Milan Badžak

29/05/201906/06/2021 admin-M.U.

VELEPOSEDNIK I INDUSTRIJALAC – Narodni poslanik Kraljevine Jugoslavije

Milan je rođen u Mladenovcu, kršten u Vlaškoj, a u školu je išao u Međulužju. Bio je veliki zemljoposednik i osnivač poljoprivredog sajma u Mladenovcu. Dva puta je biran za narodnog poslanika pred II svetski rat. Kao poslanik bio je poslovni sekretar Skupštine Jugoslavije i bliski saradnik Milana Stojadinovića. Likvidiran je od komunističke vlasti 1945. Danas u Nemačkoj ima sina Ljubu i unuka Milana-Floriana.
Milan BADŽAK je rehabilitovan pred Okružnim sudom u Beogradu, nakon što je Milanov stariji brat Janko Badžak rehabilitovan pred istim sudom 2009. godine. U Milanovoj presudi piše da sud nije pronašao ni u arhivima, ni u dokumentaciji BIE bilo šta protiv njega. Sud potvrđuje da je Milan pogubljen aprila 1945. u kazamatu OZN-e na Obilićevom vencu. Dalje, Okružni sud je poništio presude Narodnog i Sreskog suda od pre više od pola veka, tako da se Milan ubuduće smatra naosuđivan.

*Milan i Janko Badžak kao studenti u Beču*

Milan Badžak, mlađi Ljubin sin i Jankov rođeni brat, rođen je u Mladenovcu 1902. godine a kršten je u Vlaščanskoj crkvi. Pošao je u osnovnu školu u Mladenovcu oko 1910. ali se njegov otac Ljuba nešto posvađa sa učiteljem i Milana prebaci u školu u Međulužje. Svakog dana je mali Milan morao na konju da ide u školu, i po kiši i po snegu, jer je otac bio vrlo strog. Tako je Milan postao izvrstan jahač i kasnije, kao momak, jahao je trkačke konje na trkama čak u Švajcarskoj, a u vojsci bio konjički oficir. Posle I sv. rata odlazi u Beograd i upisuje se u III mušku gimnaziju, gde je bio direktor njihov rođak Svetozar Tomić, poznati geograf i saradnik Jovana Cvijića, kasnije predsednik Crvenog krsta i senator (i mason). Posle velike mature Milan odlazi u Beč, gde završava Eksportnu akademiju. Po povratku iz Beča zaposlio se oko 1930. u Hipotekarnoj banci u Beogradu, kao prokurista.

Milan je bio mlad, naočit čovek, boem, monden, kicoš i ženskaroš, voleo je život. Imao je rasne konje, koje je često jahao sa drugovima. Pamti se da je kao mladić jednom prilikom s društvom hrupio na konju u kafanu. Sve je to, po priči, imalo velikog uticaja kod žena, kasnije, kada je počeo da se bavi politikom. Naime, žene, koje nisu imale pravo glasa, navijale su za Milana i vršile uticaj na muške članove porodice da glasaju za mladog gospodina. (Milana su u varoši oslovljavali sa gos’n. Milane, a njegovog brata sa gazda Janko).

Milan se oženio Stefanijom Opačić, Ličankom, ćerkom fabrikanta iz Zagreba, koju je upoznao u Beču na studijama. Priča se da su u Beču Milan i Stefanija bili prilično obesni i da su jednom prilikom uleteli kolima u hotel, zbog čega su morali da plate veliku kaznu. Godine 1931. dobio je sa njom sina Ljubomira. Međutim, Stefanija, koja je odrasla u velikom gradu, bila je dosta slobodnija, a Milan je što se tiče žena bio konzervativan, pravi paša, pa se brak već posle dve-tri godine rasturio. Milan je onda, po priči hteo da se oženi Ružom Kunej iz Slovenije, koja na njegov nagovor dolazi u Mladenovac i gradi fabriku Šamot. Kada brak nije ostvaren, Slovenka odlazi i povlači svoj kapital iz Mladenovca. Kada je Milan odlučio da se bavi politikom, morao je da prođe proveru kod kralja Aleksandra, koji je u to vreme držao pod strogom kontrolom političke prilike. U toku tog razgovora Milan je pričao da u Mladenovcu želi da gradi puteve, da osnuje gimnaziju itd., a na kraju kada se spremao da pođe, kralj ga je upitao koliko želi para. Milan mu je u čudu odgovorio da nije došao po novac, i da ima para koliko mu je potrebno, a kralj i sam začuđen izjavljuje: „Vi ste prvi koji je došao kod mene a da ne traži pare.“ Išao je po savet i kod Svetozara Tomića koji mu je rekao: „Milane ti si dobar čovek, ali ako odeš u politiku, pokvarićeš se.“

Milan se drugi put oženio 1939. Ružicom – Lulom Leko iz ugledne cincarske familije iz Beograda. Lula je radila u italijanskom konzulatu na Sušaku (Rijeka) gde je živela sama jer je rano izgubila roditelje. Pri jednoj poseti svojoj sestri u Aranđelovcu upoznala je Milana, koji je često odlazio u aranđelovačku banju koja je bila pre rata poznato mondensko mesto. Lulina sestra Astazija i zet dr Rihard Verendorf imali su lepu vilu u Aranđelovcu, u kojoj je često boravila Lula (dr Verendorf je bio Jevrejin i morao je za vreme rata da nosi žutu traku u Beogradu).

