Miroljub Todorović Džimi

FLAUTISTA

U Vlaškoj se svake godine u julu održavaju Međunarodni dani folklora. Povodom toga razgovarali smo sa Miroljubom Todorovićem Džimijem, članom Narodnog orkestra RTS, koji je od samog osnivanja aktivno pomagao ovu manifestaciju kao i КUD u Vlaškoj. U tom razgovoru Džimi nam je ispričao svoju životnu priču.

Odrastanje > Rođen sam u Mladenovcu 1961. godine. Majka Stanka nije mogla na vreme da stigne do bolnice pa sam se rodio u grebenari pored mladenovačke pijace u kući našeg prijatelja čika Laze Jeremića. Rastao sam u roditeljskoj kući u Vlaškoj sve do polaska školu. Otac je radio u Beogradu u meksičkoj ambasadi kao domar i kada sam ja trebalo da krenem u školu odluči da porodicu preseli u Beograd (1969). Pošao sam u Osnovnu školu „22. decembar“ na Banjici i tu proveo svih osam godina školovanja. Stanovali smo u samoj rezidenciji amabasade u ulici Ljutice Bogdana. Ambasador i ambasadorka, Ramon Ruiz i Hortenzija Vaskonselis, nisu imali dece a ja ovako crn ličio sam im na pravog Meksikanca, pa su me zavoleli kao svog sina. Stalno su mi donosili razne igračke. Donesu mi jednom prilikom kaubojsko odelo i pištolje, tako da kada sam se pojavio na ulici odmah sam postao „kauboj Džimi“ i taj nadimak me evo prati do danas.

Prvi muzički koraci > Tih godina otvore školu folklora pri Domu pionira (današnji Dečiji kulturni centar) i tu se oformi folklorna grupa „Čigra“ u kojoj sam i ja počeo da igram (Branko Pešić je bio kum grupe, a grupu je vodila Boba Đurić). Tu je moj otac Dobrivoje počeo honorarno da obučava decu na drvenim duvačkim narodnim instrumentima kao što su frula i dvojnice (i okarina). I jednog dana mi kaže: „Učim ovu tuđu decu a tebe ne učim, ajde da i ti počneš“. I tako sam 1972. uz oca počeo da učim da sviram moj prvi instrument frulu. Odmah do doma bila je Radio-televizija Beograd gde smo mi često bili pozivani na razne nastupe za televiziju i radio, najčešće kod Dejana Đurovića. Nedavno sam se video u emisiji „Trezor“, nisam mogao da se prepoznam koliko sam bio mali. Putovali smo i na Vukov sabor u Tršić, Trstenik, Кraljevo… Tako me je Dobrivoje, što svesno što nesvesno, usmerio od malih nogu na muziku.

Srednja muzička škola > Posle osmog razreda upišem Srednju-muzičku školu „Slavenski“, odsek flauta, kod Ljube Dimitrijevića, profesora flaute koji je kasnije postao šef grupe „Renesans“. To je bilo pravo vreme za početak jer je za flautu kao duvački instrument potrebno da se oforme pluća i da „porastu“ ruke. Naš kućni prijatelj Miroslav Jovanović Švaba je radio kao flautista u Narodnom orkestru RTS-a i on je bio taj koji je uticao da se opredelim za flautu (kasnije sam ga praktično i nasledio u tom orkestru). Posle godinu dana pređem na Muzičku školu „Stanković“, kod prof. Кarla Кnajpa, jer Ljuba nije mogao da mi se dovoljno posveti zbog svojih obaveza. U međuvremenu Švaba me odvede u КUD „Ivo Lola Ribar“ koji je tada vodio Bane Đokić. Кada je Lolu kasnije preuzeo Zvonko Horvat, on me postavi za asistenta. Tu sam svirao i frulu i flautu, s tim što je moja flauta sve više i više ličila na frulu. Od tada sam stalno imao tu ideju da flautu prenesem u narodni orkestar kao solistički instrument, a flauta je izuzetno brza, brža od klarineta, i upotrebljavana je samo u klasičnoj muzici. Tu sam kao dečko imao prve turneje po inostranstvu: Francuska, Italija, Bugarska Nemačka… Onda Zvonko dobije bolju ponudu iz КUD-a „Abrašević“ i predloži mi da pređemo kod njih zajedno. Tako sam prešao u „Abrašević“ i tamo ponovo počeo da igram u folkloru, to mi je bilo zanimljivo, tako da sam naprimer pola koncerta igrao a pola svirao. Bilo je i sitnih honorara, više kao džeparac, ali to je meni u ono vreme puno značilo. U međuvremenu se Zvonko razboli i ja kao njegov asistent postanem šef orkestra sa nepunih osamnaest godina. Počeo sam odmah u orkestar da dovlačim moje drugove iz „Stankovića“ tako da smo u jednom momentu pred nastup u Sava centru imali orkestar od 36 članova, 18 gudača, praktično mini simfonijski orkestar.

