Ljubiša Rakić

AKADEMIK Biohemičar i Neurobiolog, Generalni direktor ICN Jugoslavija, Dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu (1980-1984), Savezni ministar u vladi SR Jugoslavije (1992)

Poznati Kosmajac, akademik Ljubisav Rakić, rođen je 1931. godine u Sarajevu u porodici oca Miodraga, po zanimanju agronoma, koji je bio na službi kao nastavnik srednje poljoprivredne škole u Butmiru kod Sarajeva, majke Vukosave, učiteljice i brata Milana koji je danas lekar u Čikagu (SAD).

Po predanju familija Rakić je došla u Kosmajski kraj iz okoline Užičke Požege još dvadesetih godina XVIII veka, osamdesetak godina pre I srpskog ustanka, a najstariji predak koji se pamti, Jevta, imao je sina Ljubisava po kome je akademik Rakić dobio ime. Čukundeda našeg akademika Ljubisav, imao je petoro dece: Velimira, Milorada, Dimitrija, Mijaila i Tomaniju koji su svi živeli u Nemenikućama i svi su sahranjeni na nemenikućanskom groblju. Rakići su imali 50 hektara zemlje u Nemenikućama i bili su među najbogatijima u selu. Ljubisavljev sin Milorad (Ljubišin deda) bio je zemljoradnik, vešt rukovalac na vršači i učesnik oba svetska rata, a iz Prvog sv. rata izašao je kao invalid, izgubio je oko. Milorad je bio politički aktivan, bio je veliki pristalica radikala Alekse Žujovića sa kojim je bio i pobratim, a na izborima pred Drugi rat pod uticajem dr Milorada Vlajkovića, sreskog lekara iz Sopota, priklonio se levičarskim idejama i Demokratskoj opoziciji i učestvovao u doktorovoj izbornoj kampanji. Za vreme rata aktivno je od početka pomagao partizanima, a godine 1941, predao je Sretenu Žujoviću svoj pištolj, kada je ovaj stigao iz Beograda sa zadatkom da diže ustanak. Prva okupljanja i začetak Kosmajskog odreda po dedinoj priči bila su u dedinom zabranu u Dučini. Te aktivnosti nisu ostale nezapažene i godine 1943, posle jednog konačenja partizana u njegovoj kući u Livadama, nedićevci i žandari su mu zapalili kuću i to će biti jedina kuća koja je zapaljena za vreme rata u selu. Deda se posle toga do kraja rata krio i živeo u kočini koju je malo uredio i okrečio, a baba je prešla i živela kod Jeremije Miloševića. Posle rata deda je polako obnovio svoju kuću. Ta kuća i okućnica u Livadama između Dučine i Nemenikuća, prodata je, kada je deda umro (kupila poznata beogradska glumica Olga Ivanović – Nikolajevićka).

Ljubiša Rakić je prva tri razreda osnovne škole završio u Sarajevu, a kada je 1941. počeo rat i kada se cela familija seli kod dede na selo, Ljubiša pohađa četvrti razred u Nemenikućama kod učitelja Tike Jovanovića. Godine 1942. porodica se vraća u Beograd u Malešku ulicu u okolini stadiona Partizana (pre rata BSK), gde se Ljubiša upisuje u nižu gimnaziju Kralja Aleksandra. Višu IV mušku gimnaziju u ulici Generala Ždanova, završio je 1949. godine. Najdraži predmeti su mu bili književnost i biologija. Budući da je kao đak stekao humanističku orijentaciju i svest da treba pomagati ljudima, po završetku gimnazije upisuje Medicinski fakultet u Beogradu.

