Živan Knežević

ORGANIZATOR PUČA OD 27. MARTA 1941.     Sin prof. Lazara Kneževića iz Jagnjila; pukovnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, šef kabineta Generalštaba, šef vojnog kabineta Ministra vojske 1942/43, vojni izaslanik u Vašingtonu 1943/44, odlikovan francuskom Legijom časti i američkom Legijom za zasluge od strane predsednika SAD Trumana, zajedno sa Dražom Mihajlovićem.

Kneževići iz Jagnjila su direktni potomci kneza Đuke od Lepenice, jednog od narodnih vođa iz našeg kraja iz vremena Prvog i Drugog srpskog ustanka. Knez Đukini potomci, po kome su dobili prezime Knežević, i posle njegove smrti ostali su imućni domaćini u Jagnjilu, tako da je zahvaljujući tome jedan od Đukinih čukun-unuka krajem devetnaestog veka pošao u Beograd i izučio škole. To je bio Lazar Knežević, koji će postati jedan od prvih srpskih prosvetitelja službujući širom Srbije. Lazar je rođen je 1876. u Jagnjilu i četvtrto je koleno od kneza Đuke iz Jagnjila. Imao je sinove Radoja, Nikolu (diplomatu), Jovu (sveštenika, streljan u Kragujevcu) i Živana. Živan i Radoje će biti dvoje od četiri glavna aktera puča od 27. marta 1941. Braća  Knežević planirali su da posle II svetskog rata dovrše svoju vikend kuću na dedovini u Jagnjilu. Sudbina nije tako htela.

Živan Knežević rođen je 1906. u Vranju gde mu je otac, prof. Lazar Knežević, bio na službi. Samo posle mesec dana od Živanovog rođenja došlo je do očevog premeštaja u Kruševac, a 1912. i u Beograd. U Beogradu Živan počinje i završava svoje školovanje, zaključno sa Vojnom akademijom. Primljen je u Nižu školu Vojne akademije 1922 (50 klasa), gde je školovanje trajalo do 1924. godine. Višu školu Vojne akademije završava 1927-1928. Zatim odlazi po konkursu na školovanje u Pariz na Višu ratnu školu gde ostaje do 1930. godine. Po povratku iz Pariza primljen je na pripremu za Đeneralštabnu školu (1931-1933). Preveden je u struku tek posle puča, 30. marta 1941. godine.

Kao vodnik u II pešadijskom puku „Knjaz Miloš“ proveo je dve godine (1924-1926), odakle prelazi za vodnika u Vojnoj akademiji. Posle toga postavljen je za komandira čete u 18. pešadijskom puku (Suvoborski) od 1930-1931. Zatim postaje pomoćnik odeljenskog starešine u Vojnoj akademiji (1934-1936) odakle je premešten u Prvo odeljenje Glavnog generalštaba.

Od 1938. postavljen je za šefa kabineta Glavnog generalštaba gen. Dušana Simovića i Petra Kosića sve do 1940. godine. Po potrebi službe odatle je premešten za komandira prvog bataljona Pešadijskog puka Kraljeve garde, gde se nalazio sve do 30. marta 1941. godine.

Živan je radio mnogo na vojnoj literaturi. Prevodio je sa francuskog („Uprava ratom Centralnih sila“, „Taktička upotreba oklopnih i motorizovanih divizija“, „Kako izvesti borbenu obuku“, „Moderna vojska“) i napisao mnogo članaka u vojnim časopisima (Vojni vesnik). Živan je često dolazio u Jagnjilo, obavezno povodom nečije smrti ili svadbe. Pamti se da je na svadbi Vlade Kneževića (Dobrijevog sina) bio konjanik barjaktar. Pogodio je po vojnički iz prve jabuku na krovu mladine kuće.

Major Živan Knežević je sa generalima Simovićem i Mirkovićem, i bratom Radojem Kneževićem, i drugim oficirima, pripremio, organizovao i izvršio državni udar u zoru 27. marta 1941. godine. Te noći komandovao je Pešadijskim pukom Kraljeve garde i jedinicima Beogradskog garnizona, praktično svim trupama u Beogradu. Tim udarom je odbačen Trojni pakt sa Hitlerom i Jugoslavija vraćena na liniju neutralnosti. Oboren je režim kneza Pavla i vlada Cvetković-Maček, i obrazovana nova vlada od svih stranaka. Posle puča vojska se vratila u kasarne i predala vlast političarima. Po nemačkim dokumentima, „zbog pobune Srba“ Hitler je odložio invaziju Rusije za fatalne tri nedelje pa je zbog toga kasnije stigao pred Moskvu gde ga je uhvatila jaka zima i tako izgubio bitku i sa njom ceo rat. Čerčil pominje u svojim memoarima majora Kneževića, kao jednog od četvorice vođa udara 27. marta 1941. godine.

Živan je kao vojnik dobio mnoga naša odlikovanja: medalju za revnosnu službu (1925), medalju za vojničke vrline (1931), orden Sv. Save, Jugoslovensku krunu, Belog orla. I strana: francusku Legiju časti, alžirsku Zvezdu (¤), grčki Feniks (I¤) i Sveti spasitelj (¤), čehoslovački Beli lav (¤) i rumunsku Zvezdu (Ž).

Puč 27. marta 1941.

U raznim člancima i knjigama gde se govori o Drugom svetskom ratu, redovno se pominju braća Kneževići. O Radoju i Živanu Kneževiću i njihovoj ulozi u istoriji naše zemlje, kao i posledicama njihovog delovanja često su mišljenja kontradiktorna. Međutim, njihov rad i učešće u istorijskim događajima naše zemlje, njima samima i mnogim njihovim sledbenicima i poštovaocima, bili su jasni i razumljivi. Svojim delovanjem do rata, naročito Radoje, bili su zastupnici demokratskih načela i borili se protiv režima koji je zastupao knez Pavle i pojedini političari tog vremena. Borili su se protiv Šestojanuarske diktature i drugih posledica ukidanja Ustava.

