Pavle Blažić

PREDSEDNIK OPŠTINE MLADENOVAC (1960-1967)

Pavle Blažić je rođen 1912. u Selu Mladenovcu u porodici oca Svetislava, koji je bio zemljoradnik, majke Mileve rodom iz Kovačevca i mlađe sestre Danice rođene 1917. godine. Imao je brata Petra, blizanca, i još jednu sestru koji su umrli kao mali. Otac Svetislav je u I svetskom ratu teško ranjen u odbrani Beograda na Adi Ciganliji. Došao je kući i godine 1915. umro, i tako ostavio Milevu samu sa četvoro dece. Pavle je kao mali mnogo voleo školu, ali majka udovica sa sitnom decom i malo zemlje nije mogla da ga školuje. Želja za školom nije ga napuštala, i kada se 1928. zaposlio u fabrici džakova završio je privatno dva razreda niže gimnazije. Kada su godine 1934. u fabriku džakova došli komunisti Josip Kodak i Isa Jovanović, Pavle je već bio tkački majstor. Kodak pokreće pitanje sindikalnog organizovanja radnika u URS-ovim sindikatima i Pavle se ubrzo pridružuje radu na stvaranju sindikalne organizacije. Za kratko vreme 1936. organizovao je oko 300 radnika, od ukupnog broja od 600 radnika koliko ih je tada bilo u fabrici. Odneo je u Beograd sindikalne knjižice na potpis i overu i kada se vratio zatekao je na portirnici otkaz, platu za 14 dana i zabranu ulaska u fabriku. Isa i Kodak su već bili proterani. Bio je primoran da potraži posao izvan rodnog mesta. Radio je u Beogradu, Bačkoj Palanci i Hrvatskom Karlovcu. U Karlovcu je dobro zarađivao i redovno slao majci po hiljadu dinara mesečno. Od tih para su završili kuću u Selu Mladenovcu, na mestu starog kućerka, koji je Svetislav ozidao još pre I sv. rata. A onda godine 1938. vraća se u Mladenovac u Džakaru, baš kada su se održavali izbori. Šef u fabrici predložio mu je da glasa za „Jerezu“ ako hoće da majka Mileva primi neku zaostalu „validu“. Pristao je, i oni ga postave za poverenika. Ali na dan izbora postupio je suprotno, glasao je javno za opoziciju u svom selu i čak hteo da se pobije sa jednim čovekom kome je dao deset dinara da glasa za Vlajka Đorđevića, opozicionog kandidata. Posle toga je išao na glasačka mesta u Kovačevcu i Mladenovcu i govorio: „Nema ništa od Jereze, propade, iako sam ja glasao za nju.“ Sutradan su mu u fabrici rekli: „Bićeš otpušten s posla“, a posle nekoliko dana: „Ti si najveća rđa, a da nisi dobar tkač, ti bi odmah leteo odavde.“ Nisu ga otpustili samo su ga smenili – sa mesta majstora na mesto običnog tkača.

Rat

Rat je počeo i Pavle se odmah povezao s partizanima Mijom Obradovićem i Dušanom Đurđevićom Džudžom, a kasnije im se pridružuju Žika Radosavljević i Mlađa Stevanović. Iako blizu varoši, Pavlova kuća je od 1941. do 1943. bila glavno sastajalište preko kojeg se odvijao veliki deo ilegalnog delovanja komunista u Kosmajskom kraju. U toj kući su se održavali sastanci sreskih rukovodstava partije i SKOJ-a, preko te kuće su dolazili drugovi iz Beograda u partizane, a svaki ugroženi saradnik mogao je tu da uhvati vezu sa Kosmajskim odredom. Pavle je radio po zadatku, kretao se po selu i varoši i nastojao da ga ne otkriju. Februara 1942. primljen je u partiju. Često je govorio drugovima što u šali, što u zbilji: „Ako me uhvate i počnu da biju, ja ću da trpim dva-tri dana, a vi dotle sredite sve kod kuće pa u Odred. Posle toga, sve ću da priznam, samo da me ne biju. Ko ne bude hteo da ode, nemoj posle mene da krivi i da priča kako sam ga izd’o.“ Srećom nisu ga uhvatili. Voleo je da se karta pre rata, pa je tako nastavio i za vreme rata, ponekad i sa nekim četnicima i ljotićevcima, koji su verovali da su partizani protiv kartanja, pa nisu sumnjali u njega. Početkom 1943. kartao se kod nekog Ljotićevog oficira koji je stanovao u kući Stojana Mirkovića u Mladenovcu. Oficir je na trenutak izašao da donese pare a Pavle je otvorio njegovu fioku u pisaćem stolu i našao neki ispresavijani papir. Odneo je to Kiki i Draži u kolibu Zrinskog, gde su ustanovili da je to bio plan akcije specijalne policije u Mladenovcu, Smederevu i Grockoj. Specijalna policija je počela da ga traži i Pavle je aprila 1943. otišao u partizane. Na terenu je rad bio lakši, obaveštavali su jedni druge i sklanjali se kad je trebalo.

Aprila 1944. vraćala se vojska od nekoliko stotina četnika iz Drugovca i prolazila kroz Kovačevac. Tu u selu bila je na okupu jedna partizanska desetina: Pavlova sestra Danica, Slavko Ilić, Raja Damnjanović, Vlada Savković, Dragiša Čokić i dr. Ne znajući koliko ima četnika desetina reši da ih sačeka iz zasede i otme njihovo oružje. Pavle je prvi opalio a za njim ostali, i četnici ne znajući koja sila puca na njih, razbeže se na sve strane. Pokupili su bačene puške i taman krenuli da se sklone, kada naleteše na drugu veliku grupu četnika. Još ne znajući ko je s druge strane četnici povikaše: „Ko je tamo.“ Kad je Pavle odgovorio: „Ovde Sreta“, nasta pucnjava, i sad partizani počeše da beže spasavajući glavu, bacajući puške od sebe. Kad su stigli na određeno mesto za vezu, posle 15 minuta stiže za njima Danica tegleći puške. Žensko je ispalo najhrabrije.

Međutim, nije se uvek sve po njih srećno završavalo. Bio je rat, a Srbi nisu bili složni, krenuli su oružjem jedni na druge. O tome je godine 1975. Pavle pisao: „Najviše me je pogodila pogibija Bože Damnjanovića u jesen 1943. godine, kada je poginuo skoro ceo sreski komitet. Deset dana sam tražio Blažu Kelnera da ga ubijem zbog Bože, ali ga nisam našao. Nisam imao hrabrosti da uđem u varoš. Žao mi je bilo Bože, hteo sam da se ubijem zbog njega, radili smo zajedno u sreskom komitetu i mnogo sam ga cenio.

Kad bi opet bila 1941. borio bih se još više, odmah bih krenuo, ne bih se muvao dve godine oko kuće kao što sam to onda činio.“

O tim „smutnim“ vremenima pričala je i Danica, Pavlova mlađa sestra: „U martu 1943. dođe specijalna policija pravo u našu kuću. Doznali su nešto od Sirve Vartabedijan, koja je bila uhapšena i mnogo mučena, pa je na kraju priznala da se sastajala u našoj kući sa jednom drugaricom „koja ima tri sestre i nosi crninu“. Nije joj znala ime, a to je bila Gila Nikodijević iz našeg komšiluka, koja je baš pet minuta pre njihovog dolaska izašla iz naše kuće. Pitali su me za njeno ime i kada sam rekla da ne znam, obore me na zemlju i počnu da biju jednom batinom. Tukli su me ne znam koliko jer sam pala u nesvest. Pre toga sam se drala ko junica, celo selo je čulo. U našoj kući su ostali od deset pre podne do šest uveče. Čekali su Pavla, ali on je na vreme pobeg’o. Onda me odvedu u potok da me ubiju, pa opet vrate nazad, i najposle oteraše mene i majku u zatvor. Posle deset dana pustiše me, a majku odvedoše na Banjicu, vratila se tek 1944. pred oslobođenje. To leto sam bila kod kuće, tražili su me četnici nekoliko puta, ali sam se na vreme sklanjala, a onda sam ostavila dete kod strine i otišla u partizane. U kuću sam navratila tek 1944. kada je moja ćerka bila mnogo bolesna. Kada sam naišla počela je da plače: ‘Joj, mamo, ‘teli su da me zakolju.’ Četnici su dolazili i stavljali joj nož pod gušu da kaže gde joj je majka. Siroto dete, sudbina je htela da bude posmrče kao i ja, i njoj i meni umro je otac pre rođenja.“ Godine 1944. došlo je oslobođenje.

Oslobođenje

O tim danima posle oslobođenja kasnije je pisao, Draža Marković, tadašnji sekretar Okružnog komiteta: „Pored ogromnih žrtava preživeli su mnogi od nas: Ljuba Ivković Šuca i Ljuba Živanović Brka iz Dučine, Pavle Blažić, Milorad Simić Žarko iz Kovačevca, Laza Pandurović, Ciga Vitorović, Voja Kosovac, Branko Katić… Došao sam u Mladenovac istog trenutka kada je oslobođen. Dok smo bili u nedoumici šta da radimo, naišli su velikim luksuznim kolima, u lepim uniformama, generali Sreten Žujović i Peko Dapčević. Rekli su nam da odmah organizujemo vlast i nastavili put prema Beogradu.“

U toj situaciji Pavle Blažić, koji je još za vreme rata bio predsednik sreskog odbora Mladenovca (koji je obuhvatao skoro sva sela današnje opštine), nastavio je da obavlja tu dužnost, od oslobođenja pa sve do 1946, dok je za to vreme sekretar sreskog komiteta bio drug Milorad Simić Žarko. Tu su bili i Vlasta Stepanović, Dragiša Čokić, Pavle Jovančević, Raja Damnjanović i dr. Bilo je to vreme oduzimanja imovine od privatnih trgovaca i zanatlija. Po priči Pavlove sekretarice iz tog vremena Olge Bodi, Pavle je nosio dug kožni kaput do zemlje, obavezno utegnut kaišom. Bio je pošten i pravedan, nije uzimao iz magacina oduzete robe ništa za sebe, što sa nekima nije bio slučaj, zbog čega je roba bila ubrzo razvučena.

