Vlastimir Damnjanović

Predsednik opštine Mladenovac (1978-1982)

Vlasta Damnjanović je rođen 1938. godine u Kovačevcu u službeničkoj porodici oca Božidara i majke Nadežde. Vlastin otac Božidar – Boža Damnjanović (po kome je najnaseljenija mladenovačka ulica dugo nosila ime), bio je jedinac roditelja Zorke i Milutina. Boža je u detinjstvu pokazivao izuzetnu naklonost prema knjizi, a na njegovo formiranje imao je presudan uticaj njegov učitelj Boško Milutinović, predratni komunista. Posle završene osnovne škole u Kovačevcu, vanredno je učio gimnaziju kod Brkića u Mladenovcu, polažući u palanačkoj gimnaziji po dva razreda za godinu dana. Boža se zaposlio u opštinskom sudu u Mladenovcu, a u jesen 1941. godine, postaje član Komunističke partije, da bi sredinom 1943. postao i sekretar Sreskog povereništva partije. Godine 1943. sa još petoricom drugova Boža je poginuo od četnika između Kovačevca i Velike Krsne. Vlastina baba Zorka i deda Milutin, koji je pre rata pripadao Demokratskoj stranci, bili su zatočenici zloglasnog logora na Banjici. Pet dana pre Božine pogibije 17. 10. 1943, u selu Čumić na brdu „Svetinja“, Vlastin deda Milutin biva obešen sa još dvanaest talaca Banjičkog logora, u odmazdu za poginule Nemce. I Vlastin pradeda Čedomir za vreme I sv. rata umro je na ostrvu Vido i sahranjen je u „Plavoj grobnici“, tako da su u dva svetska rata u porodici Damnjanović svi odrasli muški članovi stradali. Vlastina majka Nadežda ostavši sama sa dvoje dece, Vlastom i mlađim Radoslavom, skrivala se do kraja rata. U prvi razred osnovne škole Vlasta je pošao u jesen 1944. sa šest godina. Osnovnu školu završio je u rodnom selu Kovačevcu a nižu gimnaziju u Mladenovcu pešačeći deset kilometara dnevno do varoši. Od drugova iz tog doba seća se Dragovana Janićijevića, Mila Arambašića, Radosava Milinkovića i dr.

Iste godine na nagovor ujaka iz Beograda, upisao je Srednju tehničku školu „Petar Drapšin“, elektrotehnički odsek, u Beogradu (na Dorćolu), koju je završio kao poslednja generacija (1956). Te godine se zapošljava kao tehničar u Tekstilnom kombinatu „Crvena zvezda“. Sa grupom vršnjaka 1956. pokreće kovačevački fudbalski klub „Mladost“ u kome će naredne 3-4 godine biti centarfor (kapiten je bio Milovan Tanasijević). Klub je brzo napredovao i mladi fudbaleri putuju i u veća mesta (Palanku, Natalince, Topolu, Bogatić) gde igraju sa jačim gradskim klubovima. Iz Tekstilnog kombinata odlazi u Školu učenika u privredi i kao nastavnik za elektrotehničke predmete radi do 1961, do odlaska na odsluženje vojnog roka. U školi rezervnih oficira u Ljubljani bio je do jeseni 1962. godine.

Od 1962. do početka 1974. radio je u Fabrici transformatora „Minel“ u Mladenovcu. Za jedanaest godina u tom preduzeću, prolazi put od konstruktora, šefa tehničke pripreme, šefa proizvodnje do direktora fabrike. U Minelu je tada bio direktor Jovo Bokun (1973. odlazi u Irak) a tu su bili i inženjeri Ratko Isidorović, Jelena Lazarević, Ljubiša Miloradović, Žika Milovanović, Dragan Jovanović i dr., a Šamu Lajoš je bio u ispitnoj stanici. Taj period Minela najviše karakteriše uvođenje hladno-valjanog trafo-lima hipersil s kojim je transformator postao lakši i kvalitetniji.

U periodu od 1969. do 1974. godine bio je POSLANIK PRIVREDNOG VEĆA SKUPŠTINE JUGOSLAVIJE za Smederevo, Mladenovac i Palanku. Član Saveza komunista postao je u februaru 1960. godine. Već 1964. izabran je za Organizacionog sekretara opštinskog komiteta u Mladenovcu čiji je sekretar bio Dragoslav Cvetković. Radio je na ovoj funkciji volonterski obavljajući i dalje odgovorni posao u fabrici. U to vreme bio je i izabran za člana Sreskog komiteta Saveza komunista u Smederevu i bio delegat mladenovačkih komunista na ¤III Kongresu SK Jugoslavije. Vanredno uz rad završio je 1970. Višu školu za organizaciju rada u Novom Sadu. Januara 1974. godine izabran je na najveću političku funkciju: SEKRETAR OPŠTINSKOG KOMITETA SAVEZA KOMUNISTA opštine Mladenovac. Ova funkcija se nije mogla obavljati volonterski, pa prelazi iz Minela na profesionalni politički rad, u prostorije komiteta u Radničkom univerzitetu.