Kada je Milan 1935. na izborima u Mladenovcu osvojio poslaničko mesto, napustio je posao u banci, a kada je 1938. dobio druge izbore preuzima posao sekretara u skupštini Kraljevine SHS. U Beogradu je iznajmio garsonjeru na prvom spratu zgrade blizu skupštine u kojoj je kafana „Madera“. Kada se oženio Lulom iznajmio je trosobni stan u istoj kući. Sa njim je bio i sin Ljuba, koji je išao u gimnaziju u Njegoševoj ulici. Taj stan je na misteriozan način izgoreo za vreme bombardovanja Beograda aprila 1941, po zvaničnoj verziji od jedne bombe koja je koso pala i pogodila baš taj stan, koji je jedini stradao u celoj zgradi. Međutim, postoji sumnja da je neko od političkih protivnika u opštem metežu ubacio u stan bombe i tako ga zapalio. Posle toga porodica se seli u ulicu Admirala Geprata. Milan je u Maderi i ručavao, gde je imao svoj stalno rezervisan sto, a poznavao je i održavao prijateljske veze sa mnogim značajnim ljudima toga vremena, između ostalih i sa zemljakom Radojem Kneževićem, poreklom iz Jagnjila, koji je bio nastavnik kralju Petru i zajedno sa bratom bio među četvoricom ključnih organizatora puča od 27. marta 1941. godine.

Milan je pobedio na izborima u Mladenovcu na listi JRZ-e dva puta, 1935. i 1938, oba puta protivničkog kandidata Vlajka Stanića, člana Demokratske stranke. God. 1938. pobedio je na dva mesta, i u Mladenovcu i u Grockoj, pa poslaničko mesto u Mladenovcu ustupa bratu Janku Badžaku, a on preuzima Grocku, koja je bila bliže Beogradu gde je želeo da živi.

*Milan Badžak i predsednik vlade Milan Stojadinović na Mladenovačkom sajmu*

Sve do 1940. Milan je imao svoju kancelariju u skupštini (treća soba s leva u prizemlju), a imao je svoju kancelariju i u Dunavskoj banovini u Novom Sadu. Svu poverljivu poštu između koalicionih partnera Cvetkovića i Mačeka nosio je Milan u Zagreb, gde je odsedao u tazbini, a gde je do polaska u školu često boravio i sin Ljuba.

Milan je bio dobar govornik. Narod kosmajkog kraja je uvek bio buntovan, teško mu je bilo držati govore, ali se Milan na svaku upadicu dobro snalazio i sa nekoliko reči preuzimao kontrolu na zboru. Izbornu kampanju vodio je ne silazeći sa konja, obilazeći sela sa svojom pratnjom u kojoj je bilo više desetina konjanika. U pratnji su redovno bili Boža Pantić, Fića Filipović, Pavle Živković… Govorio je po svim selima, najteže je bilo u Kovačevcu, Vlaškoj i Šepšinu, a najviše se pamte veliki zborovi na Sajmištu i Žitnom trgu u Mladenovcu.

Kad god je neka značajna ličnost prolazila kroz Mladenovac, najčešće na putu za Oplenac, Milan je izlazio na stanicu u seljačkom odelu i dočekivao gosta – prolaznika. Po priči, kada su ušli Nemci u Mladenovac, familija Badžak se sklonila dva-tri meseca u Jagnjilo, a Milan je obukao seljačko odelo i zarekao se da ga neće skidati dok su okupatori tu i da neće progovoriti ni jednu reč nemačkog jezika koji je izvrsno govorio. Međutim, zna se da su predratni političari često nosili seljačko odelo iz demagoških razloga i sigurno je da je Milan, dok je boravio za vreme okupacije u Beogradu, tamo bio u varoškom odelu. Godine 1943/44. zvao ga je Dragiša Cvetković da idu zajedno u Tursku, ali mu je Milan rekao da neće ići nikuda, bilo ko da pobedi u ratu, jer on i Janko ništa nisu uradili protiv svoje zemlje, nikoga nisu ubili niti opljačkali i da će narod to potvrditi. Milan je ostao, narod ga nije odbranio, a Dragiša je otišao iz zemlje, odživeo svoje godine i umro prirodnom smrću u Parizu.

Badžakove porodične kuće

Najbogatija porodica Kosmajskog kraja, dugo vremena i cele Šumadije, imala je kroz vekove četiri staništa. Najstarija je Badžakova kuća u Jagnjilu na Straževici koja je danas zaštićeno kulturno dobro Beograda. Iz Jagnjila Badžakovi su prešli na Selters gde su imali veliko seosko domaćinstvo, na zemlji koju je posle rata zauzeo Rasadnik. Godine 1942. završili su svoju vilu poniže Badžakove klanice gde su imali kancelariju i gostinske sobe, u koju se 1945. uselio komitet. U XX veku Badžakovi su najduže živeli u centru grada gde su imali mlin i skoro hektar placa između glavne ulice i pruge.

