MLADENOVAČKI JEVREJI

Članak u mladenovačkom nedeljniku Pečat iz 1997. o sudbini više mladenovačkih Jevreja koji je objavio poznati Mladenovčanin dr Aca Milošević, kome je maćeha bila Jevrejka.

Nisam verovao da jedan film može u nekome da izazove toliko emocija, sećanja vezanih za dečaštvo i najranije detinjstvo. Kako se to meni lično desilo u to više ne sumnjam. O čemu se zapravo radi? Pre kraćeg vremena gledao sam divan italijanski film „Život je lep“ autora i glavnog glumca Roberta Beninija. Film je dobio grdne nagrade počev od one glavne u Kanu, pa do Oskara kao najbolji film snimljen van američkog područja u prošloj godini. Film bi svakako trebalo pogledati, naročito oni koji su pretrpeli pogrom nacista u Drugom svetskom ratu, ali i njihovi naslednici, ako imaju bilo kakve veze sa Jevrejima. Pogotovu što smo u tom periodu i mi Srbi tretirani slično kao Jevreji i Cigani.

Kako sam već preporučio film za gledanje nemam nameru da o njemu mnogo govorim, sem onih osnovnih podataka da bi naši čitaoci razumeli šta je to što me je potstaklo da pišem o svom detinjstvu vezano za progon Jevreja. Koliko je meni poznato niko od nas rođenih Mladenovačana nije pisao o Jevrejima koji su živeli u Mladenovcu pre okupacije i koje su okupatori Nemci zatekli aprila 1941. godine, kada su ušli u Mladenovac.

Ukratko rečeno u filmu jedan mladi čovek Jevrejin, koji je dosta nespretan u svom ponašanju i vrlo komičan, čak i u najtežim trenucima filma, zaljubljuje se (obostrano) u jednu italijansku učiteljicu. S njom dobija sina, a dolazak Nemaca u Italiju zatiče ih kada je mali dečak imao 4-5 godina. Posle kraćeg vremena Nemci njega kao Jevrejina hapse i stavljaju sa drugim Jevrejima u teretne vagone, koji jako liče na naše iz ranih četrdesetih godina. Supruga se sa detetom pridružuje dobrovoljno tom transportu i svi bivaju smešteni u koncentracioni logor. Tokom grdnih tortura od strane Nemaca prema Jevrejima, glavni glumac to svome sinu objašnjava kao dečiju igru u kojoj oni skupljaju poene, a nagrada će biti tenk. I stvarno posle pogibije oca, napuštanja logora od strane nacista pojavljuju se američki oslobodioci na tenku i mali dečak sav radostan kaže majci (koja je tu grozotu preživela) da su oni pobedili i dobili tenk kao prvu nagradu. Film se završava dečakovom vožnjom na vrhu tenka u naručju američkog vojnika.

Benini je na jedan divan način kroz film govorio o pogromu Jevreja širom Evrope pa bi bilo lepo progovoriti o tome i u našoj sredini. Kao što je poznato „ono što nije zabeleženo kao da se nije ni dogodilo“! Tako sam se našao potaknut pod utiskom filma koji povremeno dovodi do suza, da nešto kažem o Jevrejima – koji su u tom periodu živeli u Mladenovcu, ili imali veze sa porodicama u Mladenovcu.

– Postoji sigurno još neki razlog – reći ćete Vi? Svakako da postoji! Moj pokojni otac Života Milošević (1897-1961) stolar iz Mladenovca, rođen u selu Jagnjilu od oca Ljubisava i majke Stanice, kao miraz za suprugu Leposavu (1902-1934) dobio je jedan plac ispod crkve u Mladenovcu od porodice Stevančević iz sela Mladenovca, od tasta Milovana Stevančevića i dede čuvenog Misake Stevančevića, koji je trideset godina bio seoski kmet. Otac je, u to vreme bio stariji momak (oženio se tek 1925) pa se konačno smirio u Mladenovcu posle rada u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Kako mi je on sam pričao pripadao je mladim socijalistima od 1919. do 1923. godine, onda se nešto razočarao i prešao u adventiste sa ubeđenjem da čoveka raj očekuje samo na nebu, a nikako na zemlji kako su komunisti tada verovali.

