DULE MOŠIN

Dule Lukić Mošin, najuspešniji mladenovački fudbaler svih vremena, koji danas živi na Floridi, bio je deset godina prvotimac OFK Beograda kada je ovaj tim imao vrlo važnu ulogu u prvenstvu ex Jugoslavije. Sinoć na terasi kafea «Aleksandra» priča:
Jedne godine protiv Hajduka u Splitu, presekao sam loptu na našoj polovini i dodao Zecu i nastavio da trčim napred, Zec je proturi Petku koji pretrči igrača po desnoj strani, pratio sam ga i stigao na vreme u šesnaest metara i video da dolazi centaršut na prostor oko penala, bacio sam se na loptu glavom, bilo je malo klizavo, padam dole na ruke, klizam potrbuske po travi i pogledam, a lopta ulazi pravo u raklje. Izjednacili smo na 2:2, ali desi se pred kraj incident i sudija prekine utakmicu. Medjutim, posle svega utakmica se registruje nerešeno i nama ostane taj bod. Hajduk je tada imao fenomenalan tim Mužinić, Šurjak, Žungul…
Govorilo se često da mi je Kule Aćimović bio smetnja da udjem u reprezentaciju, ali ne bih rekao da mi je baš on bio glavna smetnja, više krivim selektora. Znam samo da Zvezda nije mogla da nas pobedi, dok sam ja igrao, pet godina (1969-1974), ili smo ih tukli, i kod nas i kod njih, ili je bilo nerešeno, a ja sam igrao levu polutku, a Kule desnu. Skoro na svakoj utakmici sa Zvezdom bio sam strelac, ili bio igrac utakmice… Kule je bio dobar igrač, ali ja ga ne bih svrstao u prvih pet veznih igrača koji su tada igrali u Jugoslaviji. Pa ovde u Mladenovcu kad smo igrali kao omladinci finale Kupa Srbije protiv Zvezde, ja sam baš njemu uzeo loptu, prešao sve ostale i dao gol.
U prvenstvu Jugoslavije bili smo dva puta treći, jednom četvrti, jedne godine smo trebali da budemo drugi, ali u zadnjoj utakmici u Osijeku, gde nam je bilo dovoljno i nerešeno, nismo igrali punom snagom jer smo mislili da Velež ne može nikako da nas stigne zbog gol razlike. Izgubili smo tada ne samo drugo mesto nego i dva miliona dinara premije. Ali najveći uspesi OFK Beograda se računaju u Kupu UEFA, gde smo igrali četiri godine. Eliminisali smo takve ekipe kao što su Panatenaikos, Dukla, Fejenord… Te sezone smo igrali toliko dobro da smo mogli praktično svakoga na svetu da pobedimo, jer pazi Fejenord je prethodne godine sa istim timom bio svetski prvak.
Davali smo mnogo golova, Santrač je bio rekorder Jugoslavije po broju postignutih golova, jedne godine sa 33 gola osvojio je i bronzanu kopačku Evrope. Svi smo igrali za njega, Petko mu je često nabacivao sa krila, Zec je znao vrlo vešto da mu proturi loptu izmedju i grača, Turudija i Stepanović takodje. I ja sam bio veoma uigran sa njim, tačno je znao kada ću mu prebaciti loptu napred, bili smo izuzetno singronizovani i to nam je davalo prednost u odnosu na protivnika. Svi su nas se bojali, jer pazi, naprimer, mi na Karaburmi nismo izgubili jednom u nizu 51 prvenstvenu utakmicu, to je vezano tri godine. Ni od koga.
U Americi sam igrao za tri kluba (San Hoze, Filadelfija, Ročester) ali fudbal je kod njih tada bio tek u povoju. Igrao sam u klubu zajedno par reprezentativca Engleske protiv takvih igrača kao što su: Krojf, Bekenbauer, Kubiljas, Francisko Marinjo… Od naših bili su: Bogićević, Zec, Turudija, Keri, Paunović, Pavlović… Sećam se dobro jednog gola iz tog perioda, golman je istrčao na jednu loptu, medjutim njegov centarhalf je izbaci ispred njega daleko u polje negde oko centra. Ja vidim da je golman istrčao i uhvatim volej. To je tako selo da je izletelo ko iz topa i pravo pod prečku. Sa pedeset metara. Zbog tog gola dobio sam iduće godine povoljan ugovor od Filadelfije. (avg. 2011)