Olivera Milićević

Lektor na Filološkom fakultetu u Beogradu

Poznati jugoslovenski prevodilac sa francuskog jezika

Olivera Milićević rođena je 4. novembra 1946. u Beogradu (otac Špiro, advokat; majka Milena Lomić, službenik). Gimnaziju je završila u Mladenovcu; diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu (Katedra za romanistiku). Posle studijskog boravka u Strazburu (1969-1971), predavala je francuski jezik u nekoliko osnovnih i srednjih škola. Sada je zaposlena kao viši lektor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se prevodilaštvom, esejistikom i teorijskim pitanjima u okviru nauke o književnosti i prevodilaštva. Objavila je oko 60 radova (ogledi, prikazi, književne analize, intervjui…) i oko 230 prevoda iz različitih oblasti, pretežno sa francuskog i starofrancuskog jezika.

Njenom pažnjom obuhvaćeni su mnogi značajni autori: Beket, Degui, Žakote, Ponž, Leris, Jonesko, Šeseks, Starobinski, Sesbron, Vizel, Stefan, Mišo, Biga, Gospođa de Lafajet, Kurtlin, Kajoa, Adamov, Roa, Toma, Grenije, Ševijar, Grin, Danenks, Arto, Beatriks Bek, Gugo, Bulanže, Bitor, Žilije, Rubo, Perol, Kastorijadis, Kajoa, Bart…

Olivera je svaki dan za kompjuterom na kome piše o najrazličitijim idejama . Zamolili smo je da nam napiše nešto o sebi i Mladenovcu kakvom ga ona vidi. Dugo se premišljala kako i šta da napiše, i na kraju posle par meseci stigla nam je ova romantična priča:

Mladenovac kao zračenje i kao značenje

Rođena sam u Beogradu, u kome sam trajno nastanjena od mature, ali je Mladenovac umnogom pogledu ostao moje ishodište i moje uhodište. Povremena zbilja čiji su odlomci čvrsto usađeni u moje sećanje.

Sećanje na jednu dugačku ulicu koja je, dobrim svojim delom, na nevelikom odstojanju pratila drugu značajnu saobraćajnicu i protezala se od „kolonije Petar Drapšin“ do banje „Selters“, kao i na sve njene činioce koji su i nehotice uložili česticu sebe u moje izrastanje: ljude i prostore ljudima namenjene. Seže ono do prvih poratnih godina i prianja za vredne, sada daleke, zaslužne ljude: Ljubinku Kašiković i glasovitog Ferdinanda Andreacu, koji su, uz nezamenjivu tetka-Kaju (Katarinu Milovanović), svojski brinuli o stanju zuba u našem gradu, doktorku Blatovu i dr Milojevića (znatno kasnije dr Stojkovića i neke druge lekare), na čika-Živančića (Živana Petrovića), oličenje prijatnog i čestitog bakalina, na Slavka knjižara i dvojicu apotekara, Milisava Nikolića i, dobrotu-u-čistom stanju, Dimitrija Pop-Hristića, na jednog čestitog poslastičara, Goranca koji je umro na putu hodočašća, ne stigavši u svoju Meku, na naizbrisivi trag kafane „Takovo“, u kojoj su, kao i drugde, decu služili isključivo malinom sa soda-vodom.

Osećam žal za svim tim iščezlim radnjama u koje se čoveku (i onom najmlađem) mililo da uđe – uprkos podovima premazanim olajem i zidovima počađavelim zbog starinskih peći na drva i na ugalj. Za radnjama u kojima kupca nije vrebala ni grubost, ni ravnodušnost, u kojima se nije znalo za prevaru i za razrađeno „otimanje“, ne samo sitnine…

Pamtim tu, takvu, ulicu, koja me je, na razne načine, dočekivala i prihvatala nebrojeno puta, i stoga što se u njoj nalazila kancelarija moga oca, Špira Đ. Milićevića, advokata, rodom Hercegovca, koga su još kao trogodišnjaka, sa ostalom svojom decom, roditelji preneli na Kosovo (odakle će, četiri decenije kasnije, cela porodica zauvek biti proterana i kolonizirana u Vojvodini), u Srbiju, kako bi se izbeglo „služenje Franjine vojske“, a koji je u Mladenovac došao po službenoj dužnosti, da bi u njemu ostao do kraja života. Na sličan način život je u Mladenovcu zadržao i moju majku Milenu (Lomić, iz Velike Ivanče, čiji je otac Sreten bio od roda ustaničkog, iz Darosave), koja će svoj radni vek ispuniti u mladenovačkoj banci.