Porodica Badžak živela je od osnivanja Mladenovca u porodičnoj kući u centru Mladenovcu, u glavnoj ulici Kralja Petra I, od ugla ulice Vuka Karadžića do Stojčetove poslastičarnice (zgrade Maxi i exModa na trgu). Tu su živeli Janko sa suprugom Sekom i kao i njegov mlađi brat Milan i sestra Simka pre nego što su prešli u Beograd. Tu su živeli i njihovi roditelji Ljuba i Dana Badžak i usvojenica Danica koja se udala za krojača Jozefa Gostenčnika. Pored kuće je bio široki prolaz za dvorište i mlin, a do ulaza u mlin bila je kancelarija gde je Milan Badžak petkom primao stranke, većinom simpatizere JRZ-e.

Poniže Badžakove kuće se nalazila se izdvojena omanja prizemna kuća pokrivena ćeramidom, koja i danas (2000) stoji oronula pored buvljaka, u ulici Vuka Karadžića, u kojoj je živeo Milan Badžak sa suprugom Lulom i sinom Ljubom za vreme okupacije kada su Nemci zauzeli veliku kuću do ulice. Za vreme okupacije u kući do ulice bila je nemačka komanda gde su Riter i Pahman, komandanti grada, imali kancelariju. Nemci su po rekviziciji odmah podigli visoku tarabu oko te kuće.

*Badžakova kuća u centru Mladenovca (posle 1945. opština)*

U Badžakovom dvorištu, na placu nekadanašnjeg Beograd biroa bila je pored više magacina i Badžakova garaža u kojoj su uvek bila bar po dva automobila. Prvi automobil koji su kupili Badžaci oko 1935. godine bio je bjuik kabriolet. O tom autu postoji zanimljiva anegdota. Da bi se taj auto isterao iz garaže i vozio i Janko i Milan morali su da pitaju majku Danu, koja je još bila živa. Milan ponekad nije želeo da pita i sa momcima bi izguravao auto na ulicu i palio ga podalje od kuće, jer je auto bio bučan, tako da Dana, koja je pod stare dane ležala nepokretna, ne shvati čiji se to auto čuje. Kasnije je Janko imao Dodge, zatim BMW i Hanzu, a Milan Opel Olimpiu i kasnije DKW.

Demonstracije protiv Konkordata

Ugovori između Vatikana i Srbije (i Crne Gore) o statusu Katoličke crkve u državi, tzv. konkordati (concordatum) sklapani su još pre ratova 1912-1918. Pregovori oko konkordata Vatikana i buduće Jugoslavije započeo je Nikola Pašić za vreme Prvog. sv. rata. Potpis ovog ugovora je više puta odlagan u narednim decenijama, i kada ga je Stojadinović aktuelizovao da bi smirio separatističke težnje Hrvata, srpska opozicija potpomognuta ilegalnim komunistima jedva je to dočekala, videvši u tome šansu da pokrene narod protiv vladajuće JRZ. Patijarhu Varnavi nije bilo po volji što Pravoslavna crkva gubi status državne vere i izjednačava se sa ostalim zakonom priznatim religijama, šta više Katolička crkva dobija u prvi mah i neke privilegije. U julu 1937. organizovane su velike demonstracije protiv Konkordata u Beogradu pod vođstvom vrha Pravoslavne crkve i opozicije. Istovremeno katolička crkva je organizovala svoje mitinge širom Jugoslavije podržavajući konkordat. Policija je protest u Beogradu razbila uz mnogo okrvavljenih glava zbog čega je taj događaj dobio ime „Krvava litija“. Da se događaji još više iskomplikuju, patrijarh Varnava je u to vreme otrovan, a da se nije moglo utvrditi da li je to bilo slučajno ili namerno. Uprkos velikoj kampanji Pravoslavne crkve protiv konkordata, poslanici vladajuće stranke JRZ izglasali su odluku da se konkordat potpiše. U međuvremenu patrijarh Varnava je umro.

Posle ovih događaja desila se najveća tragedija u Mladenovcu između dva svetska rata. Sveti sinod je obznanio odluku da svi poslanici koji su glasali za konkordat gube ubuduće sve crkvene počasti. Ta odluka se odnosila i na poslanike JRZ iz Mladenovca, braću Milana i Janka Badžaka.

