Branko Ciga Milenković

Glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Prvak beogradske radio i televizijske komedije

Život Cige Milenkovića je čitav jedan roman. Rođen je 1931, od malih nogu starao se sam o sebi, ali nikada nije gubio svoj vedar duh. U Mladenovcu je završio školu, na mladenovačkim ulicama je odrastao i odatle krenuo u svet. „Imao sam konjče Riđu, upregao ga u taljige, pa put pod noge“ seća se danas Ciga tog vremena. I već posle nekoliko godina, kao glumac je obišao čitav svet. Branko Milenković je odigrao 6.719 predstava, igrao u 83 filma, 15 televizijskih serija, 31. godinu snima „Veselo veče“ za Radio Beograd i sam piše tekstove za svoje humorističke uloge. Pisao je za mnoge listove, napisao je knjigu „Estradni umetnici Jugoslavije“ (1994) a priprema još dve knjige. Zamolili smo ga da nam napiše priču o Mladenovcu i sebi. Odmah se prihvatio svoje stare „remington“ pisaće mašine, oživele su uspomene, i ubrzo je kao čarobnjak izvadio priču iz svog legendarnog crnog šešira. Evo je pred nama:

Životno putešestvije Lala Točke

Odakle da počnem? Šta da napišem o Mladenovcu? Šta o sebi, šta o ljudima koje sam poznavao. Šta o komšijama, šta o mojim roditeljima?

Otac Ilija Milenković rođen je u Kovačevcu u siromašnoj kući kovača Miloša Milenkovića, majka mi je takođe iz Kovačevca od Lukića. Otac moje majke bio je takođe kovačevački potkivač i kovač. Moj otac Ilija Milenković, posle povratka sa Solunskog fronta (vratilo se samo njih dvojica iz Kovačevca), poslat je u žandarmerijsku podoficirsku školu u Sremsku Kamenicu. Izašao je kao kaplar a penzionisan je pred Drugi svetski rat kao narednik. Moju majku Savetu Lukić dobio je na kartama od njenog brata, mog pokojnog ujaka Voje Lalova (Lukića). Pošto mu je otac uzeo sve na kartama, predložio je da mu sve vrati ako mu da svoju sestru za ženu. I Voja je pristao. Sve se desilo u prisustvu svedoka koji su gledali kartanje. Otac je postavljen za komandira žandarmerijske stanice u selu Cerovcu usred Šumadije, gde smo rođeni moj stariji brat Tihomir (završio Građevinski fakultet u Beogradu, doktorirao beton, sada je u penziji, bio jedan od najboljih đaka palanačke gimnazije) i ja Branko Ciga Milenković, u Mladenovcu poznatiji kao Lale Točka. Posle službovanja u Cerovcu, kada je meni bilo četiri godine, otac je dobio premeštaj u selo Žabno kod Bjelovara, gde sam završio prvi i drugi razred osnovne škole. Tamo sam se najviše družio sa Vladom, sinom doktora Čapeka, i Zdenkom, sinom Jevrejina Bergla. Vlada i Zdenko su danas milijarderi. Jedan živi u Kanadi, drugi u Americi. Ruku na srce – za vreme sankcija slali su mi pakete i one zelene hartijice.