Od tada je prošlo dve i po decenije. Danas sedimo u Vlastinoj kancelariji u preduzeću Beogradelektro, u Knez Mihajlovoj 9, i pitamo ga o proteklim godinama u kojima je uticao na društvena i ekonomska zbivanja u našem gradu.

Kako se dogodilo da budete izabrani na funkciju sekretara komiteta? Te 1974. godine u Mladenovcu je formirana jedna od najmlađih opštinskih „garnitura“ u opštinama Srbije. Predsednik Skupštine opštine Radivoje Jovanović imao je 35 godina, Predsednik OKSSRN Slobodan Pavlović, 31 godinu, Predsednik OVSS Radenko Puzović, 41 godinu, Predsednik Saveza soc. omladine Miroljub Paunović, 26 godina, pa i Predsednik Saveza boraca Milosav Gajić imao je samo 45 godina. Ja sam tada, kao sekretar OKSK, imao 36 godina. To su godine kad je izvršena smena generacije pa smo i zbog toga tih godina imali neke probleme i nesporazume koji su iz toga proizilazili. Zanimljivo je da sam u periodu kada sam obavaljao tu funkciju imao nameru da se vratim u privredu. Naime, bio sam na razgovorima u Beogradu u mom sadašnjem preduzeću, koje se tada zvalo „Radioelektro“, radi izbora na mesto generalnog direktora tog preduzeća. Oni su me bili već praktično primili, ali u konsultaciji sa najvišim rukovodiocima nisam dobio „zeleno svetlo“. I tako sam postao profesionalni političar, iako sam stalno težio da ostanem u struci. – Od 1974. do 1978. godine bio sam delegat u Gradskoj konferenciji SK Beograda. Bio sam i delegat na X kongresu Saveza komunista Jugoslavije (1974). U komitetu sam ostao do 1978, a u tom periodu, godine 1975, imali smo jednu posetu predsednika Tita, kada je za Novu godinu svratio u restoran „Petar Drapšin“. Iste godine imali smo i posetu Edvarda Kardelja Jagnjilu, koji je želeo da vidi kako radi jedna zemljoradnička zadruga u Šumadijskom selu. U to vreme Draža Marković je bio Predsednik Predsedništva Srbije.

Kada dolazi izbor za predsednika opštine? 21. aprila 1978. godine, na svoj 40-ti rođendan izabran sam za Predsednika Opštine Mladenovac, i na toj dužnosti zamenio Radivoja Jovanovića. Za potpredsednika opštine je izabran Miroslav Nikolić, za Predsednika Izvršnog Saveta Predrag Banković, a za Sekretara Skupštine Trajko Maksimović. Za Predsednika Veća udruženog rada tada je izabran Radomir Dobrić, za Predsednika Veća mesnih zajednica Branko Korać a za Predsednika Društveno političkog veća Nadežda Davidović. Iste godine izabran sam i za delegata Skupštine Grada Beograda. Postao sam Predsednik jedne srpske opštine sa dosta pozitivnih karakteristika. Spomenuću samo neke:

– po veličini i svojih 338 km2, Mladenovac spada u opštine srednje veličine – broj stanovnika od oko 53.000 takođe je svrstava u red srednjih opština – skladan odnos obradivog zemljišta 83% u odnosu na ukupne površine – nešto ispod 50% stanovništva živi u gradu a ostalo na selu – grad Mladenovac, kao administrativni i privredni centar, geografski je skoro u težištu opštine – sva seoska naselja predstavljaju neke celine i povezana su sa centrom opštine asfaltnim putevima sa razvijenim saobraćajem – opština se nalazi na glavnoj železničkoj magistrali Beograd-Niš-Skoplje-Sofija – povezana je sa autoputem i centrima okolnih opština modernim saobraćajnicama – od 1970. godine nalazi se u sastavu Grada Beograda. Pored toga, Mladenovac je imao i brzi posleratni razvoj, tako da je sve to predstavljalo dobru bazu za dalju nadgradnju.

Ali moramo istaći i da su, posle stvaranja prvih jugoslovenskih kapaciteta u programima „Keramike“, „Jugoazbesta“ i „Petra Drapšina“, kao najvećih fabrika, nastale godine samozadovoljstva, nekontinuiranog ulaganja, zastarevanja tehnologije, što je imalo za posledicu pojavu gubitaka. Zbog svega toga, te dve decenije (1970-1990) su u znaku velikih napora svih fabrika u osvajanju novih tehnologija na postojećim programima koji su bili tržišno verifikovani. Svaki naš skup, bilo Savez komunista, bilo organa vlasti, bio je posvećen novim ulaganjima ili modernizaciji tehnoloških procesa.