U takvoj atmosferi 15. avgusta 1937. organizovane su demonstracije protiv konkordata u Mladenovcu koje će se završiti mnogo tragičnije nego one u Beogradu. Tog dana zakazan je sabor u mladenovačkoj crkvi koji je policija zabranila. Žandarmerija je blokirala celu varoš ne dozvoljavajući dolazak seljaka iz okoline u grad, ali je ipak veliki broj ljudi preko bašta i kukuruza ušao u varoš i okupio se oko crkve. Ispred više stotina ljudi govorio je kovačevački pop Eskić (starešina crkve pop Aca Rus se držao po strani) a zatim je narod krenuo niz ulicu Kralja Aleksandra na Žitni trg da demonstrira. Na plato spomenika srpskom ratniku peli su se redom govornici. Posebno vatren govor održao je jedan student iz Umčara. U tom trenutku čuli su se pucnji i neko je povikao da Milan Stankić, Badžakov ćata, puca u zastavu koja je bila greškom okrenuta naopako. Uzvikujući „Živela vlada!“, „Živela Jereza!“ Stankić je počeo da beži prema Badžakovoj kući i šmugnuo u prolaz pored Central kafane. Demonstranti su razjareno krenuli za njim i kamenjem i ćeramidom počeli da razbijaju prozore Badžakove kuće. U tom momentu iz dvorišta, iza ograde, izašao je odred od dvadesetak žandarma kojima je komandovao poručnik Sedlar, koji je imao zadatak da obezbeđuje kuću poslanika JRZ. Žandarmi su napravili kordon prema masi i na komandu ispucali upozoravajući plotun u vazduh. To je demonstrante još više razjarilo pa su krenuli na žandarme, a Sedlar je izvadio revolver i komandovao: „Klekni, plotun u meso!“ Pod puščanim mecima pale su desetine demonstranata. Masa je već počela da se rve sa Sedlarevim žandarmima kada je s leđa pristigao još jači odred policije pod komandom poručnika iz Beograda, takođe pucajući „u meso“. Tada je nastala bežanija, a na kraju na raščišćenom prostoru ostala su dva mrtva i mnogo ranjenih. Policija je ranjene poslala vozom za Beograd u bolnicu i u tom putu je još jedan ranjenik izdahnuo. Posle tri meseca od ove tragedije Srpska pravoslavna crkva i Stojadinovićeva vlada su se nagodili, Konkordat je skinut s dnevnog reda, a SPC je poslanicima JRZ vratila pravo na ukazivanje crkvenih počasti.

*levo: Pop Eskić ; desno Demonstracije protiv konkordata u Mladenovcu , foto Mika Aleksandrić*

A Mladenovčanima je ostavljeno da prebroje svoje mrtve i ranjene i da dugo godina prepričavaju ovaj tragičan događaj, raspravljajući o eventualnoj odgovornosti braće Badžak za ovu tragediju. Zapamćeno je da nijedan od braće Badžak nije viđen u varoši za vreme ovih nemira, a Jankova supruga Seka se za vreme mitinga sklonila sa malim Ljubom kod krojača Jozefa.

Mladenovačka zadruga i Sajam

Krajem 19. veka, godine 1895., Badžaci su osnovali Mladenovačku poljoprivredno-stočarsku zadrugu koja je uzgajala i prodavala stoku. Familija Badžak je pri osnivanju Mladenovačke zadruge bila najveći akcionar. U samom vrhu spiska prvih akcionara upisani su Janko Badžaković, supruga Kruna i sinovi Aleksa i Ljuba.

U narednim decenijama na čelu zadruge uvek je bio neko iz familije Badžak. Prvi predsednik je bio Aleksa, zatim Ljuba, a 1928. se beleži da je predsednik zadruge bio Janko Lj. Badžak. Na Seltersu su Badžaci imali dvadesetak hektara zemlje a posle finansijske propasti samo 4-5 hektara, ali i na tom placu je bilo mnogo obora u kojima su gajili svinje, rasne bikove i konje i živinu. Takođe na Seltersu pored Šickove bašte nalazila se velika dvospratna Badžakova štala gde su se tovili bikovi, koju je kasnije preuzeo Saračević (posle rata je pretvorena u stambenu zgradu). Jedne godine na Mladenovačkoj stočarskoj izložbi na Sajmištu beleži se da je Radmila Badžak osvojila nagradu za rasnu živinu. Pamti se i jedan rasni bik koji je imao 1112 kila i kobila Pava koja je osvojila brojne trofeje na trkama. Badžaci su se oduvek bavili trgovinom stokom, pa se i između dva svetska rata mnogo izvozilo, a transporte stoke do Austrije i Italije pratio je i Velja Vićentijević. Stoku su uzgajali na imanjima u Jagnjilu, Kozarici, Stojniku, Seltersu.

*Milan Badžak i Milan Čolak Antić na Mladenovačkom sajmu*

Najveća zasluga za otvaranje čuvenog mladenovačkog sajma stoke koji se održavao svakog septembra od 1935-1940. pripisuje se aktivnostima narodnih poslanika braće Badžak. Janko Badžak je bio i potpredsednik Poljoprivrednog zadružnog saveza. Kompletnu pripremu sajmišta pre i posle održavanja sajma, koji je trajao tri dana, vršili su Badžakovi radnici kojima je tih dana kuvala hranu baba Kata, domaćica Badžakove kuće u Jagnjilu. Objekti koji su izgrađeni na Sajmištu (današnji vojni odsek u M. Vlajića) za potrebe sajma građeni su uz podršku Dunavske banovine. Sajam je bio ravnopravni konkurent prolećnom novosadskom sajmu i da rat i promena vlasti nisu prekinuli rad ovog sajma Mladenovac bi danas, uz domaćinski rad Badžakove klanice, sigurno bio važan centar stočarske proizvodnje u Srbiji.

