VLADIMIR HAJDUK VELJKOVIĆ
Ban Vardarske banovine
Vladimir Vlajko Hajduk Veljković rodio se u Duboni 1892. godine u porodici oca Stevana, majke Stojane i braće Božidara, Veljka i Danila. Otac Stevan je bio školovan čovek, predsednik opštine u Duboni i sreski pisar u Smederevu, veoma bogat čovek sa 60 lanaca zemlje u selu, pa je svoja dva sina Božu i Vlajka poslao u Beograd na škole a druga dva sina ostavio na imanju. Tako je Vlajko posle završene osnovne škole u Duboni, otišao u srpsku prestonicu i tamo napravio neverovatnu karijeru. U Beogradu je završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet, ali se predomislio i pred Prvi svetski rat prešao na Vojnu akademiju. I danas se kod Hajduk Veljkovića u Duboni čuva pismo nastavnika vojne akademije koji se žali ocu Stevanu da je Vlajko nedisciplinovan i prekraja uniformu po svojoj želji.
Kao pitomac Vojne akademije otišao je u rat i u ratu bio ranjavan, a iz rata izašao u činu kapetana prve klase sa dve Karađorđeve zvezde (na slici dole Vlajko stoji sa Karađorđevom zvezdom na grudima na Gazimestanu 28. juna 1939. godine, zajedno sa Milanom Nedićem, ministrom vojske, koji drži govor). Za vreme rata otac Stevan je bio u poseti kod sina Božidara na frontu gde se zarazio tifusom. Vratio se u Dubonu a vojska u selu postavi stražara ispred kapije držeći ga u karantinu. Vlajko je u uniformi srpskog oficira došao da poseti oca i kad je video stražara naljutio se i kod komandira izdejstvovao da ga puste u rodnu kuću da vidi oca na samrti.
Po završetku rata Vlajko se vraća na Pravni fakultet u Beogradu i završava studije prava. Oženio se bogatom Beograđankom Milicom koja je završila farmaciju i sa njom dolazi u Smederevsku Palanku gde mu supruga otvara apotekarsku radnju. Po zakonu od pre Drugog svetskog rata apotekari početnici morali su da rade dva puta po pet godina u unutrašnjosti pre nego što dobiju mogućnost da se vrate u prestonicu i tako je apotekarka Milica Jokić ostala dugo u Palanci, i posle tog roka, sve do 1950. godine. Vlajko je Palanci bio advokat Smederevske banke a po porodičnoj tradiciji bio je član Radikalne stranke. U Palanci je brzo stekao ugled što mu nije bilo teško jer je njegov deda Milovan – Mida Hajduk-Veljković, još pre Balkanskih ratova, bio poslanik Jaseničkog sreza. Sve je to uslovilo da godine 1929. i Vlajko Hajduk Veljković, ukazom kralja Aleksandra, bude postavljen za poslanika Jaseničkog sreza.
Od tada Vlajko ponovo često biva u Beogradu dolazeći na skupštinska zasedanja, a posle nekoliko godina vraća se za stalno u prestonicu i između dva svetska rata postaje poznata javna ličnost na jakim položajima u glavnom gradu. Bio je načelnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova i državni savetnik. Po osnivanju Jugoslovenske radikalne zajednice Milana Stojadinovića (JeReZa) postaje ugledni član te političke organizacije koja je na izborima osvojila vlast. I tako godine 1939, pred Drugi svetski rat, Vlajko Hajduk-Veljković iz Dubone biva poslat u Skoplje i postavljen za bana Vardarske banovine.
Interesantno je da je na mestu bana smenio oca jedne Mladenovčanke. Naime, supruga mladenovačkog apotekara Nikole Bodija, Milica, bila je iz veoma ugledne beogradske familije. Njen otac Žika Rafajlović bio je ban Vardarske banovine sve do 1939. godine – i Bodijevi i Rafajlovići su imali svoje porodične kuće u Svetosavskoj ulici). Inače Žika Rafajlović je jedan od pokretača četničke akcije u Južnoj Srbiji (Makedoniji) sve do 1920. godine i da zanimljivost bude još veća osnivač te akcije je još jedan Mladenovčanin: čika Ljuba Davidović, najpopularniji srpski političar posle Nikole Pašića, koji se rodio 1863. u svešteničkoj kući u Vlaškoj. Kao što se zna četnička akcija je imala na kraju rezultat da se Južna Srbija (kasnije Vardarska banovina) 1920. pripoji Srbiji.