Posle tri zdrava deteta Javorke (rođ.1927), Olge (1929) i Aleksandra (1932), majka Leposava nije želela četvrto; od posledica nestručnog pobačaja došlo je do sepse i smrti naše majke krajem 1934. godine. Ja sam tada imao dve i po godine, a o nama (troje dece) brigu su vodili rođaci, posebno deda Ljubisav Milošević i tetka i teča po maminoj liniji Mileva i Tihomir Stankić  – bogati trgovac, koji je nažalost bankrotirao, a inače su bili bez poroda.

Zahvaljujući adventistima iz Beograda , a i zbog tri samohrana deteta otac se već 1935. godine oženio starijom devojkom, Jevrejkom NETI FELNER (1902-1988), rođenom u Vinkovcima. Ona je bila aktivista u Hrišćanskoj adventističkoj zajednici u Beogradu i radila kao kolporter  prodajući adventističke knjige po Srbiji. Iz njenih priča pored mnogih stvari saznao sam da je ona poznavala i našu majku Leposavu i da je za vreme njenog života bila u Mladenovcu. Logično je da po udaji za Srbina promeni ne samo prezime već i ime. Tako je moja druga majka, od Neti Felner postala Ana Milošević, što je bilo verovatno glavni razlog da je preživela nemačku okupaciju, kao i druge dve Jevrejke o kojima ću kasnije nešto više reći. Okupaciju su preživele zahvaljujući svojim udajama ali verovatno i zbog toga što niko od Mladenovčana nije prijavio Nemcima da su jevrejskog porekla i ako je to veći broj ljudi sigurno znao.

Iako nije predmet ovoga sećanja, moj prvi susret sa drugom majkom, ne mogu a da ne pomenem. Možda izgleda čudno jer sam imao tek tri godine, a zapamtio sam kada je neka nepoznata žena jedne večeri došla u našu kuću. Ujutru su sestre Javorka i Olga ustale, verovatno otišle u školu, a ja sam dugo ležao u krevetu pokriven preko glave i budan. Verovatno nisam smeo da se suočim sa tom novom osobom u kući, čiju ulogu nisam znao. U neko doba, kada je sunce već visoko otskočilo, neko je digao pokrivač sa moje glave i ja sam prvo ugledao velike naočare na lepoj glavi mlade žene, koja mi je nešto rekla što ja baš nisam razumeo: „Hajde mali, vani špilen„. To je sigurno bio poziv da ustanem, na žargonu ponetom iz Vinkovaca. Kasnije smo se nas dvoje sprijateljili, mnogo bolje nego moje sestre, tako da sam joj ja bio možda najbliži od sve njene dece. Ona je rodila tri kćeri: Ljiljanu (rođ.1936), Nadeždu (rođ.1940) i jednu devojčicu koja je odmah po rođenju umrla nekrštena.

Kako se kod Jevreja nasledstvo prenosi preko ženske linije pomenućemo i to da je moja sestra Ljiljana dobila kći Snežanu 1964. udatu Pilčević, koja ima dve kćeri Jelenu (1992) i Tamaru (1994). Moja druga sestra Nadežda ima kći Tanju (rođ.1971. udatu 1998) i sina Sašu (1963) za sada bez dece.

– Pored moje druge majke rođene Neti Felner, Jevrejka po rođenu bila je i doktorka ROZALIJA BLATOVA. Ona je koliko ja znam bila udata i sa mužem sarađivala sa komunistima, a godine 1941. otišla je u partizane. Bila je uhapšena zbog toga negde u okolini Leskovca i internirana u Nemačku na prinudni rad, a da Nemci nisu saznali da je jevrejskog porekla. Posle oslobođenja vratila se u Mladenovac i radila kao dečiji lekar u zgradi u glavnoj ulici, koja i danas stoji pored Radničkog univerziteta, gde su kasnije taj posao nastavili da rade, dečiji lekari doktor Janjić i doktor Popović, sve do izgradnje dečijeg dispanzera 1961. godine. Doktorke Blatove se vrlo dobro sećam jer nas je kao decu lečila, a 1946. godine otvarala mi je gnojnu kolekciju na desnom kolenu koju sam zaradio na radnoj akciji. Ožiljak od te intervencije i danas imam. Doktorka Blatova nije imala poroda.

