Vladimir Pantić

AKADEMIK I ČLAN PREDSEDNIŠTVA SANU

Profesor na Veterinarskom fakultetu

Akademik Vladimir Pantić rođen je 1921. godine u Međulužju u porodici oca Radivoja, majke Stanice, sestre Živane (1911), brata Milovana (1913), sestre Olge (1923) i sestre Leposave (1925). Otac je bio domaćin seoskog domaćinstva, dobrovoljac i invalid iz I sv. rata, nosilac Albanske spomenice, a majka je bila izuzetan radnik i žena koju su krasile najbolje vrline. Prvih četiri razreda osnovne škole pohađao je u svom rodnom Međulužju. Otac, majka, brat i sestre ulagali su puno truda da mu omoguće školovanje. Po završetku škole seoski učitelj Cile Maksimović došao je kod oca Radivoja i savetovao ga da uloži dodatne napore za nastavak školovanja svog sina Vlajka. Mnogo godina kasnije Vlajko je držao jedno predavanje o genezi kancera. U toku predavanja primetio je svog učitelja među slušaocima. Na kraju svog izlaganja izrazio je zadovoljstvo što u auditorijumu vidi čoveka, koji ga je učio da čita i piše, a učitelj je rekao pred svima kako je veoma srećan što je doživeo da vidi jednog svoga đaka kako predaje na univerzitetu. Malu maturu Vlajko polaže u Aranđelovcu. Otac je često peške dolazio u Aranđelovac da donese hranu, dajući mu i zadnji dinar. Đaci su koristili svaku priliku da pobegnu kući iako je to bilo zabranjeno. Vlajko je tada imao samo deset godina i od tog doba se praktično otisnuo u svet, sve manje je boravio u Međulužju, sve više daleko od kuće. O tim godinama razgovaramo sa našim akademikom u njegovoj vikendici na Trešnji.

Pre dve godine osnovna škola u Međulužju u koju ste i vi pohađali, proslavila je svojih sto godina postojanja. Kako se to dogodilo da napustite svoje selo odmah posle osnovne škole?   Bilo je to doba ekonomske krize i retko koja familija se odlučivala da školuje decu. Jednoga dana bio sam kod ovaca kada je došao moj brat od tetke iz Beograda i ocu predložio da se upišem u gimnaziju i stanujem kod njih. Novost mi je saopštio deda Radovan rečima: „Ti ideš dalje u školu i siguran sam da ćeš uspeti.“ Priznajem da sam bio veoma srećan kada sam to čuo. Sećam se mnogih zbivanja u mojoj familiji. To je bila čestita i vredna familija koja je negovala prisan odnos sa rođacima i komšijama. Tako godine 1933. prelazim u Beograd kod tetke gde polazim u državnu realku. Posle dve godine prešao sam u državnu realnu gimnaziju u Aranđelovcu gde sam bio dve godine. Peti razred pohađao sam u Smederevskoj Palanci, a zatim se vraćam u Beograd u I mušku realnu gimnaziju, gde ću položiti veliku maturu pred rat 1940. godine. Kao seljače iz Međulužja još u opancima video sam u nastavnicima stroge i pravedne vaspitače koji su vršili na mene veliki uticaj. Sećam se svih nastavnika i njihove nastave. Moji drugovi su svi redom već dobro vladali stranim jezicima tako da sam morao mnogo da radim da bih ih sustigao. Stanovao sam kod školskog druga Đorđa i njegove majke Fani Lazarević, koja je bila Grkinja i bio sam kao član njihove porodice. Dešavalo se da su drugovi hteli da me povedu na zabave i igranke koje su se organizovale u gimnaziji. Nikad nisam imao prikladno odelo, pantalone su mi uvek bile kratke tako da sam morao i pored želje za zabavom, da ostajem sam kod kuće. Pokušavao sam tada da čitam neku knjigu što mi nije baš polazilo za rukom, osećao sam se na neki način podređenim.