Mladenovac je imao veliki zamah posle rata, ali su kasnije neke opštine pokazale da može i bolje, na primer Gornji Milanovac? Da, mislim da je presudan bio njihov bolji odnos prema domaćim kadrovima. I mi smo u opštini imali Fond za stipendiranje studenata, ali smo nedovoljno uradili da ih po završetku studija i zadržimo. Mladenovac je zbog blizine Beograda bio interesantan za dolazak ali i mnogima odskočna daska za prelazak u glavni grad. Mislim da su se Milanovčani bolje organizovali kako unutar opštine tako i prema centrima odlučivanja. Isto smo i mi činili, možda sa nešto manje uspeha.

Šta je u Mladenovcu sve postignuto u vreme vašeg mandata? U ovom četvorogodišnjem periodu stvoren je niz novih materijalnih dobara. Nabrajaćemo redom. PRIVREDA: U industriji koja ostvaruje 2/3 društvenog proizvoda opštine došlo je do sledećih ulaganja:

PETAR DRAPŠIN: ulaganja u uska grla u livnici lakih legura, nova „karusel“ linija, otklanjanje uskih grla u Fabrici klipova, u završnoj fazi gradnja nove Kovačnice. Direktor je bio Rajko Unčanin, kasnije Dragiša Ćamilović.

JUGOAZBEST: završena izgradnja nove fabrike zaptivača „Jugel“ i počela gradnja nove fabrike za azbestni tekstil. Takođe, izgrađen je i uređaj za otprašivanje azbestih čestica, čime su u velikoj meri zaštićeni zaposleni i šira okolina. Ispričaću jedan događaj koji govori na kakav način i kojim putem se dolazilo do investicija. U fazi pripreme za izgradnju nove fabrike zaptivača i pregovora sa nemačkim partnerom, trebalo je po tadašnjim propisima dobiti saglasnost za gradnju novih kapaciteta privrede Jugoslavije. Gradnji ovog kapaciteta Jugoazbesta, u Privrednoj komori se usprotivilo preduzeće istog proizvodnog programa „Donit“ iz Medvoda u Sloveniji. Prilikom jednog dolaska u Mladenovac, tadašnji Sekretar Gradskog komiteta SK Beograda Saša Gligorijević obećao nam je da će taj problem da reši sa tadašnjim predsednikom Savezne privredne komore Ilijom Vakićem. Vreme je prolazilo, redovno sam telefonom zvao Beograd, ali Jugoazbest nikako da dobije saglasnost. Kada je opcija ponude nemačke firme isticala, odlučio sam da nenajavljen jednog jutra odem kod Saše Gligorijevića i doznam da li možemo očekivati pozitivno rešenje. Saša, poznat po svojoj nagloj i plahovitoj naravi, znajući da ništa nije uradio reče: „Šta hoćete vi Mladenovčani, da se posao završi kad vi hoćete! To ne može!“ Ja sam tada rekao da nama završetak posla kad on hoće neće mnogo koristiti i napustio njegovu kancelariju, nezadovoljan što nas je tako dugo držao u neizvestosti. Kad sam stigao u Mladenovac u kancelariji me je čekalo obaveštenje iz kabineta Saše Gligorijevića da je u Saveznoj privrednoj komori sve sređeno i da Jugoazbest može da dođe da podigne saglasnost. Direktor u Jugoazbestu u početku je bio dr Dragan Jeftić, za njim Rajko Unčanin.

KERAMIKA: investirano je u dovođenje prirodnog gasa. Direktor je bio Radivoje Jovanović. CRVENA ZVEZDA: izvršena je priprema za izgradnju nove fabrike „Inteks“, pošto je prva fabrika izgorela. Direktor je tada bio Žika Milenković. MAKOVICA: izgrađen je novi silos. Sa silosom je bila dilema da li ga graditi na staroj lokaciji ili na „Kozarici“. Opredelili smo se za staru lokaciju zbog nedostatka sredstava, svesni svih urbanističkih, estetskih i funkcionalnih problema. Direktor je bio Dragoslav Borić. ELEKTROŠUMADIJA: izgrađena je nova hala koja je omogućila da se udvostruče kapaciteti proizvodnog programa. Direktor: Miroljub Gavrić. MERMER: izgrađena je nova hala za pogon „Granit“. Direktor je bio Blaža Janković, a posle njega Milan Gajić.

