25-godišnjica građanskih protesta u Mladenovcu
Na današnji dan, pre tačno 25 godina, započeli su čuveni tromesečni građanski protesti nakon što je režim Slobodana Miloševića falsifikovanjem zapisnika iz drugog kruga lokalnih izbora pokušao da ospori pobedu Koalicije “Zajedno”, koju su činili Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije, u više od 40 opština u Srbiji, kao i u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Nakon što su pristigli rezultati sa biračkih mesta, lideri koalicije Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vesna Pešić proglasili su 17. novembra 1996. pobedu na lokalu, pa je u stranačkim prostorijama, uz šampanjac i trubače, započelo pobedničko slavlje, koje se potom proširilo i na beogradske ulice. Slavlje ipak nije dugo trajalo, jer je Miloševićev režim preko izbornih komisija i sudova osporio rezultate izbora, poništavajući glasanje na brojnim biračkim mestima i zakazujući famozni “treći krug” izbora. Očigledna izborna krađa izvela je na ulice desetine hiljada građana širom Srbije, dva dana kasnije buknuo je i studentski protest, a demonstracije su bivale sve masovnije uprkos hladnom vremenu i povremenoj policijskoj represiji.
MLADENOVAČKE PROTESTNE ŠETNJE 1997.
Na današnji dan navršilo se 25 godina od početka najvećih protestnih šetnji u Srbiji. Građanski protesti 1996/97. bili su u našem gradu posebno zanimljivi. Mladenovac je tih meseci iznenada iznedrio iz sebe jedan fini građanski bunt i u tih svojih 55 dana demonstracija bio predmet pažnje cele Srbije pa i sveta. Osim toga, protesti ispred opštine, sa poznatim gostima koji su se iz večeri u veče obraćali okupljenim građanima, pretvorili su se u svojevrstan hepening koji Mladenovac u tom obimu nikada nije doživeo. Bio sam u tom protestu učesnik i svedok i ovo je jedna od priča o tim sada već istorijskim danima.
Nije bilo baš zgodno odlaziti na proteste u Beograd tih zimskih dana i zato sam se obradovao početku protesta u Mladenovcu (13. jan. 1997). Prvi utisci o šetnjama u Mladenovcu poklopili su se sa mojim ranijim utiscima o opoziciji u Mladenovcu. Sve mi je delovalo nekako palanački nedorečeno i smušeno. Za ilustraciju, u novembru 1996. uoči izbora jedan od budućih odbornika, koji će kasnije „daleko dogurati“, tražio je od mene savet da li uopšte da učestvuje na izborima. Pred izbore bio sam angažovan u kampanji vrbovanja odbornika jedne stranke i bio svedok da se jedva sakupio dovoljan broj koliko- toliko ozbiljnih ljudi koji su bili spremni da se u to smutno vreme bakću politikom. Poslednje veče pred izbore navratio sam u prostorije opozicionih partija i zatekao tamo desetak ljudi u jednoj ne baš optimističkoj atmosferi. Upravo tako neodlučno delovali su mi opozicioni odbornici i na platou ispred opštine na početku protesta, koji kao da su bili iznenađeni pobedom na izborima i obavezom preuzimanja vlasti.
Prvih petnaestak dana protesta bilo je nedovoljno poznatih gostiju koji bi svojim nastupima potstakli demonstrante da dolaze svaki dan. Pojavili su se od poznatijih Milan Komnenić, Milan Paroški, Vojislav Mihajlović i jedne subote Bora Đorđević, kada je zabeležen rekordan broj „šetača“, ali je to bilo malo, počeo je naglo da opada broj demonstranata na mladenovačkim ulicama. Bilo je više takvih večeri kada je jedva stotinak najupornijih šetača delovalo prilično jadno na hladnoj ulici ispred opštine. Posle početnog entuzijazma zavladao je skepticizam ne samo među građanima već i među čelnicima partija. Sećam se jednog budućeg lidera kako sa pristojne udaljenosti, distancirajući se, skoro sa stidom posmatra grupicu šetača ispred platoa opštine. Malobrojni domaći čelnici partija koji su se, nenaviknuti na javne nastupe, nevoljno i nevešto obraćali demonstrantima bili su nezanimljivi publici koja je više razgovarala između sebe nego što ih je slušala. Dobijao se utisak da kada bi samo jedne večeri izostalo ozvučenje (obezbedio iz Sportskog centra Dragan Pavlović) da bi se protesti trajno rasturili. Jedne večeri umalo da se to i desi, kojom prilikom mi je zapao zadatak da po selomladenovačkim sokacima tražim nekog harmonikaša da nam pozajmi mikrofon. U takvoj atmosferi postavio sam jedne večeri glasno pitanje: „Zašto ne dolaze u Mladenovac poznati gosti koji uveliko govore širom Srbije“. Odgovor je bio da nema ko to da organizuje. Rekao sam tada, ne znajući šta me čeka: „Pa, evo ja ću“.
