Ferdinando Andreaca

LEGENDARNI DENTISTA MLADENOVAČKE VAROŠI     – 

Čuveni mladenovački zubar Talijan Ferdinando nedavno je poslao pismo iz Italije u Mladenovac, u svoj grad u kome je proveo više od trideset godina. Ferdinando je kao vojnik graničar italijanske vojske prebegao u Jugoslaviju davne 1928. godine. Proveo je neko vreme po zatvorima, a onda su mu odredili azil – prinudni boravak u Mladenovcu. Stigao je u našu varoš jednog dana 1930. u pratnji žandara, ivicom druma, ne usuđujući se da stupi na trotoar, a već posle godinu dana postao je svima poznati Talijan, miljenik varoši. Svoje životno putešestvije opisao nam je u svom dugačkom pismu iz Italije koje, obogaćeno pričama starih Mladenovčana, prenosimo u celini kako je napisano.

Sećanje na godine provedene u Mladenovcu

Rođen sam 1910. godine u Diseldorfu u Nemačkoj, gde su mi roditelji bili gastarbajteri. Moja porodica je poreklom iz severne Italije iz malog mesta u blizini Treviza. Pohađao sam prvih sedam razreda škole u Nemačkoj i odlično savladao nemački jezik. Po povratku roditelja kući školu sam nastavio u Milanu. Uvek sam bio buntovan, još kao 16-godišnjak priključio sam se anarhistima i noću lepio plakate i prosipao letke po tramvajima u Milanu, zbog čega sam bio u prvi put zatvoru. Slušao sam u Milanu Buharina i Zinovjeva. Godine 1928. bio sam u vojsci na italijansko-jugoslovenskoj granici kada su mi sapštili da sam raspoređen u Abisiniju gde je Musolini vodio rat protiv Etiopije. Nisam želeo da ratujem za Musolinija, bacio sam pušku i ručak i prešao jugoslovensku granicu u Bistrici i došao skoro do Ljubljane gde su me otkrili i uhapsili. Mislili su da sam špijun i iz ljubljanskog zatvora premestili su me u zatvor u Zagrebu, zatim u zatvor u Beogradu odakle mi je određen azil u Mladenovcu.

Upoznao sam Mladenovac 1930. godine jer mi je kao antifašisti, emigrantu, bilo određeno tu da boravim. Kada sam upoznao ljude i sredinu gde sam živeo, bilo je sve u redu. Prvi me je prihvatio zemljak Lučano Đurleo koji je u Mladenovac došao pre mene i radio kao kelner u kujni Mice Milovanović u kafani „Žitni trg“ (kasnije Šicko). Stanovao sam godinu dana kod njega u jednoj sobi pozadi kafane i pomagao mu oko poslova u kujni i od njega učio srpski.

Poznavanje nemačkog jezika mi je pomoglo da upoznam dentistu Lazu Dembica, po narodnosti Čeha, zubnog lekara koji je imao ordinaciju u Pantićevoj kući kod Crkvene ulice. Tako sam mogao da radim i živim u Mladenovcu, upoznam ljude i prijatelje u životu. Bio sam Čehu šofer i vozio ga na motoru harli dejvidson, sa korpama sa strane, u Aranđelovac gde je takođe imao zubarsku praksu. Onda se desio jedan incident kada je Čehov pomoćnik Mika oteran, jer je uhvaćen u krađi (u pitanju su bile jedne kaljače) i tako sam bio unapređen za pomoćnika u ordinaciji. Međutim, Čeh je propao pod teretom velikih dugova i otišao je iz Mladenovca, a hteo je da ženi ćerku predsednika opštine Radovana Miletića. U šupi do Pantićeve kuće nastavio sam zubarsku praksu bez njega.

Posle sam upoznao gospođu dr Slavku Petrović i sa njom radio u toku nedelje, tri dana u Mladenovcu i još tri dana u Sopotu. Tako mi je vreme prolazilo. Kasnije je u Mladenovac došao internista dr Dragan Jovanović iz Valjeva koji je stanovao u Mladenovcu, pa sam i sa njim radio. Dr Jovanović je bio vatreni komunista i propagandista, tako da sam od njega puno nepoznatih stvari naučio. Posle oslobođenja je jedno vreme bio ministar zdravlja a završio je kao ibeovac na Golom otoku.