Takođe, jevrejskog porekla bila je MILICA MORAČIĆ supruga profesora Damjana Moračića. Moračići su iz Vršca došli u Mladenovac, Milicino jevrejsko ime nisam zapamtio. Oni su imali dve kćerke Ljiljanu, koja je rođena u Vršcu i Mirjanu kasnije rođenu u Beogradu. Mislim da su danas obe žive.

Pored ove tri osobe jevrejskog porekla u tom periodu pred sam rat 1941. godine postojala je jedna porodica pravih Jevreja u Mladenovcu za koju znam. Zvali smo ih „žicari“. Ta porodica je nama  posebno bila vrlo bliska jer su stanovali na mansardi u velikoj zgradi tzv. „Karamatić avliji“. Iz dvorišta naše kuće pravo smo gledali na taj prozor na mansardi kroz koji su se često čuli zvuci violine. Dugo nisam znao o čemu se radi, a onda sam jedanput bio u njihovom stanu i video kako pakuju u neke kutije gudala za violine. Prve njihove komšije bili su članovi porodice pokojne doktorke Vere Todorović, lekara-fiziologa iz Mladenovca. Ona mi je pre kraćeg vremena, kada sam je teško bolesnu obišao u Institutu za plućne bolesti u Beogradu, pričala o njenim komšijama – porodici Lebl. Otac RIKARDO LEBL (rođen negde oko 1900) glava porodice – „žicar“, majka Sida (sličnih godina), sin Valter (rođen oko 1920) koji je radio sa ocem na izradi žica za gudala i kći Suzana (rođena oko 1924) učenica Građanske škole. Doktorka Vera mi je ispričala potresne detalje iz njihovog života.

Kako su Nemci po dolasku u Mladenovac tražili i obično nalazili ljude koji znaju nemački, oni su sa njima uspostavljali vrlo brzo neki odnos. Nekada je to bila prava saradnja sa okupatorom. Na primer, zvanični prevodilac i saradnik u opštini Mladenovac, tzv. tumač bila je Dana učiteljica, inače žena advokata. Stanovali su u kući Đurđa Pavlovića, gde je bila „Bata“ prodavnica obuće. Sada se tu nalazi trg u Mladenovcu.

Sa nekima su imali sasvim drugi odnos. Kod nas je u kuću dolazio jedan Nemac-adventista, vrlo ljubazan, pažljiv kao svi adventisti, ali zbog toga što je naša mama kao većina Jevreja dobro govorila nemački, a uz to i mađarski. Sećam se njegovih dolazaka oko Božića, kada mu je mama „kljukala“ guske, koje je on tako ugojene slao u Nemačku, uz veliko zahvaljivanje mami i sitne poklone nama deci.

Verujem da je mamino znanje nemačkog jezika ocu Životi spaslo život ili ga je bar izbavilo od prinudnog rada u Nemačkoj. Mislim da je to bilo krajem 1943, kada su partizani osvojili selo Darosavu, sadašnje Partizane, selo blizu Aranđelovca. Otac se tih dana zatekao u tom selu, jer je išao da kupuje hranu i voće. Tada je bilo teško ishraniti sedmočlanu porodicu, u kojoj je samo on radio, a sestre Javorka i Olga učile srednju školu u Beogradu. Kako su Nemci brzo potisli partizane prema Valjevu, svi koji su se zatekli, a nisu bili meštani deportovani su u zatvor u Kragujevcu. Sećam se da nam je to javio čika Paja Mišić železničar iz Sela Mladenovca, koji je video tatu, zatvorenog u teretnom vagonu u vozu koji je odmah produžio za Kragujevac. Mama je odmah otišla u Kragujevac i vratila se posle dva dana presrećna, zajedno sa ocem. Pričala nam je da je lično išla kod komandanta Kragujevca nemačkog višeg oficira, koji je prihvatio njenu molbu da oca Životu pusti iz zatvora, jer je ona na lepom nemačkom jeziku objasnila da je on slučajno zatečen u selu Darosavi zbog nabavke hrane za porodicu, da ima petoro male dece, i da je težak srčani bolesnik koji čak nije ni služio našu vojsku.