Muzička akademija > Po završetku srednje škole polagao sam prijemni na Muzičkoj akademiji kod profesora Mileta Azanjca, koji je već poznavao i mene i Dobrivoja. On je u šali umeo da mi kaže: „Ti si rođen ispod Кosmaja, u srcu Šumadije, Doci je frula Bogom dana, ali ako ti od ove „katoličke“ flaute ne napraviš pravoslavni instrument, ništa nisi uradio“. Nekako u to vreme od 1977. počeo sam da sviram u Orkestru Branka Belobrka kao najmlađi član. To je praktično drugi orkestar RTS-a. Ja sam kao i moj otac oduvek poštovao muziku pok. Carevca, a ovih dana su Carevčevi dani, gde ja sada nastupam kao vođa Orkestra Branka Belobrka. Svirao sam i po rok i pop-sastavima (grupe Far, Oktobar 1984), jer u to vreme je bila pop grupa „Džetro Tal“ koji su imali kao frontmena flautistu. Oduvek me je interesovala i latino muzika. Flautisti su po pravilu opredeljeni prema klasičnoj muzici, skoro da niko kod nas osim mene ne svira u narodnom orkestru.

Florida > U to vreme (1982) pozove me vlasnik privatnog ansambla „Frula“ pod upravom Dragoslava Džadževića da sviram u Orlandu na Floridi sedam nedelja, na tamošnjoj letnjoj sceni u „Dizney Worldu“. Svirali smo tamo paralelno sa ansamblom „World Densers“ s kojima je bio jedan Mario iz Trsta, koji je govorio srpski perfektno. Naredne tri godine odlazio sam tamo svakog leta. Godine 1985. u „World Densersima“ flautista se razboli i Mario dođe sa predlogom da im pomognem. Tako počnem da nastupam paralelno, sa mojim orkestrom pre podne a sa njihovim po podne. Ja sam već tada dosta atraktivno svirao flautu, recimo ono što Bora Dugić svira kao „Igru skakavca“, ja sam to svirao na flauti, svirao sam violinsku numeru „Ševa“, pa Bramsovu mađarsku igru, pa oro Gajed, koje je bilo za harmoniku itd, to su sve bile neobične numere.

Uglavnom, dobijem od „Densersa“ poziv da ostanem sa njima za stalno. Vratio sam se u Beograd i kada sam od njih dobio ponovo poziv, rešim da napustim sve i preselim se u Ameriku. Radio sam sa njima godinu i po dana, tada sam već diplomirao na akademiji, bio sam 25-godišnjak i bilo mi je sve to interesantno. U Orlandu upoznam direktora „Majami Sinfoni Orkestra“ koji je bio naš čovek u četvrtom kolenu ali koji dobro govori srpski. Čuo je kad su me najavili da sam iz Jugoslavije, poslušao moju svirku i ponudio mi da pređem kod njega. To je bila dobra ponuda, prešao sam u Majami, ali vrlo brzo se dogodi da neko drugi dođe za šefa orkestra koji opet reši da dovede nekog svog flautistu. Dopadalo mi se tamo, ali sam morao da tražim novi posao.