Karijera i ženidba

Sa mesta predsednika sreza u maju 1946. premešten je u odbor okruga (Smederevo, S. Palanka, Mladenovac, Lazarevac, Sopot, Grocka) zbog neslaganja sa drugom Žarkom oko smenjivanja direktora fabrike džakova. Kraće vreme (maj-nov. 1947) radio je u ministarstvu industrije SR Srbije kao šef za kadrove (u tom periodu je nastavio školu), a odatle prelazi u Ljig, gde boravi do maja 1949. godine. O svom boravku u Ljigu, Pavle je kasnije pisao: „Bio sam sekretar sreskog komiteta u Ljigu i taj period smatram najuspešnijim u životu. Učinili smo dosta korisnih stvari u tom kraju, a tamo sam našao i moju Rajku. Oženio sam se 1949. godine i to je posebna priča. Bio sam već stariji momak kad sam odlučio da se ženim. Kombinacija je bilo vazdan. Birao sam sâm, a i navodadžisali su mi drugi. One koje sam ja hteo nisu htele mene, a one druge nisam hteo ja. Prvo sam mislio da se oženim drugaricom iz rata, ali su one govorile da me vole samo kao brata. Onda sam pošao da tražim druge devojke. Išao sam u Ivanjicu, Svetozarevo, Sopot, i uvek sa sobom vodio čika Miću Vujičića, kao „merodavnog“, da oceni kakva je devojka. I nikako da naiđemo na pravu. Naposletku, ja sam pronađem Rajku, i malo ja, malo njena sestra – ubedismo je da treba da se uda za mene. Čika Miću sam doveo kada je sve bilo gotovo. Što se tiče Rajke ja se nisam pokajao, a ne znam da li je ona.“

Iz Ljiga prelazi za poverenika rada oblasti Beogradske, a marta 1950. godine vraća se u Mladenovac, gde je premešten, tj. izabran za sekretara sreskog komiteta Mladenovca, pošto je prethodni sekretar Milorad Simić Žarko iz Kovačevca otišao na školovanje. Mladi bračni par Pavle i Rajka dobio je stan u sokaku poviše nekadašnje polj. apoteke „Ekrem“, a koju godinu kasnije u jednospratnoj zgradi do izlaza iz bioskopa. Na dužnosti čelnog čoveka partije Kosmajskog sreza ostaje do septembra iste godine, kada je izabran za predsednika narodnog odbora sreza. Ostali članovi izvršnog odbora su bili Milosav Jovičić, Dobrivoje Obradović, Vlasta Đurđević, Sveta Spasić, Vlajko Lazarević, Sekula Janković i dr.

Predsednik Kosmajskog sreza bio je četiri godine od 1950. do 1954. kada je srez obuhvatao teritorije današnjih opština Mladenovac i Sopot. U tom periodu sekretar sreskog komiteta, tj. prvi čovek partije sreza bio je Voja Kosovac sa kojim je dobro sarađivao. To je bio period obaveznog otkupa i tom poslu su komitet i odbor posvećivali svu svoju aktivnost, za taj posao su angažovali preko sto drugova iz nove vlasti. Sela su bila udaljena a nije bilo tvrdih puteva ni prevoznih sredstava, i pojedini ljudi koji su sprovodili otkup nisu mnogo pazili da se o nekog ne ogreše, cilj je bio „otkupiti“ što više pa je bilo dosta žalbi koje su retko usvajane.

Tih godina veoma opasan problem bio je „informbiro“. Pera Mihailović, šef UDB-e, planirao je da uhapsi po spisku preko dvadeset drugova, većinom boraca ili saradnika iz rata, bez ikakva dokaza. Voja Kosovac i Pavle Blažić uspeli su da reduciraju taj spisak na „jedan ili dva čoveka“ (Miladin Arsić, Miodrag Đorđević). Sredinom 1954. Pavle Blažić je na izborima postao:

Narodni poslanik. U skupštini Srbije radio je u odboru za molbe i žalbe, a u rad same skupštine nije se mnogo mešao, za četiri godine samo je jednom diskutovao za govornicom. Po isteku mandata izabran je u Veće proizvođača u Skupštini Jugoslavije. U tom periodu završio je veliku maturu i upisao Pravni fakultet.

U 1955. godini dolazi do formiranja novog sreza Mladenovac od srezova: Kosmajskog, Orašačkog, Jaseničkog i Oplenačkog sa sedištem u Mladenovcu. Formiran je nov komitet u koji Pavle Blažić ulazi kao predsednik sindikata. Odmah je počelo gloženje između novih članova koji su svi bili vodeći ljudi u svojim mestima (Mika Milosavljević, Šuca, Žarko, Šarac, Brka…), i kada je došlo do novih izbora za sreski komitet, zbog nekih dogovora političkih protivnika, nije izabran sekretar Milosavljević, iako je odlukom CK bio predviđen na listi za člana komiteta. To je u posleratnom vremenu, kada je sve bilo pod strogom kontrolom KPJ, bio nezapamćen slučaj u celoj Jugoslaviji, koji je morao da se razreši na najvišem nivou. U Mladenovac je stigao Petar Stambolić i sazvao sastanak u sali pored Acovićeve zgrade na kome je prisustvovalo preko sto ljudi. Održao je oštar govor o zastranjivanjima u Mladenovcu, u kome je pominjao čak Kardelja i Leku koje su Mladenovčani pokušavali da potkupe šaljući im po burence „cvičeka“ iz Koraćice (ideja Pavla Jovančevića kada se odlučivalo da Mladenovac bude sedište sreza). Kažnjeni su Brka (koji je „proteran“ iz Mladenovca) i Žarko, a Šuca je premešten za Beograd. Pavle je dobio ukor.

Paja Blažić je bio predsednik sindikata sve do 1960. godine i za to vreme nijedan radnik ni u selu ni u gradu nije bio van te organizacije. Po sopstvenim rečima zastupao je interese radnika nekritički, uvek protiv rukovodilaca koji su često bili mnogo veći radnici od samih radnika. Izveštaje sa kongresa su pisali inž. Dragan Bodražić, Čeda Milošević ili Ivan Dunjić i po pravilu su to bili najbolji izveštaji u Srbiji. Sve troškove su podmirivali iz članarine, nije bilo dotacija, a na platnom spisku sindikata dugo vremena je bio samo jedan radnik (Pola). Godine 1960. Pavle Blažić je postao:

Predsednik Opštine Mladenovac

Veroljub Branković je tada izabran za sekretara komiteta a Dragoslav Cvetković za potpredsednika opštine (kasnije Boža Jovanović i Duško Jeftić od 1965). Za vreme dva mandata Pavla Blažića (dec. 1959 – maj 1967) na mestu predsednika, opštine urađeno je veoma mnogo na izgradnji mladenovačke opštine.

RADNIČKI UNIVERZITET. Prvi veliki poduhvat bio je izgradnja zgrade Radničkog univerziteta za koju je odmah odvojeno 500.000 dinara i kupljeno gvožđe u Smederevu koje su seljaci prevezli kolima. Branković je na čelu oformljene komisije određen da vodi taj posao, ali je ubrzo premešten, i tada je na mesto sekretara komiteta došao Cvetković koji preuzima brigu oko RU. Međutim, para nije bilo, kompletan budžet opštine sa prosvetom iznosio je 512 miliona, a za RU je bila potrebna milijarda dinara. Produžen je rok izgradnje na pet godina a Pavle je poveo akciju za iznalažanje sredstava, uveden je samodoprinos po selima 4 posto (s tim da ostane selu za druge potrebe 2%) i gradu dva posto. Preduzeća koja su dobro poslovala zadužena su po broju radnika, od reprezentacije uzeto je 80 posto a budžet je povećan i boljom naplatom poreza (koji u pojedinim slučajevima nije naplaćivan unazad i po petnaest godina). Pamti se da je Drapšin dao prva sredstva u iznosu deset miliona dinara iz fonda rukovodstva. Finansije je izvrsno vodio Mika Novičić, načelnik za finansije mladenovačke opštine, koji je veoma stručno vodio finansije svih investicija tokom šezdesetih godina, tako da je nekim čudom potrošenih para uvek bilo više nego što je iznosio budžet i tako da ni jednom nije došlo do sukoba sa zakonom. Projekat je uradio arh. Zoran Petrović sa Arhitektonskog fakulteta, koji je punih sedam godina dolazio u Mladenovac, bez ikakve naknade, samo za plaćenu autobusku kartu. Zgradu RU gradila je mladenovačka „Izgradnja“, a glavni inženjer gradnje je bio Bogoljub Đorđević Kišlija. Nadzorni organ je bila arh. Ljiljana Janjić, kasnije Zvezda Stojković (pre toga šef gradnje), a u završnoj fazi Ljubiša Đukić, koji je vodio računa o svakom utrošenom dinaru. Sveta Đorđević je bio šef gradilišta. Dragoslav Cvetković je koristio svaki slobodan trenutak da obilazi gradilište, a kada su Pavla napadali zbog tog skupog objekta i tražili da se kazni, uzimao ga je u zaštitu i podržavao.

Kada je Radnički univerzitet završen u proleće 1967. spremljena je velika proslava. Pohvaljen je mladi arhitekta Boža Đorđević, preduzeće „Izgradnja“ i dir. Jova Kabadajić, a posebno arh. Zoran Petrović koji je dobio i nagradu od pet miliona dinara (da je samo projekat naplaćen, koštao bi deset miliona). Radnički univerzitet je i danas najveća zgrada u Mladenovcu u kojoj se nalazi više velikih sala. Kada je zgrada završena, arh. Zoran Petrović, inače odličan crtač, počeo je na crno obojenom zidu na ulazu (pored Turist biroa) da iscrtava vinjete seoskih motiva, i tako crtajući usred posla seo da se odmori. U tom momentu naiđe jedan dokoni Mladenovčanin i glasno prokomentarisa: „Koja budala ovo nažvrlja, nije se zid ni osušio.“ Profesor je ovo prećutao i ipak završio svoj crtež, kojim je udario tačku na svoj autorski rad, koji i danas stoji i stajaće na usluzi brojnim generacijama Mladenovčana.