Bio je najbolji student svoje generacije. Za sve vreme školovanja i studija dolazio je stalno u svoje selo Nemenikuće, a i kasnije, sve dok su mu roditelji bili živi. Prvo zaposlenje dobio je na Fiziološkom institutu Medicinskog fakulteta gde će provesti gotovo ceo radni vek, prošavši put od asistenta do redovnog profesora. Godine 1956. oženio se Zorankom i dobio sina Miodraga koji je danas neurohirurg i docent Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Ljubiša Rakić je specijalizirao neurofiziologiju i biohemiju. Postao je asistent na katedri za fiziologiju i biohemiju Medicinskog fakulteta u Beogradu. Izabran je za docenta u januaru 1961. Redovni profesor je od 1969. godine. Od 1971. godine je profesor neurobiologije na Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu. Bio je dekan Medicinskog fakulteta u periodu od 1980. do 1984. godine. Direktor je za naučna istraživanja Kliničkog centra Srbije. Član SANU je od 1972. godine. Dobitnik je Sedmojulske nagrade 1968. i AVNOJ-eve nagrade 1977. godine. Objavio je preko 400 naučnih radova iz oblasti biologije i centralnog nervnog sistema. Njegova istraživanja obuhvataju biohemijsku organizaciju centralnog nervnog sistema, regulacione mehanizme razdraženja i inhibicije u centralnom nervnom sistemu, centralni nervni sistem i rak i genska terapija tumora i dr.

Ministar postaje slučajno. Milan Panić ga je pozvao u vladu zbog njegovih međunarodnih naučnih veza. U saveznoj vladi bio je predsednik komiteta zaduženog za spoljnu politiku. Posle pada savezne vlade, na poziv Milana Panića, dolazi na čelo farmaceutskog giganta ICN Jugoslavija.

Prof. Ljubiša Rakić, neurobiolog svetskog renomea, član je SANU, Ruske akademije nauka, Crnogorske akademije nauka, Akademije nauka BiH, Njujorške akademije nauka, Kraljevskog društva za medicinu u Londonu i drugih strukovnih udruženja i organizacija. Učestvovao je i u radu Nobelovog komiteta predlagača u Stokholmu, bio je i počasni gost na proslavi 100 godina Nobelove nagrade u SAD. Nobelovac Hju Davson bio mu je učitelj i s njim je intenzivno sarađivao desetak godina. Svoju poslednju knjigu danas pokojni Davson posvetio je profesoru Rakiću koji i danas sarađuje sa još jednim nobelovcem i prijateljem – Rodžerom Gilmanom, profesorom Univerziteta u San Diegu. I dan-danas se bavi istraživanjima: odnosom funkcije nervnog sistema i raka, a takođe i izučavanjima problema genske terapije, tj. genskog lečenja oboljenja, posebno malignih oboljenja.

Šezdesetih godina na inicijativu prof. Ljubiše Rakića nastalo je Odeljenje za neurobiologiju i imunologiju u okviru Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ u kojem je ovih dana uz njegovu pomoć otvorena i Laboratorija za praćenje ponašanja životinja. Tom prilikom upriličena je prigodna proslava posvećena njegovom životnom opusu, koju je nadahnutim govorom otvorio akademik Dušan Kanazir, ministar za nauku i kulturu u Vladi Srbije. U tom govoru ak. Kanazir je između ostalog rekao:

Velika je zasluga akademika Ljubiše Rakića i njegovih saradnika za razvoj neurobiologije i molekularne biologije u našoj zemlji. Akademik prof. dr Ljubiša Rakić objavio je više od 500 naučnih radova, sam ili sa svojim saradnicima i to u najpoznatijim svetskim časopisima. Bio je gostujući profesor na brojnim inostranim univerzitetima, a aktivno je učestvovao u osnivanju i obnavljanju svih medicinskih fakulteta u našoj zemlji. LJ. Rakić je ostvario brojne kontakte i veze sa svetskom naukom, stvorio je školu biohemije, beogradsku i jugoslovensku, organizovao je brojne internacionalne naučne skupove u zemlji i van nje, oragnizovao je i udario temelj našoj neurobiologiji kako na Biološkom institutu tako i na Medicinskom fakultetu i ICN-u, i pri svemu tome formirao plejade mladih stručnjaka koji ga hvale i obožavaju. U fokusu interesovanja akademika Ljubiše Rakića bili su i ostali osnovni procesi mozga i centralnog nervnog sistema koje je izučavao sa više aspekata, počev od neurofizioloških, biohemijskih, imunoloških i evolucionih. Njegovi radovi bi se mogli svrstati u nekoliko grupa: regulacioni i inhibicioni mehanizmi u centralnom nervnom sistemu; biohemijska oraganizacija centralnog nervnog sistema; biohemija deprivacije paradoksalnog spavanja, istraživanja u oblasti neurologije, evoluciona fiziologija i biohemija mozga, a u najnovije vreme i mehanizmi transdukcije signala i aktivacije i regulacije gena u ćelijama mozga, odnosno molekularna neurobiologija. Jednom rečju akademik Ljubiša Rakić stvorio je najsavremeniju školu neurobiologije u našoj zemlji koja omogućava našoj naučnoj misli da ravnopravno prati svetske tokove.