Okupacija u Mladenovcu

Kad je počeo rat, svi počeše da beže pa i mi pobegosmo iz Hrvatske u Mladenovac. Otac je bio već penzioner, pa gde će nego u rodni kraj, ali majka nije htela da ide u Kovačevac jer je htela da joj se deca školuju, tako da je otac kupio kuću u Mladenovcu u Bregalničkoj ulici broj 10. (danas LJube Čikića kod „Lovca“) od Voje šofera koji je bio prvi mladenovački taksista. Voja je posle napravio kuću poviše Selters banje. Niko u Mladenovcu nije izgovarao pravilno „Selters“, svi su govorili „Seltres banja“. Starijeg brata zovemo Bata, a ja sam bio Lale. Pošto se u Hrvatskoj tačka izgovara kao „točka“, ja sam u školi od prvog dana dobio nadimak Lale Točka. U trećem razredu osnovne škole bila mi je učiteljica, najplemenitija i najlepša žena koju sam ikad u životu video, Bisa Simić, koja je sarađivala sa Kikom pa su je kasnije četnici ubili. U školu smo išli po tri meseca zbog ratnog stanja. Prvo smo išli kod učiteljice Bise u kuću a kasnije u kafanu „Šumadija“, koja se nalazila na mestu gde je danas mladenovačka pošta. Gledali smo vešanje na „Kantaru“ (Nemci obesili jednog čoveka), koji se nalazio na mestu gde je sada park u Mladenovcu. Park je posle rata posadio moj otac Ilija donoseći iz šumaraka jednu po jednu sadnicu, jer su mu bivši komunisti naredili da mora svako jutro da čisti mladenovačke ulice i održava park da bi zaradio platu, pošto mu kao penzionisanom žandaru nisu davali penziju. Kasnije je dobio najmanju penziju koju je ikada primao i jedan državni službenik. Park je bio prelep i gust, a sada je pretvoren u betonske staze. Naše komšije su bile neverovatne. To niko na svetu ne bi sastavio. To je bila lepota od nepismenosti i pronicljivosti. Svi u komšiluku od teta Mice Lapine, teta Rade Rajkove, od Zorke, majke Slobe Makedonca, od majke Srete Đorđevića, od Nicetove i majke Ive Trokule, do moje Savete, sve su bile nepismene. Ali se znao red, i ko je stariji a ko mlađi. Tu su bili Sreta Bugarin, Mile Đoja, Nice, Milan, Iva Trokula, Zoran Budža, Ćićko Bežanac i Šiša Josifović. Josifovići su bili poštena i predivna porodica. Sto puta sam bio u njihovoj kući. Otac visok, crn, malo poguren, svako jutro je ustajao u tri sata, da bi od ranog jutra bila pekara otvorena. Bio je to najslađi hleb na svetu. Onda, ogromna tuga, najstariji sin Stojan, terao je čeze posle oslobođenja preko novog nadvožnjaka, nije još bio zagrađen, sunovratio se preko ivice. Šok. Tuga je obavila ceo Mladenovac, imao je samo sedamnaest godina.

Godina 1941. dolaze Nemci. Uvode policijski čas. Pevaju „Lili Marlen“. Uzeli su sve bolje kuće u gradu. Nemaština. Svako jutro idem u Savićev ili Badžakov mlin. Seljaci melju žito i kukuruz. Pridržavam seljacima džak da izvade meljavu. Daju mi po jednu lopaticu. Nemam džak. Majka mi je dala navlaku od jastuka. Nekad dobijem nešto, nekad ništa. Seljak povadi iz ćoškova onim kvrgavim prstima svako zrno. Bilo mi je tada tek deset godina. Ratno stanje, sirotinja, nemež, zakrpa na zakrpu. A kroz Mladenovac prolaze nemački transportni vozovi. Kloparaju šinama točkovi punih vagona. Voze espap i provijant za njihovu vojsku uglancanih čizama. Zavlačili smo se u vagone i krali, opletene prućem staklene balone i ćumur. To smo posle menjali sa bugarskim vojnicima za cigarete „arda“ i „konjčeto“, a cigarete sa našim seljacima za projino brašno. Trebalo je utoliti glad. Ali živelo se i za vreme okupacije. Sećam se utakmica na igralištu „Vojvode Katića“. Išao sam da gledam Popčeta, sina popa Rusa, bio je predivan momak, ne znam šta je sa njim posle bilo.

Prvi susret sa pozorištem

A jednog dana dolazi u Mladenovac Nedićeva nacionalna služba, u zelenim uniformama da gradi nasip na rečici Lug. Spavali su u Saračevićevim magacinima. Posle desetak dana počinju svake subote da daju priredbu. Prvi put sam u životu video uživo kako se igra na sceni. To je bilo pravo uživanje. Najinteresantniji je bio skeč „Vrabac“, koji su pevali. To mi je bio prvi susret „sa umetnošću“ kojom ću se baviti celog života, ali to tada nisam znao. Znam samo da nijednu priredbu nisam propustio. Onda su jednog dana nestali.