Bio sam dve godine i u Beogradu kod doktora Veljka Petrovića, koji je bio dvorski zubar, i zatim kod zubara Kujundžića kome sam bio asistent. U Beogradu sam odlazio na sastanke komunističke mladeži na Pašino brdo, u pilanu, i tamo prvi put video Bećarevića koji će kasnije postati strah i trepet okupiranog Beograda. Vratio sam se u Mladenovac i radio pred rat i za vreme rata sa internistom dr Radetom Perićom, u Šickovoj kući. On je držao lekarsku a ja zubarsku praksu u njegovoj ordinaciji. Kasnije sam se potpuno osamostalio i bio dugo godina jedini zubar u Mladenovcu (neko vreme je radio i zubar Dušan Pejinović u Lekićevoj kući).

Život pre rata u Srbiji je bio lep sve dok nisu došli rat i okupacija. Ja sam i dalje živeo u Mladenovcu i delio zlo i dobro sa stečenim prijateljima. Pevao sam i svirao mandolinu i harmoniku a kupio sam i klavir. Zvali su me Feri ili Ferdža, a najčešće Talijan. Znali su me kao antifašistu i kad god je neki Hitlerov državnik prolazio kroz varoš trpali su me u zatvor. Tako sam bio 5-6 puta u zatvoru zbog Geringa, Fon Papena, nemačkog ambasadora i drugih. A kralj Aleksandar se nikoga nije plašio, dva puta sam ga video kako je svraćao u Takovo bez pratnje, na proputovanju u Topolu. Sedeo sam sa njim u Takovu, on za jednim stolom pije pivo a ja za drugim kafu. Kasnije kada prođe otvorenim kolima (bez pratnje) maše mi kao i ja njemu. To je bila sloboda i demokratija. Mnogo sam voleo karte. Kockao sam se u Mladenovcu za sitne pare sa mnogim prijateljima strastvenim pokerašima kao što su Mika Laprdika (Daničić), Sava Marković, adv. Čeda Jocić, Jova Đorđević Čabrnjak, Andra Mirčić, Hinko, Bata Puškar i dr., najčešće u Glišinoj kafani, kod Šicka, u Kosmaju, za vreme okupacije i kod Dušančića. Stanovao sam prvo iznad kafane „Avala“ preko puta klanice, kod Škodre opančara a kasnije sam se preselio u Karamatićevu avliju. Kada su naišli Nemci 1941. sklonio sam se u Vlašku kod Živojina Pejanovića koji je oženio majku moje Dese (Vladović iz Stojnika). Sakupljao sam tamo sa seljacima oružje koje je odbacila jugoslovenska vojska.

Odmah po dolasku Nemaca, prvih dana okupacije okupljali smo se u Mladenovcu kao već poznati istomišljenici i smišljali kako da se odupremo okupatoru. Tako smo sami stvorili organizaciju u kojoj su bili: Živadin Perišić iz Stojnika, student medicine, Desankin rođak, bio je na svom fakultetu već sekretar pa je nas ostale organizovao i politički obrazovao, uhvaćen je 1941. i deportovan u Nemačku, danas je u penziji, a bio je šef Infektivne klinike u Beogradu i profesor Medicinskog fakulteta; zatim Mika Živković iz Markovca, student prava, koji je postao organizator u sreskom rukovodstvu; Mija Obradović iz Međulužja, student prava; Spasoje Pavlović iz Vlaške, bivši pukovnik; Milun Perišić iz Stojnika, student prava; Buda Šuster iz Mladenovca; Manojlović, činovnik fabrike džakova; Milena Borić i njen muž Mijailo Borić, kolar iz Vrbice, u njihovoj kući je bio partizanski štab za Srbiju sa Kočom Popovićem i Rodoljubom Čolakovićem (danas je na njoj spomen-ploča), sva njihova deca su slušala i učestvovala, ali je najstarija Zaga organizovano radila; zatim Pop Dragić iz Crkvina, koji je nosio u najstrožoj tajnosti poverljivu poštu; Jordan Krilatić, činovnik suda u Mladenovcu; Kosta Đukić učitelj i njegov otac Svetozar Đukić, tada zastupnik Singera u Mladenovcu; Milica apotekarka iz Jagnjila, studentica, ona je nabavljala sanitetski materijal kao i Miša Šonda; Milutin Radojević, pripravnik suda u Sopotu, imao je porodicu, ženu Olgu i dva sina, bio je uhvaćen i deportovan u Mauthauzen.