Tako sam sa komšijom, novoizabranim odbornikom Miladinom Milićem Mutom, počeo da dovodim poznate „likove“ u Mladenovac. Postao sam neka vrsta menadžera protesta. Počeo sam redovno da uzimam dnevnu štampu i pratim ko govori na protestima u drugim gradovima, tražio ljude po telefonskim imenicima ili preko radnih mesta, uspostavljao kontakte preko gostiju koji su dolazili u Mladenovac, raspitivao se kod ukućana budućih gostiju, dogovarao se sa stranačkim sekretarima itd. Do tada su na protestima u Mladenovcu govorili samo funkcioneri SPO i DS, čelnike DSS i GSS nije niko zvao (Koaliciju “Zajedno” u Mladenovcu činili SPO, DS i DSS). Uz pomoć drugara Milentija Belića, poslovnog sekretara DSS, ugovorio sam prvo dolazak Zorana Horvana (28.1.) i Mirka Petrovića (29.1.) što je izazvalo neskriveno zadovoljstvo lokalnih DSS-ovaca. Za „udarni termin“, sledeću subotu (1.3.), ugovorio sam gostovanje Koste Čavoškog. Razmišljao sam kako će profesor reagovati kada ga neko nepoznat pozove telefonom pa sam uključio u priču i mog zeta koji je sa njim išao u gimnaziju u Vršcu. „Pokupili“ smo profesora ispred Kalenić pijace, dobro se izrazgovarali sa njim u kolima i u Mladenovac stigli na pripremljen doček u Kralju. Kafić „Kralj“, u kome smo imali besplatno piće na teret vlasnika, biće mesto okupljanja i pre i posle protestnih šetnji za sve goste koje smo dovodili. I organizovanje dočeka je takođe bio delikatan zadatak, nastojao sam da svakog gosta dočekaju njemu naklonjeni ljudi iz varoši. Prof. Čavoški je u svom stilu održao dug i oštar govor protiv režima, što je držalo pažnju okupljenih.
Kao „režiser“ predstave posmatrao sam zadovoljno gledaoce i već ih video kako okuraženi dolaze i sledećih večeri ispred opštine iščekujući sličnu predstavu. Za sledeće veče pozvao sam našeg sugrađanina, mog komšiju Radeta Radovanovića, novinara i vatrenog opozicionara, koji je pun optimizma u uspeh protesta održao jedan skoro preteći govor protiv režima. Objavljivanjem famoznog zakona „leks specijalis“ (5.3.) u kojem Mladenovac greškom nije spomenut, mladenovački protesti su dobili još jedan dodatni motiv. Za sledećeg gosta, uz Radetovu pomoć potražio sam Mihajla Kovača, poznatog televizijskog novinara. Dogovorio sam sa budućim ambasadorom susret ispred JAT-a, kod crkve Sv. Marka, odakle smo ga komšija i ja povezli u Mladenovac. Ostavio je na nas utisak zrele i stabilne ličnosti, nije ni pominjao RTS gde je kao urednik dnevnika izgubio posao. Takav je bio i njegov govor u Mladenovcu tog zimskog februarskog četvrtka (6.2.). Iste večeri govorio je poslanik Milan Miković s kojim sam imao nekoliko telefonskih razgovora, ali sam dobio utisak da je odlučio da dođe tek posle javljanja partijskom drugu Čokiću, novoizabranom predsedniku opštine, pa sam prestao da pozivam „partijski zatvorene“ SPO-ovce (pa i Milana Božića).