Međutim i dalje je bio rat. Policijski sat. Niko nije smeo napolje. Gde nabaviti hranu?. Imali smo, i danas imamo, vrlo bogate kumove u Cerovcu, tu kod Smed. Palanke, ali se nikad nisu setili da nam bilo šta pošalju, kako bi preživeli. Majka me je zaklela da nikad ne odem kod njih. Ipak sam otišao, ali je to bio neprijatan susret. Majka je prodala šivaću mašinu „Singer“. Bila je devetnaest godina mlađa od oca. Kasnije je upropastila sve što smo imali. I kuću je prodala posle očeve smrti Paji Tutnetu (Pavlović), našem drugu i divnom čoveku, koga smo voleli, ali ne toliko da bi mu jednu od najlepših kuća u tom kraju prodali „bud-zašto“. Nisam ni znao. Često sanjam, sada u ovim godinama tu našu kuću iz detinjstva, mislim da bih je platio koliko traže, nije važno šta je bilo, samo da je povratim.

Otac Ilija Milenković je sahranjen na mladenovačkom groblju. U poslednje vreme često idem na groblje. Vidim Slobu Makedonca kako sedi ispred kapije. Stariji brat mu je bio prvoborac tu u Kosmajskom odredu. Posle oslobođenja je bio velika šarža, tako da je i Sloba bio malo privilegovan. Sve se znalo, u Mladenovcu nema tajni, prosto je nemoguće bilo šta sakriti. Rekla – kazala je mladenovačka specijalnost. Komšije i ostali dobronamerni sugrađani proglasili su našu kuću „ciganskom“. Bila je to velika sramota za mene i brata, jedva smo čekali da pobegnemo iz Mladenovca. Jedina knjiga koju sam mogao da vidim u komšiluku bila je „Sanovnik“. Najučeniji ljudi koje sam znao bili su: pop Rus, Vanđel, dva apotekara i trgovac Đorđević u čijoj se kući govorilo francuski. Sećam se druženja sa Svetom Makedoncem, Duškom Kabadajićem, i mojim kumom, Acom Miloševićem. Baš sam pre neko veče sedeo sa njim „Kod Šarana“, danas kad je on veliki doktor, sve više sam u njegovoj nadležnosti. Zajedno smo išli u palanačku gimnaziju, ali to je posebna priča ta Palanka. Igrao je moj kum Aca fudbal bolje od Mijatovića.

Pikavci, štuke, junkersi, meseršmiti, četnici, partizani, poljska straža, ljotićevci, nedićevci, crne trojke, streljanje, vešanje na Kantaru, Bugari u Sokolani, seljaci, seljaci… Od one četničke „crne trojke“ jedva sam umakao. Neki, onda čuveni Bata Ratko, bio ga glas da je majstor za klanje, sreća moja što ga je mrzelo da siđe sa konja, pucao je na mene, umakao sam kroz kukuruze bežeći „cikcak“. Posle su valjda i njega ucmekali. Nisam nikada video tako zaguljenu vojsku kao te Bugare koje su doveli Nemci. Sve vojske su otišle na Istočni front a Bugare su ostavili u Mladenovcu. Sazidali su bazen na Selters banji odmah ispod česme (sad je zatrpan). Puštali su nas da se kupamo za šaku šljiva i dve jabuke. Juni mesec a oni u zimskim čizmama i kratkim pantalonama. Stanovali su u Sokolani kod nadvožnjaka, pobegli su jedne noći i ostavili sve. I oružje i konje (otuda moje konjče Riđa) i upaljen kazan. Upao sam u Sokolanu i izbacivao sve što sam našao, oružje, ćebad, one zimske čizme, municiju, a narod je to sve skupljao i nosio.

Oslobođenje 1944.