Petnaest godina kasnije imali smo drugarsko veče gde je svako od nas trebao da kaže gde radi i šta je do tada postigao. Kada je čuo gde radim jedan profesor moje gimnazije izrazio je želju da poseti Institut u kome sam tada bio zaposlen. Došao je jednog dana neposredno pred čas i saslušao celo moje predavanje. Po završetku predavanja, u mom kabinetu, prisetio se onog seljačeta kakav sam bio i izjavio da je srećan što sam bio njegov đak.

I kako je teklo dalje školovanje?   Po završetku velike mature godine 1940. upisujem se na Poljoprivredni fakultet. Na fakultetu pred rat bilo je veoma napeto i burno. Česte su bile demonstracije i neredi su ometali nastavu. Na predavanjima smo se oduševljavali profesorima kao što su bili prof. Siniša Stanković i dr. Napetost je stalno rasla i dostigla je kulminaciju 27. marta. Tog dana bili smo svi na ulicama. Bilo je jasno da je rat neizbežan. Šestog aprila napustio sam Beograd i sa zebnjom posmatrao kako gori u daljini. Počele su da pristižu izbeglice iz Beograda u moje selo. Kod mene je u Međulužje došao moj drug Đorđe sa familijom. Nas nekoliko studenata koliko nas je bilo u kraju sastajali smo se, raspravljali, planirali i nadali se. Godine 1944. dobrovoljno se priključujem NOB-u kada  pohađam kratak kurs za vojnu veterinu, posle čega sam sa još četvoricom upućen u Kalinovnik u Bosni, gde smo stigli okolo, preko Albanije. Raspoređen sam u operativnu jedinicu artiljerijskog diviziona kao ajvanski doktor, kako su me zvali moji saborci Crnogorci, gde sam brinuo o preko hiljadu konja i mazgi. Borbe su bile teške, mnogo je bilo poginulih drugova oko mene i često sam razmišljao da li ću dočekati živ kraj rata. Učestvovali smo u borbi za Crvenu stenu, u borbi za Sarajevo i posle pokreta prema Istri, vratili smo se u borbu za Dugu Resu i Karlovac. Kraj rata zatekao nas je u Zidanom mostu.

Kako ste se po završetku rata opredelili baš za veterinu?   Za vreme okupacije prestao sam da razmišljam o poljoprivredi gledajući poljoprivredne stručnjake kako raspoređuju koliko će žita ići za Nemačku. U ratu poželeo sam da studiram medicinu, ali sam imao teške dane kada sam video mnogo nemilih događaja, jer se nije moglo pomoći unesrećenima zbog nedostatka lekova i opreme. Bojao sam se ako se to meni dogodi da neću moći da izdržim. Kasnije, radeći u vojsci kao veterinar, uvideo sam koliko je to zahtevan i odgovoran posao. Na Veterinarski fakultet u Beogradu upisao sam se 1946. godine. U toku studija odlazim na radnu akciju Šamac-Sarajevo gde sam imao povredu ruke čije posledice ću osećati čitav život. Godine 1949. oženio sam se koleginicom sa fakulteta i dobio sina. Stanovali smo kod supruginih roditelja na Obilićevom vencu. Diplomirao sam 1950. godine. Iste godine izabran sam za asistenta za predmet Histologija sa embriologijom na svom fakultetu.

Kako je napredovala dalje vaša univerzitetska karijera?   Doktorirao sam 1954. godine, za docenta sam izabran 1957, za vanrednog profesora 1963, a za redovnog profesora 1972. godine. Iste godine izabran sam za šefa katedre za histologiju i embriologiju Veterinarskog fakulteta. Za dopisnog člana SANU izabran sam 1970, a za redovnog 1981. godine.

Da li ste imali mladenovačke studente veterine?   Kako da ne, moji studenti su poznati mladenovački veterinari: Jova Divić, Raša Pantić, Najdan Kostić, Diša Marković i dr.

