Zoran Đorđević

Profesor kineskog jezika
Prevodilac Titu, Miloševiću i Koštunici
Predstavnik Hemofarma u Kini

Zoran je rođen 1954. u Maskaru u porodici oca Dobrivoja, poreklom iz Maskara, koji je bio zaposlen u mladenovačkoj Crvenoj zvezdi, majke Natalije i mlađe braće Dragana i Vlade. Kada je Zoran ima tri godine porodica se preselila u Mladenovac. Otac je napravio kuću u Selu Mladenovcu pa je Zoran prvih četiri razreda osnovne škole završio u S. Mladenovcu kod učiteljice Javorke Nikolić. Iz sledeća četiri razreda OŠ D. Đurđević pamti nastavnike Savu Nikolića, Milicu Draganac, Nadu Davidović… Bio je odličan đak pa je posle osnovne upisao gimnaziju gde mu je bio razredni Luka Đurović. Proveo je četiri godine sa drugovima u razredu među kojima su bili: Sonja Petrović, Svetlana Jevtić, Milanče Blažić, Žika Kuzmić, Dobrica Joksimović, Vladan Kojić, Mile Gajić, Milić Mlađan, Dragan Bacetić…

Seća se da je u prvoj godini gimnazije naglo popustio sa učenjem ali se u drugoj godini ipak opredelio za teži prirodno-matematički smer. Po završetku prve godine gimnazije za malo nije otišao u Vojnu akademiju, ali se nekim slučajem njegova molba zagubila u fioci očevog prijatelja tako da je nastavio i završio mladenovačku gimnaziju.

Zoran već dugo živi u Kini ali uprkos velikoj udaljenosti redovno obilazi roditelje i braću u Mladenovcu. Ovih dana ponovo je nakratko boravio kod kuće što smo iskoristili da obavimo ovaj intervju.

Zorane, kako si se prvi put susreo sa kineskim?   Posle druge godine gimnazije, još pod utiskom svog neodlaska na Vojnu akademiju, video sam oglas u novinama i nešto me je povuklo da upišem večernji kurs kineskog na Kolarcu. Bilo nas je dvadesetak koji smo počeli tada kurs.

Da li si već tada shvatio da možeš da savladaš kineski?   Pazi kako, na tom kursu su bili i studenti i penzioneri, ja sam bio jedan od najmlađih, i normalno da mi je bolje išlo nego njima, to je večernji kurs. Međutim, desi se da se vrati iz Kine tamo neki režiser koji je u Kini radio sa čuvenim Jovanom Šćekićem, novinarem koji je „otvorio“ Kinu, išao je još 1971. da snima tu zemlju da bi i napisao knjigu „Kako sam doživeo Kinu“. A u knjizi je bilo i ružnog i lepog, a više ružnog, jer je tako bilo vreme. I jedan njegov kolega režiser Dejan Kosanović koji je pohađao taj kurs sa mnom kaže: „Ej raspisuje se konkurs za odlazak u Kinu, ti bi imao prednost, već si nešto naučio kineski, da li bi ti išao“. Ja odmah pristanem: „Išao bih, što da ne“, a on mi kaže: „Ti znaš Kinu, kako je tamo rigorozno, Mao, kape, mašinke“. „Što da ne“, kažem ja, „bar da se naviknem malo na disciplini“. I dođe čovek posle dve nedelje i pita me: „Je l’ si pitao ti roditelje“ – „Pitao sam“ – „Pa šta kažu“ – „Kažu bolje da idem u Kinu, ako odem na studije morali bi da me finansiraju, a nemaju od čega“.

I tako mi on napiše molbu, javilo se na taj konkurs više od sto kandidata. I, ništa od te priče godinu dana, ništa se ne zbiva, ja završio gimnaziju, upisao prava i taman treba da pođem na predavanja stiže mi telegram ovde u Selo Mladenovac: „…Ako nemate pasoš, ponesite dve slike.“ Za nedelju dana bio sam u Kini, nisam stigao ni da se dobro spakujem. Moguće je da je uticao i socijalni faktor („radničko dete“) da budem baš ja izabran.

