Despot Stefan
Ko je sve Kosmajem hodio i s kosmajskog izvora vodu pio
Despot Stefan
Iako uklještena između Turske i Ugarske Srbija se sačuvala kao država posle boja na Kosovu. Sin kneza Lazara, despot Stefan Lazarević (rođ. 1377) premestio je 1405. prestonicu Srbije iz Kruševca u Beograd. Boraveći često u lovu, zavoleo je KOSMAJ i okolinu, pa je tu podigao ili obnovio manastire TRESIJE, KASTALJAN i PAVLOVAC u kojima je često boravio. U to vreme došao je veći broj kaluđera na Kosmaj s juga despotovine pa su Kosmaj zvali malom “Svetom gorom”. Despot Stefan je sakupio učene ljude oko sebe, bio mecena umetnosti i to pre nego što će to postati moda u Italiji.
U dubrovačkom arhivu čuva se pismo Despota Stefana upućeno knezu dubrovačke opštine datirano 1425. u PAVLOVCU, u kome se daje na znanje da Dubrovčani Vukša Mišetić i braća, zakupci carine, nisu ostali ni u čemu dužni.
U ataru sela MEĐULUŽJE, na potesu Rit, uz ostatke većih objekata, pronađene su kuhinjske posude i ulomci bojene keramike iz vremena Despota Stefana.
Narod kosmajskog kraja vekovima prenosi legende o nastanku imena svojih sela, vezujući ih za poslednje despotovo putovanje kroz naš kraj. Pa tako: zaklon nisu našli jer nema ni kuće – NEMENIKUĆE, despota je uhvatila groznica te se tresao – TRESIJE, trebalo je požuriti jakim korakom – KORAĆICA, nije mogao jahati, već su ga nosili pruženog – PRUŽATOVAC, a nešto kasnije je iznemogao i rekao stoj – STOJNIK.
Despot Stefan se upokojio 1. avgusta 1427. godine kraj ižvora koji se nalazi ispod današnje crkve u CRKVINAMA (Markovcu). Na tom mestu podignut je spomenik (kenotaf) od belog studeničkog mramora tri aršina visok sa starosrpskim natpisom, koji danas stoji pored crkve u Markovcu. Crkva u MARKOVCU, kao zadužbina Stefana Lazarevića, podignuta je u znak pobede nad Brankovićima na mestu “Razbojište” nedaleko od Glavice, gde se i danas iskopavaju strele i mačevi. Stara crkva na Glavici (Crkvinama) podignuta je oko 1400-1410. i kroz vekove doživela je više paljevina, a sadašnja crkva sagrađena je 1884. godine. Obelisk u Crkvinama je najstariji spomenik u našem kraju, a na njemu piše:
“Car slave Isus Hristos NI KA”
“Ja, Despot Stefan, sin svetoga kralja Lazara, i po njegovu prestavljeniju milošću Božjom bih gospodin svima Srbima, Podunavlju i Posavlju i česti Ugarske zemlje i bosanske još i Primorju zetskom. I u bogomdanoj mi vlasti provodih života mojega vreme koliko se blagome Bogu svide godine 38.
I tako dođe mi zapovest opšta od svih cara i Boga. Govoreći poslanik meni anđeo ’idi’. I tako duša moja od uboga razluči se tada na mestu zvanom Glava godine 6935 indiktona 5, sunčanog kruga 19 i mesečeva 19, meseca julija 19, dana.”
na levoj strani:
“Blagoslovi gospodin Despot Stefan dobri gospodin.”
na desnoj strani:
“Predobri i mili i slatki gospodin Despot. I gore tomu tko ga vide ne sem mesta mrtva.”
Na zapadnoj strani:
“Grgur Zupović (Zubović) grešni rab Božji postavi si kamen.”
Na dnu spomenika stoji zapisano:
“Prosti Bože popa Vukšu”
U letopisu crkve u CRKVINAMA piše, da ovaj kamen narod gleda kao svetinju i da su seljaci iz JAGNJILA, dok je crkva u Crkvinama bila porušena, spomenik Stefanov preneli svojoj crkvi, ali kako te godine okupi grad tući ona sela okolo, to ljudi odu te ga vrate na staro mesto. Dalje piše da Vuk kaže da je ovaj kamen nosio i Karađorđe u Topolu. Despotovom spomeniku narod pridaje čudotvorno dejstvo i u novije doba, godine 1934. kamen od belog mermera (visok dva metra) iznesen je iz crkve na današnje mesto ne bi li se prekinula višemesečna suša u selima ispod KOSMAJA. Petsto godina posle svoje smrti, godine 1927. Despot Stefan je proglašen za sveca.