Kako je nestao Milan Badžak

Oko sudbine Milana Badžaka ispredaju se u našem gradu decenijama razne priče. Po verodostojnoj priči koju potvrđuje i rodbina, krajem avgusta 1944. Milan je krenuo sa četnicima i nekoliko stotina mobilisanih ljudi putem prema Topoli, u nameri da se prebaci na jug u susret Englezima koji su očekivani sa te strane. Obukao je svoju uniformu rezervnog konjičkog poručnika kraljeve vojske, neizmenično je jahao konja i vozio se u svojim kolima koje je terao kočijaš Velja Stanković. U kolima su bili i njegovi prijatelji upravnik pošte Jova Vukotić, mladenovački načelnik Ivković, rez. oficir Radovan Stanković, komšija Desimir Đorđević, potkivač i drugi, a ispod slame je bila skrivena vreća od sto kila puna para. Iz Mladenovca su sa zbornog mesta Alinac, krenuli neoprezno pevajući, pod komandom oficira Koraćičkog garnizona Martinovića. Bio je sumrak kada su stigli kod Sumorine iza Belosavaca i kada je iz partizanske zasede otvorena na njih snažna vatra. Milan je sedeo pored kočijaša i odmah skočio u jarak i pri tom ozbiljno povredio koleno. Ljudi su počeli da ginu kao snoplje i većina se dala u beg. U tom metežu, u kome je poginulo 36 ljudi iz Mladenovca i okoline, gubi se svaki trag Milanu Badžaku. Od tada ga niko od Mladenovčana više nikada nije video. Po priči rodbine prebačen je u Topolu u bolnicu, a zatim u Beograd gde je dočekao oslobođenje. U Beogradu se krio tri-četiri meseca kod Lulinog brata, na jednom malom tavanu na Neimaru. Posećivao ga je sin Ljuba krišom prelazeći preko nekoliko tavana i prolaza. Kada je čuo za ubistvo svoga brata Janka u Mladenovcu, Milan je ipak odlučio da beži iz zemlje. U organizaciji bekstva posredno je učestvovao i zet, Simkin muž, advokat Dejan Građanski, koji je zbog toga godinu dana bio u zatvoru. Auto u kome je bio Milan Badžak zaustavljen je na Savskom mostu i putnici su uhapšeni. O vozaču kome je „debelo“ plaćeno i trećem licu koje je bilo u kolima nije se nikad ništa čulo, pa se pretpostavlja da su bili u dosluhu sa OZN-om. Odmah je uhapšena i Milanova supruga Lula, kao i porodica njenog brata. Simka i Seka su pronašle Lulu u zatvoru u Đušinoj ulici i nosile joj hranu, a Milana nisu uspele da nađu.

Narodni poslanik Milan Mile Badžak ubijen je 2-3 meseca kasnije u zatvoru prilikom jednog od saslušavanja, jer nije znao da odgovori na pitanja o Draži Mihajloviću. Posle ubistva pronađena je njegova okrvavljena odeća u jednoj ćeliji zatvora na Obilićevom vencu. Te godine 1945. ubijanje političkih neistomišljenika od strane nove vlasti dostiglo je vrhunac. To potvrđuje i sudbina mladenovačkog sreskog načelnika Milorada Mišića, na koga je uperio prst na ulici čovek koji je od njega dobio batine u jednoj kafanskoj tuči. Milorad se slobodno kretao po Beogradu pod zaštitom samog ministra Ćeće, ali je ubijen a da niko nije stigao da mu pomogne. Koji mesec ranije, u Mladenovcu su po dolasku partizana organizovana javna streljanja kraj Luga i Serave (gde su izgubili život i mnogi prijatelji ili samo radnici kod Badžaka). Velika strepnja zavladala je u gradu, ljudi su se krili po kućama, a po ulicama su se kretala neka nova lica pristigla sa oslobodiocima. O broju i imenima onih koji su pohvatani i kao „sumnjivi“ streljani u prolazu kroz Mladenovac nikada se neće saznati.

Masovna ubistva u Srbiji „primetio“ je i Tito i naredio da se pre egzekucija moraju organizovati bilo kakva suđenja. Noć uoči objavljivanja te odluke u Politici Žitarkina kuća je „očišćena“, izvedeno je 27 Mladenovčana na noćno tajno streljanje, od kojih su mnogi bili samo u pritvoru. Priča se da su svi streljani pored Serave na mestu gde su danas parkirani autobusi Laste a po drugoj verziji u Peskani u Vlaškom polju.

Janku Badžaku je suđeno, Milanu Badžaku nije, a sudbina im je bila ista, obojica su ubijeni i tajno sahranjeni da im se i danas grob ne zna.