Major Živan Knežević je bio na ključnom mestu u glavnom Generalštabu, na položaju šefa kabineta, gde su se često smenjivali načelnici, pa je imao apsolutni uvid u stanje naše vojske i u zbivanja u drugim zemljama Evrope. Proveo je dosta vremena u jedinicama naše vojske, tako da je stekao mnogo prijatelja i poznanika. Sve mu je to pomoglo da za kratko vreme organizuje beogradski garnizon za izvršenje državnog udara.

Profesor Radoje Knežević bio je aktivno uključen u politiku kao član izvršnog odbora Demokratske stranke LJube Davidovića, kao i u prilike na Dvoru, gde je bio profesor i vaspitač kralju Petru I. Živo je pratio i poznavao prilike u svetu pošto je često putovao.

Kod Živana i Radoja ideja o promeni režima začeta je mnogo ranije, najverovatnije još 1937. da bi 1940/41. odluka sazrela, kada su ogorčenje u narodu i ulica pretili da puč sami izvedu, što bi neminovno prizvelo velike žrtve. Korupcija, nepravda i siromaštvo u zemlji su bili očigledni. Anarhija, loša briga o vojsci, zaostalost, nezadovoljstvo u narodu i druge nevolje koje su zadesile zemlju, naročito petokolonaštvo, revolucionarna stremljenja komunista, ustašija i drugi razbijači zemlje, naveli su Radoja, Živana i druge ljude da organizuju i izvedu državni udar, sruše pakt sa naci-fašistima i dovedu zemlju na stranu demokratskog sveta, što je vojno značilo, na stranu Engleske, koja je jedina u tom momentu bila u ratu sa Silama osovine.

Puč je izveden munjevitom brzinom tako da nije bilo ljudskih žrtava. Jedan žandarm koji je čuvao postrojenja radio-mreže, stradao je u Makišu, kao jedina žrtva, i to više slučajno. Zahvaljujući dobroj organizaciji, uspeh je bio potpun. Aktivan rad na organizovanju počeo je 14. marta 1941. godine. Prethodne mnoge druge akcije organizatora, aktivne pripreme i preciziranje ljudi i zadataka obavljeni su za nepune dve nedelje, a konačna odluka o akciji je doneta uveče uoči udara.

Jedan od glavnih zadataka organizatora bio je da se na svaki način izbegnu žrtve, pogotovu političara, vojnih starešina, a naročito kraljevske kuće. Drugi zadatak je bio da se stvori vlada od pravih narodnih predstavnika koji imaju potporu u narodu, kojoj bi se vlast predala u ruke, tako da vojska može da se povuče u kasarne i usredsredi na odbranu zemlje, jer je bilo jasno u samom vođstvu puča da nam predstoji napad od Nemaca i njihovih saveznika. Narod širom zemlje je oduševljeno prihvatio obaranje pakta, smenu vlade i ustoličenje kralja Petra II. Nažalost vreme je bilo kratko za bilo kakvo organizovanje odbrane i raščišćavanje sa brojnim neprijateljima u vojsci i van nje. Nova vlada je taktizirala sa neprijateljem i o tome kako bi organizacija vojske mogla da se sprovede, da se vojska spremi za odbranu. U takvoj neodlučnosti krah države je bio neminovan.

Živanovo svedočenje

O puču 27. marta 1941. Živan Knežević je objavio knjigu u Americi 1979. godine. U knjizi Živan neposredno svedoči kako je pripremljen i izveden udar (skraćeni izvodi):

Od ishoda bitke koja se vodila između Zapada i Hitlera zavisio je opstanak država formalno neupletenih u sukob. Naš narod, na prvom mestu srpski deo naroda, bio je svestan te istine. Stoga su njegove simpatije od početka sukoba bile na strani Francuske i Engleske. Trojni pakt između Nemačke, Italije i Japana dao se na posao da izgradi Novi poredak. Uključivanje u Novi poredak vršilo se pristupanjem Trojnom paktu i to su učinile Mađarske, Rumunija i Slovačka. Naš narod nije verovao da će knez Pavle sa svojom Vladom da stane uz bok Hitleru u njegovoj borbi protiv slobodnog sveta. Kada se u februaru 1941. sumnja počela uvlačiti u duše, počela se u vojsci i narodu ispoljavati ozlojeđenost i rešenost da se to ni po koju cenu ne dozvoli.

O svim tim događajima redovno sam razgovarao sa svojim bratom prof. Radojem Kneževićem. Poslednjih nekoliko godina pred rat mi smo stanovali u neposrednom susedstvu, on u Kičevskoj a ja u Zorinoj ulici. Između nas dvojice bilo je pet godina razlike, rasli smo zajedno. Obojica smo se školovali u Parizu i prema Francuskoj, kao mnogi Srbi, gajili ljubav i odanost, a diktaturu mrzeli. Moj temperament je bio živ i podložan impulsima; njegov, pre, uzdržljiv i hladan. Sve to, čak i razlika u temperamentu, doprinosilo je našem zbližavanju.

Druga ličnost s kojom sam se često viđao i raspravljao o svemu, bio je đeneral Borivoje Mirković, pomoćnik komandanta vazduhoplovstva. Upoznali smo se 1937. i odmah me je osvojio. Bio je širokih pokreta, glasan, srdačan, sa navalama smeha, a kada se uzbudi eksplozivan. Bilo je nečega od narodnog tribuna u njemu. U ratovima 1912-1918. pokazao je ludu hrabrost i stekao visoka odlikovanja. Čovek od akcije, on je sve uprošćavao, svodio na osnovne elemente. Sastajali smo se u stanu njegove majke ili u njegovoj kancelariji u Zemunu. Radoja je znao samo po onome što je čuo za njega ili od njega čitao, redovno ga je pozdravljao preko mene.

