Sava Đorđević

NEUROPSIHIJATAR I NEUROFIZIOLOG

DIREKTOR DOMA ZDRAVLJA  (1986-1993)

Dr Sava Đorđević prvi „doktor za živce“ u Mladenovcu, zahvaljujući svojoj uvek direktnoj i neposrednoj, često šaljivoj komunikaciji, odavno je postao u ovom gradu „legenda“. U Mladenovcu i okolini, kada se posumnja da neko, popularno rečeno, „odlazi u efe“, sledi obavezan savet, ili u šali ili u zbilji – „Idi kod Save“. Ko je taj naš doktor koji pomaže i u takvim nemogućim situacijama, kada je potreban „lek za dušu“, reći će nam on sam u ovoj priči:

Godine četrdesete – kako Sava priča o detinjstvu

Rođen sam u Mladenovcu, dole ispod pruge u današnjoj Karađorđevoj ulici, 1938. godine uoči Svetog Vasilija a kršten sam na Svetog Savu. Roditelji, otac Desimir i majka Radmila, bili su siromašni ljudi koji su stanovali u iznajmljenom stanu, odmah pored Vlajkovog mlina. Tata je bio zanatlija, potkivač, i svu zaradu je ulagao u kuću koju je započeo u Karadžićevoj ulici (nekadašnjem buvljaku iza Maxi-ja, gde se i sada nalazi), tako da smo se 1940. uselili u tu kuću. Desimir je bio oprezan čovek tako da pred rat nije završio do kraja kuću, ne znajući šta rat nosi, urađena je privremeno tako da ja i majka imamo gde da živimo, u slučaju da on ode u rat i odatle se na daj bože ne vrati, tako da je ostalo dosta materijala – 30.000 cigli, deset tona kamena, cement, šoder i što se kaže japija i druga građa. I to je sve tako stajalo za vreme okupacije sve do 1945. kada su nam to oduzeli i proglasili tatu ratnim profiterom, tako da je kuća ostala kako je ostala i do danas nije dograđivana. Tata je bio potkivač, bio je veliki majstor, a prvi komšija nam je bio Mile Badžak koji je imao i rasne konje. Moram da kažem da je Mile Badžak bio gazda u pravom smislu te reči, bogat čovek i on je hrabrio tatu da kupuje placeve tako da smo jedno vreme držali dobar pojas od puta do pruge što je sve posle rata redom nacionalizovano.

Za vreme okupacije moje detinjstvo je bilo lepo i mirno sve dok jedna partizanka nije ubila Jocu vojvodu i ranila dva Nemca što je mnoge porodice zavilo u crno. Tada je nastala opšta racija i hapšenje po Mladenovcu, tata je pobegao u Koraćicu a majka je pošla na ulicu da me traži. Igrao sam se i osetio da se nešto čudno dešava u varoši i počeo instinktivno da trčim kući. Majka me je susrela i počeli smo da bežimo preko pruge ali su nas tu presreli Nemci na konjima i tako mene i mamu zatvore zajedno sa ostalim taocima u kafanu „Makedonija“ (ex Pecina apoteka kod taksi stanice). I negde oko 10 časova pročuje se da je Janko Badžak uspeo da se puste žene sa decom tako da smo se mi te večeri srećom vratili kući, ali mnogi od talaca biće za neki dan na Seltersu streljani. Ja sam rođen između pruge i puta i za vreme rata video sam svu moguću soldatesku koja je tuda prolazila, nemačku, talijansku, bugarsku pa čak i albansku vojsku, grčke zarobljenike, itd. U to vreme je bila strašna trgovina, veliki šverc, sve se prodavalo na železničkoj stanici pa čak i voda. Sećam se kako je jedan naš stariji Mladenovčanin izvikivao „Izgipfeli trešnje“ (vrhunske trešnje). Deca kao deca, igrali smo se krpenjače, krpiguza, klis i maške, lopova i žandara, zimi slinčuge itd. Varoš je bila mala, šta je bilo, dve dugačke ulice i nekoliko poprečnih i svi smo se znali. Mladenovac je bio jedna velika bašta, bilo je stvar prestiža ko će imati bolje uhranjenu ubojnicu, bolju bašticu, svako je nešto prčkao, nešto radio, život se tako odvijao. Pošto je moj tata radio sa stokom, a onda su kiridžije vozile čak iz Kragujevca i usput noćevale kod nas, tata je njima završavao poslove, potkivao im konje, a kiridžija ode proda i kad naplati, on i nama plati, i tako se nekako živelo. Uspeo je da sačuva odnose s tim ljudima i kad je tata umro, mnogi ljudi čak od Smedereva i Kragujevca, su došli na sahranu. Sećam se jedan naš čovek, Dragoljub iz Markovca, znao je da svrati u povratku iz Beograda i kaže mojoj mami: „Evo ti Rado ovaj džak sa parama, ne znam ni kolko ima, sačuvaj mi.“ I to majka gurne pod krevet, i tako je to išlo.