Počelo je oslobođenje, svaki dan je bilo po dve-tri bežanije. Kako ko i kako gde. Uglavnom se bežalo u Banove šumarice, uz potok prema selu Granice. Tu smo u šumi iskopali rov i tu se krili dok ne prođe bombardovanje. Uglavnom su gađali železničku stanicu i topovske šupe na kraju Vardarske ulice. Legnem na leđa u travu i gledam bombardovanje. Mitraljirali su po svemu i svačemu, nikada se nije znalo odakle će doći ruski „pikavci“, kukuruzari smo ih zvali. A mi deca posle skupljamo velike čaure od metaka. Noću obese o padobran koji lagano pada, ogromnu karabitnu lampu, koja osvetli ceo Mladenovac, pa onda ošinu mitraljezima.

Mladenovac je moja prva ljubav. Tu sam proživeo i video sve što je vredelo pamtiti. Najduhovitiji lažovi a u osnovi pravi ljudi. Od čika Lape Mike sam učio kako čovek treba da se smeje. Smeh, to vam je najbolji lek. Nema te pojave kojoj ne možeš da se smeješ. Čika Mika Lapa je bio pronicljiv i duhovit čovek. Pa pijani Đokica željezničar, šta je taj umeo da kaže, pa to ni Borhes, ni Dostojevski ni Nušić nisu ni sanjali. Šta je tetka LJubica, Nicetova majka mogla da izmisli to ni Dante Aligijeri ne bi razmrsio. Šta je moja Saveta mogla da zasere, to ne bi tri pitome vojske mogle da operu. Onda, Voja Lažov, železničar, pokušao sam jednom da pijem sa njima, sa železničarima, taj ko sa njima sedne taj ga je najebo, više mu piće neće pasti na pamet dok je živ, nema tog balona kojeg neće isprazniti, sa rakije posle parčeta proje prelaze na vino, kiselo, seljačko, neobojeno. Elem, Voja ukrao neka drva (dobro, svi smo krali sve što stignemo, rat je bio, bolje mi da uzmemo nego Nemci) i uhvate ga i udare mu dvadesetpet po guzici, jedva se dovukao kući. Mika Lapa ga uči kako da se leči – da uzme lavor i nasecka crnog luka i sedne odozgo. Posle čujemo kako Voja kad god padne kiša trči na livadu i po baricama ladi dupe. Jozef Gostenčnik, kad je negde 1943. pao veliki sneg, nazuo skije, ne znam da li je to neko pre video u Mladenovcu, mi ne možemo nigde da prođemo od dubokog snega a Jozef samo šparta po Mladenovcu. Posle smo pravili drvene sličuge sa jednom ili dve žice. Kod Jozefa je Paja Pavlović, dobar Paja, učio šnajderski zanat, ali dalje od pantalona nije stigao, nikako da napravi sako, uvek mu jedan rukav naboran. Na kraju se vrati očevom voskarskom zanatu. Tu ima posla, svaki dan neko prdekne a sveća mora da se upali.

Debela je i dugačka priča o Mladenovcu. Video sam Nemce kada su odlazili, samo po dva Rusa ih sprovode. Jedan napred sa strojnicom, a drugi pozadi. Novembar mesec, a ja skriven iza spomenika. Ide prva grupa po pedeset u jednoj koloni. Svi goli. Neko našao poneku hartiju pa se pokrio, ali uglavnom goli. Posle pet minuta druga grupa. Na hiljade golih Nemaca. U celom gornjem delu Selters banje, to sam video svojim očima, sahranjeni su sve pola metra jedan do drugog, nemački oficiri. Na svakom grobu krst sa imenom i činom pokojnika.

I tako je došlo oslobođenje. Tek tada nisam znao gde sam. U Mladenovcu samo građanska škola, nema gimnazije. Išli smo u građansku školu prvo u kući preko puta dve kule a posle u Sokolani. Naši na Sremskom frontu, kod Rume, a Rusi stavljaju zastavu na Rajhstag, usred Berlina. Rat završen a naši još ginu. Tihon i Volođa su na kaćušama sve završili. Upoznao sam ih u Mladenovcu. Spavali su u našoj kući nekoliko dana a onda su otišli dalje „na perjod“. Ko zna da li su ostali živi. Oboje su imali po dvadesetak godina. Preko puta fabrike džakova ubrzano se grade dve drvene barake. Dolaze udovice i devojke iz Bosne da rade u fabrici. Šta su one napravile u Mladenovcu to nije za priču. To je bio opšti haos. Sve mlade i bujne ne smeš da pogledaš, a garderoba oskudna, nema se bolje, tek je stiglo oslobođenje. I matorci se mladenovački nakinđurili, ne znam šta da mislim. Onaj kupleraj za vreme okupacije u Soskićevoj kafani je izazivao mnogo manje uzbuđenja.