Komandant vazduhoplovstva đeneral Dušan Simović je zatvarao naš krug. Visok, naočit, jakih nerava važio je za jednog od najsposobnijih đenerala. NJegova vojnička prošlost bila je zavidna u svim ratovima 1912-1918. Uglađen, nezavisnog duha, uporan i suzdržan bio je po ponašanju suprotnost đeneralu Mirkoviću. Prilaženje Jugoslavije Trojnom paktu smatrao je kobnim i đeneralu Mirkoviću i meni nije se libio to da kaže. Bio mi je profesor na pripremi za Đeneralštabnu obuku, a docnije kao načelnik Glavnog đeneralštaba, uzeo me je kod sebe za šefa kabineta. Kada je otišao na čelo vazduhoplovstva retko sam ga viđao, ali sam održavao vezu sa njim preko đenerala Mirkovića. Radoja nije lično poznavao ali su ranije kontaktirali preko trećeg povodom jednog članka o bici na Suvoboru.

Rešenost da preduzmemo svaku meru za obaranje režima, ako bi se neko usudio da Jugoslaviju prebaci na stranu Nemačke, bila je već apsolutna kada je Bugarska prišla Trojnom paktu. Od septembra 1940. ja sam bio komandant Prvog bataljona Pešadijskog puka kraljeve garde. Moja kasarna se nalazila usred varoši, u blizini ministarstava. Đeneral Mirković je bio gotov da upotrebi vazduhoplovne snage koje su stajale pod njim. Izgledi za naš uspeh samo su porasli onoga časa, kada sam odlučio da se sve radnje u vezi sa prevratom izvode sa lozinkom: Živeo Kralj! Živela Otadžbina! To uzimanje kraljevog imena za bojni poklik, pokazivalo je da se radi za njegovo dobro, pod njegovom zastavom, ako ne i sa njegovim znanjem. Po broju i kakvoći trupa raspoređenih u prestonici i njeg. blizini, Beograd je bio prava tvrđava. Središta je bilo nekoliko: na Dedinju, na Banjici, kod Topovskih šupa (Auto-Komandi) i najzad i samoj varoši. Na jednoj padini Dedinjskog brega, po čijem je vrhu polegao Kraljev dvorac, i nešto niže Beli dvor Kneza Pavla, belasale su se u zelenilu prostrne kasarne krljeve garde. Garda je bila sastavljena od prvorazrednih momaka iz svih krajeve zemlje, vanredno uvežbanih, opremljenih modernim oružjem.

Za Knežev tajni sastanak sa Hitlerom 4. marta i obećanje da će Jugoslavija potpisati mi smo saznali u nedelju 9. marta. Tog dana telefonirao mi je đeneral Mirković i zakazao sastanak kod njega u Zemunu. Čim smo se pozdravili, rekao mi je da se dogodilo ono što nam je bilo teško verovati: Knez Pavle je „parafirao“ dokument o pristupanju Trojnom paktu. Nesreća je bila na pragu i sada nam nije ništa preostalo nego da sprečimo sramotu. Svoju zamisao o onome što bi imalo da se izvede, Mirković mi je odmah izložio, dodajući da je to uglavnom plan đenerala Simovića. Plan se sastojao od vojnog i političkog dela. Oko vojnog dela odgovorio sam da sam sa svojim bataljonom spreman za akciju, i naveo oficire drugih jedinica za koje sam siguran da će mi se pridružiti, a o političkom planu nisam želeo da se izjašnjavam dok se ne konsultujem sa bratom Radojem. Rekao sam Mirkoviću da ću mu o tome doneti odgovor sutradan. Te noći smo Radoje i ja ostali do zore. NJihov politički plan sastojao se u tome da se sva vlast preda u ruke generalu Simoviću, koji bi postavio svoje ljude za ministre, a da se knez Pavle primora da sve potpisuje. To bi narodu izgledalo kao „Sjaši, Kurta, da uzjaši Murta“. Dogovorili smo se da u Komandu vazduhoplovstva odnesem radikalniji politički plan i da naše učešće uslovim njegovim usvajanjem u celini. Ukratko, planom se namesništvo Kneza Pavla ukida, a Kralj se proglašava punoletnim; obrazuje se vlada od političkih stranaka u kojoj će se svakako zadržati Slovenci i Hrvati. U utorak 11. marta odneo sam Mirkoviću protivpredlog. Mirković ga je pažljivo pročitao i zatim se liftom popeo do đenerala Simovića i tamo se zadržao petnaestak minuta. Po povratku mi je saopštio da Simović prima predlog kako je napisan.

Pred đeneralom Mirkovićem i preda mnom stajao je, posle toga, čisto vojnički deo posla. Trebalo je pridobiti što veći broj komandanata jedinica i izvršiti tehničke pripreme u gradu načičkanom špijunima svake vrste. Ja sam imao da u okviru opšteg plana, sa Pešadijskim pukom Kraljeve garde obezbedim Dvor na Dedinju i posednem splet ministarstava oko raskrsnice ulica Nemanjine i Miloša Velikog. Masivna zgrada Glavnog Đeneralštaba imala je od samog početka državnog udara postane središte za dalji ravoj događaja. Naredni dani protekli su u intenzivnom pridobijanju oficira u koje sam imao poverenja. Uveče 22. marta stavio sam preda se plan Beograda i uzeo da označavam na njemu kako ću rasporediti trupe. primicalo se vreme akcije. Oko ponoći prišla je stolu moja žena Sofija-Coca, osećala je da se nešto krupno sprema. Sela je prema meni i postavila samo jedno pitanje: „Zna li Radoje, to što radiš.“ Moj brat Radoje je bio najstarija muška glava u porodici i mojoj ženi je ulivao poverenje. „Zna, i on je sa nama“, odgovorio sam. Rekao sam joj da ne brine, da je stvar u sigurnim rukama. I ona je smatrala da se to mora učiniti. Ustao sam da pogledam decu (od pre dva meseca imao sam i drugu kćer) i vratio se da produžim planiranje.