Ko je otišao sa tobom?   Nas sedmoro smo bili u grupi, tri devojke i četiri muškarca, iz uže Srbije samo ja, iz Vojvodine dvoje, iz Hrvatske jedan, itd. – po nekom ključu. U to vreme za Kinu je leteo samo Air Frans, morali smo prvo za Pariz. Na putu za Pariz sletimo mi iz Srbije na zagrebački aerodrom, a ona stjuardesa preko ozvučenja javlja da se Zoran Đorđević javi kolegama iz Bosne i Hrvatske, koji su se tu ukrcali. Vidimo se mi tu u avionu prvi put, a po dolasku u Pariz na aerodromu smo imali jedno dva-tri sata da se bolje upoznamo između sebe. Bili smo grupa jugoslovenskih studenata, koji će deliti i dobro i zlo u dalekoj Kini četiri naredne godine, još je vladalo bratstvo i jedinstvo. Naše sledeće sletanje bilo je u Atini, pokupili smo neke Italijane, isto studente, pa onda sletanje u Kairu, koji je bio sav u mraku zbog ratnog stanja, potom sletanje u Karačiju, na 40 stepeni, popismo neki sok pa opet u avion, zatim sletanje i kratko zadržavanje u Rangunu, nikad posle toga nisam bio Burmi, i posle dan i po konačno stignemo u Peking. Bio je novembar, a ja pošao u sakou. Došao ambasador da nas dočeka, prva grupa studenata iz Jugoslavije posle dvadeset godina stiže u Kinu. Bile su to siromašne godine u Kini. Bio sam u toku studija na radu u pet pekinških fabrika i na poljima žnjao žito. Posle neke oluje koja je napravila veliku štetu dignu ceo studentski dom u pet sati ujutro i pravo u polje.

Ko su bili ambasadori u Pekingu za vreme tvog boravka u Kini?   Milojko Drulović je bio prvi, on nas je dočekao, taman što je stupio na dužnost. Ilija Đukić je tada bio savetnik u ambasadi, pominjem njega jer je on bio u toj prvoj grupi iz Jugoslavije koji su dvadeset godina pre mene naučili kineski. Zatim Mirko Ostojić, pa Sava Obradović, pa Zvone Dragan, s kojim sam se ja i svađao i grlio, on je došao za ambasadora sa mesta potpredsednika vlade. Posle njega dolazi Ilija Đukić, ovoga puta za ambasadora, ali dođe Panić i odvede ga nazad u Jugoslaviju za svog ministra, posle njega dolazi Slobodan Unković i zatim Đukić ponovo. Ilija je bio sjajan čovek, bilo mi je jako žao kad je nedavno preminuo. Sa svima njima sam bio u odličnim odnosima. Drulović mi je mnogo pomogao, zamisli ambasador dođe na godišnji odmor i nađe vremena da poseti moje roditelje u Selu Mladenovcu, da vidi kako žive.

Ko vas je finansirao?   Ja sam bio stipendista Srpske vlade. E, sad šta je bilo, u isto vreme je došla kod nas jedna grupa kineskih studenata da uči srpski. Oni su dobijali našu stipendiju koja je bila 250 dolara, a ja sam dobijao od kineske vlade 50 dolara, od čega potrošim 45 na menzu i 5 mi ostane za kalodont. Posle su nam povećali stipendiju na intervenciju ambasadora, kad je video kako bedno živimo.

I gde ste stanovali?   U studentskom domu, to je plaćeno bilo, ali go beton, krajnje skromni uslovi, studenti i studentkinje strogo odvojeno. Ali družili smo se tamo, pogotovo mi iz jugoslovenske grupe. Dobro, družili smo se i sa strancima, ali bez naših mnogo teže bi bilo.