– Međutim, da se ipak vratimo na priču doktorke Vere o porodici Lebl. U stan porodice Lebl  u kojoj se takođe govorio nemački, dolazio je jedan Nemac po imenu Hanc. Verovatno je u njihovoj porodici provodio prijatne časove jer je bio čest gost. To je sve trajalo dok nije saznao da su Jevreji, a kada su im stavili žutu traku „znak za prepoznavanje Jevreja“ na ruku (možda i on lično). Doktorka Vera je lično čula, jer je on i kod njih u kuću dolazio, kako je za porodicu Lebl sa gađenjem govorio „schtinkenden und drekingen juden„, što bi u prevodu značilo „smrdljivi, usrani Jevreji„.

Više dana, nedelja, a možda i meseci „naši Jevreji“ Leblovi kretali su se gradom sa obaveznom žutom trakom na ruci. Nama je to u početku izgledalo neobično a onda smo se navikli na to. Međutim, najedanput su nestali iz Mladenovca (krajem 1942, ili početkom 1943. godine – ne sećam se tačno) a da niko od nas nije znao ni gde, ni šta se sa njima desilo. Po priči lepa devojčica Suzi Lebl viđana je u Rakićevoj novoj hali do nadvožnjaka (sada Minel), gde su okupatori imali zatvor, kako se Nemci sa njom iživljavaju. Najverovatnije da su Leblovi završili u nekom logoru u Nemačkoj, a prema kazivanju nekih starih Mladenovčana prvo su bili smešteni u logor na Sajmištu u Beogradu.

(Po kazivanju Slavke Ćitić, pred Drugi svetski rat i početkom okupacije u zgradi današnjeg Muzeja stanovala je još jedna jevrejska porodica. Oni su bili perjari, bavili su se otkupom i preradom perja. Bilo ih je šestoro, bračni par i dvoje dece sa babom i dedom. Oni su otkupljivali perje u dvorištu pozadi kuće, (Muzeja) od seljaka iz okoline. Tu su imali radnike koji su po ceo dan čijali perje, koje su ovi pakovali i slali dalje svojim kupcima po Jugoslaviji. Kod njih u dvorištu varošani Mladenovca su mogli da vide po prvi put veš-mašinu. Bila je u obliku kazana u kome su dve lopatice muljale veš pokretane elektromotorom, a voda se zagrevala drvima u ložištu ispod kazana. Oprani veš su cedili drvenim valjcima sličnim muljaču za grožđe. Godine 1941. Nemci su ovu porodicu odveli a njihovu kuću su koristili za stanovanje svojih oficira za vreme okupacije. (zabeležio U.M.)

– Izuzev doktorke Blatove, niko se nikada od mladenovačkih Jevreja nije ni javio ni vratio u Mladenovac posle oslobođenja.

I sudbina porodice moje druge majke Neti Felner alias Ane Milošević može da potvrdi sada poznatu sudbinu većine Jevreja u okupiranoj Evropi. To je ista ona sudbina Jevreja u Italiji koju je Benini u svom divnom filmu prikazao. Ja ću se držati činjenica koje su vlasništvo moje porodice, posebno moga oca Živote. Naime, pre rata od članova porodice moje druge majke Ane: otac Leopold, majka Fani, braća Aleksandar-Šandor i Matija-Mata, kao i sestre Tereza i Katica – samo je brat Mata dolazio u Mladenovac. Ni sestre ni braća nisu bile udate i oženjeni, a do 1940. godine umrla je mama Fani i sestra Tereza. Sećam se da me je jedanput ujak Mata nosio (verovatno 1940) kod „doktora Rusa“ (Sergej Karinkovski) zbog gnojave upale pete, koju je ovaj uspešno hirurški rešio. Pored ovih članova porodice, koji su živeli u Vinkovcima, majka Ana je imala i sestru Milevu (rođenu 1904) koja je udajom za Srbina Petrović Sretena, železničara iz okoline Leskovca preživela okupaciju na isti način kao i naša majka. Zadnje dane posle smrti svoga muža proživela je u Mladenovcu a sahranili smo je 1976. godine na mladenovačkom groblju.

Kako je okupacijom došlo do stvaranja takozvane Nezavisne države Hrvatske (NDH) prekinuta je svaka veza sa Srbijom, a samim tim i naša sa rođacima u Vinkovcima, jer su Vinkovci pripadali NDH. O njima nismo čuli ni jednu jedinu reč, sem očevih nagađanja, na osnovu noćnih preslušavanja BBC-jevih vesti, koje su teča Tihomir, i otac Života uz najveći mogući rizik redovno slušali na radiju za vreme policijskog časa. Vrlo je verovatno bilo, po njihovom pričanju, da su naši rođaci stradali u nekom od brojnih logora u Hrvatskoj ili Nemačkoj.