Od ponedeljka 24. marta naređena je stroga pripravnost trupa beogradskog garnizona. To je ukazivalo da se knez Pavle plaši nemira posle potpisivanja. Istog jutra đeneral Mirković je doznao da se ministri spremaju na put u Beč da potpišu pakt. Nije bilo druge nego da se izvrši prevrat. Dogovarali smo se kada da to učinimo. Izneo sam svoje argumente da to bude prva noć posle povratka potpisnika.

Predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar inostranih poslova Cincar-Marković krenulu su 24. marta, potpisivanje je obavljeno 25. marta, a njihov povratak vozom iz Beča bio je u sredu 26. marta.

Oko deset sati uveče, u sredu, bio sam u svojoj kasarni. Tu sam trebao ostati bez prekida sve do odsutnog časa. Oko ponoći pred mojim vratima nastala je neka gužva. Potporučnik Panić postrojavao je u hodniku šest naših najboljih kaplara sa puškomitraljezima. „Oni će da vas čuvaju“ rekao je, brinuo se o mojoj ličnoj bezbednosti.

Dvadeset sedmi mart! Ponoć je prevalila. Šetkam se po svojoj kancelariji. Često pogledam u ručni sat. Vreme kao da je stalo. Moji oficiri, oni koji znaju, nisu ni legali, svaki čas ulaze i izlaze. Zvoni telefon, đeneral Mirković iz Zemuna pita da li je sve u redu. Odgovaram kratko i potvrdno. Pokret je dogovoren za dva sata posle ponoći, ali ja odlučujem da izađem iz kasarne petnaest minuta ranije, tako da moji vojnici već budu postrojeni kada ostali budu počeli da izlaze. Oficiri se prvi bude, postrojavaju vojnike, dele municiju. Na vezi sam sa Dedinjem i tamo se sve odvija po planu. Tačno u 1,40 izišao sam na zborno mesto. Pratio me je Panić sa puškomitraljescima. Pojahah svog Rolanda. Pozvah komandire, jednog za drugim, i s konja se poljubih sa svakim od njih, uz pozdrav „Živeo kralj“. Vojnici to gledaju. Uspravih se u sedlu, gorovo stadoh na uzengijama. Komandovah: „Bataljon m i r n o!“

Hiljadu gardista stadoše kao jedan.

Sve je utihnulo.

„Junaci! Po nalogu našeg Vrhovnog komandanta NJegovog veličanstva Kralja Petra II, naš bataljon noćas, u sastavu sa ostalim jedinicama Beogradskog garnizona, dobio je zadatak da obezbedi Dvor i u varoši posedne ministarstva. Pozivam vas da gledate u svoje starešine, i da njihova naređenja izvršavate bez pogovora, za dobro kralja i naše Otadžbine. Uveren sam da ćete noćas sjajno ispuniti svoj zadatak, ja vas pozivam da svi složno uzviknemo iz naših grudi: Da živi Kralj Petar II i njegov Dom!“

Trokatni pozdrav prolomi se kroz noć.

Živeo! Živeo! Živeo!

Prevrat je obavljen, vojnički, u roku od nekoliko časova. U dva sata ujutro 27. marta izašli su iz svojih kasarni i poseli određene položaje u Beogradu: tri bataljona Pešadijskog puka Kraljeve garde sa Četom pratećih oružja, po dve baterije Protivavionske artiljerije i 2. artiljeriskog puka, podrputi sa 40 tenkova. Komandovao sam iz bornih kola na raskrsnici Miloša Velikog i Nemanjine ulice. Celokupnim radom u Beogradu imao sam da rukovodim potpuno samostalno, prema svojoj proceni u danom času. Uz nas su bile spremne dve aerodromske čete 6. vazduhoplovnog puka i još dva pešadijska bataljona u Zemunu, veći broj oficira svih rodova, kao i 62. bombarderska grupa dovedena za tu priliku na bežanijski aerodrom. Beogradski garnizon brojio je preko 30.000 pušaka, među njima izvedene jedinice su bile manjina, ali i neizvedene jedinice uključujući i žandarmeriju bile su dušom sa prevratnicima. Uzaludna su bila naređenja viših starešina da ih bace u borbu protiv pučista.

U Komandi vazduhoplovstva su čekali đenerali Simović i Mirković i prof. Knežević, izveštaj od mene da je izvršeno posedanje predviđenih objekata, da bi prešli u Beograd i pristupili radu na obrazovanju demokratske Vlade. U tri sata ujutro svi objekti su bili posednuti i prestonicu smo držali čvrsto. Stajao sam na raskrsnici Miloševe i Nemanjine sa nekoliko oficira i pogledao prema železničkoj stanici odakle su trebali da stignu Radoje i đenerali. Tačno u 3,40 pojavila su se kola od Topčidera. U njima su bili đen. Simović i prof.Knežević. Raportirao sam đeneralu da je posedovanje varoši izvršeno u najboljem redu, bez žrtava. Na okupu je bio veći broj oficira, načinili su špalir. Simović i Knežević su se popeli kroz špalir u kabinet ministra vojske uz uzvike „Živeo Kralj“, a ja sam se vratio na raskrsnicu. U kabinetu se odigrala jedna mučna scena. Đeneral je ponovo izvadio svoj spisak vlade, u kome je, kao mamac, bilo predviđeno mesto ministra prosvete za Radoja Kneževića. Radoje se tome odlučno usprotivio, nije hteo da popusti, a trupe na ulici nalazile su se pod mojom komandom. Na kraju je đeneral prelomio: „Neka bude, kako vi hoćete.“ Obojica su zatim pristupili organizovanju sastanka političkih prvaka. Niko od političara odabranih za novu vladu nije učestvovao u puču. Većina njih je dizana iz postelja i dovođena u Generalštab.

Puč je izvršen gotovo munjevitom brzinom i sa savršenom preciznošću. Za nepuna tri časa sva vlast i svi vlastodršci bili su rukama pučista. Sa kolikom je tajanstvenošću puč pripreman i izveden pokazuje i to da su svi glavni nosioci režima uhvaćeni na spavanju.

