Aleksandar Aca Milošević

Specijalista internista kardiolog – Profesor interne medicine na VMA – Predsednik udruženja kardiologa Jugoslavije

Profesor dr Aleksandar Milošević rođen je 1932. godine u ulici Kralja Aleksandra (današnja M. Vlajića 33) u Mladenovcu, u kući u kojoj je sada Adventistička crkva. Otac Života bio je poznati mladenovački stolar, a majka Leposava umrla mu je kada je imao samo dve i po godine. Otac, ostavši sam sa troje dece, oženio se po drugi put. Aca je rastao uz četiri svoje sestre. Dve sestre iz prvog očevog braka su: Javorka, danas je inženjer u penziji u Beogradu, i Olga, udata Petrović, danas je lekar u penziji u Mladenovcu. Acina druga majka Ana, pokrštena Jevrejka (pravo ime Neti Felner), darovala mu je druge dve sestre, LJilju koja je sada u Beogradu i Nadu koja je danas u Mladenovcu. Rano detinjstvo Aca provodi u okupiranom Mladenovcu. Nemci su po dolasku izbacili đake iz škole, tako da je Aca pohađao prve razrede, kod učiteljice Natalije Minović, u kafani „Šumadija“ koja se nalazila na mestu današnje Pošte. Odatle su ih izbacili četnici i đaci se sele u kuću Vidana kamenoresca (današnja Kosmajska 33), a kasnije u kuću učitelja Radeta i Bise Simić (danas K. Petra I 76). Život pored Nemaca za decu nije bio tako strašan i dr Aca pamti veoma disciplinovane i uvek uredne nemačke vojnike, na motoru sa prikolicom, bugarske vojnike kako se kupaju u bazenu na Selters banji, zatim bioskopske predstave za Nemce u kafani „Kosmaj“ (Stara mehana) na koje su se švercovala i deca, a i bioskop za civile u kafani „Central“ (na mestu današnje Pijacete) u kome su deca da bi zaslužila besplatan ulaz, razmeštali stolice pred predstavu.

Ali ubrzo će dva tragična događaja podsetiti decu da je rat jedna užasna stvar. Posle akcije partizanke Živke Damnjanović, pri kojoj gine četnički vojvoda Joca Vojinović iz Koraćice i bivaju ranjena dva Nemca, nastaje nemačka hajka za taocima po Mladenovcu. Tom prilikom Nemci zatvaraju preko stotinu građana Mladenovca u kafanu „Makedonija“ (današnje Jedinstvo kod taksi stanice, na uglu K. Petra I i J. Katića), među njima i Acinog oca. Strah se uvlači u svaki dom. Acu majka svake noći, u panici prerušava u devojčicu, a kretanje kroz varoš tih dana je bilo potpuno zamrlo. Po pričanju starih Mladenovčana, mladenovački industrijalac Janko Badžak uspeo je u pregovorima sa Nemcima da zameni zatvorene Mladenovčane za četrdeset logoraša sa Banjice, tako da na taj način i Acin otac Života spasava život. Drugi jedan događaj za decu je bio još užasniji. Učiteljica Bisa Simić na tragičan način gubi život u svom gradu (današnja Bisina ulica po njoj nosi ime) što među decu, naročito njene đake, unosi duboki nemir. Mali Aca je bio svedok i kada su jednog tatinog radnika stolara, kome su našli pušku u Koraćici, Nemci sprovodili na streljanje u jedan usek na igralištu Sajmište. Godine 1944. pred dolazak Rusa i partizana, ceo Mladenovac u strahu od borbi, beži iz svojih kuća. Acina porodica beži u Jagnjilo i pri tom biva granatirana od strane Nemaca, kod ćuprije na Lugu, sa položaja Topovskih šupa u Bataševu. Majka Ana koja je ostala u Mladenovcu preživela je udarac ruske granate koja je udarila u sam temelj njihove kuće. Po oslobođenju u mnogim mladenovačkim domovima se razmeštaju Rusi. U Acinoj kući borave Nikolaj i Ana što je za decu bilo pravi događaj. Deca su išla na Selters banju gde su gledali tri izgorela ruska tenka.