Pamtim naš prvobitni iznajmljeni (zvanično dodeljeni) stan (soba i prolazna kuhinja) u domu predratnog trgovca Ljubomira Milovanovića i njegove supruge Zore, koji nije pružao udobnost, ali je treperio srdačnošću i toplinom. Srdačan je bio i odnos sa susedima, koji su u ništa većim stanovima sa nama delili isto dvorište (Živka i Aleksandar Janković, Nevenka i Mihailo Novičić…), isti bunar, i gotovo isti život. Tragove toga okruženja neće narušiti ni postepeno i mukotrpno osvajanje sopstvenog prebivališta, njegovo dugogodišnje zidanje (svakodnevno odlaženje sa majstorima „na plac“) i dovršavanje. U toj činjenici krije se jedan od razloga naše porodične privrženosti toj kući, nadomak Crkve i dveju škola.

Imenom me je obeležio kum moj, Božidar Marković, ugledni žitelj predratnog Mladenovca, službenik međunarodnih železnica (Wagons-lits), odlučno i neopozivo, iz želje da me daruje imenom kojem se niko prethodno neće dosetiti, kako bi bio pravi, starinski kum, koji na krštenju prvi put obelodanjuje svoju odluku (a njegova žena Jelisaveta – duša od žene „koja je samo gledala“, prava kuma). Bili su to ljudi plemenita kova i svestrane radinosti, Mladenovčani do srži.

Osim ovih svestranih prijatelja, sa blagodarnošću se sećam i dragog čika-Miloja (Ignjatijevića), negdašnjeg nižeg činovnika, koji je, kao penzioner, pomagao mome ocu, čija je čista dobrota, i, danas zaboravljena a nekad ne tako retka dobronamernost, neuprljana ličnom nesrećom, doprinosila radostima moga detinjstva.

Sećam se, sa setom, svoje nane Spasenije, babe po majci, čiji je samotni život proticao u zabačenim Livadama, u Velikoj Ivanči, i mnogih nedelja provedenih pod okriljem njenoga trema i njene opojne lipe. A još određenije, samih odlazaka: dva puna sata da se prevali tih dvanaest kilometara, čezama, fijakerom, zimi sankama… Rastojanja i prostori mereni su drugim metrom.

Pamtiću, sa izvesnom zebnjom i očaranošću, svoje prve i mnoge potonje odlaske u skromnu mladenovačku gradsku biblioteku, kod bibliotekarke Angeline Nikolić, gde su moje ushićenje i moja mašta često bivali pomućeni nekim neodređenim strahom od prekoračenja „roka“ (čitala sam sporo i temeljno).

Suočavam se sa nevericom, posle toliko godina, sa svojim potpunim odsustvom samopouzdanja iz vremena zabavišta (u kome nam je svu svoju stručnu pažnju poklanjala vaspitačica Smiljana Đorđević), kada mi se činilo da nikada neću biti u stanju da savladam veštinu pretakanja reči u slova (verbalnog iskaza u pisani) i kada su pojedine reči na mene delovale čudno nestvarno: nadvožnjak, selters, kantarion… Onako kao što mi, nešto docnije, neće biti jasno kako je moguće da drugo lice nekome sastavlja govor i kako se to može dokupiti staž… A nadasve, na tom ranom uzrastu, najteže mi je bilo da sa sigurnošću razlučujem šalu od zbilje, jer se po ponašanju odraslih to nije dalo uvek odrediti.

Sa nekakvim neodređenim osećanjem vraćam se na prve školske dane (provedene u školi kojoj je nedostajala „distanca“, u neposrednoj blizini moje kuće, što će me lišiti zajedničkih šetnji sa društvom posle časova, i za uzvrat mi priuštiti neke druge, pošto me je učiteljica na odmoru često slala po najrazličitija „očigledna sredstva“) i na svoju partizanski nesavitljivu, a ipak razložnu, neumornu i prodornu, upornu učiteljicu Milicu Otašević, koja je svojski preoblikovala „neradnike“ u nešto suprotno, i kojoj mnogi naraštaji Mladenovčana duguju neopozivu zahvalnost.

