Predrag Bajčetić

PROFESOR NA FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI

Predrag Bajčetić (1934- 2018) bio je srpski režiser, glumac, producent i redovni profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Legendarni profesor FDU, Predrag Bajčetić, izveo je na put nekoliko generacija srpskih glumaca među kojima su Seka Sablić, Petar Kralj, Voja Brajović, Svetlana Bojković, Tanja Bošković, Gorica Popović, Ljiljana Dragutinović, Zlata Numanagić, Branko Jerinić, Ljubivoje Tadić, Katarina Radivojević, Ana Sofrenović, Sloboda Mićalović, Elizabeta Đorevska, Katarina Žutić, Bojana Maljević, Anita Mančić, Nikola Kojo, Nenad Jezdić, Rastko Lupulović, i mnogi drugi.

Predrag Bajčetić se rodio u Mladenovcu 22. maja 1934. i  kršten je u mladenovačkoj crkvi. Njegov otac Svetozar Bajčetić i njegova majka Živka bili su učitelji u Mladenovcu od 1932. do 1935. godine. Svetozar je bio i dopisnik Politike iz Mladenovca u tom periodu, a po odlasku iz Mladenovca 1935. postavljen je za upravitelja Osnovne škole Kraljević Tomislav u Zemunu. Porodica Bajčetić je stanovala u Mladenovcu poniže škole u Ulici Kralja Petra I, naspram Crkvene ulice, gde se Predrag rodio.

Predrag je kao beba otišao sa roditeljima iz Mladenovca u Zemun gde je proveo detinjstvo u ratu. Nakon završetka srednje škole, upisuje Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu na odseku režije, koju završava 1956. godine u klasi Huga Klajna. Tokom svoje karijere, bio je pomoćni režiser u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1956-1960), a zatim glavni režiser (1960- 1965). Od 1964. godiine radio je 45 godina kao redovni profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Preminuo je pre dve godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Glumica Srna Lango ovako se oprostila od svog profesora:

„Profesore, hvala što ste nas primili, hvala što ste verovali, hvala što smo Vam verovali, hvala što ste nas čekali, hvala što ste ostali autoritet, hvala što ste umeli, hvala što ste sve čuvali u kompjuteru dok smo se tome opirali a posle sa tim računali, hvala što ste se smejali budalama, hvala što ste me ljutili kao retko ko i bili duhoviti… Putujte mirno dragi profesore Bajčeticu. Anđeli s Vama.“

Povodom smrti uglednog profesora u Politici izašao je opširan In memoriam:

U Beogradu je sinoć, u 85. godini, preminuo Predrag Bajčetić, ugledni srpski reditelj, producent i čuveni profesor koji je odškolovao čitave generacije srpskih glumaca.

Predrag Bajčetić je bio jedinstven po svom profesorskom habitusu i načinu rada. Završio je Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu 1956. u klasi Huga Klajna. U njegovoj klasi na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je radio od 1964, studirali su mnogi proslavljani srpski glumci.

Tokom karijere Bajčetić režirao je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu, Televiziji Beograd. Režirao je filmove „Poraz“, „Petak veče“, „Hajde da se igramo“… Radio je i u Norveškoj, gde je u Oslu povremeno držao seminare za studente glume i režirao u Pozorištu Vort u Moldeu.

Strog i nežan istovremeno, uvek je tražio više, kažu njegovi studenti. Dok je radio na predstavi, tragao je da otkrije onaj pravi i najsavremeniji izraz za taj tekst. Na pitanje šta je to savremeno u pozorištu, jednom prilikom je rekao:

– Savremeno je sve što ljude u gledalištu nagoni na razmišljanje, što ih bodri i oplemenjuje. Nije savremeno ono što dotrajava svoj vek, što obeshrabruje i ponižava. Nesavremeno je ono što izaziva dosadu i učmalost; pozorište koje ne propoveda svoje ideje, jer ih možda nema, reditelj i glumac koji ne žive današnjim ritmovima, ne razumeju nove reči. Savremeno je – ono što kao vatra, kao energija struji sa scene. A pre i posle svega – reči pesnika. Bez pesnika pozorište je samo zabava, ono je škola koja će nam dosađivati pridikama o humanizmu i lepim prošlim vremenima.

Roditelji pedagozi naučili su ga da „treba tiho, čestito i skromno živeti“, „da se mora uraditi nešto pristojno“. – Na primer, nepristojno je pojavljivati se svaki čas na televiziji i ne govoriti ništa. Ja se zato ne pojavljujem, jer mi je to prosto sujetna stvar – rekao je svojevremeno Predrag Bajčetić.

Prema studentima je bio, kako su sami rekli, oštar i „ljubavno nemilosrdan“. Voleo je da provocira; bio je „protiv“ da bi isprovocirao onog drugog da kaže zašto je „za“.

Na njegovim časovima je bilo igre i buđenja spontanosti, da bi polako zavladala disciplina i suočavanje sa sobom kroz posebno tempirane zadatke. „Bajčetićeve bebe“ isticale su da su na Akademiju dolazili pomalo gordi, sami sebi dovoljni, a onda bi profesor istinskom posvećenošću ukrotio njihove hirovite prirode i približio bol od napetosti postojanja na sceni. Nastojao da budu različiti, a da govore istim jezikom.