U društvu pored opštinskog platoa čuo sam više puta želju za osnivanjem odbora GSS u Mladenovcu. To me je potaklo da pokušam da dovedem u Mladenovac i samog lidera Koalicije Zajedno, Vesnu Pešić, koja je svako veče govorila u Beogradu, što smo svi pratili preko televizije. Računao sam da bi sa osnivanjem opštinskog odbora, kao dodatnim motivom, imali dosta velike šanse da je vidimo i u Mladenovcu, pa sam započeo svakodnevne telefonske kontakte sa sedištem GSS u Beogradu. Moja predviđanja su se pokazala tačna, jednog dana su mi saopštili (tonom kao da sam dobio Bingo) da gospođa Vesna Pešić stiže u nedelju (9.2). Nastala je trka oko organizovanja osnivačkog sastanka i vrbovanja budućih članova GSS. Napravili smo spisak od 26 prvih članova, i na sastanku posle šetnje (u kući Mirka Vojinovića), na kojem je prisustvovalo i skoro isto toliko „padobranaca“, osnovan je opštinski odbor i na moj predlog izabran prvi predsednik i potpredsednik. Na tom sastanku u neformalnom razgovoru čuo sam od gospođe Pešić jednu zanimljivost koju sam pokušao da prodam nedeljniku „Vreme“. Naime, po toj priči, sin gđe Pešić, Boris Popović, došavši iz Pariza, sa tolikim oduševljenjem se priključio prvim demonstrantima da je ubrzo promukao, pa je prešao na pištaljku koja mu se zatekla u džepu. To je ostavilo utisak, pa je sledećim dolaskom doneo prvih dvesta pištaljki i podelio ih. I tako je počelo, ovaj rekvizit postao je simbol građanskih protesta 1996/97. u Srbiji.
Pozvao sam redakciju nedeljnika „Vreme“ i ponudio im ovu anegdotu za njihovu stalnu rubriku kratkih zanimljivosti. Predlog je bio odbijen, sa iznenađujućim objašnjenjem za jedan tako slobodoumni list – da je gosp. Boris član njihovog upravnog odbora i da nisu sigurni kako bi on na to reagovao. Inače, dolazak lidera koalicije Vesne Pešić uneo je snažan stimulans u mladenovačke proteste, baš kao i sledećeg dana govor jednog od naših najboljih govornika akademika Nikole Miloševića. Komšija i ja dovezli smo profesora u Mladenovac iz njegovog stana na Bežanijskoj kosi. Odbor za doček u „Kralju“ bio je sastavljen od članova njegove Liberalne stranke koji je iskoristio prisustvo predsednika da se ponovo aktivira (Mirko Vojinović, Ježa Viktorović, Janković). Sastanak LS je održan u „Starom drugu“ gde je novoizabrani predsednik opštine Predrag Čokić, posle protestne šetnje, ugostio uglednog gosta. U toku večere sa profesorom vlasnik kafane se odnekud pojavio, i očigledno malo nakresan stao gostu s gitarom iznad glave i počeo neki svoj šou. Zanimljivo je bilo posmatrati starog profesora kako će se snaći u toj kafanskoj situaciji. Našao je brzo rešenje, naručio je od šoumena pesmu „Marširala kralja Petra garda“ otpevao je zajedno sa njim, i kada su počele šale da će Bata Živojinović sigurno doznati šta se peva u kafani gde stalno navraća, vlasnik je brzo nestao, tako da je razgovor za stolom mogao nesmetamo da se nastavi.
Posle uspešne realizacije dolazaka nekoliko zaista poznatih političara koje je tih dana svaki grad u Srbiji želeo da ugosti u svojoj sredini, prateći dešavanja u drugim gradovima, okrenuo sam se poznatim glumcima. Uz pomoć drugara, Poznatog Mladenovčanina Asima Sarvana, uspostavio sam telefonski kontakt sa Predragom Ejdusom i iz nekoliko pokušaja ugovorio termin (13.2). Nisam upoznao slavnog glumca, komšija Miladin je sve obavio sam (bio sam prehlađen), ali na osnovu kasnijih prepričavanja i gledanja video snimka, utisak je da je to bio najbolji govor na mladenovačkim protestima, i po izjavi samog glumca njegov najduži spontani govor u životu.