Zanimljivo je da se u nekim pričama bekstvo Milana Badžaka povezuje sa sinom beogradskog trgovca Koste Nikolića, engleskim kapetanom, koji je navodno organizovao izlazak Milana Badžaka iz Jugoslavije. Ali na nečiju dojavu Milana zadrže a oficiru dozvole da nastavi put. Po jednoj od brojnih priča-legendi Mile Badžak je bio živ 1947. u Švajcarskoj, a pukovnik koji mu je pomogao bio je zbog toga 20 godina kod nas na robiji, po drugoj legendi koje je većinom lansirala OZN-a, Englezi su mu pomogli da pobegne iz Beograda a umro je u Parizu itd. Slične lažne vesti mogle su se pročitati i u Politici u prvim poratnim godinama. Tako na primer Politika januara 1947. donosi OZN-inu „vest“ da je neki zastavnik Žeželj osuđen jer je omogućio bekstvo Milana Badžaka. Danas je teško dokučiti čemu su te lažne vesti trebale da posluže, osim da malo ublaže pritajeni revolt naroda zbog tragedije porodice Badžak.

Međutim, zbog tih vesti Dejan Građanski, koji je prvi izašao iz zemlje, više godina se raspitivao kod naše emigracije da li se negde čulo za ime Badžak, uvek bez rezultata. Njegova potraga je bila opsežna, o čemu svedoči činjenica da je pronašao evidenciju o smrti Milanovog strica Alekse Badžaka u Beču. Takođe, niko ko je Milana poznavao ne može poverovati u to da se on, ukoliko bi uspeo da pobegne, ne bi javio nekome od svoje rodbine i brojnih prijatelja.

Sudbina potomaka porodice Badžak

SIMKA Badžak, rođena sestra Janka i Milana Badžaka (rođ. 1910), stekla je obrazovanje u francuskom internatu, jahala je konje, skijala i igrala tenis, što je u ono vreme bila za malu šumadijsku varoš prava senzacija. Kao mladu, roditelji su je zbog bolesti (migrena) slali na oporavak u Merano u severnoj Italiji i Kan u južnoj Francuskoj.

Udala se za pravnika Dejana Građanskog 1940. godine. Simka i Dejan upoznali su se jednog proleća u Novom Sadu za vreme poljoprivrednog sajma gde je Simka bila zajedno sa Sekom i Jankom. Mladi bračni par je u Beogradu zatekla okupacija, pa su veći deo rata proveli u Mladenovcu i Seltersu.

Dejan i Simka su bili prelep par. Simka je posle rata i nacionalizacije dobila od sve svoje imovine samo tri hektara u Stojniku kod Aranđelovca koje je prodala da bi se prehranila (za tadašnjih 100.000 din). Posle smrti braće Badžak, Dejan je uhapšen i ležao u zatvoru sve do Božića 1946. godine. Posle svega što se desilo nije imao nikakvih šansi u svojoj struci i brzo je shvatio da mora da napusti svoju zemlju i nađe način da spase porodicu kako je Janku obećao.

*Simka i Dejan Građanski ispred Badžakove kuće na Seltersu*

Dejan Građanski je godine 1950, sa svojom suprugom Simkom i ćerkom Ivankom, otišao na izlet na Bled i odatle se tajno noću prebacio preko granice, ne pričajući nikome ništa (čak ni supruzi), jer je u ono vreme to bilo veoma opasno krivično delo. Odmah je optužen u Jugoslaviji da je špijun, ali je ipak uspeo 1953. da legalno prebaci kod sebe suprugu Simku i ćerku Ivanku, posle mnogih intervencija visokih diplomata koje je Dejan molio za pomoć (Simki su na kraju dali pasoš prezrivo bacivši ga na pod). Nastanili su se prvo u Italiji u Santa Margariti pored Đenove kod Simkine sestre od tetke Olge Davidović, ćerke poznatog profesora matematike Steve Davidovića, udovice italijanskog diplomate (i slikara) Silvia Colleti-ja. Kasnije su prešli u Švajcarsku u Lugano, zatim u Ženevu. Dejan je bio vrlo uspešan poslovni čovek, doktor prava, koji je govorio tečno osam jezika. Brzo je razvio biznis sa geofizičkim instrumentima jedne američke firme iz Dalasa. Imao je svoje agente svuda po svetu a i sam je bio na službenom putu preko cele godine najčešće po Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji i SAD. Umro je 1972. a njegova urna je sahranjena u crkvi zadužbini na somborskom groblju, gde su ga zet Bruno, Ivankin muž, unuka Leonarda i tašta Seka Badžak otpratili.

Simkina drugarica Olga Radojević iz Mladenovca dobila je sedamdesetih godina razglednicu od Simke sa Bodenskog jezera. Posle toga je bila dva puta gost kod Simke u Ženevi. Simka je umrla 1993. u Švajcarskoj kod ćerke, 21 godinu posle smrti svoga muža Dejana.

IVANKA Urio (Građanski)

Simkina kći Ivanka (rođ. 1941) studirala je političke nauke i diplomirala u Ženevi. U Luganu, gde je pohađala gimnaziju, upoznala se i udala za Italijana Bruna Uria, arheologa. Danas živi u Ženevi sa mužem i dvoje dece, ćerkom Leonardom (30 god.) i sinom Benedetom (26 god.). (podaci iz 2000 g.)