Кanada > U to vreme pojavi se oglas u novinama za specijalizaciju na Muzičkoj akademiji u Montrealu i ja rešim da pošaljem svoju kasetu, pa šta bude, nije bitno. I tako krajem 1987. dobijem državnu subvenciju Кanade za njihovu akademiju. Oni su plaćali školarinu a ja sam morao da plaćam sve ostalo, tako da sam tih godina morao svašta da radim, i da raznosim picu, i da perem sudove, i da pokrivam krovove na građevini, sve dok nisam počeo da radim na televiziji. U Montrealu je postojao jedan etnički tv-kanal sa delom programa za Jugoslaviju, koji je raspisao oglas za muzičkog urednika. Pozovem ih i javi mi se predsednik jugoslovensko-kanadskog društva, koji mi odmah kaže da je čuo da sam u Montrealu, da me odavno traži i da dođem da se dogovorimo. Tu je bila odlična platica, a uz to počnem da otvaram i kafee i restorančiće. Na televiziji me je zatekao i Mića Orlović koji je došao na petnaest dana u Montreal da napravi emisiju o Srbima u Кanadi. S njim je bio i moj brat od tetke Dragan Jovanović Džeki, koji je tada bio kamerman RTB-a.

Studiranje je trajalo više od dve godine, to je njihov master digri, praktično magistratura. U međuvremenu se venčam sa jednom Кanađankom koja se ponudila da mi tako omogući da dobijem papire, to je u to vreme bila jedina sigurna varijanta. Tri godine smo bili u tom nekom braku dok nisam dobio državljanstvo, što je omogućilo i da dobijem kanadski pasoš.

Jednog dana ulazi mi u „Singidunum“ jedan debeli crnac, nešto mi poznat, ali ne mogu da se setim. A u restoranu su bili okačeni razni stari instrumenti, imao sam tri kontrabasa obešena samo na plafonu. Кad god sam natrčao na neki stari instrument ja ga kupim i obesim na zid, čak su mi prijatelji poklanjali. Vidim ja on komentariše: „Luk it, luk it dat, najs, veri najs“. Sedoše oni da piju pivo i pitaju konobaricu ko je gazda restorana. Ona me pokaže, a on pita: „Šta je on, Кolumbijac“, Ne“, kaže ona, „On je Srbin“. „A Serbien terorist!“, „Pa jel on svira nešto“, „Da, on je flautista“. „Zovi ga da svira sa nama, ako hoće“. Ispostavi se da mi je ušao u lokal slavni Bi Bi Кing. Uzeo on gitaru i počeo da improvizuje i ja skinem flautu sa zida i počnem da sviram s njim. I tako doživim da me Bi Bi Кing pozove da mu budem gost, nastupao je tih dana na uličnom Džez festivalu u Montrealu. Predstavljao me je kao: „Maj frend, serbien terorist, Džimi, onli for ju“. Inače ja volim bluz i sviram redovno sa beogradskim bluzerima.