Majka Despota Stefana, kneginja Milica Hrebeljanović je ćerka je kneza Vratka, potomka Nemanjića koji je bio je topličko-polimski kralj, u narodnoj tradiciji poznat kao Jug Bogdan. Kneginja Milica i knez Lazar su uredili svoj dvor po ugledu na dvorove cara Dušana i cara Uroša, sa mnogo tepiha, zavesa, slika, sa porcelanskim posuđem, a po tradiciji nemanjićkih dvorova imali su i dosta bogatu biblioteku. Lazarova i Miličina deca su odrasla i vaspitavala se u lepo izgrađenom i dobro opremljenom dvoru i za njihovo vaspitanje su bili angažovani mnogobrojni domaći i strani učitelji. Pored opšte naobrazbe, Stefan i Vuk su na ovom dvoru stekli i solidno vojno obrazovanje. U dvorskoj ”školi” u Kruševcu razvijani su afiniteti prema raznim vrstama umetnosti, pa i nizanju stihova. Tako se i despot Stefan, Lazarov naslednik, oprobao i napisao ljubavnu pesmu ”Slovo ljubve”, punu nežnih osećanja.
Mladost despota Stefana Lazarevića nije bila laka. Kao dečak je video slom srpske države, poraz i tragičnu očevu smrt. Ubrzo posle toga, kao mladić od 17 godina, morao je da prihvati upravljanje državom i to u veoma teško i izuzetno komplikovano vreme. Taj veliki teret, Stefan možda ne bi izdržao, da se uz njega nije našla majka Milica, plemenita, razborita i energična žena,
Odličan organizator, svestan svoje vladarske dužnosti, plemenitog osećaja, vitez od glave do pete, Stefan bi bio slavan vladalac da je živeo u srećnije vreme. Za nevolju, živeo je u doba propadanja države i zato je i pored ličnih vrlina i sposobnosti, postao tragična ličnost. U početku vladavine, svestan da Srbija ne može opstati ako se ne prikloni Turcima, Stefan im je pomagao u raznim pohodima. O njegovoj hrabrosti u tim bojevima, pričala su se čuda. Bitku kod Nikopolja rešio je u tursku korist, a u bici kod Angore izazvao je divljenje i zadobio poštovanje tatarskog hana Timurlenka. On je iz poštovanja prema Stefanovoj hrabrosti pustio njegovu sestru Oliveru, koja je bila zarobljena, zajedno sa ostalim ženama iz Bajazitovog harema.
Kasnije je Stefan promenio mišljenje, sećajući se vremena, kada je aktivno sarađivao sa Bajazitom i pomagao Turke. Kad je sazreo i ozbiljnije sagledao politiku izmirio se sa najstarijom sestrom Marom, udovicom Vuka Brankovića i sa svojim sestrićem Đurđem, sa kojim je do tada ratovao. Poslednjih 15 godina svoje vladavine bio je staložen i realno je prosuđivao prilike. To je doba kad je despot Stefan stekao ugled i autoritet, ne samo kod svojih podanika, već i u Evropi.
Crkvi je bio odan i pomagao je širokogrudo, kao i njegov otac knez Lazar. Ktitor je manastira Manasije i Koprijana, bio je pobornik pismenosti i umetnosti.
Njegovu smrt 19. jula 1427. godine, ožalili su ne samo Srbi, njegovi podanici, već i Dubrovčani, Kotorani, Venecija i Mađarska.
Despot Đurđe
Despot Đurđe Branković, sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke Kneza Lazara, nasledio je Despota Stefana i imao prestonicu u Nekudimu (Pridvorica kod Smed. Palanke), Kupiniku, Ostrovici i Smederevu gde su preneseni mnogi vredni predmeti nasleđeni od Nemanjića i Lazarevića. Nakon što je izgubio Kruševac i Beograd, za samo dve godine (1428-1430) despot Đurđe je sagradio Smederevsku tvrđavu, veliki grad sa 19 kula na površini od 11 hektara s rovom uokolo, po ugledu na Carigradsku tvrđavu. Smederevski grad je u to vreme bio među najvećima u Evropi. Sagrađen je od kamena s VAROVNICA kod DUBONE. Zidao ga je Đurđeve žene Jerine stariji brat, Đorđe Kantakuzen, arhistratig. Godine 1430. Đurđe i Jerina su išli u tazbinu u Solun gde su tada vladali Mlečani. Tom prilikom je Jerina (Irina) posetila Svetu goru. Ona je druga srpska vladarka koja je bila u Hilandaru, pre nje je to učinila Jelena, žena Cara Dušana.
Despot Đurđe i Jerina imali su sinove Grgura, Lazara (despot 1456-58) i Stefana. Velika carevina i kraljevina srpska iz doba Nemanjića i Despota Stefana i Đurđa oslanjala se na ekonomsko i političko razvijeniju Vizantiju i Dubrovačku republiku.
