Glišina kafana
Na mestu današnje Pijacete, u centru Mladenovca, stajala je sve do 1961. čuvena Glišina kafana poznata u ovom delu Šumadije i kao mladenovačka Kasina. Ta kuća na uglu ulica Kralja Petra I i Janka Katića najčešće je prikazivana zgrada na starim razglednicama Mladenovca. To je bila lepo ukrašena zgrada na Žitnom trgu (današnji park), koju je izgradio davne 1903. gazda Jova Đorđević, bogati svinjarski trgovac. Na pročelju te velike prizemne zgrade dugo je stajala izvajana svinjska glava kao znak kome bi trebalo zahvaliti za nastanak te velike i lepe kuće, po mnogima najlepše u predratnom Mladenovcu. Trgovac i izvoznik Jovan A. Đorđević živeo je poviše kafane u svojoj kući na uglu, na placu gde je danas Sud. Kafanu je držao Gliša Jovanović, kafedžija, koji je živeo dijagonalno s druge strane Žitnog trga, u kući koju je kasnije kupio daščar Vlajko Lukić (danas Sidžimov kafe). Kafana „Kasina“ srušena je 1961. kada je gradnjom Pjacete započela izgradnja stambenog bloka na današnjem trgu, koja se završila podizanjem solitera Robne kuće 1969. kada su šetači na mladenovačkom korzou dobili zaštitu od kiše duž dugačke kolonade stubova od „Borova“ do Robne kuće.
Graditelj Kasine, gazda Jovan Đorđević, bio je veoma bogat čovek. Tako na primer, beleži se da je godine 1928. Jovan Đorđević iz Mladenovca imao 500 akcija i 10 glasova u banci u Sm. Palanci, a budući da je još 1895. bio je jedan od osnivača Mladenovačke zadruge gde je zajedno s bratom Cvetkom imao 60 akcija (što je bio drugi ulog po veličini, odmah iza porodice Badžak), možemo pretpostaviti koliko je njegovo bogatstvo bilo. Ali, po priči, bio je i velika cicija. Umro je posle oslobođenja 1945, pošto je pod starost doživeo da mu oduzmu svu imovinu. „Jao Jelo“, bogoradio je po ceo dan, „ovi komunisti odneše sve“, da bi na kraju, po čaršijskoj priči, svisnuo od muke. Na tavanu je gazda Jova imao spremljen luksuzni sarkofag koji je povremeno obilazio i nameštao mu svilene jastuke. Kada je posle rata bila njegova sahrana, u opštoj nemaštini, po priči, rođaci su se stideli tog besnog sjajnog kovčega na volovskim kolima, koji se na čelu posmrtne povorke kretao ulicama od crkve do groblja. Gazda Jova se oženio u Mladenovcu davne 1895. Jelenom Banković iz Kusatka. Imao je jednog sina i tri ćerke: sin Bata je umro od tuberkuloze tek što je završio za lekara u Beču, kći Roksanda -Dunda je umrla mlada takođe od pluća, srednja kćer Natalija udala se za Čeha i rodila ćerku Jindri, koju je lečila od tuberkuloze u Mladenovcu, a najmlađa Lepa udala se u Smederevu za čuvenog dr Somborca, koji je poginuo u eksploziji u Smederevu, pa se vratila u Mladenovac i udala za Mišu Šondu (Nikolić), apotekara i dobila sina Jovicu.
Prema priči čika Jove Đorđevića Čabrnjaka, Gliša je bio kafedžija „par ekselans“ kakvog nije bilo ni u Beogradu: „Sve je bilo kod njega čisto, med da ližeš, beli stolnjaci, kelneri u belom, a Gliša s belom salvetom preko ruke pita goste: kako ste zadovoljni, treba li vam još nešto?“
Kafana je imala baštu pozadi u dvorištu i dugačku terasu prema glavnoj ulici, duž koje je Gliša preko leta svako jutro razvlačio na čekrk perde preko cele ulice. Gliši su pomagala dva kelnera, dva lepa momka, uvek na usluzi, koji su kasnije u ratu oba doživela nesrećnu sudbinu. Perica je otišao u četnike i tamo na spavanju opali mu sopstvena puška i unakazi lice, a drugi, Blaža, prvo ode u partizane pa kasnije pređe na drugu stranu u specijalnu policiju (ubio Boru Lazića), a posle rata jedva se spasao bekstvom u Ameriku.
Kod Gliše je mogla ekspresno da se dobije uvek sveža piletina što je on radio opet na jedan domišljat način. Gliša bi nudio gosta namernika da sam izabere u avliji živo pile koje hoće da mu se uredi i klao ga odmah na licu mesta i samo posle pola sata, na veliko iznenađenje gosta, iznosio već pečeno pile. Naravno, to je bilo drugo pile, koje je u rerni uvek bilo spremno za serviranje. Gliša je bio veliki šaljivdžija. Pamti se kako je jednom prilikom nekim Jagodincima (]urani) uredio sobu s krevetima bez dušeka. Rekao je gostima da ima posebnu sobu za Jagodince i kada ih je uveo u sobu, ovi su mogli da vide samo gole krevete s poprečnim letvama kao u kokošinjcu. Naravno, tu je, posle početne zbunjenosti, nastao smeh i zadirkivanja varoških dokoličara. Inače, hotel „Kasina“ imao je deset soba.