VODOSNABDEVANJE: u prvoj fazi gradnje gradskog vodovoda još krajem 1952. između pruge i Luga otvoreno je izvorište „Mladenovac“ kada je izgrađen jedan cevasti subarteski bunar dubine 35 metara kapaciteta pet litara u sekundi. God. 1953. podignut je rezervoar kapaciteta 400 m3 u Selu Mladenovcu i potisni cevovod do tog rezervoara, kao i ulična vodovodna mreža od potisnog cevovoda do Keramike, velikog potrošača vode. Tada je dobio vodu najuži deo grada. Zanimljivo je da je ta investicija bila predmet kritike Žarka Veselinova za skupštinskom govornicim. Pare za vodovod je dala Keramika (direktor Mika Živojinović) kojoj je bila neophodna voda za redovnu proizvodnju, a to je Veselinov okarakterisao kao neprivrednu investiciju, koje su tada bile zabranjene. Delegat iz Mladenovca Pavle Jovančević je u toku govora napravio skandal kada je usred Žarkovog izlaganja povikao: „Nije istina, druže Žarko!.“ Povodom toga je u Mladenovac stigla komisija koja je zaključila da su Mladenovčani u pravu. Kasnije su urađena dva nova bunara na tom izvorištu tako da je godine 1961. ukupan kapacitet gradskog vodovoda bio do 16 litara u sekundi. Godine 1964. urađene su dve istražne bušotine na novom izvorištu „Kovačevac“ a 1968. još tri, na osnovu kojih je urađeno četiri bunara kapaciteta do 12 litara u sekundi. Tada je urađen potisni cevovod (200 mm) od žel. stanice Kovačevac do novog rezervoara u Selu Mladenovcu u dužini od 8.300 metara. Godine 1964. istražnim bušotinama pronađena je voda u Rajkovcu i pored Serave, a 1965. na Koraćičkoj banji. Međutim u periodu od 1965-1968. u Mladenovcu je porasla potrošnja vode za 50 posto. Izvorišta Mladenovac, Kovačevac i Rajkovac davali su samo do 50 litara u sekundi pa se tada pristupa projektu „Morava 68“. Širenjem vodovoda narasla je potreba za regulacijom otpadnih voda. Sredinom pedesetih godina Projektni zavod Srbije postavio je sistem i koncepciju kanalizacione mreže u Mladenovcu po kojoj se otpadne vode odvode gravitaciono do primarnih kolektora duž Luga, od Drapšina do Keramike (prečnika 400 mm), do postrojenja za prepumpavanje, kod gvozdenog mosta pored Keramike. Taj projekat je realizovan 1956/57. godine kada je rađena i kanalizacija u glavnoj ulici u dužini 700 metara. Kasnije su rađeni i primarni kolektori koji su pokrili druge delove grada i novoizgrađena naselja. Kišna kanalizacija urađena je od Jugopetrola do mosta na Lugu pored Crvene zvezde i u ulicama J. Katića, V. Putnika kao i u delu M. Vlajića u dužini 2,6 kilometra.

IZGRADNJA ULICE MARŠALA TITA. Još 1959. godine Skupština Srbije je izglasala milion dinara za izgradnju ove ulice. Ulica je bila u očajnom stanju, put Beograd – Kragujevac, koji je inače, kao glavna saobraćajnica ka jugu, bio najbolji u Srbiji, nije bio dobar samo na deonici kroz Mladenovac, pa je o tome kružio i jedan vic: Kada se Nehru vraćao iz Kragujevca za Beograd, probudio se u Mladenovcu i rekao: „Zar smo mi već u Mladenovcu.“ Dobro je zapamtio ime našeg malog mesta udaljenog hiljade kilometara od njegove zemlje, pošto je u dolasku dobro osetio rupe u mladenovačkoj glavnoj ulici. Po republičkom planu ulica je trebala da bude široka koliko i put – sedam metara, i za taj projekat su u skupštini izglasali 30 miliona dinara. Pavle se s time nije složio jer je mladenovačka ulica bila već široka devet metara, pa je tražio dodatna sredstva, koja mu iz Republike nisu dali. Tada opština donosi odluku da sama započne izgradnju puta širine devet metara. Trebalo je ugraditi metar kamenog materijala u dubinu, pre asfalta, postaviti kišnu i fekalnu kanalizaciju i instalacije. Ljubiša Đukić je vodio stručni deo posla a Pavle je organizovao dobrovoljni rad. Trebalo je rasturiti i odvući staru kalrdmu, iskopati 1.000 kubika zemlje, izvaditi i dovući 500 kubika kamena iz Ralje, 700 kubika kamenog materijala iz Laole, 800 kubika šljunka sa Morave, i to sa dobrovoljnom radnom snagom u kojoj je bilo 50 posto činovnika i domaćica. Iskop zemlje radio se ručno, i taj deo posla uradila je brigada od devet Šiptara iz Prizrena, i jedna radna brigada Direkcije za puteve. Kada je trebalo prebaciti dobijenih 30 miliona na račun opštine ispostavilo se da je Skupština Srbije 20 miliona odvojila Izvršnom veću i da je ostalo samo deset miliona. Pavle tada odlazi kod Krcuna, ali ni uz Dražinu podršku, ne uspeva da povrati pare, pa izdaje „zvaničnu“ naredbu da se obustave radovi. Saobraćaj je usmeren na ulicu M. Vlajića koja je bila u još gorem stanju.

Dalje nećeš moći!

U toj situaciji, desi se tih dana, da Krcun putujući u Kragujevac, prođe kroz Mladenovac. Opazili su ga i dojavili Pavlu. Kad je to Pavle čuo, zaćutao je i počeo da gurka jezikom obraz, što je bio uvek znak za ljude oko njega da nešto smišlja. Na povratku je Krcuna sačekalo iznenađenje. Tek što je prešao nadvožnjak ispred kola se isprečio kanal, nije mogao da prođe dalje. Psujući dotrčao je u opštinu da pronađe Pavla. Međutim, Pavle je na vreme bio obavešten i negde se izgubio. Krcun je ipak nekako preko greda prešao kanal, a posle nekoliko dana skupština vrati Mladenovcu 20 miliona. Učesnik i svedok događaja bio je Ljubiša Đukić.

Međutim, baš u to vreme i Palančani reše da poprave i asfaltiraju put Palanka-Mladenovac koji je bio tada njihova jedina veza sa Beogradom. Na sastanku koji je vodio Draža Marković, Pavle je morao da obeća učešće u toj izgradnji bar na ulazu u Mladenovac. I tako su potrošeni 20 miliona dobijena od skupštine. Ali završena su oba puta, a glavna ulica koja je asfaltirana 1960, ni do danas nije popustila, asfaltiranje je radio „Partizanski put“. Na kraju, za taj rad nagrađeni su Ljubiša Đukić i Vidoje Marković.

Preferans

Velika zanimacija Pavla Blažića kroz ceo život bila je kartanje. Oko njega je bilo uvek društvo koje se sastajalo najčešće u njegovoj kući kod Socijalnog, u ulici 29. novembra, ili na Koraćičkoj banji, ili na Kosmaju u hotelu „Hajdučica“. Tu su bili Puša, Zucko, Kosovac, Mika Novičić, Andra Mirčić, Tasić ugostitelj iz Hajdučice, i dr. Igrao se preferans a najverniji kibiceri su bili Ljubiša Đukić i Diša Sinđelić koji je povremeno kao treći uskakao u igru. Ponekad je sa njima bio i Draža. Pamti se anegdota kada je Draža neprekidno dobijao nekoliko dana, hvaleći se svojom dobrom igrom i ne primećujući ništa. Međutim „štos“ je bio u tome što su ga Paja i Puša zaverenički puštali jer je pobednik na kraju plaćao ceh u kafani.

Jagnjilci obrnuli ćurak

Jagnjilo je posle rata za drugove iz nove vlasti bilo „teško selo“ u koje su retko zalazili. Pre rata Jagnjilo je bilo pod snažnim uticajem braće Janka i Milana Badžaka, koji su obojica bili poslanici (JRZ), vlasnici mlina, klanice, zadruge, a imali su i oko 100 hektara zemlje. U toku rata Jagnjilo su kontrolisale snažne formacije četnika i ljotićevaca tako da su partizani od 1941. do 1944, pažljivo zaobilazili to selo. Posle rata braća Badžak su tragično i sramno stradali od nove vlasti i Jagnjilci su svoje neprijateljstvo prema novoj vlasti izražavali sve do šezdesetih godina. Na izbore 1960. godine izašlo je samo 47% Jagnjilaca i od toga čak 22% je glasalo u „ćoravu kutiju“ bez lista. Međutim, tih godina omladina preuzima vlast u selu u svoje ruke. Godine 1963. Leka Radovanović, Mileta Brkić i još nekoliko omladinaca iz Jagnjila dolazi kod Pavla sa molbom da urgira kod direktora džakare Miše Cimeše za jedan transformator da se pokrenu radovi na elektrifikaciji sela. Cimeša je dao transformator i za vrlo kratko vreme meštani su završili uvođenje struje po selu. Svetlo je prvo zasvetlelo u društvenim zgradama i dve tri privatne kuće u centru pa su Jagnjilci hteli to da proslave. Pozvali su sve one koje su smatrali da treba da pozovu, među njima Pavla i Brku, tadašnje kandidate za narodne poslanike. Na proslavi je bio veliki broj drugarica, a počelo se sa vrućom rakijom, pa Pavle znajući da Brka voli da pije, upozori ga da vodi računa kako se ponaša pred izbore, jer je on sekretar komiteta i kandidat za poslanika. Brka ništa ne hajući na upozorenja reče glasno: „Ma glasaće oni.“ Prepirku su pratile neke žene pa napadoše Pavla što sprečava druga da se veseli, i čak počeše i glasno da prete i teraju ga kući. Pavle je posle pričao da je zaćutao setivši se da u Jagnjilu skoro svake godine, od Karađorđa do danas, ponekog ubiju. Posle ručka doneše kazan od 30 litara vruće rakije i neke od onih žena počeše da piju sa Brkom pa na kraju i zaigraše. Usred veselja Brka izvadi revolver i poče da puca u plafon. Tada u sali nastade takvo oduševljenje da je bilo za očekivati da će svakog trenutka neko poginuti ili umreti od pića. U dva sata posle ponoći neki su otišli kućama, a većina je pospala po sali, među njima i Brka. Pavle i jedan drug ubaciše Brku u kola i otpratiše ga kući. Ubrzo zatim bili su izbori. Izašlo je 93% glasača. Brka je dobio 45% a Pavle 35%, ili obratno, što danas nije važno, ali je važno da je tog dana Jagnjilo obrnulo ćurak i okrenulo se novoj vlasti.