PROGRES: završena je nova, u to vreme moderna, fabrika u kojoj je tada pored programa iz „betona“ počela proizvodnja malih komunalnih mašina „Kramer“; izgrađen je nov prostor, nabavljena nova tehnologija i nova oprema. Žika Kovačević tadašnji predsednik Skupštine grada pustio je u rad novu fabriku. Direktor: Obren Radosavljević.

NEIMAR: izgrađen je novi stolarski pogon. Rukovodilac je bio Vidan Stojanović. TRGOVINA: izgrađeno je dosta novog prodajnog prostora naročito u seoskim naseljima i na obodu grada. SAOBRAĆAJ: „Lasta“ kupuje dosta novih autobusa, uvodi nove linije ka selima, a sa Beogradom uvodi se gradski saobraćaj. U to vreme po poslovnim rezultatima pogon u Mladenovcu predstavlja jedan od boljih pogona Laste. Direktor Laste bio je Buda Jovanović.

UGOSTITELJSTVO: sektor u kome smo u ovom periodu najmanje postigli. U više navrata su neuspeli pokušaji izgradnje gradskog hotela. Zbog toga se u javnosti opštine te 1981. godine, sa dosta napora, došlo do konačne odluke da se hotel gradi na lokaciji Selters i njegovo korišćenje u najvećem delu (80%) veže za zdravstvo. Urađen je projekat hotela, otpočeli su razgovori o udruživanju sredstava i u osnovi stvoreni uslovi da se sa mnogo napora u narednom periodu zatvori konstrukcija finansiranja i dođe do izgradnje ovog dugo željenog objekta. Direktor je bio Ljuba Vujić.

POLJOPRIVREDA: učinjeni su napori da se u svakom selu stvori osnovna zadružna organizacija koja bi postala nosilac poljoprivredne proizvodnje. Većina tih organizacija bila je povezana sa velikim sistemom PKB. U ovom periodu završena je izgradnja jezera u Rabrovcu. Iako smo u poljoprivredi imali uspeha, ni izbliza prirodni resursi nisu iskorišćeni.

VODOSNABDEVANJE: po tom pitanju smo imali stalne probleme nasleđene iz prethodnog perioda. Morali smo da uložimo velika sredstva za male količine vode, da bi grad preživeo. Održavali smo i eksploatisali bunare kapaciteta i od svega jedan lit/sek, što je bilo van svake logike. U ovom periodu, nakon svih elaborata i priprema, Skupština grada je verifikovala orijentaciju prema sistemu Makiš-Mladenovac. Ali grad je neprekidno tražio sve veće količine vode, nismo mogli da čekamo Makiš. Izgradili smo 12 bunara na izvorištu „Kokorin“ koji su dali ukupno preko 30 lit/sek i cevovod Stanojevac-Mladenovac promera 600 mm kao deo budućeg magistralnog voda Makiš-Mladenovac. Sa uključenjem ovog izvorišta dobili smo ukupnih 120 lit/sek, posle čega nije više bilo drastičnih restrikcija vode u gradu. Sve što je rađeno na vodovodnoj mreži je podešavano prema budućem sistemu Makiš. Kao što se zna, ovaj veliki poduhvat ide veoma sporo pre svega zbog ogromnih sredstava koja su potrebna za realizaciju. Ideja se rodila 1975. godine, prošle su decenije a voda sa Makiša još nije došla do Bubanj potoka, od koje tačke treba da se gradi cevovod prema Mladenovcu, u dužini 26 km do Stanojevca (bez kraka prema Sopotu). – Kanalizacija: urađeni su novi kanalizacioni vodovi u gradu a u Kovačevcu izgrađeno je 300 m prve seoske kanalizacije.

PTT: počela je izgradnja nove zgrade za telefonsku centralu i telefonske mreže u gradu sa kapacitetom 5.200 telefonskih priključaka (prva faza) iz koje će telefone dobiti i granična sela: Selo Mladenovac, Međulužje, Rajkovac, Granice i deo Kovačevca. Izgrađena je i nova Pošta u okviru poslovne stambene zgrade u Jagnjilu.

STAMBENA IZGRADNJA: izgrađeno je oko 400 stanova u društvenoj svojini na lokacijama „25. maj“ (srednji deo naselja, realizovan 1978-1982), „Petar Drapšin“ (realizacija 1979) i Igmanskoj ulici (realizacija 1980), sve po projektima Beograd biroa, projektanata Bože Đorđevića i Ivana Gavrilovića. Gradila su preduzeća „Neimar“ i „Hidrogradnja“ Čačak. Pored toga, u ovom periodu izgrađeno je i oko 1.300 privatnih kuća. Oko tih poslova najviše su bili angažovani Duško Jeftić i Jova Kabadajić.