Janko Badžak je pomagao partizane, preko Lučana Đurlea, koji je kod njega radio i slao partizanima sanduke masti, slanine, kobasice i sapun. Gazda Janko je davao i znao sve, ali se nije pojavljivao. Pre okupacije u Mladenovcu je bio Isa Jovanović, komunista, glavni organizator, posle rata je bio ministar vera, ja sam ga krio dva meseca u mome stanu jer je bio osuđen na smrt od specijalne policije.

Jedne noći prvih meseci okupacije vraćao sam se sa kockanja kasno kući. Kockali smo se kod Jove kelnera koji je stanovao blizu groblja. Staro društvo: Mika Daničić, Hinko, Džibran… Bila je prošla ponoć, negde kod kantara blizu mog stana naišao sam na šlem i nepokretno telo. Kad sam mu pomogao da ustane (bio je mnogo pijan) i odveo do stana, upoznali smo se. Pošto govorim dobro nemački, objasnio sam mu da sam Italijan. Bio je to nemački komandant Mladenovca Riter. Prihvatio je prijateljstvo „Osovine“ i tako je počeo da dolazi kod mene i Dese u stan. Iskoristio sam to poznanstvo i dobio ausvajs da se slobodno krećem i posle policijskog časa. Tako sam imao slobodan pristup u nemačku komandu i prvu priliku iskoristio i ukrao pečat, koji sam po Miki Živkoviću poslao Sretenu Žujoviću u Vrbicu. Pečat je poslužio partizanima za pravljenje lažnih legitimacija i propusnica.

Ja sam postao glavna baza za pozadinu. Obaveštavao sam kuda se kreću Nemci, koliko ih je, kakve namere imaju. Sve podatke sam na vreme slao po kuriru. Kao kurir sam išao u Šabac za propagandni materijal. Kada su Nemci i žandari hteli da opkole rudnik u Vlaškoj u kome su se krili partizani ja sam na vreme dojavio i tako sprečio njihovu pogibiju. Video sam se sa Kikom Damnjanović u Stojniku. Zaista je bila kuražna i aktivna, dok je Draža bio oprezniji i plašljiviji. Imao sam nekoliko žena koje su mi plele džempere, rukavice i čarape za borce partizane (svaka je bila iz drugog sela). Vunu sam kupovao za svoj novac da se nebi otkrio. Kupovao sam revolvere i municiju od Bugara i od Nemaca i slao po dogovoru sa određenim drugovima, preko Desanke koja je sve nosila na Milatovački most i predavala Miji Obradoviću.

Međutim, Riter je ubrzo otišao iz Mladenovca i ostao sam bez zaštite. Nemci su počeli da me hapse. Na nečiju prijavu zatvorili su me prvi put u podrum Sokolane. Proveo sam tamo petnaest dana dok me nije oslobodio Dušančić.

Mirakolo

Jednom prilikom februara 1944. odneo sam pismenu poruku u Beograd u sanatorijum dr Živkoviću, a ovaj zgužva papir i baci ga u korpu. Naiđe Gestapo i nađe poruku sa mojim imenom i prezimenom. Odmah su me uhapsili u Mladenovcu. Bio sam zatvoren u onoj grupi od sedamnaest Mladenovčana koje je pohapsila u jednoj raciji specijalna policija iz Beograda. U toj grupi sa mnom i Desom bili su u podrumu načelstva: Mika Lukić, Mileta Radosavljević, Nikola Stankić, Boža Jaza, Hinko, Radović i četiri devojke. Neke su posle 5-6 dana pustili, a Desu i mene su odatle sproveli u zatvor u Beograd. Odatle se išlo pravo u smrt. Ja sam bio već pretrnuo. Posle tri meseca tamnovanja, u međuvremenu su me samo jedanput ispitivali, jedne noći pozvao me je stražar, pomislio sam gotovo je sa mnom.