Izgradnja puteva: Za vreme mandata Pavla Blažića izgradnji puteva poklonjena je najveća pažnja. U celoj opštini je bilo 80 kilometara puteva do svih sela, koje je trebalo izgraditi. Da bi pospešila gradnju puteva i uredila odnose, opština donosi odluku da svako selo može da gradi put samo ako izvede zemljane radove i sakupi samodoprinos. Opština je davala pomoć na svaki jedan dinar samodoprinosa još dva svoja dinara, i trasirala, izvodila i nadgledala radove preko svoje Uprave za puteve gde je od 1960. bio šef Ljubiša Đukić. God. 1962. opština osniva svoju Direkciju za puteve sa samostalnim finansiranjem (direktor Ljubiša Đukić) koja preuzima sredstva i radnike bivše sreske Direkcije za puteve koja se vratila iz Palanke. Krajem 1962. Direkcija se pripaja Komunalnom preduzeću sa celokupnom radnom snagom, osnovnim sredstvima i kamenolomom. Novoformirani pogon za izgradnju puteva pri Komunalnom pristupio je daljem otkrivanju majdana „Košutica“, a otvoren je i nov kamenolom „Grab“ u Koraćici i obnovljen majdan u Nemenikućama. U to vreme u kamenolomima se sve radilo ručno, od bušenja rupa za miniranje, lomljenja gromada macolama do utovara. Na „Košutici“ je drobljen kamen za tucanik i rizlu. Neku godinu kasnije kupljena su četiri FAP-a kipera, nabavljeno je više polovnih OM-ova sa prikolicama, kupljeni su novi kompresor i valjak od 12 tona, kao i sva ostala oprema. Sedam godina dok je ovaj pogon radio, bile su najplodniji period u istoriji gradnje puteva u našoj opštini. Godina 1964/65. ovaj pogon vršio je i eksploataciju uglja u V. Ivanči i V. Krsni radi snabdevanja električne centrale u „Crvenoj zvezdi“. Po novoizgrađenim putevima kretali su se i prvi autobusi za prevoz radnika. Saobraćajno preduzeće „SOKO“ usled lošeg poslovanja 1963. odlazi u likvidaciju i opština sve zaposlene i osnovna sredstva prenosi Komunalnom preduzeću, koje ovaj posao organizuje do 1965, kada se ovaj pogon ustupa „Autosaobraćaju“ iz Kragujevca.

KOVAČEVAC / V. KRSNA: Put Mladenovac-Kovačevac-Krsna počeo je da se radi još 1950. godine. Za pet godina kamionima je navučeno 7.000 kubika kamena. Godine 1955. izgrađena je kamena podloga do Kovačevca u dobrovoljnoj akciji u kojoj je povremeno učestvovalo i po petsto ljudi i žena iz Kovačevca i V. Krsne (tada je predsednik opštine V. Krsna bio Stevan Čikić Ostoja). Pet kilometra tog puta bez asfalta koštao je dva miliona dinara. U to vreme formirana je sreska Direkcija za puteve i za direktora je postavljen Mića Petrović, a za upravnika Vlasta Đurđević. Godine 1957. dolazi za direktora Direkcije Ljubiša Đukić koji je učestvovao u izgradnji svih puteva u našoj opštini. U narednih pet godina put je produžen prema Krsni do skretanja za Makovicu. Posle 1960. ovom putu za naša dva najveća sela posvećena je maksimalna pažnja jer je iz tih sela pešačilo skoro dve hiljade radnika, neki i po 28 kilometara, a iz tog kraja je dolazila trećina proizvoda na mladenovačku pijacu. U periodu od 1962-1969. urađena je deonica od Đermina u Kovačevcu do groblja u V. Krsni (11 km). Glavni organizator gradnje bio je Vlasta Đurđević iz V. Krsne. Asfaltiranje je koštalo 180 miliona a sve ostalo 50 miliona dinara. Po prelasku sreza u Smederevo pokrenuta je inicijativa iz Smedereva da se Mladenovac poveže sa sedištem sreza, izgradnjom puta Krsna – Selevac. Pavle je bio za varijantu preko Dubone kako bi se sela Dubona i Šepšin povezala sa Mladenovcem. Dugo je trajala rasprava na zborovima gde su predlagane obe varijante, i na kraju je prevladala jeftinija varijanta preko Krsne, a Dubona je svoj put dobila mnogo godina kasnije.

DUBONA: Trinaest kilometara dug put za Dubonu započet je da se radi pre rata 1938. godine, i bio je kaldrmisan u dužini 2,5 kilometra kroz Selo Mladenovac, baš do Pavlovog vinograda. To je bilo tema raznih šala, tako da je na jednom predizbornom mitingu u Duboni, kada su Pavle i Brka bili kandidati za poslanike, jedan Dubonjac predložio da se Pavlu pokloni jedan vinograd u Duboni kako bi selo konačno dobilo put. Do Dubone su pre rata urađeni i zemljani radovi u širini četiri metra, a za vreme rata navučeno je 20 hiljada kubika kamena koje su posle rata seljaci razvukli sve do poslednjeg kamena. Posle 1960. pokrenuta je akcija da se put proširi za jedan metar pa je izvađeno 20 hiljada kubika zemlje dobrovoljnom akcijom meštana sela Dubone. Ovaj put je završen 1963/64. godine posle 25 godina gradnje. Dubonjci su uradili i dva kilometra puta dalje do Malog Orašja, ali su morali da čekaju deset godina da Smederevo uradi još osam kilometara puta da bi dobili vezu sa gradom na Dunavu.

ŠEPŠIN: Kada je izgrađen put za Dubonu meštani Šepšina pokrenu akciju da izgrade četiri kilometra puta i povežu se sa putem za Dubonu. Zemljane radove je izvela Vodna zajednica iz Smedereva, i koštali su opštinu 800.000 dinara, a kamen i asfalt 80 miliona dinara. Na deonici Tabla-Kasapsko brdo radove je izvelo Komunalno preduzeće.

V. IVANČA: Osam kilometara puta turske kalrdme za Ivanču, širine tri metra, izgradila je pre rata fabrika džakova radi dovoza uglja za fabričku termocentralu.

KORAĆICA: Deset kilometara dug put za Koraćicu započet je da se radi ranih pedesetih godina, a završen je tek 1969. godine. Od centra Koraćice do Zlatara radove je izvodilo takođe Komunalno preduzeće.

JAGNJILO: Ovo selo je još godine 1953. radilo elektrifikaciju a u narednih 25 godina izgradilo je: Zadružni dom, Zdravstvenu i Veterinarsku stanicu, Poštu i stanove za prosvetne radnike i započeta je izgradnja puteva po selu. Deset kilometara puta kroz Jagnjilo od Klenca na kragujevačkom putu do kovačevačke žel. stanice na palanačkom putu opština je finansirala isto kao i druga sela – plaćen je asfalt i trećina ostalih radova.

VLAŠKA: Ovo selo je za vreme rata bilo listom naklonjeno partizanima pa su radovi na izgradnji puta u dužini od samo 3 km kroz selo, do beogradskog puta, počeli odmah po oslobođenju 1945. godine, ali zbog razjedinjenosti meštana zemljani radovi su urađeni tek 1965. godine. I sa dovlačenjem kamena je bilo problema tako da je taj put, iako plaćen od opštine 100%, poslednji urađen na teritoriji opštine.

U vreme mandata Blažića na mestu predsednika opštine i Cvetkovića na mestu sekretara komiteta urađen je i put od 1,5 km, od Drapšina za SELO MLADENOVAC, koji su sami građani radili, kao i put za GRANICE (sa mostom preko potoka), u dužini od 2,5 km, što zajedno sa ostalim putevima iznosi 64 km asfaltiranih puteva, za šta je utrošeno milijardu i po dinara. Svi putevi su rađeni na kamenoj podlozi sa tucaničkim zastorom u širini pet metara. Građani su pored dobrovoljnog rada dali 400 miliona dinara, a opština ostalo, od čega u gotovom novcu 720 miliona dinara. Pored glavnih saobraćajnica asfaltirane su ulice u gradu i po selima, a u ulicama Ž. Savkovića i J. Katića postavljena je sitna kocka. Kamen je dovožen sa Kosmaja (17 km), Topole (25 km) i Rudnika (50 km), a na jedan dužni metar odlazilo je najmanje kubik i po kamena. Pored puteva urađeno je i nekoliko hiljada kvadrata trotoara sa betonskom podlogom. Najveći deo radova izveo je pogon za izgradnju puteva pri Komunalnom preduzeću Mladenovac. Šef tog pogona je bio Mileta Radosavljević a direktor Komunalnog preduzeća bio je Velja Stanišić. Nadzor ispred opštine vršio je Ljubiša Đukić, a načelnik za komunalno-stambene poslove bio je Milun Perišić.

Izgradnja ulica: pored izgradnje glavne ulice, prosečena je ulica Vojvode Putnika, pored bioskopa, zbog čega je morala da se sruši kafana „Takovo“ najveća u varoši, zatim polovina Karamatićeve avlije i potkivačnica Pere Manića. Povodom tih radova pamti se jedna anegdota. Ulica V. Putnika završena je za samo 20 dana. Jedan Mladenovčanin koji se vraćao jednom mesečno sa terena, sišao je s voza, izašao iz stanice i kada je pogledao prema uklonjenom Takovu učinilo mu se da nije u Mladenovcu, pa je brže-bolje uskočio u voz i otputovo dalje. U to vreme izgrađene su i ulice 29. novembar (danas N. Pašića) pored kuće Velje Devetakovića do potoka u Granicama, zatim Bože Damnjanovića i Janka Katića.

Ulicu J. Katića danas popularno zvanu „bulevar“, započela je vojska (plavci). Buldožerom TG 150 za jednu noć prosekli su tu ulicu. U tri sata noću bio je gotov posao tako da je ujutro građanima odjednom pukao pogled prema Tehničkoj školi. Lakše zemljane radove radili su i đaci Tehničke škole. Nešto ranije izvršena je i rekonstrukcija Kosmajske ulice kada je proširena za pet metara. Za taj posao radnici su trebali da dobiju trinaest platu, ali su je dobili samo službenici. Ljubiša Đukić, koji se i sam vodio kao službenik, zbog toga je žestoko protestovao kod Pavla, razbio mu pikslu sa stola, i na kraju preko Beograda isterao da i radnici dobiju nagradu.

IZGRADNJA MOSTOVA: Mile Mihailović, direktor Vodne zajednice iz Palanke u jednom razgovoru sa Pavlom preračunao se i prihvatio da za male pare izgradi tri nova mosta preko Luga, u Ameriću, Jagnjilu i Rabrovcu. Izgradio je dva mosta u Ameriću i Jagnjilu, premašio investiciju i pošto Pavle nije hteo da uloži više para, tužio je opštinu. Mile je izgubio parnicu, ali je Rabrovac tom prilikom ostao bez novog mosta.