Dolazila je dva puta u Mladenovac. Prvi put 1953, kao mala sa majkom Simkom pred odlazak u inostranstvo, bila je dva dana kod Dane Gostenčnik koja je tada živela sa sestričinom Zagorkom (Tršom) Vasić, a drugi put, sa suprugom 1992, iste godine kada je obnovljena Badžakova kapela. Te 1992. došla je posle četrdeset godina u Beograd da donese pomoć dvema ostarelim rođakama (po ženskoj liniji), a kada je čula za obnavljanje kapele odmah se uputila u Mladenovac gde joj je bio domaćin Predrag Čokić. Posle toga bila je još dva puta u Beogradu: Godine 1994, kada je dolazila u Pančevo sa decom, da doveze kamione sa humanitarnom pomoći, koju je prikupila u Švajcarskoj, za pančevački Dom slepih i dečje prihvatilište „Spomenak“, i još jednom 1997, da sahrani svoje rođake. Kći Leonarda dolazila je nekoliko puta u Beograd, a jednom prilikom posetila je majčinu prijateljicu Olgu Radojević u Mladenovcu.

Ivanka u Ženevi radi u administraciji na Univerzitetu i honorarno kao zakleti prevodilac u Policiji (srpski-francuski). Ivankina kći Leonarda radi u muzeju i studira istoriju, a sin Benedeto-Dejan radi u banci. (podaci iz 2000)

RADMILA SEKA Badžak, supruga Janka Badžaka, rođena Ranković, poreklom iz Šapca, upoznala je Janka kao vrlo mlada jer je njena maćeha bila rođena sestra Jankove majke Dane. Pri venčanju Janko i Seka morali su da traže odobrenje patrijarha iako mladenci nisu bili ni u kakvom krvnom srodstvu. Posle porodične tragedije 1944/45. živela je sa sinovcem Ljubom kod Simke u trosobnom Simkinom stanu u prizemlju do ulice, u ulici Generala Ždanova (pre rata Frankopanska 19), prvoj kući do belgijkog poslanstva. U dve sobe ubrzo su se prinudno uselili stanari, ali su imali sreće, jedan od njih je brzo otišao, a drugi, Steva Ličanin bio je jako dobar čovek pa su s njim živeli zajedno kao jedna porodica (po odlasku Ljubinom i po smrti Sekinoj Steva je ostao u tom stanu).

Seka je posle rata tražila da joj se vrati vila Badžak u Mladenovcu (danas Zavod za zapošljavanje), koja se vodila na njeno ime, da bi raspolaganjem vile obezbedila sebi sredstva za život, ali odgovor od strane onih koji su tu vilu tada zauzeli – komiteta, bio je negativan. Prehranjivala se izdavajući jednu sobu u beogradskom stanu, a dva puta je tajno dobila po 250 dolara iz Švajcarske kojima je pomogla Ljubu koji neko vreme nije imao posao. Iz Mladenovca su dolazili i pomagali je namirnicama Savka Ćurčinović, Jozef i Danica Gostenčnik, Zaga Vasić Trša, Lesa Kostić i njegov sin Draga, Velizar Petrović iz Amerića, zatim jedan seljak iz Stojnika koji je otkupio zemlju od Simke i dr. Svake zime uoči Božića iz Dalja je dolazila gospa Maca sa dva ogromna kofera puna hrane. Gospa Maca je provela okupaciju u Mladenovcu, zajedno sa svojom porodicim, kao izbeglica gde ih je Janko prihvatio i sve zaposlio u Klanici. Dolazili su po tradiciji i brojni kumovi iz Mladenovca, Jagnjila, Međulužja, Stojnika.., tražeći od mladog Ljube da im krsti decu. Dolazila je i Stefanija, Ljubina majka. Kada su svi njeni otišli u Švajcarsku Seka je i sama počela preko zime da odlazi u inostranstvo i boravi kod Simke u Ženevi.

Godine 1955. gospođa Seka je dolazila na sahranu Dane Gostenčnik. Stari Mladenovčani je pamte sa te sahrane, imala je crninu sa tilom preko lica. Seka je umrla pre desetak godina u bolnici u Beogradu. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u grobnici Rankovića koja pripada porodici njenog oca. Ivanka danas za nju kaže: To je najplemenitija i najdobrodušnija žena koju sam ikad upoznala u životu. Do smrti odana svome mužu i njegovoj porodici, ceo svoj život je njima posvetila, a njihovim potomcima ostavila je u amanet njihovo predanje.

STEFANIJA Badžak (Opačić) prva supruga Milana Badžaka, posle razvoda sa Milanom ostala je u Beogradu i udala se drugi put za jednog advokata. Milan je ostao u izvrsnim odnosima sa tazbinom, Opačićima u Zagrebu, tako da je sin Ljuba provodio i po pola godine u Zagrebu dok nije pošao u školu. U vreme rata, kada je Stefanija ostala udovica, Milan ju je pomagao hranom. Porodica Opačić je pobijena od ustaša u Zagrebu za vreme rata. Stefanija je znala izvrsno četiri svetska jezika pa je posle rata radila kao recepcionar u beogradskim hotelima Mažestik i Metropol, gde je i stanovala. Pokušavala je da nađe bolji posao, ali bezuspešno, jer je i nju pratio dosije u kome je pisalo da je bila udata za Milana Badžaka. Ljuba je pomagao majku kada je trebalo. Umrla je sama u Beogradu šesdestih godina.