„Biti građanin danas, posle poluvekovne diktature jednoumlja, je veliki kvalitet. Zaprepašćujuća je energija kojom su naši građani, studenti, profesori, umetnici.., rešili da se oslobode imanentnog straha, straha od promene, od vlasti, straha za svoju egzistenciju. LJudi su progledali, u ovo mračno vreme diktature, lopovluka i banditizma. Mislim da je led definitivo krenuo i mislim da je blizu dan kada će ova vlast otići sa scene„, rekao je između ostalog Ejdus. Posle govora, prvak JDP-a je iz svog bogatog repertoara izveo deo monologa iz predstave „Poslednji dani čovečanstva“ Karla Krausa. Bilo prijatno gledati s kakvom pažnjom je mladenovačka publika, sastavljena većinom od mladih, saslušala ovaj ozbiljan tekst za sva vremena o diktatorima, da bi ga na kraju aplauzom pozvala i na bis.
U međuvremenu protesti u ostalim gradovima Srbije prestaju ali se u Mladenovcu zbog nepriznavanja dva ukradena odbornička mandata nastavljaju, zbog čega naš grad dolazi na stupce domaće i strane štampe. Udvostručio sam telefoniranja i za sledeći dan (14.2), ponovo uz pomoć Belića, uspeli smo da realizujemu posetu Vladete Jankovića, potpredsednika DSS. Sa njim je došao i Drago Hiber, čelnik GSS tako da je tog petka „program“ ispred opštine bio zaista jak. Odbor za doček je tom prilikom bio izuzetno brojan. I sutradan nastavili smo u istom tempu. Te subote (dan koji je bio uvek najposećeniji u nedelji), pristala je da dođe Mirjana Karanović, koja je po kiši održala u Mladenovcu vrlo oštar govor. Pri ugovaranju te posete pozivao sam se, naravno, na njenu vezu sa našim krajem, kada mi je rekla da je majka (iz Koraćice) grdi što je počela da se bavi politikom.
Svi gosti iz Beograda koje smo dovodili nastupali su, posle šetnje ulicama grada, na kraju „programa“ kao „glavna tačka“ večeri. Pre njih, pred mikrofon na platou ispred opštine, izlazili su da govore i domaći govornici, odbornici, članovi raznih partija, građani… Najefektniji među njima bio je student Mladenovčanin, Jovan Bošković koji je izlazio čak četiri puta za govornicu i svojim vatrenim govorima uspevao da obodri šetače bolje nego stariji i poznatiji govornici. Uz našu podršku Joca je uspeo da dovede iz Beograda (16.2) studentskog lidera Čedu Jovanovića, koji je, na sličan način kao što je to mnogo puta radio na tribini ispred Savezne skupštine, podržao proteste i u Mladenovcu. Posle ove burne nedelje zaista sam se razboleo tako da sam izostajao i sa posla i sa protesta, ali je kućna kancelarija nastavila da radi punom parom. U petak (21.2) ugovorio sam gostovanje lidera Demokratskog centra Bore Kuzmanovića. Interesantno je da su kasnije dolazili na mladenovačke proteste i neki drugi lideri ove stranke, ali ne u mojoj režiji. U vezi toga imao sam jednu neprijatnu situaciju u „Kralju“, kada sam se, pri slučajnom upoznavanju s njima, suočio sa njihovim prebacivanjima da ih „nisam hteo“ jer nisu bili dovoljno poznati. To je bilo tačno, jer sam zaista sve vreme nastojao da obezbedim Mladenovcu što poznatije goste.
I za subotu (22.2) uspeo sam da obezbedim reprezentativnog gosta. To je bila naša najpopularnija glumica Milena Dravić. Ponovo je oko prevoza komšija obavio sve sam. U odboru za doček u „Kralju“ bio je i moj drug Rade Cujkin koji će to veče pamtiti čitav život. Milena je nekako zanišanila pravo u njega i upitala ga „U kojoj si ti partiji“. On joj je odgovorio „U nijednoj“, a ona će ti „ni pet ni šest“, verovatno oštreći se za predstojeći govor: „Pa šta čekaš, osedeo si a još čekaš“. Pri ugovaranju posete Milena je bila vrlo raspoložena, dogovarali smo da posle nje Mladenovac poseti i njen muž Dragan Nikolić, ali obavezno u tandemu sa Vojom Brajovićem, ne bi li se mladenovački socijalisti uplašili Prla i Tihog i vratili odbornička mesta koja su pokrali. Za sledeću sredu dogovorio sam nastupe omladinaca GSS-a iz Beograda, Barbare Petrić i Žarka Mihajlovića (Studentski protest) koji su u Mladenovac došli i da bi organizovali omladince novog opštinskog odbora GSS.