PUTEVI I ULICE: izgradnja puteva i ulica predstavlja posebno svetlu tačku ovog perioda. Uhvaćeni zamah u prethodnom periodu još intenzivnije je nastavljen u periodu 1978/82. godine. Urađeno je oko 100 km asfaltnih puteva i ulica. Treba istaći da su putevi građeni udruženim sredstvima građana, mesnih zajednica i SIZ-a za puteve (po pravilu po jednu trećinu sredstava). Neka sela kao što su Kovačevac, Jagnjilo, Međulužje, Vlaška, Pružatovac, Koraćica, Granice, Rajkovac, Selo Mladenovac, Vel. Ivanča, Vel. Krsna, izgradili su puteve skoro do svake kuće i počeli da grade puteve do njiva. Zanimljivo je da su se radnici Beograd-puta stalno interesovali kod mene da li će mladenovačkoj opštini biti još posla. Nije im se vraćalo u Beograd, gde ih kada raskopaju i popravljaju ulicu svi psuju, dok su ih u našim selima meštani dočekivali pićem i pečenim prasićima.

U gradu je izgrađen veći broj ulica. Regionalni put Mladenovac-Smed. Palanka rekonstruisan je i proširen u dužini od 1,5 km. Izgrađen je prvi bulevar u Mladenovcu – ulica Janka Katića. Urađen je projekat ulice Mome Stevanovića. Deo od autobuske stanice do nadvožnjaka je ranije izgrađen, a deo prema petlji kod Drapšina završen je ovih dana. Naša opština je sa izgrađenom putnom infrastrukturom, sigurno tada bila u vrhu Srbije.

Posebno treba istaći značaj izgradnje devet kilometara magistralnog puta Mali Požarevac – Stanojevac. Ideja, projektovanje i obeležavanje trase započeti u prethodnom periodu, omogućili su da radovi počnu 16. dec. 1978. godine. Da bi radovi započeli moralo se stalno dežurati u SIZ-u za puteve Srbije koja je bila investitor. Ispričaću kako su radovi ipak započeli, iako su u zadnjem trenutku dovedeni u pitanje. Te 1978. godine u najvišim organima partije i države raspravljano je o prekomernim investicijama i obustavljanju neproizvodnih i nezapočetih investicija. Početkom decembra 1978. godine, u SIZ-u za puteve Srbije utvrdili smo datum otpočinjanja radova, dogovorili smo da to svečano obeležimo i utvrdili svako svoje obaveze: Opština da pozove zajednički usaglašene zvanice, a SIZ da obezbedi govornika i mehanizaciju za otpočinjanje radova. Oko 10. decembra otišao sam u SIZ da proverim kako teku pripreme. Naišao sam na opstrukciju i stav da radovi ne mogu početi iz nekih razloga i da sve treba odložiti za proleće 1979. godine. Znao sam da to ne znači odlaganje, već odustajanje od izgradnje. Odmah sam reagovao i rekao da sam ja poslao po dogovoru pozivnice svim predviđenim gradskim, republičkim i saveznim funkcionerima. Na njihovo pitanje: „Šta ćemo sada?“, ja sam odgovorio: „Izvolite, pošto vi odustajete od dogovorenog, pozovite telefonom sve te funkcionere i objasnite im zašto ovaj posao odlažemo.“ Shvatili su da nemaju kud i da ne mogu odložiti početak radova. Brzo sam se vratio u Mladenovac, odštampali smo pozivnice u „Grafici“ i u toku sutrašnjeg dana putničkim kolima Mile Vasić je te pozivnice odneo direktno na adrese gostiju.

Magistralni put Mali Požarevac – Stanojevac građen je dve i po godine, a pušten je u saobraćaj opet na neobičan način. Dogovor je bio da put pusti u saobraćaj, 11. okt. 1980. godine, tadašnji ministar saobraćaja u Vladi Republike Srbije Zoran Nastić. Međutim, put do dogovorenog dana nije bio kompletno, po propisima, spreman za saobraćaj i nije imao saglasnost saobraćajne inspekcije (kosine na putu nisu bile završene, nije bila obeležena žuta traka, odvođenje atmosferskih voda nije bilo rešeno). Ministar takav put nije smeo da pusti u saobraćaj, iako je došao u zakazano vreme. Dogovorimo se da ja to učinim, da uz prigodan kraći govor objavim da je put u saobraćaju i da to televizija zabeleži. Tako je i urađeno, i vozila su krenula dugo iščekivanim putem. Saobraćaj je počeo nesmetano da se odvija, putarina je počela da se naplaćuje (dotle je narod išao „na divlje“), a svi dodatni radovi izvođeni su do leta 1981. godine. Tako je put proradio bez kašnjenja od skoro godinu dana. Za završetak ovog puta velike zasluge ima pokojni Petar Kostić tadašnji savezni ministar za finansije, koji je postavljen za koordinatora još u vreme kada je bio predsednik Privredne komore Srbije. Inače sam put je po studiji projektnog biroa „Trasa“ iz Beograda (projektant Ilić iz Vlaške) trebao da se nastavi preko Stanojevca na Kozaricu odakle bi bila rađena rekonstrukcija starog puta sve do Kragujevca. Za vreme izgradnje često sam bio na trasi pogotovu pri kraju radova, bilo je dosta problema, javašluka itd.