Već pre šest sati sastanak političara u kabinetu je počeo. Prvaci su se saglasili o sastavu vlade, a prof. Slobodan Jovanović je sročio Kraljev proglas koji treba da se pročita preko Radio Beograda i baca kao letak iz aviona iznad većih naselja širom Jugoslavije. Proklamaciju je trebalo da potpiše Kralj, a Dvor se nije nalazio potpuno pod našom kontrolom, čak šta više u njemu je đeneral Kosić pokušavao da organizuje kontraudar. Zadatak da odnesem proklamaciju Kralju preuzeo sam na sebe.

U tome nisam uspeo, čak sam za malo izbegao hapšenje. Nastala je dilema, slomiti otpor na Dvoru i dovesti u opasnost Kralja ili postupati kao da je Kralj potpisao. Odlučili smo da se Kraljeva proklamaciji smatra potpisanom. Preko radija proglas je pročitao prvih nekoliko puta poručnik bojnog broda Jakov Jovović, a kasnije su ponavljali spikeri. Oko toga su kasnije nastale špekulacije da je on imitirao glas Kralja, što je bilo nepotrebno, jer Kralj nikada nije govorio preko radija pa ni na nekoj javnoj priredbi, i glas mu je bio nepoznat (kasnije u svojoj knjizi A King’s heritage iz 1954. Kralj Petar otkriva kako je i on, mladićki i naivno, kovao zaveru protiv prilaženja naše zemlje Trojnom paktu).

Tako je oko sedam časova ujutro bačen na bojište Peti rod oružja – Krilata reč. Vest se proširila Beogradom neverovatnom brzinom. Odjednom do nas je polako počela da dopire potmula buka i vika. Već smo razaznavali reči: „Živeo Kralj“, „Bolje rat nego pakt“, Živela vojska!“, „Bolje grob nego rob“, kada je iz jedne ulice pokuljao narod noseći slike mladog Kralja i Kraljice Majke, razdragan i oduševljen, mašući kapama, maramama, zastavama, starci, mladići, devojke, đaci, radnici, seljaci, muško, žensko… Nas hvata drhtavica, telom prolaze žmarci, napeto gledamo u razdragan narod, odjednom se i u našim redovima prolomi poklič „Živeo Kralj“. Izmeša se vojska i narod, svi se pretvorismo u jedno, nasta grljenje i ljubljenje, mnogi plaču.

Nikada neću zaboraviti tu sliku.

Počele su spontane ulične manifestacije. Beograd valjda nikad nije video tako spontan izliv oduševljenja svojih građana kao toga dana. Iz bočnih ulica mase su se slivale ka centru grada. Već od ranog jutra na Terazijama i kod Kneževog spomenika sve je vrilo. Pevalo se i igralo, na Terazijama oko fontane se razvilo kolo.

U deset sati ujutro je uhvaćen đeneral Kosić koji je rukovodio pripremama za kontraudar. Bitka je tada bila dobijena. Ubrzo zatim, trupe sa Banjice, s muzikom i razvijenim zastavama, sišle su u prestonicu i priključile se jedinicama koje su izvršile udar. Nijedan metak nije ispaljen u odbranu politike koja je Jugoslaviju učinila Hitlerovim saveznikom. Retko sa kad u istoriji jedan režim skljokao tako jadno pod opštim prezrenjem vojske i naroda.

Sve srpske stranke prihvatile su udar. Obrazovanjem vlade prema našem predlogu, one su primile političku odgovornost na sebe za dalje rukovođenje državom. Već u podne istoga dana vojska se povukla iz političkog odlučivanja.

Državni udar zatekao je kneza Pavla u vozu između Beograda i Zagreba, na putu ka Slovenačkoj. Knez je depešom iz Novske zatražio obaveštenje od đen. Kosića o situaciji u Beogradu, a telegram je dospeo đen. Simoviću na ruke. Simović mu je u povratnom telegramu javio da je u Beogradu red i mir, da je Kralj Petar stupio na presto i nova vlada preuzela državu i pozvao ga da se vrati u Beograd. Knez je stigao u Zagreb i tamo se sastao sa Mačekom koji je već bio pozvan od Simovića da se priključi novoj vladi. Maček i Knez su tada razmatrali opciju oružane borbe protiv pobunjenih trupa, ali se od toga odustalo jer bi to neminovno odvelo u građanski rat, a osim toga kneževa porodica se nalazila u rukama pobunjenika. Istog dana u podne Knez je dvorskim vozom krenuo natrag u Beograd. U Beogradu se brižljivo pripremao doček. Postojala je mogućnost da Knez neće potpisati ostavku. U Ministarstvu smo na stepenicama kuda je Knez trebao da prođe postrojili veći broj oficira i popalili sve lustere. Glavni uzročnik saveza sa Hitlerom morao je te večeri da prođe kroz moralnu šibu. Simović je sa gardijskim oficirama dočekao Kneza u Zemunu i doveo ga pravo u Ministarstvo probijaću se pored uličnih demonstranata. Kada su stigli pred Ministarstvo vojno ugledali su špalir gardijskih oficira od ivičnjaka do vrata ministarstva. Po ulasku u zgradu Simović me je predstavio Knezu koji me je pozdravio zbunjeno pružanjem ruke. Simović je pokazao Knezu rukom na lift a ja sam prišao Knezu i ukazao mu na put stepenicama. Čim je stupio na prvi basamak, komandovao sam: „Mirno! Umesto pozdrava uzviknuo sam: „Živeo Kralj.“ Oficiri na stepenicama prihvatili su trokrako: Živeo! Živeo! Živeo! prolomilo iz iz storine grla gusto zbijenih oficira na stepenicama do kabineta. Knez je prošao kroz te poklike brzo, bled kao smrt, oborene glave. Simović ga je uveo u kabinet gde su ga čekali đenerali Mirković i Ilić i prof. Knežević. Ja sam ostao pred vratima. Knez Pavle je bez pogovora potpisao ostavku i sutradan sa porodicom otputovao u Grčku.