U Glišinoj kafani se točilo i Bajlonovo i Vajfert i Jagodinsko crno pivo, koje je bilo veoma jako. Burad sa pivom je hladio u ledari iza svoje kuće, na mestu današnje pijace. Burad sa pivom razvozio je i po drugim kafanama svojim špediterom koji su vukli štajerci iz njegove štale iza kafane. Pivo se u kafani točilo iz „Goldner“ aparata sa četiri slavine koji je imao rashladne cevi. Ako bi gost poželeo nehlađeno pivo Gliša je imao mesingane ampule napunjene vrelom vodom koju je servirao na tacni gostu kako bi ovaj zagrejao svoju kriglu piva po volji. Ako bi gost želeo pivo sa penom naručivao bi od kelnera „otočeno“, a bez pene bilo je „muzir“. Gliši je u kafani pomagao pobratim Miloje, oženjen njegovom sestrom Katom, koji je bio zadužen samo za kafanu a Gliša se bavio i drugim poslovima, trgovao je vinom, rakijom, kožom i dr.
Gliša je imao sina Vasu, studenta medicine, koji se družio s Milanom Badžakom. Bio je obestan i zdrav mladić, koji je znao konjem da uđe u kafanu, a umro je mlad od tuberkuloze. „Bio sam na toj sahrani“, pričao je čika Jova, „svirala je ciganska banda jednu tužnu pesmu.“
Jedan od najznačajnijih događaja u istoriji Mladenovca odigrao se upravo u Glišinoj kafani kada je 4. i 5. aprila 1945. u njoj održano montirano suđenje Janku Badžaku.
– Na suđenju u Kasini najrevnosniji u izvikivanju smrtne presude i pljuvanju bili su upravo oni kojima je Badžak najviše u životu pomogao. Suđenje je trajalo dva dana, a drugi dan je suđeno i Dragi Saviću, predsedniku opštine za vreme okupacije. Kada je Janko izveden iz Žitarkine kuće u pratnji stražara OZN-e, cela ulica od Mehane do Glišine kafane i ceo Žitni trg bili su puni naroda. Među okupljenima bili su organizovani komunistički aktivisti koji su uzvikivali parole tražeći Jankovu smrt, a svi varošani za koje se pretpostavljalo da će pozitivno svedočiti u Jankovu korist bili su zatvoreni noć pre suđenja u „Staru robnu kuću“. Janko i stražari išli su sredinom ulice, koja je bila raščišćena od naroda, a kad su stigli pred kafanu jedva su ušli u salu, koja je bila mala da primi sve koji su želeli da prisustvuju. Janko je stajao ili sedeo na bini, u svom grombi kaputu i ogrtaču i imao je šešir na glavi. Glišina kafana je bila krcata, publika je na svaku tužiočevu optužbu uglas psovala i pljuvala Janka i svedoke koji su govorili u njegovu korist. U jednom momentu Janko se, prepoznavši glas trgovca kome je pomogao da otvori radnju, okrenuo na stolici ka poznatom glasu i rekao: „Zar i ti…“ Više svedoka koji su prisustvovali suđenju čulo je da je Miša Apotekar nepovoljno svedočio protiv Janka. Kada su posle veoma dugog Mišinog iskaza upitali Janka šta ima da kaže, samo je izgovorio: „Neka gosn. apotekaru služi na čast sve što je rekao.“ Pozitivno su svedočili Jozef i Dana Gostenčnik, koji su robijali u zatvoru zbog toga i zbog organizovanja peticije da se Janko pusti, zatim Blagoje Đurčinović, koji je posle suđenja uhapšen, zatim Jagnjilci Leka Jovanović Vunjer, Milosav Popović i Živko Simić Živkić, koji su takođe bili pohapšeni posle suđenja. Niko nije smeo da zastupa Janka, pa je za njegovog advokata došao njegov zet iz Sombora, Dejan Građanski, doktor prava. I Dejan i svedoci, koji su pozitivno svedočili, udarani su motkama, pljuvani i psovani dok su dolazili i odlazili sa suđenja. Advokat Građanski je video Janka samo na suđenju, pre toga nije mogao da pripremi okrivljenog ni za kakvu odbranu. Za vreme procesa rulja organizovana od komunističkih aktivista napolju je skandirala: „Da se strelja, da se strelja, na smrt, na smrt.“
Po povratku sa suđenja Janko je kod Takova zastao i pogledao niz ulicu, prema spomeniku na kome je uklesano ime njegovog oca i dalje prema njegovoj kući i mlinu koji je sagradio njegov deda, osnivač Mladenovca, i otišao pod pratnjom niz ulicu Vojvode Putnika, prema zatvoru u načelstvu, i posle toga niko ga od Mladenovčana više nikada nije video.
Janko Badžak je 5. aprila 1945. osuđen na smrt, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak časnih prava zauvek. Vojni sud nije želeo da sasluša svedočenja o brojnim Jankovim dobročinstvima za vreme okupacije, o kojima u našoj varoši ima i danas mnogo živih svedoka. Jedina njegova „krivica“ je bila što je u Mladenovcu bio najistaknutiji predstavnik vlasti Kraljevine Jugoslavije. Janko Badžak je izveden tajno jedne noći iz podruma načelstva i odveden na nepoznato mesto (po priči u ševar pored Serave) i streljan i zakopan da mu se i danas grob ne zna.