U kancelariji me je sačekao simpatičan službenik, bili smo sami. Počeo je da me preslišava, ko sam, odakle sam? Pitao me je da li ga se sećam? Istinu sam rekao – ne. U takvoj situaciji ni rođenu majku ne bih prepoznao. Podsetio me je na jednu malu epizodu iz prošlosti i zatim obavio svoju zvaničnu dužnost i napisao rešenje da me pušta na slobodu. Što bi ovde Talijani rekli – „mirakolo“ (čudo), a istina je ovakva:

Epizoda se odigrala davno pre rata dok sam stanovao preko puta Klanice kod Škodre (njegova žena mi je spremala stan). Tada sam radio kod gospođe dr Slavke Petrović, dolazila je iz Beograda, hranio sam se kod Cacinih roditelja ili kod Gliše. U slobodnom vremenu bio sam u kafani ili na ulici. Jedne večeri priđe mome stolu mlađi čovek koga nisam poznavao, bio je delovođa opštine Sela Mladenovca, inače rodom iz Dubone, iz porodice Hajduk-Veljkovića. Objasnio mi je da me preko nekih njegovih rođaka, a mojih pacijenata, zna i uzima slobodu da me zamoli da prenoći kod mene. Prihvatio sam i dao mu ključ (bio je sa svojom devojkom). Objasnio sam mu da ključ ostavi ispod ponjavica na pragu, a ja ću posle kockanja prenoćiti kod nekog od svojih pajtaša. Nismo se videli dvadesetak dana a onda se ponovilo još dva puta. Ključ je uvek bio na istom mestu. posle se više nismo videli sve do one noći kad je trebalo da mi izrekne smrtnu presudu. To je bio Hajduk-Veljković jedan od pomoćnika šefa specijalne policije Bećarevića (u sastavu Gestapoa). Kasnije mi je rekao da je za moju glavu platio Bećareviću 50.000 dinara i zvao me da bežimo u Švajcarsku. Umro je nedavno u Americi.

Još jednom me je spasilo „mirakolo“. Jedne noći 1943. godine došli su četnici u naš stan. Bila su dvojica i odvedoše me u selo Koraćicu kod škole i zatvoriše u neku sobicu. U nekom drugom odeljenju je bio mladić iz sela Jagnjila koji je pre mene doveden. Čekali smo nedelju dana da stigne koljaš iz Bosne. Komandovao je čuveni Basara, srpski oficir, a sudio sudija Prokić iz Mladenovca. I zaista, koljaš je stigao i tog mladića su vezanog oborili na zemlju i zaklali kao jagnje. Strašna je to bila slika, a ja sam morao da gledam i da pridržim stražara koji je mene čuvao jer se onesvestio. U tom času je jedan čovek trčao preko polja iz grada, bio je to njihov kurir. Predao je pismo Prokiću i Basari, pročitali su i obustavili dalji postupak. Mene su vratili u isti zatvor i sutra me pustili kući sa objašnjenjem, da su obavešteni da sam ja italijanski državljanin i da ne žele da imaju problema sa italijanskom ambasadom. Žao mi je što nisam nikada saznao ko je bio taj kurir. Bio je pravi maratonac.

Posle rata dobijao sam priznanja za svoj doprinos borbi protiv okupatora. Na svedočenje Čolakovića boračka organizacija u Mladenovcu priznala mi je status borca od 1941, a dobio sam i više medalja za hrabrost i bratstvo i jedinstvo.