Prof. dr Ljubiša Rakić je danas sigurno jedan od nekoliko menadžera u Jugoslaviji koji našoj zemlji donose najveći prihod i samim tim spada u nekoliko najzaposlenijih ljudi u zemlji. Ugovaranje ovog intervjua trajalo je nekoliko meseci, jer je profesor stalno na putu duž svih svetskih meridijana, a kada je u zemlji toliko su mu ispunjeni termini da je veliki problem pronaći slobodan trenutak. Ipak odvojio je vreme za svoje zemljake, čitaoce „Pečata“, da kaže nešto o sebi i poslu kojim se sada bavi. Sedimo u njegovoj kancelariji u upravnoj zgradi ICN-a u Zemun Polju, i pitamo ga o uspesima ICN-a.

Od kada ste u ICN-u, i kako napreduje kompanija? Od godine 1993. sam na mestu izvršnog potpredsednika zadužen za naučna istraživanja, a od 1996. sam i generalni direktor „ICN Jugoslavije“ jedne od filijala internacionalne kompanije ICN Pharmaceuticals, California, USA. Kada je u maju 1991. „Galenika“, zahvaljujući izvršnom predsedniku ICN Milanu Paniću, postala ICN Jugoslavija, ICN Pharmaceuticals je poslovnu godinu zaključio prodajom od 364 miliona dolara (prethodne 1990. prodaja je bila 141 milion $). Minulu 1997. multinacionalna faramaceutska kompanija ICN iz Kalifornije, zaključila je rekordima u svim oblastima poslovanja. Godišnja prodaja od 752 miliona dolara za 1997. dostigla je istorijski maksimum, do nedavno gotovo nezamisliv (neto profit kompanije za 1997. iznosi 114 milion $). Dakle u poslednjih sedam godina prodaja je uvećana sedam puta. Za godinu 1998. ICN planira dalju ekspanziju i prodaju od rekordnih milijardu dolara. ICN Jugoslavija je radom u tri smene, subotama i nedeljama ostvarila vrednost prošlogodišnje produkcije od 207,5 milona dolara što predstavlja 23 procenta od ukupne prodaje ICN-a. ICN Yugoslavia je jedina jugoslovenska firma koja kotira na Njujorškoj berzi. ICN ima 31. fabriku u čitavom svetu od Kine do Kanade. Nedavno je otvorena i fabrika Crnoj Gori. Sedište firme je Kosta Mesi u Kaliforniji.

U prinosu po deonici za period od jedne do pet godina ICN je dospeo u 1997. na pobedničko postolje u takmičenju sa svim ostalim američkim farmaceutskim kompanijama, po oceni finansijskih eksperata uglednog američkog lista „The Wall Street Journal“. U istom broju na listi „Najbolje američke kompanije“, „Vol Strit“ je rangirao ICN na petnaesto mesto među odabranih hiljadu kompanija svih profila iz SAD. Tako je ICN po spomenutim kriterijumima nadmašio mnoge američke privredne gigante, svrstavši se u sam svetski vrh.

Povodom tog uspeha Milan Panić je na proslavi u Hajat-u dao agenciji Rojters sledeću izjavu: „We have reached the top, a dream come true, and we will do your best to stey there“ (Dostigli smo vrh, san je postao stvarnost, uradićemo sve da ostanemo u vrhu). Da, baš tako. Imali smo razloga za slavlje. Sledeće što je potrebno naglasiti je da ICN nastavlja pripreme za lansiranje sopstvenog leka „Virazol“, kapsula koje se u kombinaciji sa alfa-interferonom, kompanije „Šering-Plau“, primenjuju u terapiji hepatitisa Ce. ICN zadržava prava komarketinga za „Virazol“ u Evropskoj uniji, najvećem svetskom tržištu za hepatitis Ce, kao i pravo njegove prodaje.