Da li ste u svom dugom profesorskom stažu kontaktirali sa svetom?   Bio sam 1958. na specijalizaciji iz oblasti citologije i embriologije na Kraljevskom koledžu za hirurgiju u Londonu četiri meseca i u Karolinskom institutu u Štokholmu kraće vreme. Bio sam na Anatomskom institutu u Geteborgu 1962. devet meseci. Zatim, kao rukovodilac projekta Efekti leguminoze, 1972. proveo sam kao gostujući profesor u SAD mesec dana. Godinu dana kasnije proveo sam sedam meseci u naučnim institucijama u SAD i održao više izlaganja na medicinskim fakultetima u Harvardu, Bostonu, Los Anđelesu (UCLA), San Diegu, Njujorku (State University of New York), Bafalou i dr. Takođe, na poziv Akademije nauka SSSR održao sam više predavanja na medicinskim fakultetima u Moskvi i Lenjingradu. Bila su nekad skromnija vremena. Jednom prilikom zaputio sam se u Japan preko Moskve i Sibira vozom, osam dana i osam noći. U Japan sam stigao brodom za ugalj. Na toj plovidbi desio se incident prilikom mog snimanja američkog razarača (bio sam pasionirani fotograf). Amerikanci su me primetili i presreli brod tražeći moje izručenje. Ali sve se dobro završilo i ja sam održao svoje izlaganje u Kjotu i popio svoj čaj kod gejši.

Da bi se danas bavili naukom potrebno je veliko enciklopedijsko znanje?   Nauka brzo napreduje i teško je pratiti sve novosti iz celog sveta o dostignućima iz oblasti u kojoj se radi. Zato sam uvek nastojao da razvijam timski rad. Ali sredstva koja se odvajaju za nauku su veoma mala tako da je svake godine sve teže i teže. To bi trebalo hitno da se izmeni jer, kao što znamo, bez napretka nauke nema napretka društva.

Kako su počeli vaši prvi koraci u nauci?   Vrlo rano sam se opredelio za nauku i eksperimentalni rad. Još kao asistent učestvovao sam u istraživanju na terenu o promenama koje nastaju i uzrocima, kod gušavosti životinja i ljudi. A onda smo prešli na eksperimentalni rad. Naučne laboratorije tada nisu bile opremljene na savremenom nivou. Bilo je i po 500 studenata u generaciji. U početku sam radio sa svetlosnim mikroskopom. Kasnije odlazio sam povremeno na rad u Institut Jože Štefan u Sloveniji, gde su prvi nabavili elektronski mikroskop. Ta svoja iskustva predstavio sam u jednoj seriji predavanja koja su bila izuzetno posećena od strane mojih kolega u Srbiji. Stekli su se uslovi da i mi u Beogradu počnemo sa elektronskom mikroskopijom. Uz pomoć Međunarodne agencije za atomsku energiju i univerziteta formirana je laboratorija za elektronsku mikroskopiju na Univerzitetu u Beogradu, zatim u Institutu za primenu nuklearne energije u poljoprivredi, veterini i šumarstvu i u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, a na kraju i na Veterinarskom fakultetu. Postepeno su stvarani uslovi da se bavimo naukom na nivou molekularne biologije koja se danas ubrzano razvija i obećava mnogo budućim generacijama.

Koje oblasti u nauci su bile vaša glavna preokupacija do sada?   Dao sam doprinos u razvoju fundamentalnih istraživanja u savremenim biomedicinskim naukama, iz oblasti endokrinologije (nauka o građi i funkciji endokrinih ćelija), citologije (nauka o ćeliji) i neuroendokrinologije (nauka koja izučava genezu i funkcionalnu povezanost između moždanih neurona i endokrinih ćelija). Radio sam istraživanja korelacije neuroendokrinih kompleksa sa mehanizmima koji regulišu aktivnost hipofize i hipotalamusa. Smatram da sam doprineo boljem poznavanju strukture i funkcije ćelija neuroendokrinog sistema, naročito hipofize, štitaste žlezde i gonada, i mehanizama koji povezuju ćelije mozga i endokrinih žlezda. Ovi neuroendokrini mehanizmi čine dinamičnu osnovu života, a kada se radi o čoveku, ovi neuroendokrini procesi predstavljaju osnovu ljudske misli i ponašanja. Rezultati ovih istraživanja sve se više primenjuju u kliničkoj, humanoj i animalnoj savremenoj medicini i privredi, kao što je reprodukcija riba i sisara, tj. poizvodnja mesa. Mnogobrojni su moji radovi koje ne možemo detaljno ovde nabrajati, na primer izučavanje sa akademikom Kanazirom i prof. Sušom o promeni u bubregu ljudi sa endemskom nefropatijom i promeni u toku nastajanja kancera urinarnih organa itd.