Školovanje

Ali ja sam otišao u Smed. Palanku. Pošao sam u gimnaziju. Novi ljudi, novo društvo. Fudbalski klub je bio u I ligi. Tek tada sam video braću Krompire na delu. Jedan levo a drugi desno krilo. Pesma od fudbala. Bora Diris igra beka, kakva je to bio sablja od čoveka. Sreo sam ga pre godinu-dve dana tu kod Kalenićeve pijace. Ja ličim na srušenu šupu, a on se bogami još dobro drži.

Godine 1948. posle gimnazije upregnem ja moje konjče Riđu i pravo za Beograd. Partizanski komandanti su ušli u Beograd na belim konjima a ja na mojim taljigama. Na ulazu u Beograd morao sam da pokažem legitimaciju, a za Riđu konjski pasoš. A u Beogradu obnova i izgradnja u punom jeku. Taljige su se dokoturale do Skadarlije u sokače čiča Ilije Stanojevića. Na Skardaliji me je primio domaćin Nastadin i njegova baba, a konjče sam smestio u Vajfertovu pivaru. Upisao sam se na Arhitektonski tehnikum. Pre podne učenje, po podne uzmem mog Riđu i taljige – pa kirijaj Cigo na Trošarini i Tošinom bunaru. Selio sam proletarijat predgrađa, došljake i njihovu sirotinju: astale, čunkove i šporete, ugalj i poneko ćemane. I desi se neka priredba, Rade Marković je vodio program, i pita da li ume neko od nas nešto da izvede. Moji studenti prozovu mene, stalno sam nešto imitirao i izvodio, i tako izađem na binu. Izgleda da je dobro ispalo jer mi posle priđe Bojan Stupica i napisa mi ceduljče da se javim kod njega na Akademiju u Novi Sad. Posle nekoliko dana rešim da promenim fakultet, utrapim mog Riđu Miti Klempi, fijakeristi ispred Narodnog pozorišta i krenem u srpsku Atinu, varoš Novi Sad, u glumačku školu. Bio sam II generacija Akademije zajedno sa Darom Čalenić i drugima. U Beograd sam se vratio kao glumac, a moj Riđa je imao čast da razvozi publiku sa predstava u kojima sam igrao.