IZGRADNJA PRIVREDE. Za vreme mandata Pavla Blažića radila se rekonstrukcija Jugoazbesta, Petra Drapšina, Klanice (1968. nove komore za hlađenje), izgrađen je novi Kosmaj Mermer, dograđen Minel, završena je Hladnjača (1962), završen je silos, deo Kvarca i još nekoliko manjih preduzeća. Od 1945. do 1965. izgrađeno je 18 zadružnih domova. Posebno je bilo problema oko proširenja Minela (tada Elektrosrbije), koji je 1964, posle investicije od 50 miliona dinara, krenuo u nagli razvoj i postao izvoznik. Trebalo je da se dislocira komšijski Kosmaj Mermer koji je tada bio u krizi i radio samo nadgrobne spomenike. Mermer je nastao 1950. kao deo „Venčaca“ a od 1952. su samostalno preduzeće. Radnici Mermera nisu hteli da pristanu na likvidaciju pa je opština god. 1965. morala da im izgradi novu halu, koju je radila Izgradnja a projektovao je Invest-projekt, i u koju su dopremljena četiri nova gatera iz Italije. Počeli su da proizvode mermerne ploče i mozaik spomenike i tako je to preduzeće ponovo stalo na noge. Posle preseljenja Mermera, Minel je mogao da preuzme i renovira stare Rakićeve hale u kojima je bio Mermer. U ovom periodu od 1964. do 1967. idustrijska proizvodnja je porasla za 27% a poljoprivredna za 26%.

ELEKTROSRBIJA: Čika Mika Živojinović priča: „Decembra 1959, pred rasturanje sreza Mladenovac, bile su u toku kadrovske kombinacije. Bilo je već odlučeno da ja idem na novu dužnost u Smederevo a da Pavle bude predložen za novog predsednika opštine. I kako to biva, Pavle i ja se dogovorismo da jedan drugoga, u granicama mogućnosti, maksimalno pomažemo i podržavamo. Nije dugo potrajalo a Pavle dođe u Smederevo ogorčen na zahtev Beograđana da se Transformatori presele iz Mladenovca u Beograd. Već obučeni radnici u fabrici, njih preko dve stotine, bi ostalo bez posla, a stručnjaci bi se preselili u Beograd. Celo sresko rukovodstvo se tada diglo na noge i zatražilo od Švabića, koji je tada vodio privredu Srbije, da organizuje sastanak sa predsednikom Beograda Brankom Pešićem i onemogući preseljenje fabrike transformatora u Beograd. Posle dužeg ubeđivanja, gde je na našoj strani bio i gen. direktor Elektrosrbije inž. Lilić, odlučeno je da fabrika ostane i dalje u Mladenovcu, a da se iz njenog programa proizvodnja velikih trafoa prepusti novoformiranoj fabrici na Voždovcu.

JUGOAZBEST: najstarije posleratno industrijsko preduzeće osnovano 1947. sa deset radnika, tek godine 1953. uobličava svoj proizvodni program, proizvodnju obloga za kočnice i kvačila. Prva velika investicija ostvarena je 1960/61. uvođenjem savremenije opreme za preradu azbest-tekstilnih proizvoda. Te godine fabrika je imala 470 zaposlenih i proizvodnju od 321 tone materijala. Direktor je bio Dobrivoje Obradović, koji je došavši u Jugoazbest 1953. zatekao 100 radnika kako proizvode češljeve i imalin, a kada je otišao 1967. fabrika azbesta je imala 800 radnika.

RAZVITAK: nastao od abadžijske zadruge sa nekoliko majstora, tri singerice i dotrajalom peglom, god. 1961. pristupa šivenju kačketa i radnih odela i ponekog odela po narudžbi. Za glavnog majstora Pavle je doveo Čedu Matijevića iz Ljiga. Već 1964. otpočelo se sa šivenjem konfekcije od kože. Vični majstori Razvitka savladali su novi materijal i ubrzo počeli da isporučuju tržištu odeću od kepera i kože. Međutim, desilo se da je radionica u bivšoj kafani „Beograd“ izgorela do temelja. Rad se nastavlja u drvenoj baraci i postepeno nabavlja nova oprema. U to vreme je čak i zgrada opštine u jednom trenutku predstavljala utočište komercijalnog odeljenja Razvitka. Neku godinu kasnije uz pomoć Jugoeksporta i banaka izgrađena je potpuno nova fabrika na sadašnjoj lokaciji.

ELEKTROMORAVA: nastala je još 1949. kada je imala samo 30 zaposlenih, kada je instalisana snaga u trafo-stanicama bila jedan megavat na naponu od deset kilovolta, sa instalisanom mrežom od samo deset kilometara. Od tog doba preduzeće je prošlo mnogobrojne reorganizacije. Prvo je spojeno sa preduzećem „Svetlost“ pa su jedno vreme egzistirali kao „Iskra“ a godine 1963. dolazi do integracije Elektrošumadije sa Elektromoravom, i na kraju se formira RO sa sedištem u Požarevcu. Pored niza manjih trafo-stanica, opština i ovo preduzeće izgradili su trafo-stanicu 35/10 u Drapšinu, 1964. godine, a radove je izvela Izgradnja.

PROGRES je nastao 1959. godine a nagla ekspanzija počinje od 1966. godine kada je počela saradnja sa inostranim fabrikama Leifeld, Simesa, Heimer, Kramer i dr. Direktor je bio sposobni Obren Radosavljević, koji je bio i načelnik za privredu opštine i uvek bio glavni oponent Pavlu Blažiću kada je trebalo da se povede neka akcija u gradu. Na tu temu je kružila šala da, kada Pavle hoće nešto da istera, on se pred Obrenom pravi da je protiv toga, da Obren zauzme kontrastav, da bi se tek onda Pavle kao složio.

KOMUNALNA BANKA osnovana je 1956. kao Sreska komunalna banka sa zadatkom da organizuje poslovanje sa privredom i stanovništvom na području novoformiranog sreza: Mladenovca, Topole, Aranđelovca i Sopota. Otpočeli su u skromnim prostorijama kafane „Koraćica“ (do nedavno EI Niš) sa dvadeset radnika. Pre toga u Mladenovcu je postojala Narodna banka koja je započela poslovanje posle oslobođenja u kafani „Makedonija“ (danas „Pečat“), gde je dugogodišnji direktor bio Momčilo Obrenović, od 1956. Đoka Đorđević i od 1961. Boža Paunović. Narodna banka se godine 1959. seli u novu zgradu (kasnije SDK), a Komunalna banka dolazi u oslobođene prostorije kafane „Makedonija“. God. 1961. pri Narodnoj banci osnovan je SDK čiji je prvi direktor bio Boža Paunović.

Godine 1958. osniva se Zadružna štedionica, koja je radila prvo u kafani „Koraćica“, kasnije u Sokolani, gde je direktor bila Zora Blagojević a kasnije Dragovan Janićijević. Godine 1961. štedionica se pripaja Komunalnoj banci. Tri godine od osnivanja, 1959, Komunalna banka je imala 1500 štediša sa ulogom od dva miliona dinara. Posle izmene komunalnog sistema i ukidanja sreza u Mladenovcu delatnost banke se orijentisala samo na teritoriju opštine i ime je promenjeno u „Komunalna banka“. U toku 1966. doneta je odluka u SO Mladenovac o pripajanju Beogradskoj udruženoj banci kada su kupljene nove prostorije na Trgu Ivo Lola Ribar. Veliku pomoć u toj transformaciji dao je Duško Mrvošević, zamenik gen. dir. Beogradske banke. Prvi direktor Komunalne banke bio je Šaban Zaganjori, kasnije Boža Paunović (1960-1961) i od 1961. Dragovan Janićijević koji je bio i prvi direktor filijale Beogradske banke na trgu.

BUDUĆNOST: trgovinsko preduzeće, nastalo je 1961. godine izdvojivši se iz „Jedinstva“ sa prodavnicama Delikates, Avala, Partizan, Budućnost, Napredak, Mladost, Šumadinka, Ogrev, Samousluga i novim magacinom na zelenoj pijaci (za čiju je izgradnju opština dala petnaest miliona u vreme mandata M. Živojinovića), ukupno jedanaest prodavnica i 44 zaposlena radnika. Godine 1966. Budućnost se pripaja trgovinskom preduzeću „Sava“ iz Beograda i dalje posluje kao poslovna jedinica bez statusa pravnog lica. Tada je imala 60 radnika i 14 prodavnica. Tri godine kasnije 1969. Sava se pripaja Centropromu a god. 1976. postaju Centromarket.

INKOLON: proizvodnja netkanog tekstila, nastala je 1967, kada su montirane prve mašine, a godine 1968. počela je proizvodnja iglanog filca. Ideja za ovu proizvodnju je nastala još dok je direktor C. Zvezde bio Miša Cimeša a teh. dir. Aleksandar Braun, kada su Austrijanci počeli da dolaze i otkupljuju otpatke od jute i drugog tekstila. Nova fabrika je građena za vreme gen. direktora Slavka Miletića (pre njega direktor je bio Dimitrije Isailović).

IZGRADNJA ŠKOLA: Godine 1960. u Mladenovcu je bilo 7.500 zaposlenih, a većina preduzeća i dalje je povećavala obim proizvodnje. Narasla je potreba za mašinskim i elektrotehničarima. Zbog toga Narodni odbor opštine septembra 1960. donosi rešenje da se otvori:

TEHNIČKA ŠKOLA. Već sledeće 1961. škola se useljava u zgradu koju je gradio „Režijski odbor opštine“ i koja je u početku bila predviđena za osnovnu školu. Te godine upisani su prvi učenici u novoizgrađenu Tehničku školu a prvi direktor je bio Miloš Bošković. Fiskulturna sala uz teh. školu, prva u Mladenovcu, završena je 1964. godine. Kasnije je rađena dogradnja i rekonstrukcija Tehničke škole koja je završena 1968. godine. Škola je rađena po tipskom projektu a nadzorni organ je bio Bora Đermanović.

GIMNAZIJA je 1961. godine ponovo otvorena u Mladenovcu u staroj osnovnoj školi kod crkve. God. 1966. direktor gimnazije je bio Marko Dubonjac a načelnik za prosvetu Bora Jović, kada je došlo rešenje iz Republike, da zatvore školu zbog neadekvatnih uslova za rad. Baš u to vreme Beograd je uveo komunalnu taksu preduzećima i Pavle na savet Mike Novičića, povede akciju da odbornici opštine Mladenovac izglasaju da se takva taksa uvede i preduzećima u Mladenovcu. Tako su pribavljena sredstva, i za jedno leto, godine 1966, nikla je nova gimnazija, ovakva kakvu je danas znamo. Projektant je bio prof. Zoran Petrović sa Arhitektonskog fakulteta, radove je izvela mladenovačka „Izgradnja“ a radove je vodio arh. Boža Đorđević. U selima su izgrađene osnovne škole u Kovačevcu, Duboni i Vlaški i četvrorazredne u V. Ivanči, Kovačevcu i Senaji. U prethodnom periodu izgrađena je Osnovna škola D. Đurđević (1956). Zanimljiv je istorijat gradnje škole u Vlaškoj.