Kako su se protesti odvijali, u mom rokovniku je rastao broj potencijalnih gostiju, sa nekima sam imao duga telefonska „ubeđivanja“ često i o temama koje nisu imale direktne veze sa samim gostovanjem (Slobodan Šijan, Predrag Bajčetić, Vladimir Arsenijević…), ali do realizacije njihovog nastupa nije došlo. Budući da su se moji kontakti razgranali i zahvaljujući činjenici da su u Beogradu protesti prestali, stvorila se mogućnost da organizujem dolazak i po dva gosta istovremeno o istom trošku, što je zahtevalo malo više uklapanja i dogovaranja oko polazaka sa dve lokacije u Beogradu. Za subotu (1.3.) zajedno sa komšijom doveo sam glumca Gorana Sultanovića i aforističara Vitu Teofilovića. Posle šetnje i govora, u povratku smo počastili goste večerom kod „Baje“ (sponzor Bane Jovanović), pri kojoj je bilo dosta komičnih situacija u dijalogu između glumca i pisca. Sledeće srede smo išli po Aljošu Vučkovića i pesnika Milosava Tešića. Danas afirmisanog pesnika Tešića čekali smo po dogovoru na jednoj tramvajskoj stanici ispod Bajlonove pijace. Ispostavilo se da dogovor zbog gužve nije bio najbolji jer smo stajali jedan kraj drugog desetak minuta ne shvatajući da jedan drugog čekamo. Aljošu smo povezli ispred kapije njegove kuće na Dedinju. Za razliku od pesnika, koji je bio rezervisan, glumac je bio vrlo raspoložen za priču, praktično od ulaska u kola pa sve do dolaska u „Kralj“ nije prestajao da govori, tako da od njega niko od nas nije uspeo da kaže ni reči. U povratku častili smo goste roštiljom u usputnoj „Daščari“ (sponzor Miladin Milić).
Sledeće večeri (6.3) otišli smo na Crveni krst odakle smo povezli Goricu Popović i Nenada Prokića, profesora FDU. Od Gorice smo čuli neverovatne priče o tajnim kontaktima pojedinih lidera Koalicije Zajedno sa svojim političkim protivnikom Miloševićem. Tada nisam tome mnogo verovao, ali će se kasnije uspostaviti da je u njenoj priči bilo prilično istine. Nenad je ostavio na mene vrlo pozitivan utisak, kao elokventan i vešt govornik bio je vrlo ubedljiv, izlažući svoje dosta originalne stavove i u užem društvu i na govornici pred publikom. Bio je prototip mladog čoveka kakav je potreban novoj Srbiji. Iako je dao otkaz na fakultetu i pridružio se protestima, ostavši tako bez posla, bio je pun poleta i optimizma. Po povratku na Crveni krst odšetao je lakim korakom Žičkom ulicom dok smo okretali kola za povratak u Mladenovac. I vreme će pokazati da je bio na pravom putu, od čoveka bez zaposlenja, u nemilosti vlasti, sa krajnje neizvesnom budućnošću, došao je za tri godine do mesta direktora BITEF-a.
U vreme nastupa gostiju posebno zadovoljstvo za mene je bilo posmatrati neka od poznatih mladenovačkih lica, koji nisu imali mnogo veze sa politikom i protestima, ali koja su redovno iz veče u veče iz prvih redova iščekivali i pratili dolazak gostiju koje je najavljivao Miša Stanković. Bez obzira na dužinu i glasnost protestnih šetnji ulicama Mladenovca, imao sam utisak da je većina građana neobaveštena o događajima ispred opštine uprkos redovnim izveštavanjima u Pečatu, jer Radio Mladenovac i Goranov TV o protestima nisu progovorili ni reči (svih 55 dana). Smatrao sam da je dolazak poznatih glumaca trebao da privuče mnogo više naroda i zato sam se dogovorio sa Zoranom Kostićem, vlasnikom nedeljnika i štamparije „Pečat,“ da počnemo da štampamo plakate koje je on bio voljan da štampa o svom trošku pa čak i da ih lepi po oglasnim tablama. To je povlačilo za mene rizik da neko od najavljenih slučajno iz nekog razloga ne dođe, ali ta briga nije dugo trajala, taman što smo počeli da reklamiramo dolazak gostiju protesti su prestali. Mladenovačke proteste je zatvorio Vuk Drašković, u subotu 8. marta 1997. godine, a četiri dana kasnije u Mladenovcu je izborom predsednika IO konstituisana vlast Koalicije Zajedno. Komunisti – socijalisti su sišli sa vlasti u Mladenovcu prvi put posle više od pola veka (1944-1997). Mladenovački Berlinski zid je pao.