Zatvaran sam i posle rata. Posle oslobođenja bio sam šef dentističke službe u Ratnoj bolnici na Sajmištu 1944/45. godine. Posle toga živeo sam i radio par godina normalno, ali neko me lažno prijavi i Radovan me zatvori 40 dana u Žitarkinu kuću. Sa mnom je bio jedan učitelj iz Smedereva. Na kraju je došao jedan major iz Beograda ispitao me i pustio. U posleratnim godinama dao sam 800 sati na radnim akcijama na Lugu, zatim kopajući kanalizaciju u Mladenovcu, a najviše na izgradnji Doma kulture, gde sam radio od početka do kraja. Od društva, karti i kocke se nisam odvajao ni posle rata ali morali smo da se krijemo po privatnim stanovima. Društvo je ostalo isto, a pristigli su i mlađi: Pule Jovanović Šicko, Sava Pantić pa i poneko od novih drugova na položaju. Doterao sam novu vespu iz Italije i vozio se po Mladeovcu (pre rata sam imao svoj NSU koji su mi zaplenili četnici).

Nastavio sam privatnu zubarsku praksu u Karamatićevoj avliji gde sam stanovao na spratu. Kasnije sam dobio državnu službu i imao ordinaciju u kući Radojevića (gde su danas fudbalske sudije) a kasnije u baraci pored Šamota. Godine 1961. javi mi iz Tuzle Moša Tomašević, koji je iz Mladenovca otišao tamo za direktora rudnika, da u Mramoru kod Tuzle traže zubare i nude stan i dobru platu. Tako smo se odlučili ja i moja Ljubinka, koja je radila sa mnom u Domu zdravlja, da napustimo Mladenovac. Radili smo u Mramoru dvadeset godina i tamo stekli penziju. Od 1980. živimo u mom zavičaju u Karijanu San Marku u blizini Treviza.

Pre ovih ratova dolazio sam dva puta godišnje u Jugoslaviju da podignem penziju i obilazio redovno Mladenovac gde imam stan na „25. maju“ koji sam dobio od Saveza boraca i koji je nasledila Desa a danas živi u njemu moja svastika. Od 1991. nisam dobio nijednu penziju iz Jugoslavije, a nije ni Ljubinka. Živimo od socijalne pomoći italijanske države (400.000 lira) i ponekog posla koji povremeno obavim sa starim pacijentima. Sa Ljubinkom (devojačko Kašiković, poreklom iz Kragujevca) živim od 1949. godine, znači punih pola veka. Danas imam devedeset godina i još sam mlad čovek. Poslednji put bio sam u Mladenovcu 1992. godine.

Ostao sam proleterec

Mnogo volim kad čujem srpski jezik. Kad čujem nekoga da govori srpski nosio bih ga na leđima do Kosmaja. Kada neko ovde napadne Srbe ja odmah kažem da su Srbi najbolji narod. I ja sam Srbin, duže sam živeo u Jugoslaviji nego u Italiji. Ostao sam isti kakav sam i bio – proleterec. Da sam hteo mogao sam da budem milijarder. Ne treba mi pare, šta će mi, od njih samo boli glava. Da imam pare sve bih poklonio, pravio bih stanove za siromašne proleterce. Iskoristio bih ovu priliku da pozdravim sve moje prijatelje i pacijente iz Mladenovca, koji su među živima i da odam poštu svima onima koji više nisu na ovome svetu.

Uz pomoć Jovanke Radosavljević, nastavnice u penziji priredio U.M.

Poslednji Ferijev susret sa Mladenovcem

Je­dan od naj­po­zna­ti­jih sta­na­ra u Karamatićevoj avli­ji bio je ču­ve­ni den­ti­sta Fer­di­nand sa nje­go­vom De­som. Oni su ži­ve­li ne­venča­no ali su se ta­ko le­po sla­ga­li da ih je bi­la mi­li­na gle­da­ti.

Fe­ri je De­su ukrao iz gim­na­zi­je i u ša­li je go­vo­rio nje­nom bo­ga­tom ocu da je ni­ka­da ne­će vra­ti­ti. De­sa je u ono vre­me vo­zi­la mo­tor od 250 ku­bi­ka i jed­nom pri­li­kom je usli­ka­na na tom mo­to­ru za be­o­grad­ski list “Mir­jam” za­jed­no sa ma­lom kom­šin­kom Jo­ki. Fer­di­nand je tri­de­set go­di­na ži­veo u naššem gra­du (do 1961), da bi za­tim oti­šao u Bo­snu gde je doče­kao pen­zi­ju. Na kra­ju se vra­tio u svoj za­vi­čaj Tre­vi­zo u Italiji.