Pre podne u Sabornoj crkvi održano je blagodarenje u prisustvu Kralja, članova nove vlade i diplomatskog kora. Dan je bio lep i mase su pokrile glavne saobraćajnice pozdravljajući Kralja i predstavnike vlade koji su automobilima dolazili na blagodarenje.

Uveče 30. marta imao sam da vratim svoj bataljon u kasarnu. Bataljon sam proveo glavnim ulicama preko Terazija, Knez Mihajlovom do Kalemegdana. Urnebesno klicanje naroda pratilo je svaku od pet četa.

27. mart u istoriji

Puno je raznih špekulacija o učincima puča od 27. marta na istoriju naše zemlje. Izvesno je da bi Hitlerova pobeda značila kraj Evrope kakva je bila uobličena posle I sv. rata. Malo se zna da je Hitler imao nameru da pogazi pakt sa Jugoslavijom, kao i više puta pre toga, na sličan način kao sa devet zemalja Evrope koje je do tada porobio. I bez puča bili bi napadnuti 27. marta iz Bugarske, gde su Nemci imali nameru preko Strumice da napadnu Engleze u Grčkoj i tako zaobiđu bolje branjeni front na bugarsko-grčkoj granici. Proterivanjem Engleza iz Grčke i spajanjem sa Italijanima u Albaniji potpuno bi nas opkolili i postavili nam nove uslove, što bi neminovno dovelo do toga, da naša vojska sa vladom naklonjenom Nemcima, na kraju uzme učešća u ratu protiv saveznika (na front protiv Rusije Slovačka je morala da dâ dve divizije, Madžarska 13, Rumunija 27, NDH). Četiri tajne note iz pakta potpisanog u Beču, otkrivene posle rata, svakako govore o prilog takvog ishoda.

Što se tiče špekulacija da je 27. mart pomogao da komunisti dođu u našoj zemlji na vlast, odgovor je prost: u ostalim zemljama tzv. Istočnog bloka nije bilo puča pa su tamo komunisti ipak došli na vlast. Što se tiče stradanja sigurno je da bi i bez puča bilo kod Srba gerile i odmazdi.

Ali, u svemu tome najvažnije je – kakav bi bio naš položaj posle rata. Bez puča, najverovatnije bi po završenom ratu ostali na strani poraženih i bez učešća o odlučivanju o našoj sudbini. Odnosi sa Grčkom bi bili trajno poremećeni zbog tajne klauzule u potpisanom paktu kojom se Solun, po slamanju Grčke, pripaja Jugoslaviji. Kapital stvoren 27. martom omogućio je na kraju da se država održi i čak proširi.

Nedavno se pojavio u štampi sin kneza Pavla nazivajući pučiste avanturistima. To je izjava čoveka čiji je otac bio glavni zagovornik saradnje sa Hitlerom. Zbog toga je jugoslovenska vlada u izbeglištvu, možda preoštro donela ukaz kojim se knez Pavle i njeg. porodica isključuje iz dinastije Karađorćevića i zatim internira u Keniju.

Što se tiče mišljenja da su puč organizovali Englezi, to sigurno ne stoji. Moguće je da su imali izvesnog uticaja preko gen. Mirkovića ili nekog drugog, ali je sigurno da puč nije plaćen. Glavni organizatori su bili velike patriote i pravi rodoljubi, ljudi nepodmitljivi, koji su u emigraciji živeli svi do jednoga skromno čak i siromašno. Živan je pričao da je bio za vreme rata u Londonu u vezi sa nekim majorom po imenu Boj, koji mu je savetovao da se Draža smeni i tom prilikom mu pružao „kovertu“. Kad je Živan to kategorički odbio Boj je bio iznenađen. Mnogo godina kasnije posle rata, Živan je našao u poverljivim dokumentima kako je Boj svojom rukom napisao o braći Knežević: „NEPODMITLJIVI.“

Protiv pakta su bili maltene svi vodeći ljudi u zemlji. Ivo Andrić koji je kao ambasador u Berlinu trebao da prisustvuje potpisivanju pakta u Beču 25. marta, demonstrativno je napustio salu.

Posle izvršenog puča, istoga dana, 27 marta, Patrijarh Gavrilo je rekao: „Taj večni ideal, slobode i časti, jutros je osvanuo čist i svetao kao sunce, očišćen i opran od prašine navejane na nj i od svake mrlje. Čeda moja, u Duhu svetome, ponizimo se svi pred Bogom i uspravimo se pred ljudima. Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi; ako li je mreti, da umremo za svetinju i slobodu, kao i mnogo miliona predaka naših.“

Slobodan Jovanović je rekao 1942: U ovako velikim istorijskim krizama, mala politička mudrovanja ne vrede. Tu svaki narod treba da sluša glas svoje savesti- glas svog istorijom izgrađenog karaktera. Današnji Srbi mogu biti sigurni da se nisu ogrešili o uspomenu svojih predaka i da nisu osramotili svoje srpsko ime, kada su se u ovoj svetskoj krizi oduprli zavojevačkim planovima Hitlera. Oni su uradili isto što bi u toj situaciji uradili njihovi preci, koji se nisu ustezali da prime borbu sa Otomanskim carstvom i Habsburškom monarhijom. Odupirući se Silama osovine, u ovom trenutku kada se otvorila krvava bitka između Germanstva i Slovenstva, Srbi su se našli na istoj strani na kojoj su gotovo svi slovenski narodi – Česi, Poljaci, Rusi…

Pola veka kasnije, poznati istoričar, prof. ak. Dimitrije Đorđević je rekao:

„Savest savremenika ne prestaje da postavlja pitanja istorijske odgovornosti organizatora i učesnika u 27. martu. Ovakva i slična razmišljanja spadaju u nagađanja i intelektualne špekulacije. Činjenica je da se kičma jednog naroda okoštava stolećima otpora, iako taj otpor može u izvesnom trenutku biti opasan da narodnu kičmu prebije.“

April 1941.