ŠKOLA U VLAŠKOJ je bila napukla i sklona padu, pa je još 1946. doneta odluka da se pravi nova škola. Sledećih petnaest godina sve do 1963/64. Vlaščani nisu mogli da se slože o lokaciji škole. Održano je više desetina bezuspešnih sastanaka (koje je uglavnom vodio Pavle Jovančević): jedni su bili za centar sela a drugi za Vlaško Polje i rezultat je uvek bio neodlučan. Te godine 1964. dođe Bora Jović kod Pavla sa upozorenjem da škola u Vlaškoj samo što se nije srušila i da postoji mogućnost da deca stradaju. Pavle tada sazove zbor u Vlaškoj i na jednoj kaubojskoj sednici (poneo je čak i neki stari pištolj za svaki slučaj), u kojoj je morao i da izbacuje pojedince (Sjaju), prihvaćen je njegov predlog da se škola zida u centru sela. Škola je izgrađena za osam meseci i uz nju stanovi za prosvetne radnike, prvi takvi u opštini.

DOM ZDRAVLJA: Još za vreme mandata Mike Živojinovića počeo je da se gradi Dom Zdravlja. Dom je završen 1960, upravnik je bio dr Ilić, predsednik upravnog odbora bio je dr Aca Milošević, a za realizaciju je bio zadužen dr Andreja Grujić.

Za vreme Pavlovog mandata 1962/63, na inicijativu dr Mila Popovića, građen je dispanzer za majku i dete, koji je projektovao arh. Boža Petrović, a građene su i zdravstvene stanice u Keramici, Kovačevcu, V. Krsni, Jagnjilu i Šepšinu. Izgradnju je finansirao sreski Zavod za socijalno osiguranje, čiji je direktor bio Milorad Marković Zucko, koji je veoma zaslužan za brojne investicije u našoj opštini, a ne treba zaboraviti ni podršku Mome Markovića, koji je bio savezni ministar za zdravstvo.

ZAVOD ZA SOCIJALNO OSIGURANJE radila je Izgradnja od 1959. do 1961. po projektu arh. Zorana Petrovića, a šef gradnje je bio Siniša Ivanović.

Stambena izgradnja (i poslovni prostor): Od 1945. do 1965. u Mladenovcu je izgrađeno stanova za 7.500 ljudi a srušeno je oko 500 nekomformnih stanova. Po drugom podatku od 1964. do 1968. izgrađeno je u Mladenovcu 300 stanova u društvenoj svojini. Pored stanova građene su i administrativne zgrade u koje su smeštene: Komunalna banka (kasnije Beogradska), SDK, Zavod za socijalno osiguranje, Zavod za osiguranje i reosiguranje, Stambena uprava itd. Okružni sud je rađen još 1956/57. godine u organizaciji „Režijskog odbora sreza“, čiji je rukovodilac gradnje bio inž. Dušan Adamović a šef gradilišta Bora Đermanović (pomoćnik Ljubiša Đukić). Godine 1961. srušena je Glišina kafana (Kasina) i lokali do nje prema nadvožnjaku da bi na tom placu započela gradnja Pijacete. Od ostatka para posle izgradnje suda Režiski odbor sreza gradi zgradu Lipov lad (1960). Kompletan stambeni blok od Pijacete do Robne kuće građen je u vreme mandata Pavla Blažića.

PIJACETA (pjaceta) stariji i noviji deo, trg i soliter robna kuća, rađeni su po idejnom rešenju arh. Zorana Petrovića, Pijacetu 2 projektovala je „Morava“ iz Beograda, Pijacetu 3 projektovao je LIK (Rada Tripković), a kompletne radove (osim RK) izvela je „Izgradnja“ čiji su šefovi gradnje bili Sveta Đorđević i Siniša Ivanović, teh, dir. Boža Đorđević, a direktor Jova Kabadajić. Nadzorni organ je bio Dušan Spasić. Finansirala je Direkcija za stambenu izgradnju čiji je direktor bio Jova Kabadajić, od 1962. Fond za stambenu izgradnju, a od 1966. Stambeno preduzeće čiji je direktor bio Jova Ivković i Dušan Spasić (sedište u zgradi Socijalnog). Uređenje samog trga uradio je mladenovački arh. Mika Lukić. Zanimljivo je da je taj objekat sa pešačkim kanonadama duž trga, među projektantima nazivan „pjaceta“ ali se u narodu nekako uvrežilo ime „pijaceta“.

ROBNA KUĆA je građena na inicijativu Pavla Blažića i direktora Jedinstva Diše Sinđelića, a stanovi u soliteru finansirani su na tada uobičajen način iz Fonda za stambenu izgradnju. Radove je izvelo Građevinsko preduzeće „Crvena zvezda“ iz Gostivara. Zanimljivo je da su građevinari iz Makedonije oklevali dva meseca da obeleže temelje budućeg solitera, koji je po projektu u osi glavne ulice, tako da, kada se dolazi iz Beograda, na dnu ulice vidi ta jedina mladenovačka vertikala. Na kraju su soliter obeležili Mladenovčani, mladi arh. Ivan Gavrilović i geometar Roče Obradović. Robna kuća je otvorena 1969. za vreme mandata D. Cvetkovića, kada je još bilo blata na trgu (spoljni radovi nisu bili završeni).

Zgradu na uglu M. Vlajića i V. Putnika od 40 stanova radilo je Jedinstvo iz S. Palanke a dugačku vojnu zgradu preko puta Doma zdravlja od 66 stanova radila je Izgradnja, šef gradnje je bio Komnen Vučelić. Obe zgrade građene su od 1964. sa planom da se završe u 1965, ali zbog zemljotresa u Skoplju završene su 1966. godine. To su prve zgrade u Mladenovcu sa etažnim (privatnim) vlasnicima.

ZELENI VENAC radila je Izgradnja iz Mladenovca 1964. po projektu Milutina Vasića. Nadzorni organ za ove zgrade ispred Fonda bio je Bora Đermanović.

Od ostalih objekata u tom periodu izgrađene su tri pumpe za gorivo u Mladenovcu i jedna u Jagnjilu. Godine 1968. izgrađeno je:

KOMUNALNO PREDUZEĆE u ul. Ž. Savkovića 32 – upravna zgrada, radionice, magacin, menza i garaža. Ovo preduzeće, posle rata bilo je smešteno u staroj opštini Mladenovac, u Badžakovoj kući, zatim se seli na Zelenu pijacu, pa od 1956. na prostor sadašnje Hladnjače, gde je zajedno sa varoškim smetlištem bilo i pre rata, da bi nešto kasnije prešlo preko puta, na plac gde je sad Elektrošumadija, odakle dolazi na sadašnju lokaciju.

SPORT: godine 1962. OFK Mladenovac je pobednik Jugokupa za Srbiju pobedama protiv Mačve iz Šapca, Prištine i Borca iz Čačka. Izgubio je u 16-ini finala od Čelika iz Zenice.

Porodica Blažić je živela od 1961. do 1970. u kući Save Štampara u ulici 29. novembra 28 (danas N. Pašića) koju je opština ranijih godina otkupila i dala pod kiriju. Ta kuća od pedesetak kvadrata, zajedno sa drugim porodičnim kućama u vlasništvu opštine, ponuđena je na otkup. Blažići su ovu ponudu prihvatili, kao i mnogi drugi koji su živeli u sličnim kućama. Međutim, na kraju, Pavle je ovu kuću vratio opštini kada se odselio za Beograd. Inače njihova kuća je bila vazdan otvorena za goste. Tu su noćevali seljaci iz udaljenih sela koji su poslom ostajali u Mladenovcu, tu su provodili noći Pavlovi drugovi sa kojima je igrao karte, koje su, uz kratak san, predstavljale njegovu jedinu relaksaciju od napornog rada. Sve je to, uz brigu o troje dece, dočekivala i gostila supruga Rajka na kojoj je bio glavni teret.

Godine 1967. Pavle Blažić je izabran za poslanika. Po isteku mandata (1969) bio je funkcioner u skupštini Jugoslavije. Primao je poslaničku platu, koja je bila mala, pa kada je rešio da ide u penziju zaposlio se kao savetnik u građ. preduzeću „Crvena zvezda“ iz Gostivara, da bi nekako popravio prosek za penziju. Godine 1969. putovao je kolima na kongres Saveza boraca u Ohrid zajedno sa direktorom Građevinskog preduzeća „Crvena zvezda“ (Ljupčetom). Nedaleko od Tetova doživeli su tešku saobraćajnu nesreću. Ljupče je preminuo, a Pavle se posle dužeg kritičkog stanja izvukao. Ne sačekavši oporavak, krenuo je da radi, a onda se desilo unutarnje krvarenje, kao posledica nesreće, što je prouzrokovalo moždani udar, i to ga je ponovo vezalo za postelju. Godine 1971. dobio je stan od Skupštine Srbije u Beogradu gde se seli sa porodicom.

Svoje penzionerske dane najviše je provodio u Mladenovcu. Umro je 1981, i sahranjen na mladenovačkom groblju. Ispraćen je od rodbine, sugrađana i mnogobrojnih drugova iz cele Jugoslavije, a na sahrani su govorili: Dragoslav Cvetković, Zaga Radojković i Voja Kosovac.

Supruga Pavla Blažića Rajka danas (1998) živi u Beogradu u ulici 29. novembra, u istoj zgradi je i starija kći Lela (rođ. 1950) i njena deca, unuci Pavlovi. Unuk Mihailo Zaverla je glumac u zaječarskom pozorištu „Zoran Radmilović“, a unuka Hristina je apsolvent arheologije. Mlađa Pavlova kći Nena (1955) živi u Zemunu. Sin Draško (1951) živi u porodičnoj kući u selu Mladenovcu i sa majkom Beogradu, a radi u mladenovačkoj opštini. Često se okupljaju u Mladenovcu ili u Beogradu, negujući sećanja na supruga, oca i dedu koji im je ostao u najlepšoj uspomeni.

Priredio Mioljub Uzelac 1998. – uz pomoć: rukopisa Pavla Blažića „Sećanja“, opštinskih biltena, knjige Kike Damnjanović Marković: „Ja i moji ratni drugovi“ i kazivanja kolega, drugova i rodbine.