TOPLANA: završena je toplana u „Crvenoj zvezdi“, i završen je toplovod ka Elektrošumadiji, Jugozabestu, Progresu, Keramici i Minelu. Iz ekonomskih i ekoloških razloga prešlo se sa uglja na naftu i gas. To je rađeno baš u vreme kada su intencije iz Republike bile da se troši domaći ugalj a ne inostrani gas, i ta zabrana je izašla u Službenom glasniku. Ali bili smo uporni, gledajući u budućnost, otišli smo (Žika i ja) kod Puše Mirkovića koji je tada bio predsednik delegacije Srbije u Saveznoj skupštini, i napravljen je presedan, mladenovačka toplana je ipak prešla na tečno gorivo sa alternativom na gas. Kotao je nabavljen u Slavonskom brodu a projekat je radio Energoprojekat. Zahvaljujući tome, otpočelo je snabdevanje toplotnom energijom i tehnološkom parom donjeg industrijskog basena. Gornji industrijski basen Drapšin, Lasta i Razvitak pokriven je drugom toplanom u Drapšinu. Završeno je projektovanje toplovoda čija je izgradnja u kasnijem periodu omogućila da se grad i novoizgrađeni Sportski centar može grejati iz daljinskiog sistema i tako ugase sve kućne i blokovske kotlarnice, što je znatno doprinelo zdravijoj ekološkoj sredini. Direktor je bio Žika Milenković.

ŠKOLSTVO: rekonstruisano je nekoliko osnovnih škola i izgrađeno je obdanište u Drapšinu. Finansirao je SIZ dečje zaštite. Rukovodilac: Boža Jovanović.

UPRAVNE ZGRADE: Izgrađen je novi centar mesne zajednice u Međulužju i započet centar mesne zajednice u Rabrovcu, izgrađen je i Dom kulture u Vlaškoj – sve sredstvima samodoprinosa i odgovarajućih SIZ-a.

ZDRAVSTVO: u oblasti zdravstva izgrađen je novi Zavod za medicinu rada, sadašnji Institut, ustanova koja je stekla jugoslovensku reputaciju. Bilo je velikog otpora mladenovačkih lekara oko odvajanja Medicine rada od Doma zdravlja, što nije bilo predviđeno ni važećim opredeljenjima u Gradu. Međutim da to tada nismo uradili perspektiva Zavoda bi bila ugrožena, jer je Medicina rada bila njegova baza. Takođe, bilo je problema sa lokacijom hotela, skoro svi su bili za centar grada, ali smo mi, posle jednog izveštaja iz gradova po Srbiji koji imaju već hotele u centru grada, shvatili da bi se on i kod nas pretvorio u kafanu, da bi se nedovoljno koristili ležajni kapaciteti i time učinili hotel nerentabilnim. Tako smo rešili da se hotel gradi na Seltersu i da se veže za zdravstvo. Naravno, veliku ulogu u svemu odigrao je dr Mališić koji je znao šta radi i mi smo mu verovali. Sećam se jedne naše posete Mataruškoj banji, dok nismo imali ništa, samo staru vilu „Selters“ koja je prokišnjavala. Interesovali smo se kako oni rade, i oni nam to pričaju, pa pitaju šta mi mislimo to da radimo, a Toma kaže: „Sve to što vi imate, mi imamo mnogo bolje, naša oprema je mnogo bolja.“ Tada je ta izjava izgledala veoma smela, ali posle nekoliko godina pokazalo se da je bio u pravu. Zatim je građen novi

DOM ZDRAVLJA koji je završen 1983. godine. Radove je izvodila Hidrogadnja Čačak, projektovao je Beograd biro, a finansirao gradski SIZ zdravstvene zaštite. Građena je i ambulanta u Vlaškoj. Upravnik je bio dr Pera Homšek. Izrađen je i projekat prve faze rekonstrukcije Bolnice.

