Dejan Vasić

PILOT

Dejanova letačka biografija je izuzetno dinamična i bogata s obzirom da je do danas kao pilot proveo trinaest godina u vojnom i deset godina u civilnom vazduhoplovstvu i sletao i uzletao na oko 100 aerodroma širom sveta. Verovatno nema dečaka koji nije poželeo da bude pilot, ali mali broj se usuđivao to da pokuša, naročito u Jugoslaviji, zbog fame koja je pratila veoma težak prijemni ispit na elitnoj Vazduhoplovnoj vojnoj gimnaziji internatskog tipa „Maršal Tito“ u Mostaru. Međutim, Dejan je ipak odlučio da pokuša. U Osnovnoj školi Kosta Đukić na Seltersu bio je vukovac, bavio se sportom, ali je stalno osećao višak energije, pa se na ulici čak upuštao odmeravanje snage sa vršnjacima, kada je dobio nadimak Rumpi.

Godine 1989. po završetku osmog razreda bio je neodlučan koju će srednju školu da upiše, pa kada je pročitao da je u Mostaru rapisan konkurs za upis novih pitomaca odlučio je da se oproba iz radoznalosti. Zanimalo ga je da li je psiho-fizički sposoban i kroz školsko gradivo dovoljno pripremljen za prijem u tu elitnu školu. I između 3.500 kandidata iz cele Jugoslavije, posle sedam dana raznih testova, bude primljen u grupu od 120 najboljih (završiće na kraju školovanje samo 26).

Vratio se kući zadovoljan ali neodlučan da li da sa svojih petnaest godina napusti Mladenovac, preseli se u Mostar i tako mlad prihvati vojnu disciplinu. Na nagovor drugara, koje je zadivio svojim uspehom na prijemnom ispitu, ipak se odlučio da krene na put. Vremenom se navikao i poziv pilota zavoleo. Stanovao je u mostarskom vojnom internatu, a u školi nastavio da niže odlične ocene. Međutim, godine 1992. počeo je rat i njegova vazduhoplovna gimnazija kompletno se preselila iz Mostara u Beograd. Lepa stara zgrada Vojne gimnazije nalazi se na Senjaku (za vreme okupacije koristili su je Nemci za svoju komandu), a vojni Internat gde je stanovao nalazio se preko puta stadiona Partizana. Konačno, posle godinu i po dana završio je vojnu gimnaziju u Beogradu kao vukovac i upisao se na Vazduhoplovnu vojnu akademiju u Beogradu na Banjici, gde je imao uglavnom teoretske ispite, dok je druge dve godine imao letačku obuku u Podgorici.

Završio je Vojnu akademiju 1997. kao najbolji u klasi i dobio vojni raspored na aerodromu u Podgorici. Ne za dugo, u februaru 1999, četrdeset dana pred bombardovanje, prešao je na aerodrom u Batajnici gde ostaje sve do 2008. godine. Na Batajnici je leteo na lovcu-presretaču MIG-21 s kojim je osoblje na ovom aerodromu imalo već višedecenijsko iskustvo.

Od 2008. do 2010. bio je postavljen na mesto načelnika za odnose sa javnošću Vojnog vazdohoplovstva Srbije.

Od 2010. do oktobra 2014. leteo je na avionu Fokker 100 sa 109 putničkih sedišta za crnogorsku kompaniju Montenegro Airlines.

Od oktobra 2014. do jula 2018. radio je kao član posade aviona Airbus A320 sa 180 sedišta za našu nacionalnu kompaniju Air Srbija, da bi 2016. bio i član posade (prvi oficir) aviona Airbus A330 sa 264 sedišta, na prvom letu Air Srbija za Njujork. 

Od jula 2018. do marta ove godine leteo je kao kapetan na avionu Airbus A320 za vazduhoplovnu čarter-kompaniju Trade Air iz Zagreba, sa sedištem u Tel Avivu. U toj kompaniji upoznao je način sletanja i poletanja praktično na svim aerodromima po celom  Mediteranu i Srednjem istoku. Aerodrome po Evropi upoznao je i radeći za Montenegro Airlines i Air Serbia, tako da skoro nema manjeg ili većeg aerodroma u Evropi na kome nije rulao mnogo puta, među kojima su i oni najveći: Aerodrom Frankfurt, Hitrou u Londonu, Shiphol u Amsterdamu, De Gol u Parizu, Šeremetjevo u Moskvi, Leonardo de Vinči u Rimu, itd.