I šta ste tamo prvo učili?   Prvo se polaže neki prijemni, ali pošto niko od njih nije učio kineski, oni odu na početni kurs, nacrta im profa jabuku na tabli i oni ponavljaju „ping guo“, a mene pošalju odmah na prijemni pa sam uskočio u neki razred gde su došli neki ljudi koji su već završili kineski, recimo na Sorboni fakultet, ali nisu znali taj govorni jezik, i ja tako upadnem u tu grupu i ne mogu da se snađem.

Je li te to povuklo da učiš brže?   Naravno, bio sam najgori prve nedelje, ali sam posle bio najbolji, bez lažne skromnosti. Ja zapeo, piši, ponavljaj, posle mesec i po dana, iako je to bio težak period prilagođavanja na život, vreme i klimu, krene mi sasvim lepo.

Shvatio si da to možeš da savladaš?   Moraš, da se vratim ovde da vraćam stipendiju, da obrukam familiju, svi znaju da sam otišao u Kinu, nema ti drugog. To je u suštini prvo bio jedan pripremni kurs, posle kojeg smo upisali Pekinški univerzitet.

I koju si diplomu dobio na kraju?   Dobio sam diplomu profesora kineskog jezika i književnosti, koju sam doneo ovde na Filološki fakultet i nostrifikovao je. Nije bilo igranja s tim, diplomu je overio Revolucionarni komitet, notaroška agencija takođe, i nije bilo problema.

Da li si savladao i engleski?   Moj prvi jezik je bio francuski koji sam učio u gimnaziji, išao sam i u Francusku preko Omladinske zadruge, sada sasvim dobro znam i francuski i engleski. Često se nađem u društvu gde se oko mene govore sva tri jezika koja znam, sve ja to uspevam da ispratim bez problema.

Da li si imao neke poslove u ambasadi za vreme studija, da li su te zvali?   Ništa posebno. Zvali su me na ispomoć kad sam bio druga- treća godina, u nekoliko prilika, pošto sam najbrže napredovao, zadržao sam onu početnu prednost u odnosu na ostale. I diplomiram 1977, jedva čekam da se vratim kući, kad kažu: „Ne može“ – „Što ne može“ – „Nije tvoje da pitaš, ‘ajd da te zamolimo da ostaneš“. Nemam pojma zašto, samo vidim oni profesori koji su nas dotle kinjili, počeli da nas tapšu po ramenima. Posle ja tek saznam – dolazi Tito.

Da li su imali prevodioce u ambasadi?   Imaju Kinezi svoje ljude koji govore srpski kao ti i ja – sad se pominje Valter, a oni i pre toga „diplomirali“ sve druge naše partizanske filmove. Ali svaki naš državnik traži svog prevodioca.

I kako si prevodio Titu?   Prevodio sam ja i Titu i Miloševiću i Koštunici. Titu sam bio i dežurni oficir za vezu i prevodilac. Inače nije moglo da mu se priđe po tri generala ga čuvaju. Kada se dogovorio sa Hua Gvo Fengom – bio mu je cilj da uspostavi prvenstveno partijske odnose – naručio nam je svima piće – bilo je: pijte braćo, Joška plaća – bio je zadovoljan sporazumom. Posle toga odemo svi u Runči 4.000 km od Pekinga na zapad, u dva aviona. Ja sam bio u jedinici, morao sam da budem pored njega. Tamo Tita prime sa najvećim počastima. Posle ručka za 500 ljudi u ogromnoj sali ustane se on da posle domaćina održi govor. A pre ručka podelili nam neke nacionalne kape, lepeze i dr. I tako Tito pođe da drži govor i na pola puta se zaustavi. U sali tajac, pitamo se šta je sad bilo, naši lekari koji ga prate uznemiriše se, a on se vrati do svog mesta, uze onu njihovu kapu, stavi je na glavu i ode na binu da govori. Na kraju, cela sala je na nogama, ovacije.