SPORTSKI CENTAR – krajem 1978. godine referendumom smo se izjasnili za uvođenje samodoprinosa za izgradnju Sportskog centra u Mladenovcu, iako je još tekao samodoprinos za vodu od 2% za 1979/80. godinu. Mladenovac je tada imao male sportove u usponu, ali je ograničavajući faktor bila dvorana. Ideja o gradnji sportskog centra nas je privlačila ali je trebalo pitati građane šta misle. I u tom raspitivanju shvatili smo da su svi „za“. Tada smo od Krivaje naručili investicioni elaborat. Građani Mladenovca (bez sela) su se plebiscitarno izjasnili za ovaj samodoprinos, da iz ličnih dohodaka izdvajaju 1979/80. po 1%, a od 1981. do 1983. godine po 3%. Prikupljena sredstva od samodoprinosa u konstrukciji finansiranja predstavljala su oko 60% od ukupno investiranih sredstava. Dinamiku priliva sredstava za izgradnju SC premostila je „Beobanka“ i izvođač radova „Krivaja“ iz Zavidovića (Inženjering Beograd) svojim kreditima, koji su se vraćali iz priliva samodoprinosa. U konstrukciji finansiranja učestvovale su gradske SIZ-e: osnovnog obrazovanja, usmerenog obrazovanja i fizičke kulture, kao i Fond za decu i omladinu Grada Beograda. Vrednost ovog objekta u trenutku otpočinjanja radova 24. maja 1979. godine, iznosila je 87 milijardi tadašnjih dinara. Izgradnja je trajala sve do leta 1982. godine, a centar je svečano otvoren za Dan oslobođenja opštine 11. okt. 1982. u mandatu Miroslava Nikolića. Konačna cena Sportskog centra zbog dodatnih radova (disko klub, prostorno uređenje, šah klub, toplovod, oprema) i kamata na kredite iznosila je 201. milijardu dinara, od čega je učešće samodoprinosa bilo oko 50 posto.

Šta je građeno u Kovačevcu u to vreme? Kovačevac je najveće selo u opštini sa preko 1.200 zaposlenih, tako da je tamo samodoprinos uvek bio dobar izvor prihoda. Naravno, najviše se poklanjala pažnja putevima, koji su se gradili kao i u drugim selima, na jedan dinar građana, opština je davala jedan dinar i mesna zajednica iz samodoprinosa još jedan dinar. Predsednik mesne zajednice bio je tada Miodrag Jovanović Švabić. U to vreme se pripremala izgradnja doma i završen je spomenik u centru sela. Pauzu od dva meseca nakon isteka mog mandata predsednika opštine, pre odlaska u Beograd, iskoristio sam za akciju oko uličnog svetla. Kovačevački majstori su napravili lire i stubove za svetiljke i tako je Kovačevac postalo jedno od retkih sela koje je tada imalo ulično svetlo.

Susreti sa predsednikom Titom u Mladenovcu? Tri puta sam se susreo sa predsednikom Titom: prvi put 27. nov. 1970. ispred zgrade RU, kada se Tito vraćao iz Aranđelovca. Drugi put na Novu godinu, 2. jan. 1975, posle Titove posete Kosmaju i Oplencu. Taj susret u restoranu PD trajao je jedan sat. To je bio veoma prijatan susret kroz razgovor o minulim vremenima uz muziku našeg muzičkog sastava „Seltersi“, sestara Runjajić i Tozovca. Treći susret bio je 3. okt. 1978. pri povratku predsednika Tita sa obilaska Kragujevca i Šumadije. Već u poodmaklim godinama dočekan je, duž ulica posutih cvećem, od preko 10.000 ljudi. Zbog umora, nije mogao da izađe iz kola i popije kafu na koju sam ga kao domaćin pozvao. Primio je pozdrav od Radenka Puzovića, sekretara OKSK, pionira Danijele Ilić i Ivana Najića, i mene, i produžio prema Beogradu.

Da li se period vašeg mandata može oceniti kao uspešan? Statistički podaci govore da je za ove četiri godine (1977-1981) fizički obim industrijske proizvodnje povećan za 38 procenata, izvoz je porastao pet puta, a fondovi za šest puta. Te 1981. godine opština Mladenovac, merena društvenim proizvodom po glavi stanovnika i brojem zaposlenih na 1.000 stanovnika, dakle relevantnim merilima koji pokazuju stepen razvijenosti jedne sredine, zauzimala je 23. mesto na spisku od tadašnjih 114 opština u tzv. užoj Srbiji. Iza nas su bili mnogo veći gradovi u Srbiji. Retko koji grad je imao tako raznovrsnu privredu i izgrađenu infrastrukturu. To su bili rezultati velikih napora i zajedništva u radu. Mlađe generacije će se začuditi zašto predsednici opština govore o privrednim kapacitetima. U to vreme ništa se nije završavalo bez direktnog učešća rukovodstva opštine. Razume se, stručnjaci i rukovodstvo u fabrici, osmišljavali su razvoj i ciljeve, a za obezbeđenje sredstava i te kako je bio značajan uticaj politike i vlasti. Po mom mišljenju period od 1970. do 1990. godine predstavljao je period izuzetno dinamičnog razvoja. Dana 21. apr. 1982. godine, kakva slučajnost, opet na rođendan, ali sada 44-i, istekao mi je mandat Predsednika opštine, na tu funkciju izabran je Miroslav Nikolić.