RUŽICA LULA Badžak (Leko), druga supruga Milana Badžaka, posle Milanovog hapšenja takođe je doživela pravu tragediju. Pohapšena joj je cela familija, brat Milan Leko, snaha i dve nećake, a ona sama provela je dve godine u zatvoru gde je zverski mučena. Vratila se iz zatvora nepokretna kada su je prihvatile Simka i Seka. Oporavljala se šest meseci dok nije stala na noge a zatim je zbog skučenog prostora u Simkinom stanu prešla kod rođaka – porodice Kumanudi u Dušanovoj ulici, koji su imali veći stan. Umrla je krajem pedesetih godina. Luline nećake otišle su posle smrti svoga oca u Izrael. Inače, Lula je na još jedan način povezana sa Mladenovcem. Njen rođeni stric, prof. Marko Leko, proglasio je mladenovačku Selters vodu lekovitom, i od tada je mladenovačka mineralna voda postala poznata u čitavom svetu.

LJUBOMIR Badžak, sin Milana Badžaka, rođen je 1931. i odrastao je u Mladenovcu. Pohađao je prvi razred osnovne škole u Međulužju kod učiteljice Nade Maksimović. Godine 1939. otišao je na školovanje u Beograd gde je po završetku osnovne škole pohađao, u porodici već tradicionalnu, III mušku gimnaziju. Stanovao je najduže u malom iznajmljenom stanu u zgradi gde je CEPRAD imao kancelarije, u ulici Admirala Geprata 64, sa ocem Milanom i Lulom. Strina Seka je često dolazila da ga pazi pošto je sa Jankom imala veći iznajmljeni stan na istoj adresi. Nekoliko meseci pre i posle očevog hapšenja Ljuba se skrivao u Beogradu zajedno sa Sekom kod Svetozara Tomića. I Ljubu su svrstali posle rata u „narodne neprijatelje“, iako je imao samo 14 godina, nisu mu dozvolili da nastavi školu tako da je dve godine pauzirao. Na kraju završio je veliku maturu u IV muškoj gimnaziji. Ljuba je posle mature upisao Hemijski fakultet ali ga nije završio. Zaposlio se u časopisu Nikola Tesla neko vreme, a zatim je radio u Tanjugu četiri godine. Odatle je otišao u vojsku u Bileću (škola rez. oficira), kasnije u Novo mesto gde se družio sa sinom Ljube Soskića, koji je dobijao pakete iz Mladenovca i delio sa Ljubom kome nije imao ko da šalje. Kada se vratio iz vojske dolazio je u Tanjug na posao očekujući da će dobiti staro radno mesto, ali su mu diskretno saopštili da za njega nema više mesta. Neko vreme bio je u teškoj situaciji bez posla, a onda se zaposlio u predstavništvu stranih firmi „Kontaktor.“ Tražio je uporno pasoš, ali ga nikako nije dobijao. Na kraju, u predstavništvo dolazi poziv za njega za specijalizaciju od Šveđana kojima je pričao o svojoj sudbini dok su bili u Beogradu. Tek kad je direktor preduzeća garantovao za njega, pustili su ga iz zemlje. Tako je godine 1962. otišao je legalno u Švedsku, zatim kod Simke i Dejana u Englesku i Švajcarsku gde je radio u biznisu teče Dejana.

Ljuba danas živi i radi u Nemačkoj u jednoj kanadskoj firmi, na istom poslu koji je započeo kod teče Dejana, na prodaji (i konsaltingu) mernih instrumenata koji se primenjuju u geofizici, geodeziji i arheologiji (magnetometri koji otkrivaju vodu, naftu, rudu). Oženio se 1973. Nemicom Petrom i sa njom ima sina Milana Floriana koji danas ima 25 godina i koji radi kao dekorater u hanoverskoj operi. Ljubomir Badžak danas ima 68 godina, ali izgleda i oseća se mnogo mlađe. Poslednji put bio je u Jagnjilu 1941. godine, a u Mladenovcu 1955, na Daninoj sahrani.

Tako je prošlo skoro pola veka kako niko ko nosi prezime Badžak nije zakoračio ulicama Mladenovca, grada koji je porodica Badžak među prvima osnivala i gradila. (Pečat, U.M. jan. 2000)

Porodično stablo Badžaka iz Jagnjila

17xx Vesa od Nikšića

17xx Badža Vesić

1770 Mihailo Badžak, knez jagnjilski, ustanik 1804.

17hh Pavle Badžak, otac Janka Badžakovića

1803 Simka, majka Janka Badžakovića

18hh Miloš P. Badžaković, brat Janka Badžakovića

1832 Janko P. Badžaković, poslanik Mil. Obrenovića

1833 Kruna, žena Janka Badžakovića

1847 Ljubica, sinovica Janka Badžakovića

1850 Života, sin Janka Badžakovića

1852 Živan, sinovac Janka Badžakovića