U takvom ratnom metežu gde su svi nešto radili i krpili životareći došlo je i oslobođenje. Ja sam sačekao oslobođenje sa mojim roditeljima u podrumu svoje kuće, sa nama je bio čika Steva kasapin sa ženom Darinkom i jedan Grk izbeglica. Puškaranje oko Mladenovca trajalo je danima ali kad su naišli Rusi sve je to protutnjalo za jedan dan i uveče u deset sati svi smo izmileli na ulice iz svojih skloništa, a preko puta je gorela jedna Badžakova baraka tako da je te noći Mladenovac bio osvetljen. Bilo je grdne vojske na ulici. Krenuo sam kod strica Boška koji je stanovao kod Devetakovića i tada sam video neke mrtve ljude kako leže na ulici, uplašio se i pobegao kući. Posle nekoliko dana zalutao je jedan nemački avion izbacio dve bombe dole kod pruge i srušio baš mom drugu pola kuće.

Tih dana u mom komšiluku kod Prede Petrovića stanovali su ruski tenkisti, Kolja i Vasa, dva mlada momka od svojih dvadesetak godina, čiji je tenk stajao oštećen na peronu. Na taj tenk pela se sva mladenovačka dečurlija, bilo nam je interesantno da okrećemo kupolu i dižemo cev gore-dole. I jednog dana momci vide da se nešto slavi pa kad su čuli da je to srpska Nova godina opale jednu granatu, verovatno je bila manevarska, i odmah ti dotrči milicija pa koga će da potera u zatvor oni uhvate nas klince, dok ne izađoše Rusi iz tenka i ne raščistiše tu gužvu. Na jednom zidu dugo je stajalo, sada je taj zid prekriven šupom moguće da i danas stoji: „Здјес тенкисти Коља и Васа“ Pošto su stalno prolazili Rusi tata je radio dugo za njih, komora je bila uglavnom na stočnoj vuči, nije bilo motorizovano kao danas, a Rusi kad krenu poteraju sve, i obična kola s konjima, a na kolima napišu „Наперјот Берлин“. Tu su se kod nas potkivali konji i jednog dana daju nama klincima da napojimo tek pristigle konje koji su bili jako žedni. I mi posedamo na te konje, a oni osete sami vodu, koja je bila kod današnje pošte gde je bila česma i pojilo, i nastane stampedo tako da se za nama digne velika prašinčina jer u Mladenovcu u to vreme nije bilo mnogo kaldrme. Na livadi preko puta Šicka bio je ruski aerodrom za poštarske avione. Mogao si za flašu rakije da se provozaš u ruskom dvokrilcu Roda.