Go­di­ne 1992. Jo­ki je pro­la­zi­la po­red Ka­ra­ma­tić}e­ve avli­je i vi­de­la par­ki­ra­ni fe­ra­ri. Kad je već od­ma­kla začu­la je iza se­be glas: “Pe­li­kan­ka”. Od­mah je zna­la ko ­je do­zi­va. “Ooo či­ka Fe­ri, ot­kud ti ov­de, ka­ko si”, uz­vik­nu­la je Jo­ki. “Su­per”, re­kao je Fer­di­nand. Fe­ri je tom pri­li­kom do­šao u Mla­de­no­vac da pot­pi­še u opšti­ni De­si­noj se­stri da može da osta­ne u njegovom sta­nu na 25 maju. Imao je ta­da 82 go­di­ne i to je bio nje­gov po­slednji su­sret s gra­dom u ko­me je pro­veo svo­ju mla­dost.

DUGA piše o Ferdinandu

Večernje Novosti su pre više godina imale seriju zasnovanu na sećanjima Ferdinanda iz NOB-a, a Duga je iz pera Mihaila Marića objavila ilustrovanu reportažu o Ferdinandu na tri strane pod naslovom: Lični prijatelj nemačkog komandanta. Iz tog članka prenosimo najzanimljivije delove.

Ferdinando Andreaco došao je u Mladenovac posle bekstva iz italijanske vojske. Musolini je došao na vlast u Italiji 1922. godine, rat u Etiopiji poveo je 1935/36. godine, a Ferdinando nije želeo da učestvuje u tome. Okretan, živahan, dobroćudan i komunikativan, nije imao tada ni 20 godina, brzo je postao popularan u mladenovačkoj varoši Mladenovac gde mu je određen azil. Međutim fašizam je stigao Ferdinanda i u Mladenovcu, dolaskom Nemaca u varoš 1941. godine.

Čim je štab prve jedinice Vermahta napustio Šamot, u Badžakovu kuću se uselila nemačka ortskomandatura i kapetan Ervin Riter, u civilnom životu krznar, član hitlerove fašističke stranke. Nemačka vojna uprava podelila je Srbiju na četiri feldkomandature, u srezovima su bile krajzkomande, a u manjim mestima kao što je Mladenovac – ortskomande. Ortskomanda u Mladenovcu je obezbeđivala sve potrebe nemačkog garnizona, upravljala je mestom i imala je vod vojne policije i svog obaveštajca ajns-ce oficira koji je hapsio i vodio istrage. Riter je upoznao Ferdinanda i dolazio posle kod njega zbog problema sa zubima. Kada je video kako Talijan zna nemački uzeo ga je za tumača. Postali su prijatelji, ručavali su zajedno, do duboko u noć igrali su sansa, pili konjak ili prepečenicu zavisno do toga koje častio. Talijan je već od početka avgusta 1941. imao objavu za noćno kretanje, ulazio je u nemačku komandu u Badžakovoj kući pored stražara kad je hteo. Građani Mladenovca su sumnjali u njega da sarađuje sa Nemcima, međutim Ferdinando je sve radio po nalogu partizana sa Kosmaja.