Takvi rezultati sigurno su potpomogli dalji rast kompanije. Kako se to odrazilo na standard radnika? Da, ICN Jugoslavija do kraja godine treba da završi novu fabriku cefalosporina i izgradnju dela Instituta za istraživanje i razvoj. U fabriku stalno stiže nova oprema i mašine. Do kraja 2000-te godine biće završena fabrika nebetalaktamskih proizvoda. Trenutno je u ICN Jugoslavija zaposleno 3.443 radnika. Milan Panić i ICN Jugoslavija veoma mnogo polažu na socijalni status svojih radnika, tako da nije bilo otpuštanja radnika, iako je zatečen prevelik broj. Godine 1991. ulaskom u ICN korporaciju svaki radnik (njih 5.000 uključujući i radnike „Galenike Holding“) je dobio po 272 akcije ICN-a. Danas posle „splitovanja“ svaki radnik ima, ukoliko ih nije prodavao, po 408 deonica po trenutnoj vrednosti od po 47,75 $ što sada iznosi oko 20.000 $, koje svaki radnik može da proda i naplati preko brokerske kuće koja stalno navraća u kompaniju. Osim toga radnicima se isplaćuju dividende svakog meseca preko Komercijalne banke. U vreme sankcija svaki radnik je dobijao pored plate i 100$ pomoći a danas istu sumu dobija svaki penzioner ICN-a.

Koliki je udeo ICN-a na tržištu lekova u Jugoslaviji? ICN Yugoslavia isporučuje SR Jugoslaviji, preko Fonda za zdravstvo, 50-60% potrebnih lekova. I pored toga što joj država duguje u ovom trenutku 200.000 $, ICN i dalje nastavlja sa redovnom isporukom lekova stanovništvu.

Koliko danas održavate vezu sa Kosmajskim krajem? Poslednjih desetak godina, zbog prezauzetosti, retko obilazim porodičnu kuću na Tresijama, koju su sagradili moji roditelji na porodičnom imanju. Brat i ja imamo oko 4-5 hektara zemlje koju dajemo da se obrađuje, gde ne ubiramo nikakav prihod, a redovno plaćamo porez. Nikada ne bih prodao tu kuću iz pijeteta i tradicije, jer su tu naši koreni. Čak, brat planira da se po odlasku u penziju tu vrati i već ove godine planiramo da obnovimo kuću, tako da nam tu bude ponovo porodično stecište. Inače moji zemljaci sa Kosmaja svih ovih godina, posebno dok sam radio na Kliničkom centru, često su dolazili kod mene i bez najave i ja sam im pomagao oko lečenja i smeštaja u bolnici. Imam brata od tetke u Ropočevi, odmah iza Doma zdravlja (Žika Aleksendrić) a njegova sestra, moja sestra od tetke, Danica živi u Beogradu. Rakićima dve najbliže familije u Nemenikućama su bili Žujovići i Miloševići. To su istovremeno tri najjače i najuticajnije stare familije u Nemenikućama. Čeda Milošević, predsednik Republičkog privrednog suda, zadnji je od Miloševića sa kojim smo se mi družili, umro je pre par godina. Bili smo dobri i sa delom Sarića, moj bliski prijatelj je Miloje Sarić, i ja sam bio jedan od onih koji su ga podržali kad je izabran za akademika. On je bio prijatelj i mog oca, a danas smo i mi u prisnim odnosima.

Da li ste dolazili u Mladenovac? Kako da ne, stotinu puta. Moja baba Darinka (Miloradova majka) je iz Sela Mladenovca. Deda mi je pričao da se seća kako je izgrađena pruga i mladenovačka mehana pored nje. Dotle je za Sopot, koji je i u vreme Prvog ustanka bio varošica, mladenovački kraj bio daleka periferija. U novije vreme pomagao sam dr Tomi Mališiću kada se osnivao rehabilitacioni centar.

Akademik prof. dr Ljubiša Rakić danas živi na velikom prostoru između Beograda, Njujorka, Moskve.., putujući svuda po svetu gde posluje ICN. Kada se vrati kući u Beograd, retke trenutke odmora provodi u svom domu, u kraju oko stadiona JNA, u kome je i odrastao, gde živi sa suprugom Veselinkom koja je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu i član SANU. Na penziju i ne pomišlja. Poželimo našem profesoru svaku sreću u daljem životu i radu. (Pečat, U.M. jun 1998).