Po oslobođenju treba da se ide u školu i svi iz moje ulice odu u školu a ja godinu dana mlađi ostanem kući. Kažem tati da bih i ja u školu a on me pošalje kod dr Dušana Milojevića da mi da lekarsko uverenje. I doktor mi da, što mi ne bi dao, i ja pripadnem u odeljenje učiteljici Buraković. A ta Burakovićka dolazila nešto ranije kod mame da kupi ćurku pa se tu one nešto sporečkaju, tako da kad je čula kod koga sam, majka samo reče: „Joj crni ti ćeš da ponavljaš.“ I tako me oni otpišu i do kraja godine ništa me ne pitaju. Prvo smo krenuli u školu u zgradi današnje poreske uprave a posle smo išli u Sokolanu (Grafika) i na kraju školske godine tačno na Vidovdan rekoše nam da dovedemo roditelje. Sedim ja sa mamom i tatom zajedno i oni meni prvom uručiše knjigu kao najboljem odličnom đaku, a što je bilo još veće iznenađenje, svi su očekivali da to bude ćerka doktora Perića. I tako je to krenulo.

Godine pedesete – prvi mladenovački gimnazijalci.

Ovde u Mladenovcu sam završio osnovnu školu, ovde sam završio i gimnaziju i smatram da je gimnazija škola bez premca gde se naučimo i lepom ponašanju i dobijemo široko obrazovanje. Mi smo imali jednog direktora škole Vukmana Stankovića koji je bio neobično strog čovek ali je bio i domaćin. Onda se znao neki red, u školu se išlo sa kačketima i brojem razreda na glavi, devojke u keceljama sa belim kragnama a na ulici nisi mogao da budeš duže od 20.30 preko leta, i 19.30 preko zime. Nisi smeo da uđeš u kafanu, to nije dolazilo u obzir, a čak nisi smeo da gledaš i sve filmove već samo one koji se preporuče. Pamtim nastavnike: Bosu Živković, Branku Vučićević (francuski), pa Bosku Antonijević Petrović, pok. Stojadinovića koji nas je naučio da ne bežimo sa časova i da volimo matematiku, itd. Ja nisam bio u konfliktu sa nastavnicima, jer je onda vladala vaspitna filozofija: „Ti steži u školi, a mi ćemo kod kuće.“ Drugovi u razredu su mi bili Zoran Milovanović Culan, Bosa Radovanović, Milja Ivković, Maca Otašević, Dušica Vujičić, Dana Savić, kasnije najlepša devojka u Beogradu 1956/57, koja će se udati za pevača i otići u Bejrut, itd. Baš prošle godine smo slavili četrdeset godina mature. U mom kraju sam bio najmlađi, sad skoro umro mi je jedan drugar iz kraja Vlada Jovanović Kovačevac, skraćeno Kova smo ga zvali. A moj najveći prijatelj još od detinjstva je Milan Prodanović Fica koji mi je i kum postao, a oženio se mojom sestrom od tetke tako da smo dupli rod. Stariji klinci Gena, Mikica, Žutić vrate se iz Beograda, gde su gledali fudbal ili atletiku, i na ulici odmah počne uvežbavanje novih finti ili trke na 100 m. Prva utakmica koju sam gledao bila je još 1950. godine. Igrali su Zvezda i Partizan, kad je Zvezda prvi put postala prvak. Imali smo i svoj klub u kraju u daščari kod nadvožnjaka nazvan FK Napon prema natpisu na trafo-stanici. Sve se odvijalo na ulici, bio sam na ulici po ceo dan – namažeš „mas i leba“ i pravo na ulicu, a onda od drugova sledi obavezan „bezec“. Nije bilo automobila, dva autobuska prolaska za Beograd i poneka seljačka kola.

