljenja: pet odeljenja prirodno-matematičkog smera, osam društveno-jezičkog smera, pet opšteg tipa, četiri odeljenja za učenike sa posebnim sposobnostima za računarstvo i informatiku i dva odeljenja za učenike sa posebnim sposobnostima za sport. (U.M., http://www.gimnazijamladenovac.edu.rs/o-skoli)