– Tek po oslobođanju Mladenovca, 12. oktobra 1944. godine, mama je više puta insistirala da se ide u Vinkovce i da saznamo šta je sa njenom rodnom kućom, da li ima koga živog. Mislim da je prvo ona i otišla 1945. godine u Vinkovce, ali se vratila bez ikakvih sigurnih podataka o sudbini svoje porodice Felner. Tek u proleće 1946. godine, kada je otac Života otišao u Vinkovce sa istom željom, ali i da proda kuću koja je ostala prazna bez ikoga, koji bi se starao o njoj saznali smo nešto više.

Sećam se njegovog povratka i priče o minimalnih sto hiljada dinara (tadašnjih još uvek nedićevih) koje mu je isplatio jedan od komšija Hrvat, za kuću koja je sigurno bar tri puta više vredela. Nama deci o rođacima opet ništa nije pričao. Kasnije sam saznao, sasvim slučajno jedne večeri, slušajući razgovor oca i majke da mu je poslednjih dana boravka u Vinkovcima, kada je kuću već bio prodao opet, jedan od komšija Hrvata rekao da su svi članovi mamine porodice (Felner) bili teretnim vagonima deportovani do Slavonskog Broda a dalje im se gubi svaki trag. On ih je lično video u vagonu i u Vinkovcima i u Slavonskom Brodu, jer je ceo rat proveo kao železničar.

U toku proteklih više od pedeset godina nijedan od mojih članova porodice nije posetio Vinkovce. Imam utisak da o toj porodičnoj targediji nismo želeli često da pričamo. S pažnjom smo pratili procese nacistima, koji su održavani dugi niz godina posle kapitulacije Nemačke (maja 1945). Posebno smo bili zainteresovani za sve što je o Jasenovcu bilo pisano, jer smo intimno osećali da su verovatno tamo od ustaša stradali naši rođaci po maminoj liniji.

– Mnogo godina kasnije u toku moje specijalizacije iz interne medicine u Beogradu održan je redovni sastanak (mislim 1966) kardioloških sekcija Zbora lječnika Hrvatske i Srpskog lekarskog društva baš u Vinkovcima. To je bila moja prva i poslednja poseta ovom gradu do sada. Kako otac Života više nije bio među živima, a majku Anu nisam hteo tom posetom da potresam samoinicijativno sam potražio porodičnu kuću Felnerovih, ali bez uspeha. Naišao sam na zid ćutanja i ispitivačke poglede mogućih komšija. Neko olakšanje osetio sam posle razgovora sa doktorom Vladom Goldnerom kardiologom iz Zagreba. Kasnije, kada smo postali profesori i predsednici kardioloških sekcija Hrvatske i Srbije često smo pri raznim stručnim sastancima širom Evrope pominjali Vinkovce i naše nastradale porodice.

Vlada mi je rekao da su u toku Drugog svetskog rata dvadeset pet članova porodice Goldner, koji su živeli u Vinkovcima nestali. Verovatno su i oni završili u nekom koncentarcionom logoru tipa Jasenovca, Dahau ili sličnom.

Da neki ljudi mogu da oproste, ali i da ne zaborave zločine koji su učinjeni njegovom narodu karakteristika je nas Srba, kako je to lepo rekao njegova svetost Patrijarh Srpski gospodin Pavle. Godinama sam verovao da to važi i za Jevreje kao narod u celini. Ono što sam ja lično doživeo od strane kolege Goldnera neće promeniti moje mišljenje o Jevrejima kao narodu, koji izuzetno cenim, verovatno zahvaljujući svojoj drugoj majci Neti, alias Ani i njenoj porodici Felner.

Naime, kada je 1991. godine došlo do raspada druge Jugoslavije profesor Goldner je bio predsednik udruženja kardiologa Jugoslavije. Na tu funkciju došao je 1989. godine na desetom kongresu kardiologa Jugoslavije, koji je održan juna meseca u Beogradu. Kako sam tada bio generalni sekretar UKJ, bio sam vrlo uticajan u našem udruženju i bilo mi je logično da pomognem mom prijatelju (i po jevrejskoj liniji) na njegovu molbu da postane predsednik UKJ u konkurenciji sa kolegom Jozom Gjurovićem Hrvatom iz Zagreba.