Posle rata Aca nastavlja školu u zgradi Sokolskog doma (danas Grafika) i šegrtuje kod oca u stolarskoj radnji, koja se neko vreme nalazila u današnjoj M. Vlajića 47. U tim đačkim danima najveći drugovi su mu bili LJubisav Radovanović Kikac, Riša Cvetković, Toma Strojanović Buca, Branko Višnjić i Miša Petrović Trambe. U tim vremenima kada je Mladenovac bio mala varoš svi dečaci su imali nadimke. Aca je dobio nadimak Vrećac od starijeg druga iz ulice Luke Radovića Lujca kojega će mnogo godina kasnije izdržavati i lečiti sve do njegove smrti. Višu gimnaziju i veliku maturu završava u Smed.Palanci (takve škole još nije bilo u Mladenovcu), kao jedan od najboljih đaka te škole. Mladi gimnazijalac se u to vreme bavi sportom. Seća se kada je igrajući za podmladak OFK Mladenovca 1948. gostovao u Aranđelovcu protiv podmlatka Šumadije u kojem je igrao njegov drug od prvog razreda osnovne škole, Kikac. Mladenovčani su pobedili sa 4:0 a Aca je dao dva gola i pri tom zaradio šamar od druga i zajedno s njim isključenje. Kada je imao 16 godina, čika Kole Marković ga uvodi u prvi tim OFK Mladenovca u vreme kada su igrali Popče, Đoka Štroka, Jova Bulja, Moma Švaba, čika Bucko (Đorđević) i drugi. Igrao je aktivno sve do svoje 22. godine (kada se potpuno posvećuje studijima) na mestu polutke i halfa i pri tom proputovao celu užu Srbiju: Petrovac, Obrenovac, Požarevac, Valjevo… Putovalo se vozom, traktorom, najčešće kamionom a obično se noćevalo uoči utakmice u varoši u kojoj su gostovali.

Upitan da se priseti kada je prvi put poželeo da bude lekar, dr Aca se danas priseća odlazaka svog oca kod čuvenog mladenovačkog lekara Sergeja Karinkovskog, popularno zvanog Doktor Rus. Pratio je oca često pri zajedničkom pešačenju do ordinacije i pri tom otac, srčani bolesnik, teško je disao. Posle pregleda i veselog ohrabrivanja starog doktora otac bi se vraćao kući čila koraka. Pri svakom susretu sa njegovim ocem doktor Rus, koji nije imao dece, tražio je u šali jedno dete od Živote, koji ih je imao pet. Doktor Rus nije imao jednu nogu, koju je izgubio u ratu pa su seljaci iz obližnjih sela dolazili po njega čezama, što je za dečaka bila živopisna slika koja mu se urezala u pamćenje. Mnogo godina kasnije, kada je dr Karinkovski prerano umro, dr Aca preuzima brigu oko njegove supruge Aleksandre sve do njene smrti.

Godine 1959. po završetku studija vraća se u rodni grad gde će kao lekar opšte prakse raditi sledećih petnaest godina. Bio je prvi od mladenovačkih studenata medicine koji se vratio u Mladenovac da započne lekarsku praksu. U to vreme je bilo malo lekara u Mladenovcu. U Domu zdravlja, gde je dobio zaposlenje, radio je dr Đoka Stojković, dr Andreja Grujić i dr Stavra Atanasijević, a dr Milovan Ilić dolazio je iz Beograda. U ambulanti P. Drapšin bio je dr Žika Sagić a u ambulanti Keramika dr Ivan Mokrev i dr Pera Stanković. Dr Milojević je bio sreski lekar u Antonija Lazića zgradi, a dr Milovan Jovanović, železnički lekar. Privatno je radio dr Marinković kao i većina ostalih lekara posle redovnog posla, popodne (1. juna 1959. ukinuta je privatna lekarska praksa). Radilo je i porodilište (do 1961) gde je radila babica DŽemka. U dispanzeru radio je dr Savić koji je nasledio dr Karinkovskog. U dečjem dispanzeru nasledili su dr Rozaliju Blatovu, dr Miodrag Janjić i Mile i Olga Popović.

Dr Aca Milošević angažovaće se tih godina u organizaciji zdravstvene službe u mladenovačkoj opštini. Kao načelnik specijalističke službe i internog odeljenja bolnice u Mladenovcu, 1972. godine, zajedno sa doktorom Jevićem, reorganizovaće bolnicu za obolele od turbekuloze u bolnicu za interne bolesti. Tih godina je i predsednik saveta za urbanizam u opštini kada pokreće inicijativu za izgradnju kapele na mladenovačkom groblju, trotoara po ulicama itd. Jedan je od osnivača i deset godina je rukovodilac savetovališta za dijabetičare i alkoholičare u Mladenovcu. Tokom lekarske prakse u Mladenovcu završava postdiplomsku nastavu iz kardiologije i stiče zvanje kardiologa. Ne odvaja se od sporta i dalje je aktivan u fudbalu, član je uprave OFK Mladenovca.

