Antonija Lazića kuća
Na predratnoj adresi Kralja Petra 141, bila je velika kuća bogatog trgovca i bankara Antonija Lazića i njegove supruge Živane. Lazići su velika trgovačka familija iz Vlaške. Najbogatiji među njima Antonije Lazić još davne 1890. iz Vlaške je otišao u Beograd da izuči trgovački zanat. Nakon toga uz pomoć oca otvorio je veliku prodavnicu i banku u Mladenovcu, a njegova trgovina mešovitom robom zajedno sa gvožđarom, imala je uvek po 7- 8 šegrta.
Antonije je poslovao i izvan Mladenovca, držao je i dućan u Rogači preuzevši ga od čuvene trgovkinje Kate Simić. Imao je svoje konje i fijaker na svom imanju na Crkvencu. Bio je vlasnik i jedne kuće preko puta Badžakove klanice (danas K. Petra 63).
Stari Mladenovčani pamte Antonija kako viče nezadovoljnim klijentima svoje banke: „Sve artija pokriva! Sve artija pokriva!“ Kada sa šegrtima nastane neki nesporazum oko računa gazda Antonije bi se hvatao za plajvazić, koji je uvek imao iza uva, i uz prekore: „Mlad lud, mlad lud, ne zna račun, ne zna račun“, brzo obračunavao uvek tačno i naravno uz interes njegove Mladenovačke trgovačko-kreditne banke koja se nalazila na spratu ove zgrade. Banka je osnovana 1908. a glavni knjigovođa je bio Dragomir Minović (otac tetka Jovanke Radosavljević, koja danas živi preko puta Mehane). Antonijeva banka je za vreme okupacije doživela stečaj, kada su mnogi varošani ostali bez svojih para pa su neki od njih pričali da je stečaj bio lažni.
Varoška spadala o starom Antoniju prepričavaju još jednu anegdotu: Jedna od Antonijevih ćerki udala se za problematičnog mladića, pa Antonije da bi smirio zeta otvori mu radnju s tekstilom. Ali radnji nikako da krene, stalno je u gubitku. Navrati jednog dana Antonije u radnju i potraži od zeta poslovnu knjigu kad tamo ima i šta i da se vidi. Zet je u knjigu redom upisivao neobične stavke: „Mica – tri metra cica – j…na – razdužena; Nata – dva metra brokata – j…na – razdužena“, i tako redom. Kad to vide Antonije će ti zetu: „E moj zete ako ti kurva vodi poslovnu knjigu, od tebe neće nikad ništa biti.“
Po priči Lazića, u Antonijevoj kući održan je oktobra 1944. sastanak vojnih komandanata Crvene armije i partizana pred predstojeći napad na Beograd, kada je partizanski general trebao da prekori ruskog vojskovođu zbog neprecizne artiljerijske vatre pri kojoj je stradalo mnogo partizana u prednjoj liniji pri oslobođenju Mladenovca.
U Antonijevoj zgradi do ulaza u dvorište držao je svoju ordinaciju dr Dušan Milojević, a u lokalu do njega neko je vreme Antonijev sinovac Milan Lazić držao tekstilnu radnju gde je prodavao štofove i odeću.
Po sredini Antonijeve kuće bio je prolaz u avliju Lazića kroz koju se prolazilo na gornju ul. Kralja Aleksandra u kojoj je bio bunar, magacin, koš i štala. U dvorištu je Antonije imao stan u kojem su poslednji živeli njegova supruga Živana i sin Petar sa porodicom (sinovi Antonije i Jova) pre nego što su otišli u Beograd. U avliji je bilo više stanova za izdavanje gde su pre i posle rata stanovale porodice: dr Milojevića, Gagića Obućara, fudbalera Fice Prodanovića, Nikole Naumovića, Golubovića…
Antonije Lazić je imao sinove Jovana, Petra i Milana (umro u Beogradu 2002) i dve kćerke Jelisavetu i Radmilu. Jelisavetina ćerka Ljiljana je majka danas poznatog istoričara i političara Milana St. Protića. Najstariji sin Jovan je sa ocem prešao Albaniju. Iz Grčke je bio poslat u London odakle se vratio sa diplomom. Jovan je radio kod oca u banci, nije se ženio i umro je mlad. Zapamćen je kao moderan mladi gospodin koji je često išao na Selters i tamo s gospođicom Simkom Badžak igrao tenis. Drugi sin, Petar Lazić, posle smrti oca (1938) vratio se iz Belgije sa studija i preuzeo radnju. Oženio se i dobio dva sina: Jovana i Antonija. Posle rata radio je na kratko u Mladenovcu i zatim se s porodicom odselio u Beograd i u beogradskoj „Balkaniji“ proveo radni vek i stekao penziju. Milan Lazić je živeo i radio u Beogradu u Arhivu Srbije i nije imao decu. Antonijev unuk, Antonije P. Lazić bio je i fudbaler, nasledio je Skoblara u OFK Beogradu, ali se brzo povredio i prestao da trenira. Povremeno je poslovno navraćao u Mladenovac. On je pričao da su 1969. dobili obaveštenje iz Mladenovca da im je kuća srušena. Obavestili su ih da dođu i pokupe stvari koje su im izbacili iz stana na neko stovarište pored nadvožnjaka. Kada su Lazići došli iz Beograda to da pogledaju, stvari su im bile već razvučene i razvaljene. Nisu ništa poneli s te gomile, samo su uslikali jednu sliku svoje preostale imovine – za „uspomenu“.