Odrastao sam u skladnoj porodici, nisam bio mezimac iako sam bio jedinac, tata me je terao da radim ali obavezno da mi plati. Nedeljom smo retko ručavali kući, išli smo na izlete, u Beograd, Aranđelovac, Palanku itd. Sećam se tadašnjeg Beograda, posle šetnje bio je obavezan ručak u restoranu „Jadran“ u Nušićevoj ulici. Kasnije počinjem da putujem i sam po Srbiji sa fudbalskim podmlatkom. Moja generacija i generacija pre nas prva je počela da igra košarku u Mladenovcu. Imali smo nastavnika fiskulture Dragoljuba Đorđevića, Fiska smo ga zvali, bio je dobar čovek. Na igralištu pored internata s njim smo trenirali košarku, bez nekog sistema. Jednog dana dolazi nam gimnazija iz Beograda na duel i mi gubimo, ali svi su za nas navijali, kad mi damo koš oni viču gol. Posle smo ih u fudbalu naravno dobili. To je generacija koja je počela da igra i rukomet (veliki) i to na fudbalskom igralištu sa po jedanaest igrača. Branili su nam da igramo lopte, tada je harala tuberkuloza u Mladenovcu i vladalo je uverenje da ležanje na vlažnoj travi prenosi ovu bolest. Bile su jako popularne igranke, u jednom danu je bilo po nekoliko igranki u Mladenovcu obično subotom i nedeljom. Korzo je bio svakodnevna zanimacija. Klinci naberu mace baš ovde gde je Dom zdravlja, tu je bila bara, zvali smo je Ćukovac, pa prodaju momcima na korzou. Šetalo se jednom stranom od Bodijeve apoteke do spomenika a s druge strane žene iznesu klupe i stolice i posmatraju korzo, a oko njih se igraju deca. U mojoj dečjoj mašti najlepša devojka je bila Branka Antonijević koju su Nemci ubili za vreme okupacije, o čijoj su se lepoti i tragičnoj sudbini ispredale priče. Kasnije najlepši par su bili Sveta Đukić i njegova Cica, što je posebna priča. Završio sam tri razreda niže i pet razreda više gimnazije (1951/56). Godine 1952. bio sam na radnoj akciji u Čelebiću, tada se to mnogo vrednovalo, moja familija nije bila na glasu a to se gledalo i pri upisu na fakultet. Maturu smo proslavili neuobičajeno za ono vreme. Fabrika džakova je imala jedan strašan autobus i kome je pala ideja, verovatno nekom profesoru, da odemo na Bukulju u jedan planinski dom. Taj jedan autobus nas je prevezao iz dve ture, vozio nas je Uzelac, bili smo tu celu noć pa smo ujutro otišli na Oplenac na doručak, pa smo opet iz dve ture vraćeni. Bilo nas je četiri odeljenja u toj generaciji od po 22-25 đaka. Matura se polagala baš dosta ozbiljno, svečano, komisija iz Beograda, zelena čoja, sat itd.

Kako se Sava opredeljuje za medicinu

Još kao mali gledao sam se kako moj otac radi sa životinjama. On je mogao oštećeno kopito veoma lepo da sanira tako da konj ubrzo ozdravi i stane na svoje noge. I do pre 5-6 godina u njegovih 80. godina dolazili su po njega za pojedine teške slučajeve iz okolnih sela. Jedno drugo iskustvo iz mladosti učvršćuje me u ideji da se posvetim medicini. Posle rata u Mladenovcu je vladala tuberkuloza. To su bile neprekidne kolone seljačkih kola pokrivenih šarenicama koja su čekala u redu za pregled. U našem dvorištu su seljaci ostavljali svoja kola odnoseći svoju decu na pregled, tako da sam ja sve to gledao. A u to vreme mi smo imali dobre doktore kojima sam se divio. Imali smo tada dr Milojevića, dr Vanđela (do 1944), dr Rozaliju Blatovu, pa gospodina dr Stavru, dr Žiku Marinkovića, dr Čedu Đorđevića, dr Rusa (Sergeja Karinkovskog), a prva medicinska sestra je bila Olja Stanković (od 1950). Ta moja potajna želja za medicinom gonila me je stalno i kad smo jednom u gimnaziji imali pismeni zadatak sa temom: „Šta bih voleo da budem“, ja sam to i napisao. Svi su mi se smejali i ja sam tada zaćutao sve dok se nisam upisao na fakultet.