Od Mladenovca do Tokija

Bio sam glumac u Kragujevačkom (1954), Subotičkom, Zaječarskom i Šabačkom pozorištu. Iz Šapca godine 1963. dolazim u Jugoslovensko dramsko u Beogradu, gde sam evo danas dočekao penziju. Vojsku sam služio u školi rezervnih podoficira u Zadru. Za vreme studija su bile omladinske radne akcije. Imao sam čast da kao brigadir Novosadske udarne brigade radim na kopanju temelja za buduću fabriku keramike u Mladenovcu. Radovao sam se boravku u Mladenovcu. Otac mi je bio još živ. Svako jutro donosio mi je u svojoj vojničkoj porciji pržena jaja i krajiku hleba. Video je da jedemo skoro svaki drugi dan pasulj i geršlu. Ne znam kako sad posluje „Keramika“. Bile su četiri brigade na akciji, Kragujevačka, Osiječka, Niška i naša Novosadska. Sve studenti prve i treće godine. U devet sati uveče, nije bilo nikoga na ulicama Mladenovca. Sve se to negde zavuklo, svetli poneki prozor, a brzi voz iz Atine samo prošiša kroz Mladenovac. Za nas su bili rezervisani lokalni vozovi. Pet sati taljigaj kroz tunele do Beograda. Sada stignem za pola sata kolima. „Kad sam bio mlađan lovac ja“ i „Jablani se povijaju“ su bile najpopularnije pesme. Kasnije je stiglo sve ostalo pa i neke druge pesme. Dobro, „Ko peva zlo ne misli a ko misli nije mu do pesme“ što reče Milovan Vitezović. Ali nadajmo se da će sve biti bolje i bolje, ako ne daj, Bože, ne bude gore. Uostalom, nije mi ni žao, sve sam video, sve što sam hteo uzeo sam. Nek su deca živa i zdrava i mi sa njima. Možda je najveća tuga ostala kod mladenovačkih devojaka. Nekako brzo su se poudavale. Znam da ni jedna nije htela da me pogleda. Kasnije ja nisam hteo njih, pa smo ostali na „oj devojko nikom ništa“… A bile su lepe i vaspitane na pravi način. Sve se znalo. Ko s kim ide, kad se vraća, kad se izlazi a kad dolazi kući. Od starijih se niko nije mešao ali je sve znao. I ćutao. Poštovan je bio zakon i red. Bilo je i mnogih „prekoračenja“, ali o tome nećemo. Paja Tutne, Ćićko, Sloba Makedonac, Iva Trokula, Raja, Milan, Budža, Duško Kabadajić, Jova Bulja, Blaža Mitrašinović, Sveta, Skuban, Ćima Robijaš (taj je ojadio italijanske transporte), i koliko još dragih prijatelja i pajtaša iz detinjstva i rane mladosti. Sve sam ih voleo isto, tačno onoliko koliko oni mene.

Moja majka je odvela moga starijeg brata u gimnaziju u Palanku pa se otac Ilija bojao da ne odvede i mene. Da bar jedno dete ostane kod kuće, ugovorio je da kod poštovanog Velje Devetakovića učim klonferski zanat, ali sam ja to sa velikim zadovoljstvom prepustio Veljinim sinovima i prošetao se malo do Tokija da učim „Kabuku“, veštinu stajanja u mestu uz pomoć baletskih pirueta. Da sam se vratio, verovatno bi mi to, pomoglo prilikom stavljanja oluka na mladenovačke prizemljuše.

Ja sam u Mladenovcu za vreme okupacije tako izgledao da je Nemce bilo sramota da me ubiju. Valjda su mislili ovaj neće izdržati do jutra. Kiša pomešana sa snegom a ja bos, samo stara Ilijina košulja na meni, visi skoro do zemlje. Samo nekoliko godina kasnije, prošao sam kao gospodin ceo svet. Od Vladivostoka do ostrva Usuri u Kini, od Melburna, Novog Velsa, do Zanzibara, od NJu Delhija do Konstance na Crnom moru. Igrao sam u bečkom Burg-teatru, u Hudožestvenom teatru u Moskvi, Teatru nacija u Parizu, Pikolo teatru u Milanu. I danas još igram – u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (Buba u uhu). Dobio sam brojne nagrade: Oktobarsku, Sedmojulsku, Sterijinog pozorja, Nušićijade, nagradu Udruženja dramskih umetnika Srbije (1960. „Sumnjivo lice“), Zlatnu pulsku arenu za sporednu ulogu (1971. „Opklada“). Iza mene je i dugogodišnja novinarska i spisateljska karijera. Dobio sam nagradu „Radoje Domanović“ za najbolju humoristično-satirističnu priču na anonimnom konkursu „Ježa“ (1978) i počasnu diplomu Skadarlije.

Porodica

Stan nikad nisam dobio. Sâm sam zidao pet kuća, nek se nađe za decu, ne za mene. Dva puta sam se ženio, i to je bila moja najveća glupost. Prva se žena ne ostavlja. Nikad. Dobro. Negde moraš da usereš. Mi Milenkovići obožavamo decu, iz prvog braka sa Nadom Dunđerski imam sina Vladimira (rođ. 1958), radi kao saobraćajni inženjer i CIP-u, a evo i sada u ovim godinama, vodim, čuvam i školujem dve svoje devojčice Minu (1982) i Maru (1990), koje je ostavila njihova majka (krstio ih moj kum Aca). Što se mene tiče drago mi je što sam se oslobodio te osobe. Od pre tri meseca sam u novom stanu na kraju Južnog bulevara.