Partijske kazne

U svom tridesetogodišnjem radu Pavle je često bio kritikovan i dva puta kažnjavan ukorom od strane SK. Prvi put (na saslušanju kod Cane Babović) zbog preglasavanja Mike Milosavljevića, a drugi put ga je kaznio sreski komitet zbog gimnazije. Naime, godine 1955. dođe direktiva iz CK da se u srezu smanji broj gimnazija, da se ukinu u Palanci u Mladenovcu, a da u Aranđelovcu ostane. Međutim, posle desetak dana dođe nova odluka da gimnazija ostane u Mladenovcu, a da se ukine u Aranđelovcu i Palanci. Na sastanku sreskog komiteta Pavle je zastupao odluku CK (koja je bila povoljna za Mladenovac) ali su većinom doneli odluku da ostanu gimnazije u Palanci i Aranđelovcu, a da se u Mladenovcu ukine. Mladenovac je te godine izgubio gimnaziju, a Pavla kazne isključenjem jer se protivio odluci većine (nije znao za treću odluku CK koju su od njega sakrili). Kasnije se ta kazna. najviše na zalaganje Mike Živojinovića, preinačava samo na ukor.

Šezdesetih godina na jednoj svečanoj večeri u Smederevu obrati se glasno Pavlu jedan drug iz Petrovca sa podrugljivim pitanjem: „Koliko imaš kazni, Pavle?“ Pavle se okrete i reče: „Imam dve, a ti?“ – „Nemam nijednu“, odgovori ovaj. „To znači da nisi ništa ni radio“, odbrusi mu Pavle.

Žota mora da plati

Dok je građen put Mladenovac-Koraćica-Kosmaj, drugovi iz Sopota su na svaki način nastojali da te radove ometaju. Naime, opština Mladenovac je taj put proglasila kao turistički značajan i uspela da dobije obećanje od Beograda za pomoć u sredstvima ili asfaltu. To nikako zbog nečega nije odgovaralo predsedniku sopotske opštine drugu Žoti (Životi Milijanoviću) pa je uporno nastojao to da spreči.

Zbog toga Pavle odluči da izudara predsednika sopotske opštine Žotu, ali sve da bude drugarski, da se Žota ne seti zašto je bijen. Kada je završeno kaldrmisanje puta do Zlatara priređena je mala svečanost na Kosmaju, radnici su ispekli prase, i priređen je ručak u Borovnjaku. Na Kosmaju je bila tog dana neka svečanost gde su bili prisutni i gosti iz sreza Mika Živojinović i Moma Dragović sa suprugama, a tu je bio i Dragoslav Cvetković i Ljubiša Đukić, koji je izvodio radove na putu. Pavle na tom ručku reši da izvrši ono što je skontao i jednu za drugom ispije šest čašica rakije, pa ustane da potraži Žotu. Za njim su krenuli Ljubiša i Mile šofer, koga je poslao Cvetković, videvši da je Pavle pijan. Pavle reče Miletu da ga vozi u hotel Hajdučicu, gde je pretpostavljao da će naći Žotu. Naime, tih godina u Hajdučici se često okupljalo jedno društvo kartaroša među kojima je bio Pavle i jedno društvo koje voli da pije, među kojima je bio Brka. Žota koji niti je kartao niti je pio, uvek je bio tu i držao pridiku i jednoj i drugoj grupi. I stvarno, kada je stigao u Hajdučicu zateče Brku i Žotu kako sede i nešto raspravljaju. Pavle im odmah priđe i upita Žotu šta radi, i zatim ga „prijateljski“ udari po leđima. Žota, od udarca lupi glavom o sto, podiže glavu i reče: „Pavle, šta ti je, ti si pijan.“ Pavle ga udari još jednom, a Žota se diže i pobeže. Brka tada reče: „Udri ga, p. mu materina, kad neće da pije.“ Pavle je posle pričao: „Kada sam onako pijan udario Žotu, kao da mi nešto pade sa srca. Da sam to uradio trezan, odmah bi me stavili na tapet. Posle sam otišao u Sopot, svratio u „Sutjesku“, pa odatle kući“. I posle te epizode Pavle i Žota su ostali prijatelji kao i ranije. (Pečat, U.M. oktobar 1998)

PAVLE BLAŽIĆ (1912-1981)
piše Čeda Živanović
Pavle je rođen je u Selu Mladenovcu 1912. godine od oca Svetislava i majke Mileve (rođene Soskić iz Kovačevca) koji su bili zemljoradnici. Svetislav je ranjen u Prvom svetskom ratu 1915. god. prilikom odbrane Beograda na Adi Ciganliji, vratio se kući i preminuo od zadobijenih rana, ostavivši Milevu samu sa četvoro dece. U roku od par godina što zbog tifusa, ranjavanja ili od starosti sedamnest ljudi iz kuće Blažića je umrlo. Pavle je ostao i bez brata blizanca Petra, male sestre Milice, deda, stričeva, pradeda i pošto u kući nije bilo starijeg muškog naslednika, sa jedanaest godina je od pradede Živka nasledio manje imanje i sudsku obavezu da izdržava i udomi mlađu sestru Danicu. Već sa dvanaest je obrađivao sa majkom svoje njive, a kako to nije bilo dovoljno za život radili su i za nadnicu na tuđim njivama, a Danica im se ubrzo pridružila kada je malo porasla.
Godine 1928, sa šesnaest godina, Pavle se zaposlio u fabrici džakova i kada je doneo prvu platu kući majka je klekla i poljubila ga u ruku. O tim vremenima pričala je Mileva:
“Kako sad deca lepo žive. Ja sam mog Pavla namučila! Sad država brine o deci bez oca. Učiteljica mi kaže šteta Mileva da ne školuješ dalje ovu decu, a ja nisam mogla. “ 1931 god. Paja je završio privatno dva razreda niže gimnazije, tekstilni tečaj i postao tkački majstor. U tom periodu upoznaje se sa idejama internacionalizma i klasne borbe u Rusiji, i nezadovoljan položajem radnika u fabrici on i sestra su maštali o tome kako će i kod nas biti ravnopravnost u društvu. 1935 godine postaje sekretar URS-ovih sindikata i dobija zadatak da stvori sindikalnu podružnicu u fabrici. Za kratko vreme od ukupno 600 radnika, organizuje više od 300. Pošto je odneo sindikalne knjižice na overu u Beograd, u povratku, na portirnici fabrike, čekao ga je otkaz, zabrana ulaska i plata za 14 dana. Posao je našao u Beogradu, zatim je radio u Bačkoj Palanci, Hrvatskom Karlovcu, a majci je slao novac od kog su napravili novu kuću u Selu Mladenovcu. 1938 vratio se u Fabriku džakova kao majstor baš u vreme kada su se u Mladenovcu održavali izbori, i iako je fabričkim funkcionerima obećao da će da glasa za Jerezu, javno je glasao za opozicionog kandidata, i uz prekor da je najveća rđa, smenjen je na mesto tkača.
Godine1939 udaje sestru Danicu za Ranisava Markovića iz Jagnjila, radnika u mlinu u Mladenovcu. Putujući svaki dan biciklom na posao Ranisav je dobio upalu uva i umro, a Pavle primi natrag kući trudnu sestru, iako ona po običajima više nije bila njegova briga – u to vreme žensko dete kada se uda pripadalo je muževljevoj porodici. 1940 Danica je rodila ćerku Kaju.
Na početku Drugog svetskog rata Pavle se priključio partizanskom pokretu povezavši se sa Mijom Obradovićem i Dušanom Đurđevićem. U KPJ primljen je 1942. Njegova kuća je bila jedan od glavnih punktova za ilegalno delovanje partije u borbi protiv okupatora, tu su se održavali sastanci sreskih rukovodstava, krili Skojevci, a Pavle je bio radnik na terenu, kretao se slobodno po varoši i selu i nije bio sumnjiv, jer se kartao sa četnicima i ljotićevcima. Jednom prilikom, početkom 1943. kartao se kod nekog ljotićevog oficira u kući Stojana Mirkovića, i kada je oficir načas izašao Pavle je u fioci stola našao neki papir, koji je odneo Draži i Kiki. Ispostavilo se da je to plan akcija Specijalne policije. Sutradan je policija opkolila kraj oko njegove kuće, dovela ih je skojevka Sirva Vaterbedijan koju su je mučili pa je sve priznala, ali je Pavle već pobegao i otišao u partizane. U kući su ostali majka Mileva i sestra Danica i kada nisu rekle gde je Pavle i ko od komunista dolazi kod njih u kuću, vezali su ih za klupu i toliko tukli da se Danica onesvestila. Batinali su ih Srbi a Nemački vojnik je uhvatio za ruku Daničinu ćerku Kaju i odveo u stranu da ne gleda. Zatim su odveli Danicu u potok da je ubiju, pa su se predomislili. Nisu ništa priznale i na kraju su ih oterali u zatvor Specijalne policije. U zatvoru su Milevu u Danicu držali deset dana. Jednom joj Mileva predloži:“Danice ajd’ da se ubijemo!“. Danica joj odgovori:“Ti se ubi, ja Boga mi neću!“. Danicu su potom pustili a Milevu prebacili u logor na Banjici u kome je ostala do oslobođenja. Bila je u sobi sa još sto žena, među kojima je bila i majka Leke Rankovića.
Danica se vratila kući. Njenog i Pajinog brata od strica Rajka Blažića, učenika gimnazije, iz Banjičkog logora sproveli su u Jajince i streljali, ostavivši neutešnu majku Maru.
Toga leta četnici su vršili akcije likvidiranja komunista, pa su često upadali u Pajinu kuću ne bi li ga našli. Jednu noć čuvši lavež pasa Danica se probudi i ode do strine Mare da je ova sakrije, a Mara joj kaže:“Beži Danice ne mogu da gledam kako te kolju!“. Četnici su opkolili kuću i kraj, a Danica se uputila prema potoku i umakla. Posle rata komšija Kršljanin koji je bio u četničkoj zasedi te noći, rekao joj je da je ona prošla pored njega ne videvši ga, a da on nije pozvao svoje. U jesen 1943 god. otišla je u partizane ostavivši trogodišnju ćerku Kaju kod strine. Četnici su i dalje upadali u njihovu kuću a maloj Kaji su stavljali nož pod grlo da kaže gde joj je majka. Neko je rekao:“Blažići imaju samo to jedno dete, ako ga zakoljete Pavle i Danica će da vam zapale celo selo!“, pa su odustali.
Pavlovo i Daničino učešće u NOB-u zabeležila je Kika u svojoj knjizi: Ja i moji ratni drugovi, i D. D. Beli u knjizi:Kosmajski partizani u kojoj piše da kada su žandarmi u Beogradu aprila 1943. uhapsili partizana Veselina Osmanagića, kod njega su pronašli spisak od 28 ljudi treće čete Kosmajskog odreda, i pod brojem 16 stajalo je ime Sreten, što je bilo Pavlovo partizansko ime.
Po oslobođenju konstituisana je nova vlast u Mladenovcu, a Paja kao predsednik sreskog odbora Mladenovac spasao je mnoge svedočeći da su sarađivali sa partizanima iako su bili u četnicima, a mnogim partizanskim saradnicima je svedočio da dobiju spomenicu.