Kako je Sava bio student (1956-1963)

I tako ti ja upišem medicinu. To je trajalo za moju generaciju 12 semestara. Stanovao sam privatno u Sarajevskoj ulici. Ta ulica je bila zloglasna ali moram da kažem da su mene prihvatili od prvog dana i zvali su me Dok. Na primer, vraćam se ja uveče kasno od Mostara a neki Šiptar Raim poliva ulicu. On prekine sa zalivanjem pa ja i on tu popušimo zajedno po cigaru, a kad se popenjem u stan i legnem da spavam, on mi polije terasu tako da je moja terasa imala najlepše cveće u kraju. Učio sam obično u čitaonici od 13.30 do 18.30. Izlazili smo dosta. Nije bilo sportske manifestacije koju ja nisam u to doba gledao. U to vreme aktuelni pevači su bili Đorđe, Miki, Lola, Nedeljko Bilkić i dr. Svakog vikenda bio sam kući. Nedeljom po podne povratak vozom i tu se obavezno nađemo sa Aranđelovčanima, Živanom Saramandićem i društvom. Bilo je raznih i prijatnih i neprijatnih doživljaja.

I tako ti ja završim fakulet. Tata me nikad nije ništa pitao kako mi je u školi. Jednog kišnog dana položim ja i poslednji ispit i dolazim kući da se pohvalim. Kažem ja tati: „Ja sam završio“, a on samo reče: „U redu“, i ode svojim poslom. Posle pola sata on dolazi i kaže: „Je l’ se ti zezaš“, a ja se smejem i kažem: „Ne“. A on će ti tek onda: „Ajde da častim“. Odmah posle toga otišao sam na letovanje. A letovanja sa ferijalcima u mladenovačkim kampovima prvo u Cavtatu a kasnije u Supetru na Braču, koja su trajala za mene često po celo leto, su posebno lepa priča.

Godine šezdesete – mladi doktor u Mladenovcu

Prvo zaposlenje je bilo u Smed. Palanci gde sam obavio staž. Posle godinu dana, kada mi se ukazala šansa da odem u Velenje, na nagovor dr Ace Miloševića vratim se u Mladenovac. I došao sam među doktore „vukove“. Tu su pored Ace bile veličine kao što su: dr Žika Sagić, dr Mile Popović, najveći pedijatar svih vremena, gospođa Olgica Popović, veliki ginekolog, dr Đorđe Stojković, dr Andra Grujić, dr Mokrev i dr. Bio sam lepo prihvaćen. Radio sam opštu praksu deset godina. U to vreme Mladenovac je imao problem sa nekim sifilisom i gonorejom koji se povlačio još od rata i ondašnji upravnik dr Milan Petrović odredi mene da to vodim. Od tada sve u vezi ovih bolesti upućivano je na mene tako da smo stekli kontrolu i uskoro suzbili te neugodne bolesti. Na primer posumnja se na neku osobu u Leskovcu, ja pošaljem tamo sanitarca i on je privede na lečenje itd. Opštu praksu volim i mislim da nema dobrog doktora koji nije radio opštu medicinu.

Imao sam priliku da ostanem na fakultetu kao asistent za biohemiju, ali ja sam osetio da je ambulanta i narod ono što mi najviše odgovara i da sa ovim narodom mnogo lepo funkcionišem. Do mene dopiru mnoge anegdote koje se pričaju o meni i moram da kažem da je mnogo više neistinitih nego onih koje su bliže istini, ali ja to nisam nikad demantovao. Jer ako neko priča o meni, to znači da se na neki način indentifikuje sa mnom i da sam mu drag. Deset godina sam radio alkoholizam u Mladenovcu i imao sam 927 pacijenata koji su svake srede bili ovde u ambulanti. Postigli smo i dobre rezultate o čemu smo objavili rad koji je zapažen. Objavio sam dosta radova najčešće u saradnji sa drugim lekarima koji su objavljivani u zemlji i inostranstvu.