I gde je bilo prvo zaposlenje posle studija?   Kad sam 1977. završio studije kineskog jezika, ministar spoljnih poslova bio je Miloš Minić i on mi kaže: „Zoki, ajde dođi kod nas, nećemo ti pisati pripravnički staž“. To je bio privlačan posao – diplomatija, ali odlučim se ipak da odem na Filološki fakultet. Pitam ja na fakultetu: „Mogu li ja ovde da se zaposlim da predajem kineski“, primio me dekan, čuo da sam bio Titov prevodilac. „Kome da predaješ“, kaže dekan, „sedite kolega, popijte kafu“ – a ja tada imao 23 godine. „Znate, to je sve pod znakom pitanja, imaćete platu 600.000, ako imate neki bolji posao, potražite, a kad nam budete potrebni mi ćemo vas pozvati. I stvarno su me posle 5-6 godina telegramom zvali, tada sam već bio urednik za Aziju u Tanjugu.

Kad sam zatim otišao u Tanjug odmah su me primili, pitaju je l’ si pisao negde, kažem da sam već imao neke dopise za Omladinske novine. „To ćemo ti priznati kao pripravnički staž, idi kupi radnu knjižicu.“ I tako provedem u Tanjugu deset godina, imao sam maksimalno objavljivanje, 25 novina i 17 radio-stanica su slušali moje izveštaje, verovatno si me slušao i ti preko radija. U Tanjugu sam uglavnom radio spoljnu politiku, u spoljno-političkoj redakciji koja je neki krem, a ja počeo tamo. A onda je bilo: ‘Ajde nema smisla da budeš samo spoljna, idi malo na pijacu – i to sam radio, zatim emisije za inostranstvo oko godinu i po dana, itd.

Da li si u tom periodu često išao U Kinu?   Išao sam u proseku dva-tri puta svake godine, kako koja delegacija ide, ja idem sa njima, što je zvaničnija to me više traže. Nisam bio u obavezi to da radim, ja sam imao kao novinar svoj posao, morao sam da uzimam slobodne dane, da se snalazim. I tako, sećam se prvog takvog posla, kada je išao naš sindikat tamo, Svejugoslovenski sindikat kako Kinezi vole da kažu. Kažem im ja: „Izvinite molim vas, ja gubim svoje slobodne dane koliko vi to plaćate“ – „Pa kolika je vaša cena“, pitaju oni. Okrenem ja telefonom kolege što prevode na arapski da ih pitam kolika je njihova tarifa – a oni kažu 200 maraka po danu, ali ti možeš da uzmeš još 50, znači engleski je 100, arapski 200, a kineski 250. Prenesem ja to sindikatu, a oni meni: „Skup si majstore, naći ćemo mi nešto povoljnije“ – „Ništa“ – kažem – „Ko hoće bolje, široko mu polje“. Uzeli oni neku moju učenicu, a ona se zbunila, zovu oni već sutradan i daju 280, a ja kažem sada može samo za 300. Kasnije se dešavalo da za nedelju dana zaradim više nego što mi iznosi mesečna plata.

Da li si imao svoje učenike?   Kako da ne. Kada sam se zapošljavao u Tanjugu moj uslov je bio da mi dozvole da predajem i da prevodim, jer, zašto nisam otišao u SIP – tamo je prestrogo – kada se vidiš sa strancem na ulici odmah moraš da pišeš izveštaj.

Počeo sam da držim kurseve na Kolarcu, svih deset godina sam to radio, moji đaci su sada u Ujedinjenim nacijama, kada me vide na ulici viču: „Poštovanje profesore.“ Imao sam i dosta muka oko odlaganja časova na Kolarcu, 30 ljudi na tom kursu koji imaju svoje obaveze, a ja zbog praćenja raznih delegacija moram da odlažem predavanja.