U posleratnom periodu Paja je obavljao mnoge odgovorne funkcije, bio je član izvršnog odbora Beogradskog, šef kadrovske službe Ministarstva industrije da bi godine 1949. prešao u Ljig kao sekretar komiteta. Tu je upoznao buduću suprugu Rajku. Interesantno je da je u Ljigu živeo Rajkin brat od ujaka Čeda Matijević (krznar) koga je Paja kasnije povukao u Mladenovac. U periodu 1950-1954. Paja je obavljao dužnost predsednika sreza Kosmajskog, a 1954 izabran je za poslanika u Skupštini Srbije. Do 1960 bio je predsednik Sreskog sindikalnog veća.
Najplodonosniji period u karijeri i njegov najveći doprinos u izgradnji varoši bio je od 1960-1967. kada je obavljao dužnost predsednika opštine. Mladenovac je tada izmenio svoj lik, intenzivno su građene stambene zgrade, sagrađen je stari dom zdravlja, ambulante po selima, keramička ambulanta, završena je glavna ulica, podignuta pijaceta, robna kuća, zgrada Komunalnog preduzeća, podignut je Kosmaj-mermer, Minel, Progres i više zadružnih domova. Tada je izgrađena velelepna zgrada Radničkog univerziteta, a varošani su pričali da Pavle zida sebi zadužbinu. Koristio je lično prijateljstvo sa Kikom, Dražom, Momom i drugima za dobrobit varoši. Pavle je najviše poklanjao pažnju asfaltiranju sela te je za vreme njegovog mandata izgrađena većina seoskih puteva, a Paja je za te radove izdvajao dosta opštinskog novca. Zbog toga je u selima imao veliku podršku, za razliku od prosvete koja nije bila zadovoljna platama koje im je opština namenila. Kao primer toga koliko ga prosvetari nisu voleli jeste činjenica da svoju sestričinu Kaju, nastavnicu u Velikoj Ivanči, nije mogao da premesti u neku školu u varoši. Hteo je svakog da zaposli, izlazio je ljudima u susret, pa je tako jednom bračnom paru lekara koji samo što su završili fakultet uredio da se zaposle u keramičkoj ambulanti, a posle par meseci izdejstvovao im je i stan. Koliko je u varoši bilo važno družiti se sa Pajom govori to da kada je Paja svakog jutra dolazio u opštinu, čekao ga je njegov rođak Žika Milenković negde u prikrajku, da bi se „slučajno“ sreli i da bi ga Žika pozdravio:“Dobro jutro ujače!“ Žika je i posle dolaska novih vlasti ostao dosledan svojima te se najviše borio da se u varoši postavi Kikina bista.
Iako nije planirano sa vrha da Mladenovac ima Hladnjaču, Paja je smatrao da je ona neophodna, te je novac namenjen u neke druge svrhe preusmerio za izgradnju Hladnjače i umalo da odgovara zbog toga. Interesantno je da je hladnjača napravljena između ostalog i na Pajinoj dedovini koja je nacionalizovana za potrebe gradnje. Takođe mu je oduzeta manja njiva da bi se izgradila opštinska kolonija.
U periodu 1968-1969. ponovo izabran za poslanika u Skupštini Srbije. Iako više nije imao konkretnih zaduženja u opštini, novoj političkoj garnituri u Mladenovcu smetao je njegov ugled i uticaj. U takvim okolnostima, posle isteka dvogodišnjeg poslaničkog mandata Paja je odlučio da se povuče iz političkog života. Zaposlio se u građevinskom preduzeću Crvena zvezda iz Gostivara, iako ga je Draža Marković savetovao da to ne čini. Draža je smatrao da postojeće autoritete treba sačuvati počev od vrha: od Tita, Kardelja, Pere Stambolića pa do baze:do Šuce i Pavla i da ih ne treba preko noći smenjivati.
Godine 1969 putovao je na kongres Saveza boraca na Ohrid i doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo direktor Pajinog preduzeća Ljupče, a Paja se posle dužeg kritičnog stanja izvukao. Ne sačekavši oporavak počeo je da radi. 13 juna 1970. nakon što je polivao svoj vinograd doživeo je moždani udar i prevezen je u bolnicu, u koju je iste večeri došla Kika. Predstavila se kao Pajina žena, a doktorka koja se 1944 god. sklonila iz Beograda u Mladenovac u Pajinu kuću, je rekla:“Ja znam Rajku, Vi niste Rajka, Vi ste Kika!“ i objasnila da u ovakvim situacijama preživi jedan od hiljadu. Kada se probudio iz kome Paja je prvo pitao Rajku da li je primila njegovu platu jer su im plate kasnile. Oporavak je trajao dugo, šlog je ostavio posledice, ali on je naučio ponovo da hoda i piše levom rukom. 1971 na Kikino ubeđivanje da traži stan, konkurisao je i Skupština Srbije mu je dodelila stan u Beogradu u ulici 29. novembar, u kome je ranije živeo pesnik i novinar Surep.

Do tada je Paja bio podstanar u Mladenovcu: u zgradi kod izlaza iz bioskopa, zatim u kući kod socijalnog, da bi se na kraju sa ženom, ćerkama, zetom i unučićima preselio u Beograd, a sin Draško je ostao u Pajinoj staroj kući u Selu Mladenovcu.
Draža i Kika su često posećivali Paju, kako u Beogradu tako i u Selu Mladenovcu. Vedar duh i bolesnog Paju nikada nije napuštao. Jednom prilikom dođe Draža na ručak kod Mileve i Danice, a Paja ga nagovori da nešto kaže, i Draža pita :“Mileva, a ako kažem da mi se ručak ne sviđa?“, a ona će:“Ja ću onda da sklonim!“, ne hajući što je on predsednik Srbije. Kika nije jela masno, jednom nedeljno je jela samo jabuke, jer se plašila zaboravnosti i divila se Milevinom devedesetogodišnjem bistrom umu.
Ona i Draža su imali pse, koje su držali u vikendici u Grockoj, a jedno štene su poklonili Daničinom zetu Peri tišljeru, te su često i kod njega svraćali. Kika je pričala za Peru da nekad ni sin ne brine o majci kao on o tašti, jer je on bolesnog Pavla i Danicu svuda kud je trebalo vozio u svom tristaću. A znala je Kika da ga je njena najbolja drugarica Zaga Radojković prijavljivala da eksploatiše učenike Tehničke škole koji su bili na praksi u njegovoj radionici, i znala je da Pera nije član partije i da slavi, ali ga je volela. A tek koliko je volela Zagu. Svojima je rekla da i kad umre u njenom i Dražinom stanu Zaga će imati svoju sobu.
U tom periodu Paja se viđao sa Tomom Mališićem koji mu je izneo ideju obnavljanja Selters banje, a Paja se kao i uvek angažovao da se to realizuje. Iako je otišao u penziju Paja je bio politički aktivan u Savezu boraca, u kome je na kraju radnog veka sekretar bila Danica. Njoj su tu našli lakše radno mesto jer su joj od batina i smrzavanja u ratu zglobovi bili pokrivljeni.
Godine 1978. na mestu starog , napravio je ocu Svetislavu nov, veliki spomenik.
Poslednje nedelje aprila 1981 umro je Pavle. Sahranjen na mladenovačkom groblju među svojim Blažićima, uz počasti koje su odavane nosiocima spomenica. Jedini je građanin kome je Skupština opštine dodelila dva priznanja: Oktobarsku nagradu i Grb opštine. I pored velike želje da vidi Rusiju, nikada nije bio tamo.
Kika je i dalje dolazila u Mladenovac kod Zage, a sa Rajkom se družila do kraja svog života. Posle Dražinog odlaska sa vlasti i dolaska Mominog i Dražinog zeta Slobodana Miloševića, postala je predmet obrade Službe. Naročito je praćeno njeno kretanje po Mladenovcu. Oni Slobu nisu voleli. Jedino pozitivno što su za njega rekli da Sloba sam piše svoje govore.
Pavle je za sobom ostavio troje dece, a imena im je dao Draža: Lelica, Draško i Nena. Lelica i Nena su radile u Beogradskom SUP-u. Lelica je bila mala žena velikoga srca. Još se pamti kada je nekom funkcioneru SUP-a sasula sve u lice, te su joj zbog toga, pripadnici interventne jedinice na smotri sledećeg jutra salutirali kada je prošla pored njih. Desilo se i to da je tadašnji ministar zdravlja Milovan Bojić dolazio da završi nešto kod nje u kancelariju i ostavio joj vizit kartu, a ona mu rekla:“Doktore bolje da ne trebate ni Vi meni, ni ja Vama!“. Udala se za Mladenovčanina Miću Zaverlu, direktora u Naftagasu, a živeli su u Beogradu. Njihova ćerka Tina sa suprugom Dejanom Smiljanić (njegove dede su čuvene prote Smiljanići sa Zlatibora), drži pabove i pivaru u Beogradu. Leličin sin Miša bio je glumac i producent. Oženjen je bio koleginicom glumicom Biljom Maletić, sa kojom je igrao u svojoj poslednjoj predstavi Buba u uhu u KPGT-u. Bilja je glumica u Beogradskom dramskom pozorištu.
Pajin sin Draško je živeo u Mladenovcu. Bio je naočit momak, čak se pričalo i da je najjači. Upiše se on na karate u Beogradu i desi se da izbubeca na treningu trenera i kaže:“Što da treniram kad ja ovo znam?!“. Radio je u opštini kao komunalni inspektor.
Najmlađa Nena se udala za dr. Vukašina-Vuleta Ivanovića iz Požarevca, koji je bio profesor na Višoj kriminalističkoj školi i prvak Jugoslavije u trčanju na 800m. Zanimljivo je da je Vule išao sa Slobodanom Miloševićem u školu, a kao mlad policajac bio je na uviđaju kada se Slobina majka obesila. Nena i Vule su živeli u Zemunu, a venčao ih je čuveni Žarko Dančuo, a takođe je i Nena bila kuma Žarku i njegovoj supruzi Ljilji . Žarko je dolazio u Mladenovac na sahranu svim Blažićima, kao i Nenina drugarica Snežana Đerdan.
Nenin i Vuletov sin Vuk osvojio je mnoge medalje u karateu. Posle suprugove smrti Nena se sa sinom vratila u stan u ulici 29. novembar u kome je ranije živela sa svojim roditeljima. (Čedomir Živanović, maj 2018)