Godine 1957. dr Aca se oženio. U braku sa suprugom Mirom dobio je sina Rajka, koji se rodio 1960. u mladenovačkom porodilištu. Rajko je danas doktor internista hematolog na Kliničkom centru u Beogradu. Godine 1975. dr Milošević napušta Mladenovac i prelazi na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu (VMA).

Odlazak u Beograd usledio je posle niza neprijatnosti koje su ga zadesile u rodnom gradu. Sve je počelo godine 1961. kada mu umire otac. Dve godine kasnije po oporuci svoga oca, koji je bio po veri adventista, dr Aca je poklonio rodnu kuću Adventističkoj crkvi. Taj privatan čin, iskorišćavaju neki naši uvek budni sugrađani iz onog vremena, da pokrenu višegodišnju kampanju protiv njega koja je mogla da zaustavi njegov dalji napredak u karijeri. Spas je došao sa najviše instance, optužbe protiv njega su odbačene i danas možemo da razgovaramo sa dr Acom Miloševićem kao vrlo uglednim Mladenovčaniniom, koji nas predstavlja svuda po svetu. Razgovaramo u stanu njegove najmlađe sestre Nade Ivić kod koje često navraća, vraćajući se sa privatne prakse u Topoli ili sa obaveza profesora po pozivu Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. Pitamo ga o proteklim godinama izvan rodnog Mladenovca:

Kako su protekle vaše prve godine na VMA? Sećam se svog prvog susreta sa dr Isidorom Papom, kada se kao mladi kolega skrušeno predstavljam, dok se on odmara posle operacije, držeći noge kao kauboj na stolu. Kada je čuo moje ime na moje iznenađenje rekao je da me poznaje preko potpisa na brojnim uputima koji su dolazili od mene iz Mladenovca. Odmah me je prihvatio i kasnije podržavo, tako da sam za njega pripremao i određivao pacijente koji su za operacije. Posle kraćeg rada na kliničkoj kardiologiji, 12 godina proveo sam na urgentnoj kardiologiji uz punu podršku i profesora Kičića i profesora Ćosića.

Kako je teklo vaše dalje usavršavanje? Najviše znanja se stiče kroz sam rad, ali se moraju uporedo pratiti tokovi savremene nauke. Godina 1977/78. bio sam šest meseci u Hjustonu (SAD) na usavršavanju, a 1979. dva meseca u Ženevi. Godine 1981. proveo sam dva meseca u Pekingu. Doktorirao sam 1985. godine.

Da li ste imali vremena za naučni rad? Da, autor sam više od 200 naučnih i stručnih radova štampanih u zemlji i inostranstvu. Koautor sam i urednik tri udžbenika iz interne medicine. Prvi moj rad je nosio naslov „Stanje šećerne bolesti u komuni Mladenovac“. Posebno sam ponosan na svoj poslednji rad, koji sam imao čast da predstavim baš nedavno u aprilu 1997. na Kongresu kardiologa u Manhajmu i koji dokazuje uticaj rata i sankcija na akutni infarkt u našoj zemlji. Ovaj rad je štampan u nemačkom časopisu u tiražu od 20.000 primeraka.

Zapaža se kroz medije vaša aktivnost u udruženju kardiologa? Da, bio sam vrlo aktivan u kardiološkoj sekciji Srbije gde sam prvo u dva maha bio sekretar, a zatim i predsednik od 1990. do 1992. godine. Bio sam generalni sekretar Udruženja kardiologa Jugoslavije od 1985. do 1989. godine, a od 1991. do nedavno, bio sam predsednik Udruženja kardiologa Jugoslavije. U proteklim godinama teške ekonomske blokade uspeo sam da udruženje ostane član svih evropskih i svetskih udruženja. Na međunarodnom planu član sam Evropskog foruma za prevenciju dishemične bolesti srca i Evropskog borda za specijalizaciju iz kardiologije.

Koliko je vaše učešće u Srpskom lekarskom društvu? Da, član sam predsedništva i izvršnog odbora SLD i jedan od urednika časopisa „Kardiologija“, a zamenik sam glavnog urednika časopisa „Srpski arhiv“. Na moju inicijativu 1997. štampana je prvi put poštanska marka posvećena Srpskom lekarskom društvu.

Godine 1995. VMA se otvara za građanska lica. Kakav je vaš udeo u tome? Bio sam predsednik komisije za reorganizaciju polikliničke službe VMA za građanska lica. Ovom reorganizacijom omogućen je pregled i građanskim licima po pristupačnoj ceni.