U telegramu ministra kulture Vladana Vukosavljevića navedeno je: „Bajčetić je kao reditelj stasavao uz legendarna imena posleratne teatarske režije; svoj trag ostavio je i kao filmski reditelj, ali je glavninu svog životnog veka proveo svestrano formirajući generacije naših najboljih glumaca. Kroz glumačka ostvarenja i sećanja njegovih studenata ostaće i dalje, dugo prisutan.“

– Ja imam stroge zahteve prema sebi i oni to osete, ali kasnije vide da nisam ja važan, nego su ta merila koja su iznad nas važna – rekao je Bajčetić u emisiji „Dok anđeli spavaju“ Marine Rajević Savić. Učio ih je kako da ostanu svoji, a da razgolite dušu, kako da stidljivost sakriju ili da se s njom izbore, a opet, da ne budu bestidni.

Njegov dom u Zemunu, gde je živeo sa suprugom Bobom Blagojević (1947–2000), rediteljkom i književnicom, ćerkom ambasadora, za glumce je bio utočište. Oni ga znaju i kao vrlo isključivog, ali ne propuštaju da pomenu ono što su voleli, a što se može svesti pod „Bajčetićev način gledanja na stvari“. Zato su u njegovu kuću ulazili s bremenom nevolja i nakon dugih noćnih razgovora izlazili mekši, lakši samima sebi.

Predrag i Boba, po mnogo čemu su jedinstven par. Sam reditelj je, u retkim ispovednim trenucima, rekao da su prešli putanju od zaljubljenosti, preko ljubavi sa svim nesporazumima i usamljivanjima, stigli do „onog što je najdragocenije, a to je vrlo brzo zavladalo među nama, do nekog apsolutnog potpunog ljubavnog prijateljstva, ljubavnog poštovanja, prožimanja i traženja sebe u tome drugome“.

Nakon Bobine smrti profesor je radio na priređivanju njenih dela.

Evo jednog članka u Politici učitelja Svetozara Bajčetića, oca profesora Predraga Bajčetića:

MLADENOVČANI SU KLICALI KRALJEVIMA

Kako javlja dopisnik Politike iz Mladenovca Svetozar Bajčetić, 5 septembra posle polaganja venca na grob Neznanog Junaka na Avali, kralj Aleksandar i bugarski kralj Boris, na putu za Oplenac, stigli su vozom u Mladenovac gde su vrlo srdačno i prijateljski dočekani. Gostima je priređena zakuska, kojom prilikom su izmenjeni pozdravni govori. Predsednik opštine mladenovačke Radovan Miletić ispio je čašu u zdravlje Uzvišenih Vladara, Nj. V. Kralja Aleksandra i NJ. V. Kralja Borisa. Odgovorio je Nikola Georgijev. Govorili su još od strane naših pravnika Čeda Jocić, advokat, a od strane bugarskih g. Fadenheht. U 2.50 visoki gosti su se vratili sa Oplenca. Na mladenovačkoj stanici čekao ih je dvorski voz. Pored mnogobrojnih velikodostojnika iz Beograda sačekali su ih i predsednik mladenovačke opštine Radovan Miletić i sreski načelnik g. Tihomir Marić. Po dolasku kralja Aleksandra, kralja Borisa i kraljice Marije već u 3.05 voz je krenuo. Masa sveta sakupljena na stanici burno je klicala i pozdravljala kraljeve. Mladenovac, 5 septembаr 1933. (Напомена: Чланови краљевске породице на путу за Опленац путовали су до Младеновца возом, а од Младеновца кочијама или аутомобилима. За њих је на младеновачкој железничкој станици била уређена дворска чекаоница, а у оквиру станице изграђен систем шина који је називан „триангл“ на коме се локомотива  окретала према Београду док је краљевска свита боравила на Опленцу)

Predrag Bajčetić je kao pomoćni reditelj sarađivao sa Bojanom Stupicom, Matom Miloševićem, Brankom Gavelom i Tomislavom Tanhoferom. Kao gost u pozorištu Atelje 212, Narodnom pozorištu u Beogradu i u Pozorištu „Boško Buha“ radio je kao režiser. Na sceni Srpskog narodnog pozorišta postavio je Majku Hrabrost B. Brehta 1967. godine. Radio je i u Norveškoj, u Oslu je povremeno držao seminare za studente glume od 1970-1976. godine i režirao u Pozorištu Vort u Moldeu. Kao reditelj i adaptator tekstova radio je za TV Beograd i Radio Beograd.

Dobio je nagradu Zlatni venac, za najbolju predstavu na festivalu Malih Scena u Sarajevu, sa Matom Miloševićem, za predstavu Među javom i med snom (1962). Sterijina nagradu za najbolju predstavu, Otkriće Dobrice Ćosića, u dramatizaciji Miroslava Belovića i Jovana Ćirilova i u režiji Mate Miloševića i Predraga Bajčetića i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda (1962). Vukova nagrada (2015). godine.

Filmske uloge: Mrtav ’ladan (2002), Izabrao sam Sokrat-Prota-Krap – samog sebe (2007), Hitna pomoć – Zamenik ministra zdravlja (2009)

Režirao: Sedam Hamleta (1967), Neverovatni cilinder Nj. V. kralja Kristijana (1968), Snaha (1969), Preko mrtvih (1969), Hajde da se igramo (1969), Udovištvo gospođe Holrojd (1970), Petak veče (1972), Poraz (1972), Sami bez anđela (1972). Pored toga, radio je scenario za seriju Sedam Hamleta (1967), bio producent filmova Mrtav ’ladan (2002) i Patuljci sa naslovnih strana (2018) i režiser pozorišne predstave Komedijaši.