Koristim ovu jedinstvenu priliku da se ovim putem zahvalim Baji Grčiću iz Mladenovca, divnom čoveku, zanatliji i trgovcu, poštenom i radnom, što je ovih dana, kada je izgorela scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, dojurio kolima u Beograd i predao mi hiljadu maraka. Evo ja mu se ovim putem zahvaljujem, a svim ostalim mojim Mladenovčanima želim sve najbolje.

Branko Ciga Milenković, Lale Točka.

Ciga Milenković, boem, vrsni glumac i maestralni kalamburaš, preminuo je 2005. u svojoj 74 godini od posledica srčanog udara.

(U.M. Pečat, februar 1998)

Filmografija:
Porodično blago (1998) TV serija … muzikant (2000)
Gore-dole (1996) TV serija
Srećni ljudi (1993) TV serija
Sumnjivo lice (1990) (TV) … gazda Spasa
Kako je propao rokenrol (1989)
Medved 007 (1986) (TV)
Majmun u tramvaju (1986) (TV)
Idemo dalje (1982) … Rom violinist
Kraljevski voz (1981)
Vruć vetar … mušterija (dve epizode, 1980)
Sumnjivo lice (1979) (TV) …. gazda Miladin
Povratak otpisanih … seljak (1 epizoda, 1978)
Čardak ni na nebu ni na zemlji (1978) TV serija
Više od igre … kum Gara (6 epizoda, 1977)
Pod istragom (1977) (TV) …. Grk
Povratak otpisanih (1976)
Metak u leđa (1976) (TV)
Pesma (1975) TV serija
Dimitrije Tucović (1 epizoda, 1974)
Protiv Kinga (1974)
Bećarski divani (1973) (TV)
Kamiondžije … Šiptar (1 epizoda, 1973)
Naše priredbe (1973) TV serija
Mirko i Slavko (1973)
Tragovi crne devojke (1972)
Zvezde su oči ratnika (1972) … Marko
Buba u uhu (1972) (TV) … Batišten
Građani sela Luga (1972) TV serija
Diplomci … Zvrkova mušterija (1 epizoda, 1971)
Opklada (1971) Pulska arena
Dan duži od godine (1971) …. Miloje
Bez naziva (1971) (TV)
Rođaci … Aćim (2 epizode, 1970)
Siroma sam al sam besan (1970)
Bube u glavi (1970) … lekar
Ko da ujedini sve Cigane (1970)
Idu dani (1970)
Protekcija (1970) (TV) … praktikant
Rađanje radnog naroda … šuster (1 epizoda, 1969)
Samci 2 (1969) TV serija
Gospodin foka (1969) (TV)
Muzikanti (1969) TV serija … prodavac
Zaseda (1969)
Topčiderska reka (1968) (TV)
Naše priredbe (1968) (mini-TV serija)
Skupljači perja (1967)
Ljubav na plajvaz (1967) (TV)
Zlatna praćka (1967)
Kad budem mrtav i beo (1967) … violinista
Sudanija (1965) (TV)
Inspektor (1965)
Put oko sveta

Drnđin lonac

Moj prapredak, božji čovek Drnđa, živeo je u šumi Kalakači gde je imao sedam kaca meda od divljih pčela. Nije radio ništa, samo je vodio mečku. Od njega sam nasledio recept za specijalitet moje kuće, čorbu zvanu Drnđin lonac, od dvadesetjedne travke. Razne mirođije, đumbiri i šafran su u njoj, a tu su i zeljka, prpuša, lorber i majčina dušica, a glavni začin je beli luk i koren milosnika istrugan trenicom. Najbolje ide uz glogovu rakiju batrgaču.

Pozorište: Buba u uhu, Braća Karamazovi, Sumnjivo lice

Knjige: Estradni umetnici Jugoslavije; Beograd – Ljudi događaji; Beograd – Ljudi i ulice; 1111 Čarlama i ćivija; niz satiričnih tekstova u „Ošišanom ježu“ i „Politici ekspres“