Odmah po dolasku Nemaca zajedno sa Milunom Perišićem, odlazi u Malu Vrbicu u kuću Mijaila Borića gde su Milutin Todorović i Sreten Žujović odlučili da Ferdinand ostane u Mladenovcu i sakuplja podatke o kretanju i namerama Nemaca. Glavna veza (kurir) bila je Milena Borić koja je Ferdinandu donosila mleko i sir. Ferdinand je na vreme otkrio i javio o nemačkoj blokadi Kosmaja 8. avgusta 1941. godine. Nemci su se tada iskrcali u Mladenovcu, Ralji i Aranđelovcu a tenkovi su išli preko Koraćice. U dvodnevnoj blokadi poginulo je 12 partizana među njima Branko Krsmanović i komandir, predratni kapetan Milan Milosavljević Žuća, koji je sa svojom četom u junačkom otporu na vrhu Kosmaja pobio mnogo Nemaca. Ta grupa izginulih partizana nije mogla biti na vreme obaveštena o nailasku Nemaca jer su već bili otišli daleko na teren. Pretpostavlja se da bi žrtve bile mnogo veće da partizani nisu saznali na vreme od Ferdinanda o kretanju Nemaca. Ferdinandu se pripisuje i hvatanje Nemca, navodnog dezertera, narednika Paula Štranbergera, koji je uhvaćen u Velikoj Ivanči i koga je Ferdinand razotkrio kao špijuna. Od Ferdinanda su stizale vesti skoro svaki dan. U Mladenovcu i široj okolini bilo je oko 300 Nemaca, ali su kroz varoš prugom i drumom prolazili brojni nemački transporti ljudstva i opreme.

Kad je premešten Riter, i došao Pahman, došlo je do prvog hapšenja Ferdinanda u Mladenovcu. I četnici su ga izvodili na gubilište kao fašističkog saradnika. Najviše zahvaljujući poznavanju nemačkog jezika uvek je uspevao da se izvuče.

(Pečat, okt. 1999., priredio U.M.)

Talijani u Mladenovcu

Lučano Đurleo je došao godinu dana pre Ferdinanda u Mladenovac ali je i otišao ranije. Lučano je bio rodom sa juga Italije iz Kalabrije. Po Ferdinandovoj priči bio je u vojsci zadužen za blagajnu iz koje je jednog dana uzeo pare i dao na zajam svome drugu. Desi se da drug nije mogao pare da vrati i Lučanu zaprete sudom. Lučanov otac don Mikele je bio trgovac i imao je mogućnosti da vrati pare, ali je zbog nečega bio sprečen da ih donese na vreme pa je Lučano da bi izbegao zatvor prešao u Jugoslaviju gde dobija azil. Po drugoj priči Lučano je pobegao iz rodnog mesta Đerače u Kalabriji od okrutnog oca i krenuo za Francusku. U pokušajima da stigne do Francuske Mađari ga uhvate i prebace u Jugoslaviju.

U Mladenovac je stigao 1929. i zaposlio se u kujni kod Mice i Pere Svilenog i kasnije kao kelner u Glišinoj kafani. Lučano je bio obrazovan, izvrsno je govorio francuski, nemački i latinski pa ga Badžak uzima za službenika u Klanici. Oženio se Živanom iz Kovačevca i zasnovao porodicu. Stanovao je u dvorištu Vite Krklje gde su mu se rodila dva sina Gojko i Milan. Otkupljivao je stoku za Badžaka, a sa svakog puta vraćao se sa nekoliko knjiga tako da je imao najveću biblioteku u Mladenovcu. Pred oslobođenje gazda Janko mu je poverio kesu zlatnika, koju je ovaj 1945. predao novoj vlasti. Lučano je sarađivao sa partizanima za vreme rata ali mu se posle rata nije verovalo. Za njega je garantovao Pavle Blažić i postavio ga za komerc. direktora Klanice. Godine 1951. premešten je u Vrbas, a od 1955. živi u Smederevu gde je bio sekretar „Ishrane“. Lučano je umro 1976. u Smederevu tugujući za svojom majkom (koja je ceo život patila za njim), ne ostvarivši želju da se vrati u svoju sunčanu Italiju. Njegov sin Gojko Đurleo, rođeni Mladenovčanin, danas živi u Smederevu sa porodicom (brat Milan je umro).

Davno pre Ferdinanda i Lučana u Mladenovcu su živele još dve italijanske porodice: porodica čuvara pruge u izgradnji, Loto Lojzi i Jozefina, koji su dobili ćerku Nataliju, prvu bebu u Mladenovcu, davne 1884. godine. Mnogo poznatiji su Đovani i Margarita Kapodakva, roditelji Andre Kabadajića, o kojima je bilo reči u knjizi Mladenovačke varošarije.