I kada odlaziš ponovo za stalno u Kinu?   To je bilo 1987. Bio sam četiri godine šef dopisništva Tanjuga iz Kine. To je bio dosta buran period za Kinu, tako da je dopisništvo imalo zaista mnogo posla.

Posle četiri godine kao dopisnik iz Kine vratim se u Beograd. Bio sam u Beogradu skoro godinu dana kada sam imenovan za dopisnika Tanjuga u Australiji. U to vreme se nađem u društvu jednog generala koji mi predloži: „Šta ćete vi u Australiji, žena vam Kineskinja, vratite se vi u Kinu da budete predstavnik SDPR-a“ – a ja mu kažem – „Znate šta, supruga mi je strankinja, a ja koliko znam to je u vojsci zabranjeno“ – „Ma ništa vi ne brinite, jer umete vi tamo da odradite posao“ – ja mu potvrdim da bih umeo, i tako se ja nađem ponovo u Kini. Dobio sam četvorogodišnji mandat, iako je bilo pravilo da mandat traje dve godine. I tako sam osnovao predstavništvo SDPR-a u Pekingu. To je ta Savezna direkcija za promet i rezerve proizvoda posebne namene (oružanje i vojna oprema, jednostavnije rečeno), o kojoj se u poslednje vreme tako mnogo priča. To predstavništvo i dalje uspešno radi velikim delom zahvaljujući poslovima koje sam sklopio. Kada mi je istekao mandat od četiri godine, produže mi oni na još četiri godine ali otkazao sam poslušnost i promenio delatnost.

I kada prelaziš u Hemofarm?   Preuzeo sam predstavništvo Hemofarma 1996. godine. Hemofarm u Kini pored prodaje dijalizatora i lekova ima jedan veliki join venture posao sa kojim se mi još mučimo. Napravilo smo tamo jednu fabriku lekova i to još kakvu. Dolaze sa svih strana da je gledaju. Nalazi se u gradu Đinan. Jedan naš novinar je napisao da je to neko selo, a to selo ima samo šest miliona stanovnika. Kada odemo tamo, naravno ne samo ja, nego, generalni direktor Miodrag Babić i ostali, gradonačelnik nas obavezno zove na večeru. Nedavno smo organizovali proslavu Hemofarma u Kini. Dogovorio sam se sa Merimom Njegomir da dođe i uveliča našu proslavu. Sedim ja između ambasadora i gradonačelnika, a gradonačelnik komentariše: „Lepo peva“ – a ja dobacujem – „Zna ona i kineske pesme“. Vidim on me nešto čudno pogleda, verovatno misli šta lupa ovaj prevodilac. Kad Merima zapeva na čistom kineskom jednu njihovu popularnu pesmu Kinezi se samo zgledaše, provali se aplauz, a gradonačelnik mi čestita. A ja tri meseca telefonom uvežbavao sa Merimom tu pesmu, da bi što bolje ispalo.

Velika humanitarna pomoć Kineske vlade našoj vladi u vrednosti oko sedam miliona dolara odrađena je preko predstavništva Hemofarma. U Jugoslaviju je stiglo četiri skenera, 60 ultra zvukova, 100 kompjutera i razna druga medicinska oprema.

Ko su sve bili glavešine u Kini za to vreme?   Stigao sam u Kinu dok je još vladao Mao Ce Tung. Posle dolaze Deng Siao Ping, i redom Hua Gvo Feng, u jednoj „Osmici“ bio sam na naslovnoj strani sa njim, zatim dolazi Dzao Ci Jang, pa Đang Ce Min. Sve sam ih vodao uzduž i popreko po Jugoslaviji od Brda kod Kranja do Topole.