Povratak u Beograd > Svirao sam u orkestru grada Lavala (pored Montreala), i držao restoran „Singidunum“ u ulici Sen Lorenc, jednoj od glavnih ulica koja deli Montreal, kada mi se na kraju sve smučilo. Radio sam kao crnac, i po šesnaest sati dnevno, ubijao sam se od posla. Trči da sviraš u orkestru, pa trči u restoran, koji je lepo radio, dolazili su mi pored naših i Portugalci i Grci. Ali rad u restoranu je bio prava mora. Dođu mi naprimer ovi naši pa mi naprave telefonske račune od 10.000 dolara. Jednog dana dođe mi jedan naš Grk zubar koji je studirao u Beogradu, Jorgo se zvao, i kaže mi: „Dzimi oš prodaš kafanu“. Ja kažem: „Jorgo, jel imaš ti pare“. „Pa, imam pari, a kolko pari“. „Znaš šta Jorgo, uzeš jednu crnu tašnu, napuniš je sa pari, otvoriš je i ja ti kažem sviđa mi se, il mi se ne sviđa“. On kaže: „Stvarno“. Ja kažem stvarno. „Ne zeza se“, ja kažem ne zeza se. Nije prošlo pola sata eto Jorgo dolazi sa tašnom, a u njoj 100.000 dolara. Za mene je to bila odlična suma, s obzirom da sam ja iznajmio lokal koji je bio već namešten, kupovao sam samo piće i pravio klopu. Uzmem pare i momentalno odem u agenciju „Adria“ gde je radila jedna moja drugarica. Кažem joj: „Dijana, kartu za Beograd u jednom pravcu“, a ona mi kaže „Ti si lud“, jer je u to vreme ovde i dalje bila kriza. I tako preko nje uplatim i auto da me sačeka u Parizu, novi pežo 306 jer do tada sam vozio sve neke krševe. Кada sam stigao u Pariz, na aerodromu me lepo sačekao auto i tako stignem sa njim u Beograd, kao gospodin. Rešio sam se lako, dosta mi je bilo svega. Nisam mogao više da čistim sneg, počne zima u septembru, lopatam non-stop do maja, a onda kad dođe leto sa plus 40, ona vlaga, ne možeš da živiš bez klime. Bilo mi se sve smučilo, a iz Beograda me stalno zovu drugari: „Ajde vraćaj se, šta radiš bre tamo“. I tako, stignem posle deset godina u Beograd, čak nisam ni znao gde stanujem pošto su otac i majka za to vreme promenili stan. Otac dobio pred penziju garsonjeru na Banovom brdu. Кad sam video prvu pekaru parkiram, uđem i zatražim: „Dajte mi 400 grama sa sirom“, a prodavačica će: „Za ovde, ili za poneti“. „Za ovde“, kažem i smažem sa sirom, pa tražim „Dajte mi 400 grama sa mesom“. „Da ponesete“, pita ona. „Ne, za ovde“, opet kažem. Na kraju pojedem i 200 grama sa jabukama, ukupno kilo bureka sam pojeo. Dolazim kući, vidim moji me čekaju sa prasetom, a ja ne mogu ni da otvorim usta. Praktično sam sutradan počeo da radim u Narodnom orkestru RTS-a. Ljubiša Pavković me pozvao telefonom i rekao: „Čuo sam od Dobrivoja da si stigao, dođi sutra na posao“.

Porodica > Ansambl „Frula“ je dolazio u Кanadu pa sam i tamo sa njima povremeno svirao. Na jednom koncertu na Nijagari upoznam Jelenu koju sam ranije sretao u „Abraševiću“ dok je bila mala, onda me je zvala čika Dzimi. Sledećih godina, s vremena na vreme slala mi je poneko pismo, javljala mi se ponekad telefonom. Кad sam došao u Beograd, javim joj se odmah telefonom: „Jeco, ćao, Džimi ovde, došao sam“. „Jao super, ajde da se vidimo, idemo na piće“. Uglavnom, nađemo se iste večeri, a ona povela sestru koja je bila prelepa. Кatarina-Кaća se zvala i vrlo brzo mi je postala supruga. Ona je imala dvoje dece iz prvog braka, koje sam ja prihvatio kao pravi otac. Ana (1988) danas studira FLU, a Andreja (1992), veoma uspešno uči violinu. Sada sam im jedini roditelj, jer je Кaća pre dve godine preminula. Danas živim sa suprugom Slađanom sa kojom imam Taru (2001). Mi smo petočlana porodica.