U martu ove godine održana je konferencija Balkanskih kardiologa u Beogradu? Da, kao osnivač Balkanskog udruženja kardiologa učestvovao sam kao jedan od organizatora u pripremi prve konferencije Balkanskih kardiologa u Solunu februara 1996. godine. Ove godine je bila druga konferencija i UKJ je imala tu čast da je organizuje u Beogradu. Ali pre toga bio sam predsednik organizacionog odbora prvog Kongresa kardiologa Srbije 1992. na Kopaoniku, a to je bio prvi kongres jedne sekcije SLD. Bio sam organizator mnogih kongresa, pomenuću još 10. kongres kardiologa Jugoslavije u kojem sam učestvovao kao generalni sekretar i 11. kongres kardiologa, koji je održan juna 1995, gde sam bio predsednik organizacionog odbora. Posebno bih istakao da sam bio inicijator i predsednik organizacionog odbora Prvog vanrednog kongresa lekara Srbije 1993. godine, na koji su došli srpski lekari iz celog sveta, i koji je doprineo da se sazna o pogubnom uticaju sankcija na zdravlje naroda Srbije.

Pored brojnih zaduženja, koji su zahtevali mnogo samoodricanja, da li je bilo mirnijih perioda opuštanja? Za jedan deo moje radne karijere moglo bi tako da se kaže. Naime, VMA je bio zadužen za lekarsku brigu nad vojnim i državnim velikodostojnicima. Moj šef prof. Voja Ćosić odredio me je za lekarski nazdzor diplomatama, koji su često putovali po svetu. Samo u NJujorku sam bio bar desetak puta. Sa Milošem Minićem, a naročito sa Lazarom Mojsovom, sa kojim sam i danas lični prijatelj, proputovao sam čitav svet. Sećam se turneje po Južnoj Americi kada smo obišli Argentinu, Peru, Meksiko i Kubu. Puno je dogodovština koje sam na tim putovanjima doživeo. Na primer, na konfernciji za štampu u Buenos Ajresu, Lazar Mojsov je u svojstvu Predsednika Predsedništva SFRJ imao 400 novinara. Na Kubi se dogodilo neplanirano da smo prisustvovali svadbi kćeri Če Gevare gde Lazar Mojsov postaje kum, a ja u šali nakumče itd. Bio sam takođe lekar i članovima Predsedništva SFRJ Radovanu Vlajkoviću i povremeno Raifu Dizdareviću. Jedna druga moja aktivnost me uvek opušta. Ostao sam i dalje u sportu. Član sam uprave OFK Beograda poslednjih 7-8 godina, a odskora sam i predsednik zdravstvene komisije u klubu.

Da li imate novih planova? Da, ovih dana je još jedna prekretnica u mom životu. Odlazim u prevremenu penziju i otvaram privatnu lekarsku praksu. Od 1. maja moji uvek dragi Mladenovčani mogu me naći na kardiološkoj ordinaciji „Akademija“ u Beogradu, ulica Kapetan Mišina 8. Inače, živim u lepom kraju Beograda, u Vladetinoj ulici na Paliluli, sa svojom suprugom LJubinkom, koja je radila u SIV-u u Fondu za unapređenje likovnih umetnosti.

I na kraju želeo bih da kažem da sam se oduvek osećao Mladenovčaninom, bez obzira na to što već duže vreme ne živim u svom gradu. To znaju i brojni pacijenti iz Mladenovca koji su bili na VMA, to znaju i svi moji prijatelji i poznanici. Mladenovac je moj rodni grad, tu su moji preci i tu mi se rodio sin. I to bi bila moja poruka mladim generacijama Mladenovčana. Da vole i cene svoj grad, da život u njemu može da bude vrlo lep, uprkos tome što je to malo mesto, i da nastoje svojim radom da što više poboljšaju život u njemu. Pozdrav svim Mladenovčanima. (Pečat, U.M. maj 1997)

Dr Aca Milošević je bio sponzor knjige o istoriji mladenovačke varoši „Mladenovačke varošarije“ Mioljuba Uzelca (2006).

Profesor dr Aleksandar Milošević preminuo je 2015. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu uz prisustvo najbliže rodbine: supruga Ljubinka, sestre Olga i Ljiljana, sin Rajko, snaja Anđelka, pastorke Ljiljana i Mirjana, unuci Šarlota, Andrea, Leonard-Milan, Strahinja; zetovi Srđan i Marko, kao i ostale rodbine i brojnih prijatelja i kolega.