I koliko godina si već u Kini?   Ako računamo od 1972, evo već 30 godina sa prekidima. Napisala mi iz Sela Mladenovca baba Brena pismo: „Prima: Zoran, Peking.“ Lutalo pismo dve nedelje po Pekingu i došlo do mene, stiglo, našli me poštari. Bez adrese, bez ičega, baba zna da je njen unuk u Pekingu, tako napisala i to je ispalo dovoljno. Do Kine se putuje zavisno od presedanja po 14-16 sati. Interesantno je da u povratku avion „sustiže vreme“, tako da na primer, kad letim direktnom linijom, pođem iz Pekinga u 12 sati i već u 14 sati pijem kafu u Beogradu

Da li imaš neki hobi?   Hobi mi je fotografija. Čak sam i dobio nagradu za umetničku fotografiju na jednoj izložbi Francuske ambasade u Pekingu. Žao mi je što nisam mogao više da se bavim fotografijom, slikao sam Peking kakav je bio pre trideset godina, branili su nam to, a to je danas najbolji dokument koliko su Peking i Kina napredovali.

Da li si u Pekingu sretao Mladenovčane?   Ako misliš na Batu Živojinovića sreo sam se tamo s njim, ali mu nisam bio tamo mnogo potreban, bio je stalno okružen povelikom svitom. Ali, interesantno je da je u jednom periodu u Pekingu boravilo dosta Mladenovčana: kardiolog Dragan Avramović (otac iz Dubone, majka iz Vlaške), Danica Feković, supruga predstavnika „Ineksa“, Dušica Karić (Nikoletić), supruga Perice Karića, zatim mlade studentkinje Marlena Marković i Vladana Vasilić, koje uče kineski, itd.

I kada si se oženio?   Oženio sam se 1990. Supruga Vang Hunglej je urednik CCTV Centralne kineske televizije, prava TV zvezda, njena emisija je bila druga po gledanosti posle dnevnika u celoj Kini. Sedele su i babe i dede zajedno sa klincima da gledaju njenu emisiju kojoj je tema ekonomija. Sin Igor se rodio 1999. Pošto je supruga morala na carski rez, a kod Kineza devetka je po tradiciji najbolji broj, nagovaraju je kolege i koleginice da zakaže operaciju tačno 9. sep. 1999. godine u 9 sati i 9 minuta. Međutim moja žena je pomalo sujeverna, nije želela toliko devetki i zakaže 10. septembar 1999, pošto sam ja rođen 10. oktobra, a ona 10. avgusta, pa mali da bude između nas. Igor ima tri i po godine, vežba karate, ide po kući i udara u zidove i viče haj-haa. Snimali neku reklamu na televiziji pa im treba beba. Prevarim se i predložim: „Evo vam moje dete pa snimajte“ – a oni uhvate dete ceo dan ga drže pod reflektorima da bi snimili 15 sekundi. Pita me supruga: „Šta da radim, nude mi 500 juana honorar za Igora (100 EU), ne bih to uzimala“ – a ja joj kažem – „Obavezno uzmi, nije mi stalo do para vodiću ih sve na večeru od 1.000 juana, hoću da mi sin kaže kad poraste da je zaradio prve pare kao beba od osam meseci“. Govori već malo i srpski, kad je bio ovde kod babe lepo se oni narazgovaraju, ali neću da ga forsiram neka uči spontano.

Kakav ti je danas standard u Pekingu, kakve navike?   Imam stan 200 kvadrata, dobar je jer je blizu prodavnica hleba, ranije sam vozio 15 km da bih kupio hleba, imam kola (nisan) i sve što mi treba. U Kini popijem jednu nes kafu dnevno, a ovde mogu da popijem deset kafa dnevno. Moja žena ima stalno neke susrete, večere i ja imam stalno svoje neke sastanke, ručkove, večere, ne pamtim kada sam ručao u kući. Dobijamo karte za razne predstave, a na Kineskom zidu bio sam više puta nego i jedan Pekinžanin.

Da li razmišljaš o povratku?   Da, baš ovih dana kupujem stan u Beogradu. Planiram selidbu sa porodicom za godinu-dve dana.

Do povratka u zavičaj poželimo Zoranu, Vang i Igoru svaku sreću u životu. (Pečat, U.M. 2002)