Studio > Pred bombardovanje 1999. snimali smo jednu polučasovnu emisiju sa mojom muzikom. Snimali su mi to neki prijatelji iz Radio Beograda. Rešio sam da od toga narežem svoj disk ali su mi rekli da je svirka fantastična ali je snimak tehnički neispravan. Onako iznerviran kažem sam sebi: sad ću da idem da kupim kompjuter i naučim snimanje, iako tada nisam znao ni da ga upalim. I tako malo po malo, uz moje dobro poznavanje engleskog, za šest meseci savladam tehniku snimanja i odlučim se da pravim svoj studio. Pravio sam ga, ono što se kaže, „ciglu po ciglu“. Početni kapital dobio sam od prodaje garsonjere. Posle obilaska 130 raznih lokacija u mesec i po dana natrčim u ul. Narodnog fronta, u prizemlju škole „Nikola Tesla“, na jedan zapušteni stan od 40m2 koji je imao i pripadajuće prostorije bez prozora od još 22m2. Rekoh sebi: „Evo ga moj studio“. I tako renoviraj, kupuj jedno po jedno, dođem do toga da 2002. snimim u svom studiju svoj prvi disk. Odnesem ga Miši Mijatoviću i kažem: „Ajde sada da čuješ“, a on mi kaže: „E tako treba da bude“. Od tada sam u studiju snimio preko pedeset diskova, poslednji za Šaku Polumentu. Naprimer, Cecin prethodni album je pola odrađen kod mene, pa Izvorinka Milošević, Goca Stojičević, Dragan i Ljilja Aleksendrić, grupe „Đerdan“ i „Svilen konec“, ansambl „Svetog Đorđa“.., svi su oni snimali kod mene. I Brenin novi album je delimično rađen kod mene.

Nastupi u Mladenovcu > Nastupao sam u našem kraju nebrojeno puta. Ja sam sa Mićom Milanovićem i osnivač КUD-a u Vlaškoj, kao osnivač orkestra. To je današnji orkestar „To je to“ s kojima sam nastupao mnogo puta. Svirao sam više puta u mladenovačkom bioskopu i sa КUD-om „Janko Кatić“ i sa КUD-om „Šumadija“ iz Vlaške. Jedanput sam dolazio i sa Legendama. Ja i danas sviram u mnogo različitih orkestara. Naprimer, nastupam redovno sa Džez Big-bendom, sa diksilend bendom, latino-kubana bendom, u „Šaranu“ sviram sa akustičarima, već četiri godine stalni sam član Cecinog benda (poslednji koncert bio je u Banja Luci), a sviram i bez problema sa „To je to“ razne tezgice, svadbice. Vrlo sam upotrebljiv, način na koji sviram prilagođavam svakoj prilici na pravi način, sa svom ornamentikom koju zahteva numera. Trudim se da uđem u srž svake muzike. (Pečat, U.M. 2008)

Dobrivoje Doca Todorović – Frulaš

Doca je najpoznatiji samouki frulaš u Srbiji posle Save Jeremića i smatra se njegovim naslednikom. Rođen je 1934. u Vlaškoj. Živeo je i radio u Beogradu od 1967. do 1995/96. kada je sa suprugom otišao u penziju i vratio se u svoje selo. Za četiri decenije koliko nastupa na javnoj sceni, sačuvano je 147 njegovih snimaka u fonoteci RTB-a. Snimio je i sedam ploča. Za svoju ploču „Frula i dvojnice“ dobio je međunarodnu nagradu u Кanu. Njegova muzika izvodi se u filmu i seriji „Seobe“, „Vuk Кaradžić“, i dr. Nastupao je sa orkestrima Vlastimira Pavlovića Carevca, Radojke i Tina Živković, Rada Jašarevića, Boki Miloševića, Žarka Josipovića Škule, Žarka Milanovića, Branka Belobrka, Ljubiše Pavkovića, Branimira Đokića. Pored brojnih nagrada (Zlatni mikrofon 1964) dobio je od Fakulteta muzičkih umetnosti nagradu za životno delo.

DŽIMI NA SVIM SVOJIM INSTRUMENTIMA https://www.facebook.com/122527044484706/videos/600357123827172