Među osobe koje su me svestrano odredile i usmerile u najvažnijem razdoblju života, izuzetno mesto zauzima Dušica Dragićević, nastavnica srpskoga jezika, koja je svoj posao obavljala savesno do savršenstva, zatim Slobodan Ilić, matematičar iz duše, Dobrila Stošić, razredni starešina i, znatno docnije, Dragica Ignjatović, profesor francuskog, matematičar Luka Đurović, možda Milosav Arsić, i još neki.

Odrastajući, sa svojim bratom Dušanom, uz zvučne treptaje pisaće mašine, odrasla sam u okrilju najmanje triju srpskih jezika, jezika moje majke i njene rodbine, koji se nešto malo razlikovao od mladenovačkog govornog okruženja, jezika moga oca, koji je odavao hercegovački naglasak i izražajnu razuđenost i koji je, pri svakom dodiru sa rodbinom i zemljacima po izrazu, dobijao svoj jekavski vid, i sudsko-pravnog izraza, kojim se moj otac služio u službenom opštenju, a na kome su bila ispisana razna akta koja sam mu ja, tada nevoljno, često diktirala, s obzirom da je bio prinuđen vazda da ih iznova prekucava, jer kseroks, bar u našoj sredini, nije postojao… Uvek će mi biti žao tog njegovog zaludnog, mukotrpnog kucanja…

Kao i silnog prekovremenog, noćnog i subotnjeg rada u banci moje majke, neizbežnog u ono vreme, a sada, na sreću, potpuno zaboravljenog. I nikada neću prežaliti ni činjenicu da nam nijedna subota u školi nije bila slobodna.

Sa blagim podsmehom vraća mi se sećanje na mnoge zaboravljene „dužnosti“: višečasovna iščekivanja štafete ili nekih važnih ličnosti, odlazaka u Dom kulture na razne vrste zvaničnih, uvek obaveznih, priredbi i sastanaka.

Sa neizbrisanim čuđenjem i dan-danas pamtim svoje – doduše prilično kratkotrajno – prisustvovanje gradskim omladinskim sastancima, na kojima su se meni poznati i bliski mladi ljudi na moje oči prometali u ozbiljne ostrašćenike koji su u magnovenju menjali govor i naglasak, dobijali na neumoljivoj žestini i odlučnosti, a gubili na svome pređašnjem liku. Zbunjivala me je njihova svekolika jednoobraznost.

Na drugoj strani, naporedo sa ovim, tinjalo je u meni i jedno drugo čuđenje, čuđenje podstaknuto i vazda iznova podsticano pričama starijih žitelja Mladenovca o tome kako je „to sve izgledalo pre rata“, čega je sve bilo i kakva se sve odeća nosila („bolja i lepša od one iz paketa“). U opštoj nemaštini i bezizgledu, pored toga što smo se u kasne sate, usredsređivali, zajedno sa prijateljima i susedima, da čujemo krkljanje nekakvih vesti iz sveta sa malog radija marke „Telefunken“, kada niko nije smeo ni da pisne kako se ne bi propustilo nešto važno, slušali smo i prave bajke, ali bajke zabranjene, čiji junaci nisu mogli biti drugo do „narodni neprijatelji“. Među njih su, po prirodi stvari i bez mnogo udubljivanja svrstavana i sveštena lica, pa i protojerej Milan Popović, koga kao da gledam kako pri otvorenom prozoru, sa otvorenom knjigom na njegovom okviru, neumorno čita, jednog za drugim, svetske klasike. Dok su se za to vreme, deca školskog uzrasta, s mukom uzdržavala da ne odjure u lepu i primamljivu, ali nepoželjnu crkvenu portu…