Prvo pismo koje smo mi srpski lekari dobili iz Zagreba od strane Zbora lječnika Hrvatske posle raspada Druge Jugoslavije u kojem smo na grub način napadnuti i okrivljeni za raspad zemlje uz prekidanje svake saradnje sa nama bilo je potpisano od strane deset najpoznatijih hrvatskih lekara, a među njima sam ugledao i potpis moga prijatelja profesora Dr. Vlade Goldnera. Zbog toga je verovatno i bio izabran za predsednika novoosnovanog Udruženja kardiologa Hrvatske koje je 1992. godine na kongresu u Barceloni, avgusta meseca, primljeno u Evropsko društvo kardiologa. Međutim na toj funkciji nije dugo ostao, ubrzao ga je smenio pravi Hrvat. Kako se i dalje viđamo najmanje jednom do dva puta godišnje na evropskim sastancima kardiologa, o našim nastradalim rođacima Jevrejima iz Vinkovaca više nismo ni reč prozborili.

Na kraju i jedna moja poruka, slična Beninijevoj. Ako neko od nas Mladenovčana zna još nešto o našim mladenovačkim Jevrejima, želeo bih i molio bih ga da to napiše, da se ne zaboravi. (Prof. dr Aleksandar Milošević)

MLADENOVAČKI ROMI U II SVETSKOM RATU

U velikoj nemačkoj raciji 1942., posle ranjavanja dva Nemca od strane komunistkinje Živke, uhvaćeno je nekoliko Roma po okolnim putevima, koji su streljani na Seltersu zajedno sa 50 nesrećnika. Njihova imena među imenima deset streljanih Mladenovčana mogu se naći na strani 104. knjige Mladenovačke varošarije, Mioljuba Uzelca.

– Živopisno svedočenje o žutim trakama u Mladenovcu zabeleženo je u priči pok. čika Mije Stevanovića iz Prvomajske ulice koji je upamtio mladenovačke žandare za čitav život. Kada su 1941. došli Nemci, kao okupatori izdali su naredbu da svi mladenovački Jevreji i Romi moraju da nose trake na rukavu. To su sprovodili Nedićevi žandari, a Mija kao osamnaestogodišnjak nije to poštovao, niti se krio, često je iz svoje Karađorđeve ulice preko pruge prelazio u varoš da kupuje potrepštine za svoju porodicu. Otac Marko je bio violinista u Jocinoj bandi, a majka je prala veš u Kasini kod Gliše, tako da su imali dovoljno para za „leba i uz leba“. Jednog dana okupacijske 1942. Mija je na ulici bez trake na ruci bio zgrabljen od strane mladenovačkih žandara i uguran u vagon na železničkoj stanici. Voz je maltene odmah krenuo i kada su posle posle nekoliko sati otvorila vrata vagona Mija se našao sa ostalim nesrećnicima u logoru rudnika Kostolac. „Iz Mladenovca je sa nama bio još jedan Ciganin, Boža Marković, koji je bio dosta stariji od mene“, sećao se čika Mija. Proveo je tamo dve godine pomažući na lokomotivi koja je prevozila jalovinu na rudničkoj pruzi. Roditelji i rodbina nisu znali gde je nestao, i kada se 1944. posle bekstva pojavio u kući je nastalo veliko slavlje. „Ostavio sam lokomotivu, i seo u teretnjak do Male Krsne, odakle peške stignem do Đurinaca, gde uhvatim putnički voz i dođem kući“, pričao je čika Mija o svojoj bežaniji. (U.M.)

Novo vreme, 28.  jun 1941: JEVREJI I CIGANI U MLADENOVCU DOBILI ŽUTE TRAKE  – Izvršen je popis Jevreja i Cigana na teritoriji mladenovačke opštine. Prema popisu, u Mladenovcu ima 15 Jevreja i 120 Cigana. Jevrejima su razdeljene trake još pre izvesnog vremena, a Cigani su ih dobili ovih dana. (M. M.)

Ovu kratku belešku pronašao je ovih dana Mika Aleksendrić u listu Novo vreme koji je izlazio za vreme nemačke okupacije.