Godine sedamdesete – specijalizacija

Godina sedamdesetih upišem neuropsihijatriju jer je Mladenovcu nedostajao upravo takav profil. Imao sam sreću da me uputi u tu oblast veliki autoritet, prof. Milisav Nikolić, koji je video jednog dana da se ja nešto mučim i posvetio mi taj dan da mi demonstrira jedan kompletan neurološki pregled, koji kada se detaljno radi traje u praksi i po pedeset minuta. Sve što je bilo u njegovoj knjizi on mi je tog dana praktično na primeru jednog pacijenta pokazao. U međuvremenu ja se zainteresujem i za neurofiziologiju pa i to završim kod prof. Dragana Ercegovca. Takođe, uz to steknem i zvanje epileptolog. Posle dve godine dobijem poziv da upišem postdiplomske studije. Narednih godina ispolažem sve teoretske ispite. Pismeni ispit je bio obiman a ja sam u to vreme bio zauzet kao direktor tako da mi je to ostalo nezavršeno.

Godine osamdesete i devedesete – karijera u usponu

Bio sam devet godina (1986-1993) direktor Medicinskog centra koji su sačinjavali dom zdravlja, bolnica, specijalističke službe i apoteke. Bio sam član ili delegat u mnogim našim strukovnim organizacijama, kao na primer: republički delegat u dva mandata SIZ-a zdravstva, zatim delegat u Skupštini grada Beograda pa član predsedništva SLD. Te aktivnosti su mi pomogle kasnije da se povežem sa određenim ljudima iz struke. Predsednik sam i podružnice SLD u Mladenovcu gde stalno organizujemo predavanja kompetentnih ljudi iz struke o pojedinim pitanjima. Stekao sam i zvanje primarijusa koje se stiče posle određenog broja radova i određenih godina rada. Moj način rada je da više sarađujem sa konkretnim autoritetima u struci u koje mogu da se pouzdam i oni u mene, nego sa ustanovama. Ja jesam ovde u malom gradu ali imam svoj rejting u Beogradu tako da težim da radim sa ljudima koji su mi ravni. Danas Dom zdravlja ima oko 400 zaposlenih. Hitna služba je non-stop pokrivena, specijalističke službe rade svaki dan sem praznikom a dečja služba i praznikom. Imamo odličnu specijalističku službu, radimo sve, zajedno sa bolnicom imamo hirurge, urologe, oftamologe, otorinolaringologe, pneumatologa, neuropsihijatre, dermatologe, ginekologe, internistu-kardiologa, savetovalište za dijabetičare, sanitarnu službu itd. Ovo je mali prostor ali ovde prođe i po 8.000 pacijenata godišnje. Dispanzer za mentalno zdravlje ima savetovalište za decu i omladinu, savetovalište za epilepsiju, komisiju za kategorizaciju mentalno retardirane dece, tim za rad sa izbeglicama, psihoterapiju koju radi edukovani psiholog Dragana Jelovac, itd.

Prim. dr Sava Đorđević živi život u Mladenovcu sa suprugom Jelenom koja je radila kao referent u sudu, i sinovima Miloradom (rođ. 1969) i Vladimirom (rođ. 1971). Radi u Domu zdravlja kao Šef specijalističke službe i Dispanzera za mentalno zdravlje. U svojoj struci važi za doktora sa velikim autoritetom koji retko greši u dijagnozi, i koji zbog toga ima veliki ugled i u Beogradu. Poželimo dr Savi svaki uspeh u daljnjem radu.

(Pečat, U.M. avg. 1997).

Dr Sava Đorđević je po odlasku u penziju nastavio da pomaže svojim pacijentima u rodnom Mladenovcu. Dobitnik je Grba opštine Mladenovac za 2008. godinu. Preminuo je u decembru 2019. godine.