I ne znajući za drugo, odrastala sam, u Mladenovcu, uz crne, olajem zamašćene podove i pljuvaonice, povezane strogim, sveprisutnim natpisom „ne pljuj na pod“, ali i uz neke neprevaziđene usluge koje su sve to potirale: uz Živanu Stalović, Ciganku koja je godinama ložila peći po školskim učionicama i na čijoj smo se ljudskoj toplini svi grejali, da bi, kao penzionerka, svojski prala „veliki veš“ po mnogim kućama svoga grada; uz Racu „novinara“ koji je novine pretplatnicima svakog jutra ostavljao pred vratima; uz mnogobrojne raznosače mleka koji, na sreću još nisu sasvim potisnuti; uz Raju i Maru, dve jedinstvene osobe koje su sa ništa manjom srdačnošću raznosile „pumpinu“ vodu, onu iz velikih dubina, prirodno oslobođenu krečnosti, i koje su svi znali samo po nadimcima…

Nikada neću shvatiti (bez obzira na sve divljenje koje osećam prema novim, asfaltiranim ulicama, prema čitavim blokovima zgrada zavidne lepote, prema svim pokušajima ubrizgavanja kulture u svim njenim vidovima…) zašto je Mladenovac, podležući opštem nagonu za samouništenjem, između ostalog, uništio najveći broj svojih česmi, i one dve čuvene „pumpe“. Zašto je, izgradivši glasoviti zdravstveno-rehabilitacioni centar, ukinuo staru dobru banju u koju su obični ljudi, po sopstvenom nahođenju, za sopstvenu ušteđevinu, bez ikakvih otežica i bez velike boljke dolazili na kupanje. Zašto je građanima ograničio dotok čuvene mineralne vode? Zašto im je uskratio omiljenu Koraćičku banju i unazadio njenu okolinu, a njenu jedinu česmu premestio u močvaru i blato, potpuno je u letnjim mesecima ukidajući, usmeravanjem jedinog mlaza prema bazenu? Zašto je dozvolio da Kosmaj bude doveden u stanje žalosne opustelosti? Zašto njegovi čistači ulica, poput nekih nestvarnih bića, čiste povvršno „kobajagi“?

Sa setom prihvatam činjenicu da vozovi do Mladenovca danas saobraćaju mnogo duže i neizvesnije nego u prva posleratna vremena, a da je autobuski saobraćaj, u jednom razdoblju izvesno najbolji u zemlji (kada su se karte rezervisale telefonom, vozila bila besprekorno čista i kada se osoblje prema svima ophodilo sa vrhunskom pažnjom i profesionalnošću), ponovo unazađen? Zašto je, u jednom trenutku zavidno uređeno i doterano, mladenovačko groblje, ponovo počelo da dobija žalosni izgled zapuštenosti, zašto se dozvolilo da se ono pretvori u neograđeno prolazište, zašto su ukinuti njegovi čuvari? Mogu li se Mladenovčani u jednom iole dužem razdoblju s poštovanjem odnositi prema spomen-česmi Crkvenac? Mogu li negovati svoj jedini gradski park? Može li se izboriti sa opštim utiskom pustoši i zapuštenosti? Kao doprinos ispravljanju „pogrešne i nepravedne slike o svima nama.“

A opet, uprkos svemu, a upravo zahvaljujući onim stalnim dolascima i odlascima, Mladenovac za mene, kao i za mnoge, i dalje zadržava svoje puno značenje i svoje zračenje. (Olivera Milićević je preminula 2004)

Prevodi Olivere Milićević

Niz tekstova za „Međunarodni radio univerzitet“; najveći broj članaka za „Enciklopediju psihijatrije“ Antoana Poroa, Nolit 1990; „Profesor Taran“, Artira Adamova, Gradac 1994; „Gospodin Sonž“ Robera Penžea, Nolit 1996; „Misli pod oblacima“ Filipa Žakotea, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, 1996; „Pukovnik na fotografiji“ Ežena Joneska, „Vilinski karabin“ Danijela Penaka, „Obrazi počivših“ Mišela Deguija i „Semelvajs“ Ferdinanda Selina (u štampi); nekoliko obimnih dela još je u rukopisu, među kojima studija Kornelijusa Kastorijadisa „Društvo kao ustanovljenje imaginarnog“… Studiju iz francuske srednjovekovne književnosti „Komika u fablioima“ objavila je 1994. godine (izd. Zajednica književnika Pančeva).

(Pečat, priredio U.M. novembar 1997)