Dugo ste bili član Izvršnog saveta Grada Beograda? Krajem aprila meseca iste godine izabran sam za člana Izvršnog saveta Skupštine Grada Beograda. Predsednik Izvršnog saveta bio je tada Radoje Stefanović. Tako godine 1983. napuštam Mladenovac i selim se sa porodicom u Beograd. Napustili smo stan u ulici J. Katića 38. (tu ulicu su u šali zvali „Vlastin bulevar“, prim. nov) u kome smo stanovali petnaest godina. U Izvršnom savetu sam bio zadužen za razvoj prigradskog područja, poljoprivredu i snabdevanje grada. Ubrzo nastaje problem sa snabdevanjem Beograda osnovnim životnim namirnicama za vreme tzv. „bonske vlade“ Milke Planinc („bonske“ zbog racionalnog snabdevanja na bonove) na na čemu sam bio neposredno angažovan. Tih godina počinje KOMASACIJA u Beogradu, prvo na području Pančevačkog rita, Obrenovca i Mladenovca. Mislim da sam dosta doprineo tim poslovima u Beogradu i posebno Mladenovčanima. Ekipa iz Mladenovca: Dragoslav Milisavljević, predsednik izvršnog saveta opštine, Dragoslav Borić, potpredsednik opštine i Milan Gavrilović Đula, predsednik komisije za komasaciju, izvela je komasaciju kvalitetno i u rekordnom vremenu uprkos tome što je komasacija svuda politički problem, jer se oduzima i ponovo nadodeljuje zemlja. Moram da istaknem da je Mladenovac posle komasacije, od 1986. do 1988. godine, postao primer u Srbiji kako treba raditi ove poslove. – Pored komasacije smatram da sam sa kao član Izvršnog saveta grada mnogo doprineo, građenju velikih kapaciteta za proizvodnju brojlera u našoj opštini, posebno preko Zemljoradničke zadruge Kovačevac. Mislim da je najveća proizvodnja kod 7-8 individualnih proizvođača, koji su uz povoljne kredite sagradili velike objekte, dostizala 120.000 komada u jednom turnusu. Godine 1986. ponovo sam izabran za člana Izvršnog saveta Skupštine Grada Beograda čiji je predsednik sada bila Živana Olbina.

I kada dolazite u „suđeni“ Beogradelektro? Na sredini drugog mandata u izvršnom savetu, 1988. godine, odlučio sam da se vratim u privredu kojom sam po svojim afinitetima uvek pripadao. Oktobra 1988. na konkursu sam izabran za direktora marketinga ovog velikog i uspešnog trgovačkog preduzeća. Taj posao sam obavljao narednih osam godina. Beogradelektro je veliki partner mladenovačih preduzeća „Minela“ i „Elektrošumadije“. Plasman Minela, koji je ostao jedini jugoslovenski proizvođač manjih transformatora, ide i do 90% preko Beogradelektra. Imamo oko 400 radnika, trgujemo naveliko elektromaterijalom i opremom, imamo veliko stovarište na Makišu i svoju veleprodajnu mrežu. Sada radim na mestu savetnika generalnog direktora za marketnig.

Vlasta Damnjanović živi u Beogradu, na Banjici, beogradskom naselju koje je najbliže Mladenovcu, zajedno sa suprugom Julijanom učiteljicom, koja je kao Beograđanka svoje prvo učiteljevanje imala u Kovačevcu, a sada je u penziji. Sin Božidar (rođ. 1960) je dipl. inž. elektronike i radi u Institutu „Mihailo Pupin“, a kćer Tatjana (rođ. 1969) je dipl. inž. tekstilstva i radi u „Centrotekstil-institutu“ u Beogradu. Oboje imaju svoje porodice. Vlasta i Julijana imaju danas dve unuke (od sina) Višnju i Nedu, sa kojima su izuzetno srećni i zadovoljni. Često su zajedno, bilo u Beogradu bilo u Kovačevcu, u njihovoj kući na roditeljskom imanju. Poželimo porodici Damnjanović sve najlepše u budućem životu i radu. (Pečat, U.M. dec. 1998)

Vlastimir Damjanović je preminuo 2016. godine.