Verujemo da vas nisu zaobišla priznanja i nagrade?   Nabrojaću samo neke. Za postignute rezultate u istraživanju štitaste žlezde nagrađen sam Sedmojulskom nagradom 1960. godine. Oktobarsku nagradu Beograda dobio sam 1975. godine za naučne radove u prethodnoj godini, nagradu AVNOJ-a za oblast biomedicine1984. godine. Razna priznanja i zahvalnice dobijam od Srpskog biološkog društva, Udruženja anatoma Jugoslavije, Društva anatoma, histologa i embriologa Bugarske, Društva ortodonata Jugoslavije, Društva anatoma Srbije, Kolarčevog narodnog univerziteta, Veterinarskog fakulteta, Stomatološkog fakulteta, Centra za multidisciplinarne studije, Instituta za primenu nuklearne energije i dr. Dobitnik sam ordena rada sa zlatnim vencem i ordena zasluge za narod sa srebrnim zracima. Za počasnog člana Srpskog lekarskog društva izabran sam 1980. godine.

Kao naučni radnik pokrenuli ste neke naučne institucije?   Da, osnovao sam i bio šef (1960-1973) Laboratorije za elektronsku mikroskopiju Instituta za primenu nuklearne energije u poljoprivredi, veterinarstvu i šumarstvu. Osnivač sam i upravnik Odeljenja za citologiju i embriologiju Instituta za biološka istraživanja od 1962. godine. Jedan sam od osnivača i dugogodišnji predsednik Saveta laboratorije za elektronsku mikroskopiju BU.

Da li ste imali prilike da radite u inostranstvu?   Imao sam prilike da ostanem i radim u inostranstvu, ali to nikad nisam želeo. Naučnici su svuda u svetu skromni ljudi i u to sam imao prilike da se lično uverim. Svuda se radi sa puno odricanja i teškoća, provodeći puno vremena van svoje porodice. Našim mladim naučnicima bi trebalo pružiti već u početku osnovne stvari, krov nad glavom i redovna primanja, tako da mogu da se razvijaju neometano i da ne teže odlasku u svet.

U vašoj karijeri bili ste aktivni u naučnoistraživačkim društvima?   Pomenućemo neke u kojima sam bio predsednik: Srpsko biološko društvo, Društvo anatoma Srbije, Potkomisija za biologiju, Odbor za biomedicinska istraživanja SANU, Društvo za elektronsku mikroskopiju. Bio sam član: Društva veterinara, Društva fiziologa i farmakologa, Društva radiobiologa, Komisije za prirodno-matematičke nauke, Evropskog društva za radiobiologiju, Društva ortodonata, Evropske grupe za izučavanje lizozoma, Međunarodnog društva za biologiju ćelije, Evropskog društva za endokrinologiju, Naučnog saveta internacinalnog Društva za biohemijsku endokrinologiju, kao i član saveta najkompetentnijeg revijskog časopisa za citologiju Int.R.G.Cytology, itd.

Da li ste bili aktivni na organizovanju kongresa?   Da, organizovao sam Kongres udruženja anatoma, Simpozijume: o ćeliji 1967, o lizozomima 1971, o neuroendokrinim mehanizmima 1970, o biohemijskoj endokrinologiji u Dubrovniku 1970. itd.

Koje su najznačajnije knjige koje ste objavili?   Napisao sam sedam monografija koje su objavljivane u Njujorku, San Francisku i Londonu. Pomenuću i udžbenike koje sam napisao: Osnovi elektronske mikroskopije, Embriologija, Ćelija-osnova života, Biologija ćelije, Histologija i kao koautor: Morfologija domaćih životinja, Specijalna klinička fiziologija itd. Po mojim udžbenicima uče studenti druge i treće godine univerziteta i postdiplomci. Autor sam preko 320 naučnih publikacija, objavljenih u zemlji i inostranstvu.