Vlajko je 1939. bio na vrhuncu karijere, imao je samo 46 godina a dobio je jedan od najvažnijih položaja u državi koji je danas u rangu predsednika republike. Otišao je u Skoplje sa drugom suprugom, mladom beogradskom udovicom Jelenom, s kojom je bio u braku tek pet-šest meseci i imao je u izgledu lep život uvaženog prvog građanina banovine. Ali sudbina nije tako htela. Iste godine, 6. septembra, na praznik, na rođendan kralja Petra II, postao je žrtva slučajnog ubistva iz sitne osvete (po drugoj verziji bio je žrtva bugaraša). Priču o njegovoj smrti priča nam danas njegov rođeni sinovac Stevan Hajduk Veljković iz Dubone:
„Odmah posle Drugog svetskog rata pošalju me na prinudni rad na neko stovarište na Dunav stanici u Beogradu. Pri prozivci čuje moje prezime direktor tog preduzeća i pozove me da posle smene dođem u njegovu kancelariju. Izjavio mi je skoro s ponosom da je on ubica moga strica. Iz daljeg razgovora s njim doznao sam šta se dogodilo. On je u stvari bio žandar na zaduženju telohranitelja moga strica. Zbog nekog razloga pošalju ga u prevremenu penziju i on reši da ubije sekretara koji ga je u penziju poslao, ali pošto nije našao sekretara ode u restoran gde je Vlajko ručavao sa svojom suprugom i pošto su ga na ulazu poznavali, uspe da priđe Vlajku i iz neposredne blizine usmrti ga sa dva hica iz pištolja. I umesto da kao ubica bude na doživotnoj robiji, on iskoristi rat i priključi se partizanima i posle rata dobije mesto direktora u Beogradu.“
Sahrana Vladimira Hajduk Veljkovića 1939. pored aleje velikana na Novom groblju bila je veoma svečana uz sve državne počasti. Spomenik je bio veliki i raskošan ali nije dugo opstao. Vlajka su posle rata premestili u kraj groblja gde mu je napravila obsek prva supruga Milica, jer je njegov spomenik i parcelu prva supruga prodala u jednoj finansijskoj krizi. I Vlajkov trud oko naseljavanja Kosova je posle II svetskog rata poništen. U njegovoj zaostavštini u Duboni postojala su rešenja za naseljavanje koja je Vlajko kao ban potpisivao srpskim porodicama, jer je Vardarska banovina zahvatala i deo Kosova. Za vreme okupacije te porodice su proterane sa Kosova, a Tito nije dozvolio njihov povratak, tako da se 25.000 Srba nije vratilo u svoje domove na Kosovu.
Dolaskom komunista 1944. ban Vladimir Hajduk Veljković je proglašen narodnim neprijateljem iako je poginuo pre rata. To je omogućilo da veliki deo njegove imovine bude konfiskovan i razdeljen.
Vlajko je otišao u Skoplje sa drugom suprugom Jelenom, koja je imala palatu od pet spratova u Beogradu, preko puta pozorišta u Dositejevoj 3. Sa prvom suprugom nije imao dece a pred drugi brak sklopio je sa Jelenom ugovor o nasleđu imovine u slučaju smrti supružnika. Tako je Jelena posle rata došla u Dubonu da traži zemlju koja joj po zakonu pripada, a u Beogradu joj po drugom zakonu oduzmu palatu. Živela je do kraja života u jednom stanu u Kosovskoj ulici u trećem braku s beogradskim advokatom Vučkovićem.
Bogata i slavna familija Hajduk Veljković iz Dubone posle Drugog svetskog rata je opljačkana i označena kao nepodobna, neki članovi familije su izbegli u inostranstvo i tamo dočekali kraj života a neki od Hajduk Veljkovića su morali da prođu višegodišnju torturu OZN-e i UDB-e.
(Pečat 493, U.M.)