(Ljubiša Rakić je šef Katedre biohemije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, skoro pola veka je član Sanu, a od 2000. je član Predsedništva SANU, a bio je protivkandidat na poslednjim izborima za novog predsednika ove institucije. Supruga Veselinka Šušić Rakić preminula mu je 2018. godine)

Rakić o svetskom poretku Stvaranje harmonije jedno je od važnih pitanja dobrog i skladnog funkcionalnog društva. To podrazumeva prvo stvaranje harmonije sa samim sobom, zatim harmoniju u užoj zajednici, porodici i familiji, harmoniju u nacionalnim okvirima i najzad svetsku harmoniju. Upravo u tom kontekstu ja sam jedan od onih koji ne gledaju negativno na novi svetski poredak. To je jedan od načina ostvarivanja te harmonije. I to ne nasiljem, da se uništi individualnost pojedinca ili naroda i nacionalnih zajednica. Osnovna filozofija novog svetskog poretka je da obezbedi ljudska prava identična za sve narode sveta, da stvori ekonomsku saradnju koja treba da onemogući stvaranje pukotine između bogatih i siromašnih, i najzad rešavanje konflikta sporazumima je još jedna bitna odrednica novog svetskog poretka. Iz te perspektive novi svetski poredak ne mora da znači nasilje već podrazumeva optimalizaciju novih odnosa u novim svetskim okvirima za dobrobit čovečanstva saglasno razvoju nauke i tehnike i dostignutog stepena opšteg ekonomskog, društvenog, sociološkog i psihološkog razvoja društva. – Na poziv Volfganga Petriča ja sam bio na sastanku opozicije u Savetu Evrope nekoliko dana pred Rambujea. Veliki broj prisutnih opozicionih lidera tada je raspravljalo imaginarne stvari ne želeći da se izjasni. Ja sam se tada vrlo decidirano izjasnio za podršku Rambujeu. Da smo podržali taj plan naša vojska i policija danas bi bila na Kosovu i 250.000 Srba ne bi napustila Kosovo. Ne bi bilo bombardovanja. Neprihvatanje Rambujea je zločinački potez režima Slobodana Miloševića prema sopstvenom narodu. (Danas, 1.6.2002)

Kako napreduje biološka nauka u svetu?   Biološke nauke biće svetski trend u 21. veku koji će, uveren sam, biti vek biološke revolucije. U centar pažnje istraživanja stavlja se čovek, njegove bolesti, odnosno patnje kao što su karcinom, kardiovaskularne bolesti, starenje. Ali, u fokusu nauke biće ne samo lecenje bolesti i produžetak ljudskog veka već i poboljsanje uslova življenja. Kad kažemo biološke nauke ne mislim striktno na biološke nauke jer je tokom poslednjih nekoliko decenija njihov razvoj vezan za razvoj čitavog niza drugih nauka, u prvom redu tehnologije, hemije, fizike. Sa druge strane, postavlja se pitanje gde je u 21. veku mesto društvenih nauka. One, kao i umetnost, treba da stvore humanu klimu koja će omogućiti kvalitetniji i celishodniji život čoveka.

SANU Ukupan broj članova SANU je 140 od kojih se oko 120 pojavljuje na sednicama. Prosečna starosna dobi akademika iznosi 72 godine. Između dva izbora za predsednika akademije (svake četiri godine) primi se u proseku deset novih akademika, a umre oko 24.

Šta je danas sa Panićevom firmom ICN? Panić je odlučio da se povuče kao izvršni direktor i predsednik ICN-a u junu 2002. godine. Tokom svoje karijere predsedavajućeg, izvršnog direktora i predsednika, Panić je vodio ICN do godišnje prodaje u 90 zemalja koja je premašila 672 miliona američkih dolara, sa preko 600 lekova u svom portfelju do njegove poslednje 2001. godine. Nakon Panićevog odlaska, ICN Pharmaceuticals je promenio ime u Valeant Pharmaceuticals International, Inc. U julu 2018. godine naziv ove multinacionalne kompanije promenjen je u Bausch Health Companies Inc., sa sedištem u Quebec, Canada. U portofiliu kompanije piše da je osnovao Milan Panić 1959. godine i vodio je do 2001. godine. Firma danas ima 21.000 zaposlenih. Pitamo se, da li bi Galenika, koja je danas dovedena do prosjačkog štapa, bila najjača kompanija u Srbiji, da su se SPS političari dogovorili sa Milanom Panićem.