Došao je 6. april 1941, celokupna nemačka sila sručila se na Jugoslaviju. Bombardovana je uglavnom Srbija. Nešto pre sedam časova došlo je do prvog vazdušnog napada na Beograd. Tridesetak bombi palo je na dedinjski Dvor. Porušene su kraljeva i kraljičina soba ali srećom Kralj je te noći spavao u Belom Dvoru. Kralj i vlada morali su da se povlače prema Zvorniku gde je bila Vrhovna komanda, i zatim prema Han Pijesku, Goraždu do manastira Ostrog. Dana 14. aprila kraljevska vlada insistira da Kralj krene za Grčku. To bi omogućilo da vojska pruži nekakav otpor i da zemlja iako je okupirana, budući da je imala svog kralja i vladu, nastavi borbu na strani saveznika. Kralj i vlada 18. aprila iz Atine odlaze u Jerusalim odakle 6. juna kreću za Englesku. U avionu za Englesku pored Kralja bio je predsednik vlade gen. Simović, ministar spolj. poslova g. Ninčić i ministar Dvora g. Knežević. Preko Kaira, Kartuma, Lagosa, Gibraltara, 21. juna 1941. stižu u englesko pristanište Pul gde ih je sačekao vojvoda od Kenta. U tom povlačenju i prelasku u Grčku i dalje, Živan i Radoje nisu poveli svoje porodice, već su decu i žene vratili iz Crne Gore u Srbiju, gde su provele rat. Živele su u Beogradu. Radoje i Živan poštovali su dogovor, koji je važio u vođstvu pučista, da porodice ne vode u inostranstvo. Drugi to nisu poštovali; Simović, Mirković, Ilić i neki drugi ministri. Živan je tek posle rata, oko 1946. preveo suprugu i dve ćerke od pet i sedam godina. Radoje je otišao iz zemlje sa Kraljem iz Nikšića, a Živan dva dana kasnije. Jedva, jer je njemu i drugim pučistima javljeno sa aerodroma u Nikšiću u manastir Ostrog, gde su se tada nalazili, da nema mesta za njih u avionu. Odlučili su da se ne predaju Nemcima, jer su imali pouzdanu informaciju od ministra unutrašnjih poslova, S. Budisavljevića, da su svi, a bilo ih je 28, bili na spisku specijanog odreda koji je imao zadatak da ih pohvata i pobije. Taj odred je u Ostrogu zarobio patrijarha Gavrila Dožića, koji je na kraju dospeo do zloglasnog logora Dahau.

Živan Knežević postavljen je 30. marta 1941. za komandanta Gradijskog odreda po specijalnom naređenju ministra vojske, sa zadatkom da u toku rata obezbeđuje Kralja i Vrhovnu komandu. Sastav odreda od četiri čete, brojao je 1500 ljudi. Kada je počeo rat, po naređenju predsednika vlade, predao je taj odred drugom oficiru, i 16. aprila 1941, avionom napustio Jugoslaviju u koju se više nikad neće vratiti. Odleteo je u Egipat gde je postavljen za komandanta Gardijskog odreda i na toj dužnosti bio do sredine oktobra 1941. godine. Dotle je formirao bataljon Kraljeve garde u logoru Agami kod Aleksandrije. Bataljon je položio zakletvu pred ministrom vojske i imao je 45 oficira, podoficira i vojnika, koji su izašli iz zemlje, i 326 talijanskih zarobljenika koji su dobrovoljno stupili u našu vojsku. U oktobru 1941. predaje bataljon drugom oficiru i po naređenju predsednika vlade gen. Simovića odlazi za London gde stiže tek 15. dec. 1941. Na engleskom brodu u Malti prima prve signale i poruke iz okupirane Srbije sa Ravne Gore, upućene na njegovo ime od klasnog druga puk. Dragoslava Pavlovića.

Služba u Londonu i Vašingtonu

Po dolasku u London postavljen je za Šefa vojnog kabineta predsednika vlade Slobodana Jovanovića (1942/43), na kom položaju ostaje sve do maja 1943. godine. Na tom mestu glavni zadatak mu je bio veza sa štabom gen. Mihailovića, koji je već postao ministar vojske po ukazu NJeg. vel. Kralja, da dotura pomoć Ravnogorskoj vojsci i vrši propagandu za Jugoslaviju preko emisija Radio Londona, gde lično nastupa svakog četvrtka uveče, kao i veza sa britanskim Vojnim ministarstvom, Admiralitetom i Forin ofisom, usklađivanje operacija gen. Mihailovića sa operacijama Britanske komande, veza sa našim trupama u Egiptu i dr. Posle ukidanja Vojnog kabineta predsednika vlade maja 1942, Živan je postavljen za Šefa kabineta Ministra vojske. Ministar vojske je postao gen. Mihailović, a predsednik vlade Slobodan Jovanović. Krajem juna 1942. Kralj u pratnji ministra spolj. poslova Ninčića i ministra Dvora Kneževića odlazi u zvaničnu posetu SAD. Ruzvelt ih je dočekao sa celim kabinetom u vrtu Bele Kuće. Živan se u Engleskoj sa drugim oficirima dobrovoljno javlja na kurs parašutiste, koji je obavljen u Škotskoj, sa planom da se prebaci u zemlju. Pošto je pala vlada Slobodana Jovanovića, taj odlazak je onemogućen od strane Engleza, pa je 6. jula 1943. upućen na novu dužnost vojnog izaslanika u Vašington SAD. Na dužnosti atašea provodi godinu dana (1943/44). Vlada g. Šubašića je obrazovana 7. jula 1944. godine. Živan Knežević odbija učešće i napušta ambasadu. Daje izjavu za štampu: „Više bih voleo da budem redov u Kraljevoj vojsci nego general u Titovoj armiji.“ Odbio je kraljevu naredbu da ostane na mestu vojnog atašea i ostao bez službe. Ostao je praktično na ulici.