Koliko vam porodica pomaže u radu?   Veoma mnogo, moja supruga Olivera Jablan Pantić je takođe profesor na Veterinarskom fakultetu. Sin Zoran (rođen 1949) završio je Prirodno-matematički fakultet i trenutno je u Kanadi, a kći Sanja (1957), koja živi sa nama u Dobračinoj ulici, takođe je diplomirani matematičar i predaje u Građevinskoj školi.

Međulužjani su mogli da vide u vašoj rodnoj kući Ruse, Japance, mnoge ugledne goste i akademike?   Da, najčešće na proputovanju za Oplenac imao sam običaj da svratim goste u svoje selo. Dok su mi majka i otac bili živi bilo je tu i srpske gibanice i vruće rakije pa se često pevalo u povratku do Beograda. Kao sekretar SANU često sam organizovao i savetovanja na Kosmaju. Volim svoj kraj i uvek ističem svoje poreklo. Žao mi je što se nisu stekli uslovi da pomognem Kosmajskom kraju mnogo više.

Akademik prof. dr Vladimir Pantić, redovni član SANU od 1981, sekretar odeljenja prirodno-matematičkih nauka od 1981. do 1994, član predsedništva akademije do 1994, naučnik, dao je neprocenjiv doprinos razvoju fundamentalnih i primenjenih istraživanja iz oblasti biomedicine-endokrinologije, citologije i neuroendokrinologije; redovni je profesor na Veterinarskom fakultetu BU (sada u penziji). Profesor Pantić je i danas izuzetno aktivan. Priprema drugo izdanje knjige Biologija ćelija, upravo se vratio sa simpozijuma u Tesliću i želi da se bavi naukom dokle je živ. Poželimo prof. Vlajku Pantiću dobro zdravlje i sve najbolje u budućem životu i radu.

(Pečat, U.M. jun 1997) Iz knjige Mioljuba Uzelca – Poznati Mladenovcani (2007) (Akademik Pantić preminuo je 2006. godine)

Akademici

U poznatoj knjizi Miloša Markovića „Akademici“, objavljenoj povodom 100-godišnjice postojanja SANU, u probranom društvu iz nekoliko generacija uglednih naučnika i umetnika koje je dosad Srbija imala, našao se i naš Mladenovčanin Vlajko Pantić. U toj knjizi bilo je mesta za samo 40 imena iz srpske istorije nauke i kulture u XX veku. Ime Vladimira Pantića iz Međulužja (za oblast biomedicine) našlo se među poznatim imenima kao što su: Josif Pančić, Aleksandar Belić i Pavle Savić (predsednici), zatim, Mika Alas, Milutin Milanković, Ivan Đaja (prirodno-matematičke nauke), Branko Žeželj, Nikola Hajdin (tehničke nauke), Božidar Đorđević (medicinske nauke), Meša Selimović, Pavle Ivić (jezik i književnost), Radomir Lukić (prava), Vaso Čubrilović, Aleksandar Deroko, Milutin Garašanin, Dejan Medaković, Radovan Samardžić, Dragoslav Srejović (istoriske nauke) i Vasilije Mokranjac, Stojan Aralica, Ivan Tabaković (muzička i likovna umetnost). Ime Vladimira Pantića nalazi se i u publikacijama: Srbi koji su obeležili XX vek, Ko je ko u svetu nauke, Bibliografskom rečniku znamenitih naučnika od Antike do danas, kaoi u ediciji Men of Achievement Kembridž cetra u Engleskoj. Povodom 85-tog rođendana našeg akademika, SANU je izdala Bibliografiju radova akademika Vladimira Pantića, koju je priredila njegova ćerka Sanja Pantić. Akademik Vladimir Pantić je dobitnik Grba opštine Mladenovac 2004. godine.