Od marta ove godine Dejan je kapetan na avionu Airbus A320 u čarter-kompaniji Air Explore iz Bratislave. Zbog pandemije korone još ne leti, ali ga ponovo čeka rad izvan Evrope za jednu od kompanija s kojom njegova firma ima ugovore za ustupanje aviona i posade.

Život pilota nije toliko nomadski kakav je nekad bio. Zbog troškova, piloti ne noćevaju više po skupim hotelima na odredištima nego se vraćaju u bazu gde imaju od kompanije plaćen smeštaj u hotelu 4 zvezdice, sa dva obroka i prevoz kao i svaki dolazak i odlazak kući (Beograd).

Na pitanje da li je prelazak iz vojne u civilnu službu bio težak, Dejan odgovara da je to bio mukotrpan proces, jer sve moraš da prođeš iz početka.

„U vojnom vazduhoplovstvu leteo sam na lovcu MIG-21. Zatim sam prekomandovan da radim kao potparol Vazduhoplovstva Srbije, planirali su me za visoku vojnu karijeru, verovatno da budem general. Međutim, meni nije odgovarao rad u kancelariji, želeo sam da letim. Nisu mi verovali kada sam najavljivao odlazak iz vojske. Svi su se čudili kada sam otišao. Ali ja sam borac, ne odustajem kad nešto dobro promislim i odlučim, a znao sam da prelazak u civilno vazduhoplovstvo nije nešto nemoguće, jer i drugi su uspevali u tome pre mene.

DEJAN Vasić je rođen 1974. i odrastao je u Mladenovcu u porodici oca Milije, poreklom iz Maskara, koji je radio u Minelu, i majke Gordane, poreklom iz Velike Krsne, koja je radila u Jedinstvu, mlađeg brata Nenada, koji danas svira gitaru u bendu Baltazar i starije polusestre Lidije, koja je danas udata na 25. maju. Dakle pravi Mladenovčanin i pravi Šumadinac, čime se ponosi onako kako ga je još deda Života naučio.  U OŠ Kosta Đukić najviše pamti nastavnika fizike Spasu Nedeljkovića – „mnogo sam voleo fiziku i matematiku“, seća se Dejan. Kao dečak je otišao iz Mladenovca, a danas kao kapetan pilotira najsavremenijim avionima.

„Danas imam porodicu, suprugu Vesnu i sina Aleksu (14)“, priča dalje naš pilot. „Živimo na Novom Beogradu. Često preko vikenda, uvek kad možemo, obilazimo svoje u Mladenovcu na 25. maju i Seltersu.

Ja volim putovanja, da upoznajem nove  ljude i nacije. Tako se dobije više svesti o sebi i svojoj državi i više se voli i ceni svoj narod. Naprimer, u Njujorku sam bio oko 60 puta, let je prekookenski i mora da se noći, sačeka koji dan povratni let, a tokom obuke u Air Italiji takođe sam boravio u Americi i obišao Boston i Majami. Obišao sam sve kvartove u Njujorku. Svidelo mi se. Mentalitet Njujorčana je bliži nama nego mentalitet Evropljana, koji su uglavnom hladni i distancirani. Njujorčani su opušteniji, srdačni, bezrezervno te prihvataju, nikoga ne interesuje odakle si. Počeo sam da se radujem svakom odlasku u USA. Naravno najdraži mi je moj narod i moj zavičaj. Meni je na neki način misija da u svetu branim srpski identitet.

Trudim se da dovedem suprugu i sina na sve destinacije gde radim, naročito Aleksu koji je kao mlad pored mene imao mogućnost da proputuje svet. Želeo sam da moj sin već kao dete vidi svet. I to se sad oseća kod njega, zrelije gleda na mnoge stvari nego njegovi vršnjaci. Baš smo pre neki dan bili u Mostaru gde sam im pokazao školu i poligone gde smo vežbali.

Naravno, kao i neki drugi pozivi tako je i poziv pilota skopčan sa velikom odgovornošću, sa mnogobrojnim poteškoćama i rizicima, čak i životnim. Živimo u vreme terorizma, a ja poslednjih godina često letim u područjima sa povećanim rizikom. Ali ne plašim se, mere kontrole su danas znato veće i let avionom uprkos svemu i dalje spada u najsigurniji prevoz u svetu.

Moj sledeći cilj je da završim obuku za veći avion Airbus 330 i konkurišem u kompanijama koje imaju taj avion u floti.