Poslednjeg dana protesta stajao sam na ulici sa Zoranom Kostićem osećajući neku prazninu, bio sam se nekako navikao na akciju i kada je ta akcija prestala kao da sam osetio neko žaljenje što se sve završilo. Upitao sam ga zašto list „Pečat“ ima tako malo strana, zar u našem gradu nema dovoljno tema. Odgovorio mi je: „Pa nema ko da piše“. Rekao sam ponovo, kao pre dva meseca: „Pa evo ja ću“. I tako je sve opet počelo. Ali to je tema za neku drugu priču.
Mioljub Uzelac, iz knjige „Huk duše“ Dušana Stojkovića
(foto D. Jovanović iz knjige „Dani za istoriju“ Saše Markovića)
Gosti Mladenovca – PROTESTNE ŠETNJE – ZIMA 1997.
13.01. Milan Komnenić, SPO 5x
13.01. Zaharije Trnavčević, DS
13.01. Ilija Radulović, SPO
13.01. Tihomir Milošević, SPO
13.01. Miroslav Milutinović, SPO
15.01. Živorad Anđelković, DS
16.01. Vojislav Mihajlović, SPO 3x
19.01. Srđa Popović, DS
20.01. Gordana Aničić
20.01. Zdravko Krstić
21.01. Ivan Kovačević, SPO 2x
24.01. Vojislav Vukčević, SPO
24.01. Milan Paroški, DS / NS
24.01. Nenad Bogdanović, DS
24.01. Radoje Prica, DS
25.01. Bora Đorđević,
27.01. Veselin Pavićević, SPO
28.01. Zoran Horvan, DSS
29.01. Mirko Petrović, DSS
01.02. Kosta Čavoški, SLS
02.02. Rade Radovanović, sindikat
02.02. Vladan Vasilijević 2x
04.02. Žarko Gavrilović, svešt.
05.02. leks specialis
06.02. Mihajlo Kovač, novinar
06.02. Milan Miković, SPO
08.02. Kiki Aleksendrić, rok grupa
09.02. Vesna Pešić, GSS
10.02. Nikola Milošević, SLS
10.02. Radoslav Stojanović, prof.
13.02. Predrag Ejdus, glumac
13.02. Jeremić, SPO
14.02. Vladeta Janković, DSS
14.02. Dragor Hiber, GSS
15.02. Mirjana Karanović, glumica
16.02. Čeda Jovanović, student
21.02. Bora Kuzmanović, Demokratski centar
22.02. Milena Dravić, glumica
23.02. Danko Popović, pisac
26.02. Barbara Petrić, GOSS
26.02. Žarko Mihajlović, GOSS
01.03. Goran Sultanović, glumac
01.03. Vita Teofilović, aforističar
05.03. Aljoša Vučković, glumac
05.03. Milosav Tešić, pesnik
06.03. Gorica Popović, glumica
06.03. Nenad Prokić, prof. FDU
08.03. Vuk Drašković, SPO
Недеље студентских шетњи центром Београда у борби са режимом Слободана Милошевића и настојање да се призна победа опозиције на локалним изборима обележили су зиму 1996. и 1997. године. Kада cу представници СПЦ обавештени да ће Милошевић да дигне полицију на студенте, прво је владика Амфилохије легао на плочник између студената и полиције. За односе Цркве и државе, важан датум протеста био је 27. јануар 1997. године, у црквеном календару обележен као Савиндан. На улицама Београда тада су, једни наспрам других, стајали студенти и полицијски кордони – у Kоларчевој улици, по снегу и хладноћи, блокада је трајала недељама. Пред Светосавском литијом коју је предводио патријарх Павле полицијски кордони су се повукли после 178 сати блокаде Коларчеве улице, а патријарх је студентима слао и поруке у којима их је благосиљаo.
Дирљиву сцену у којој више од 300 000 људи у апсолутној тишини иду ка храму Светог Саве тог магловитог јануарског јутра забележили су сви могући медији код нас и у свету.