Odlikovanja i osuda na robiju

Septembra 1944. po molbi upućen je u Bari u cilju odlaska kod gen. Mihailovića. Naredbu je potpisao američki gen. Maršal, načelnik kombinovanog Generalštaba SAD, a odobrenje za prelazak preko Italije potpisao je saveznički komandant Sredozemlja gen. Vilson. Po dolasku u Italiju 5. sep. 1944. zajedno sa pomoćnikom kap. B. Todorovićem uhapšen je od strane Engleza sa namerom da se preda Titu. General Maršal i pukovnik Donovan onemogućili su ovu nameru Engleza i vratili ih u Vašington. Taj put sa zatvorom kod Engleza trajao je od 2. septembra do 15. novembra 1944. godine.

Iako dobro čuvani uspeli su iz zatvora da dostave poštu i izveštaje gen. Mihailoviću i dr Živku Topaloviću. General Mihailović, kao vojni ministar unapredio je za taj hrabar čin Živana u čin pukovnika, a Todorovića u čin majora.

Na procesu gen. Mihailoviću 1946. Živan je proglašen za „ratnog zločinca i saradnika okupatora“ i osuđen na 20 godina robije u odsustvu. Američko ministarstvo odbilo je Titov zahtev za ekstradikciju.

Dve godine kasnije, marta 1948, Živan Knežević je odlikovan od strane predsednika SAD Trumana Legijom za zasluge III stepena. Istim dekretom, sa istog stola, dodeljena je američka Legija za zasluge I stepena gen. Draži Mihailoviću, posmrtno, ali nikome nije predata, završila je u fioci (od 1782. do 1948. dodeljeno je samo šest takvih odlikovanja, a ovaj orden dobio je 1923. posmrtno i vojvoda Mišić). U Živanovoj Legiji piše: „Za izuzetno držanje pri izvršenju zadataka, za izvanredne zasluge učinjene Sjedinjenim Američkim Državama i za materijalni doprinos ratnim naporima.“

Posleratna borba

Posle rata, po napuštanju ambasade, Živan ostaje bez ikakvih prihoda, ali počinje rad na odbrani Jugoslavije i pokreta gen. Mihailovića, u saradnji sa američkim Srbima. Registruje se kao savetnik Ministarstva vojske SAD i na tom poslu je do 1948. kada konačno dobija posao u Vojno-geografskom institutu gde ostaje sve do 1960. godine.

Do 1948. napisao je više dokumentarnih studija u cilju obaranja laži o Ravnogorskom pokretu. Svoj spis: „Zašto su Saveznici napustili gen. Mihailovića“ podelio je delegatima na I konferenciji Ujedinjenih naroda aprila 1945, kao i američkim senatorima i poslanicima. U toj knjižici je po prvi put obelodanjena tajna naredba britanske komande gen. Mihailoviću iz juna 1943. da se povuče sa svojim snagama na Kopaonik i zemlju preda Titu. Posle odbijanja ove naredbe najurena je vlada Slobodana Jovanovića i potpuno uskraćena podrška pokretu gen. Mihailovića. U pamfletu „Mihailović i SSSR“ Živan pobija lažne optužbe sovjetske vlade protiv gen. Mihailovića. I ovaj spis je podeljen senatorima i kongresmenima, mnogim bibliotekama i novinarima. Živan je skupljajući građu u vezi događanja u II sv. ratu napisao knjigu: „27. mart 1941“, a sa bratom Radojem knjigu: „Sloboda ili smrt“, u kojoj je izneo više stotina originalnih dokumenata u vezi savezničke izdaje našeg nacionalnog pokreta i interesa našeg naroda.

Godine 1960. Živan je prešao u inženjerijsko odeljenje Štaba američke vojske za Evropu, u činu pukovnika, gde je ostao sve do 1978, kada je penzionisan. Sedamnaest godina, služeći pri snagama SAD, živeo je u Hajdelbergu. U tom periodu više puta je bio predstavnik američke vojske na raznim konferencijama u raznim odborima Severnoatlantskog pakta. Od 1978. živeo je u SAD.

Epilog

Živan Knežević je umro 1984. u Sijetlu, a sahranjen je na srpskom groblju u Libertvilu kraj Čikaga, gde je 1970. sahranjen Kralj Petar II i preko hiljadu Kralju vernih ratnika. Ostavio je za sobom kćeri: LJubicu, koja danas živi u Sijetlu, Ivanu, koja živi u Vašingtonu, dva unuka i unuku.

Sutradan po smrti Živana Kneževića u Politici je izašla njegova umrlica. Primio sam vest iz Amerike o Živanovoj smrti kasno uveče i sutradan rano ujutro predao i uplatio umrlicu pre nego što je vest o smrti stigla iz Amerike do zaduženih da takve vesti prate. Kažu da je „glavni odgovorni“ zbog objavljivanja umrlice Živana Kneževića imao velikih problema. Petnaest dana po smrti, u Vašington tajmsu je izašao prigodan in memoriam na dva stupca sa slikom, pod naslovom +Col. Zivan Knezevich, Helped Yugoslavia on Allies side in njar.

Danas, toliko godina posle smrti moga oca i stričeva Radoja i Živana, kao i dede Lazara koji je mnogo ranije umro, smatram da nijedan od njih nije obrukao svoga pretka, kneza Đuku iz Jagnjila. Mislim da bi se Đuka ponosio svojim potomstvom.

Danas u Jagnjilu živi više familija koje nose prezime Knežević (produžena loza Đukinog sina Petra). Neki su promenili prezime pa su sada Petrovići, a ima i drugih prezimena (Stevanovići). Svi su oni direktni potomci kneza Đuke. Svi Đukini potomci su uglavnom čestiti ljudi, velike patriote i dobri domaćini. Veliki broj je završio visoke škole, pa tako ima među njima mnogo lekara, profesora, inženjera, veterinara, fizičara, ekonomista, oficira i dr. Ukupno je Đukinih potomaka oko 550, a među živima oko 250 potomaka.

Pisao, sabrao, priredio:

Dr Vladislav J. Knežević, hirurg iz Sm. Palanke

(Uredio U.M. jun 2000)

iz knjige Mioljuba Uzelca – Poznati Mladenovcani (2007)