Despot Stefan Lazarević

VLADAR SRBIJE 1393-1426

Nekima će se učiniti da je neumesno nazivati Despota Stefana poznatim Kosmajcem. Ali kada se prisetimo da je Despot Stefan u kosmajskom kraju, često boravio i lovio, iz Pavlovca pisma pisao i na kraju u Crkvinama preminuo, shvatićemo da i mladenovački kraj može s pravom da svojata ovog srpskog velikana i da mladenovačka gimnazija i biblioteka s pravom nose njegovo ime.

Stefan Lazarević, prvorođeni sin kneza Lazara i kneginje Milice rođen je 1377. godine. Imao je mlađeg brata Vuka koji je neko vreme zajedno s njim vladao Srbijom, sestru Maru koja se udala za Vuka Brankovića, sestru Jelenu koja se udala za Đurđa Stratimirovića, zapovednika Zete, i najmlađu sestru Oliveru koju su dali sultanu Bajazitu za ženu.

Lazarevići se vezuju i pozivaju na Nemanjino koleno. Po jednom tumačenju postoji rodbinska veza između Nemanjića i Lazarevića: Car Dušan je u svojoj povelji zapisao da je njegov tast despot Ivaniš imao ćerku, koja je kasnije bila majka kneza Lazara.

Despot Stefan je bio državnik, političar, vojskovođa, poliglota, bavio se književnošću i prosvetom. Formirao je prepisivačke škole od kojih je najpoznatija bila Resavska u njegovoj zadužbini Manasiji. Živeo je u teškom i smutnom vremenu i ispred najezde Turaka vaspostavio i ojačao Srbiju, povratio joj sjaj posle bitke na Kosovu.

Posle Kosovskog boja 1389. i smrti kneza Lazara srpski velikaši su se međusobno gložili opredeljujući se jedni za zbližavanje sa Bajazitim, a drugi za saradnju sa ugarskim kraljom Sigismundom Luksemburškim. Sinovi kneza Lazara, Stefan i Vuk, bili su još mladi i pod starateljstvom svoje majke kneginje Milice sve do 1393. godine. U to vreme u dolini gde se sastaju dve Morave, Zapadna i Južna, nalazio se grad tvrđava Stalać sa visokom kulom i osmatračnicama gde je stolovao gospodar vojvoda Prijezda. Stefan je bio u Kruševcu, a Vuk Branković u Prištini, Konstantin Dejanović u Preševu, a kralj Marko Vukašinović u Prilepu. Tvrtko je bio kralj u Bosni, a vizantijski car bio je Manojlo Paleolog sa sedištem u Carigradu.

Posle prodora Ugara u Srbiju (do Gruže), kneginja Milica sa velikašima oko nje, miri se 1390. sa Bajazitom i daje mu najmlađu ćerku Oliveru za ženu. Srbi i Turci proteruju Mađare preko Dunava, ali se ovi vraćaju 1392. (Golubac). Vitez Vuk Branković se našao na čelu velikaša, koji su bili za ugarskog kralja i borbu s Turcima. Starija Stefanova sestra Mara bila je udata za Vuka Brankovića i izrodila sinove Grgura, Đurđa i Lazara. Međutim, kada su Turci 1392. ušli u Skoplje i Vuk Branković postaje turski vazal sa obavezom da daje danak i pomoćne trupe za turske ratove. Kada su Stefan i Vuk Lazarević poodrasli postali su i oni turski vazali.

Bitke na Rovinama i Nikopolju

Bajazit je osvojio veliki deo Bugarske, ubio bugarskog cara Jovana Šišmana i pripremao se za obračun sa vlaškim vojvodom Mirčom i ugarskim kraljem Sigismundom.

Odsudni boj i poraz hrišćanske vojske odigrao se na Rovinama 1395. godine u kojoj su, kao turski vazali, učestvovali pored kneza Stefana Lazarevića i Marko Kraljević i Konstantin Dejanović. Ova dvojica ginu na bojnom polju a Stefan se srećno vraća kući.

Iza smrti Marka ostala su njegova braća koje Turci oteraše. Zemlje Marka i Konstantina posedoše Turci kao što su posle poraza na Marici zemlje despota Uglješe i vojvode Bogdana proglašene za pašaluke s turskim posadama i namesnicima. Peta po redu bila je Zeta. Potiskujući Đurđa Stracimirovića, njegovu zemlju Turci skučiše na krajinu oko Skadra i Bojane i Crnu Goru. I zemlje Balšića sve do Tare i Lima pregaziše Turci… Sve se to događalo pod očima Brankovića i Lazarevića. Onda Turci upadoše i u Brankovića zemlju kada stari vitez Borovina izgibe s trista ljudi braneći svoj narod. Vuk Branković povlačeći se duž Južne Morave stiže u Beograd gde ga Ugari dočekaše.

Već iduće godine 1396. ugarski kralj Sigismund na čelu hrišćanske vojske krenuo je na Bajazita. Sigismundovi krstaši, 60.000 odabranih vitezova su prošli preko Srbije paleći sve pred sobom i otimajući srpske žene i plen. Srbi se tom zulumu odupreše, braća Srbislav i Ostoja s trista ratnika idući za njihovim tragom napadali su pozadinu i oslobađali srpske devojke i plen. Krstaši pređoše u Bugarsku kod Đerdapa gde ih lepo dočeka bugarski kralj Stracimir i pusti ih u Vidin. Međutim, u bici kod Nikopolja Bajazit na čelu osmanlijske vojske nanosi poraz hrišćanskoj vojsci zahvaljujući pravovremenoj intervenciji 5.000 vitezova Stefana Lazarevića. Sigismund je poražen i beži Dunavom u Dubrovnik. Posle Nikopolja Stefan se s bogatim plenom vrati u Srbiju.

Bajazit zatim zauze vidinsku Bugarsku uđe u Ugarsku i dospe do Zemuna i Murze (Srem. Mitrovice) pa se neočekivano vrati na jug preko Bugarske i Trakije i stiže do Grčke i Soluna. Vizantijski car Manojlo pobeže u Carigrad i Bajazit po treći put opsede vizantijsku prestonicu.

Potom je sultan zarobio Vuka Brankovića, koji umire u zatočeništvu 1397. godine, kad većina njegovih poseda pripade knezu Stefanu Lazareviću. Eliminacijom Vuka Brankovića osmanlijama je bio otvoren put u Bosnu i Bajazit 1398. pravi pohod u Bosnu kome se pridružuje i knez Stefan. Posle ovog pohoda Bajazit optužuje kneza Stefana da se malo zalagao u Bosni i da i dalje sarađuje s ugarskim kraljom Sigismundom. Stefan je uspeo da se odbrani, i nastavi da učvršćuje i proširuje svoje oblasti, a Stefanova majka kneginja Milica zamonaši se i postade godine 1400. kaluđerica Jevgenija.

Kruševac prestoni grad

Te godine 1400. Stefan je imao je samo 23 godine i imao je uz sebe 17 biranih vitezova. Vojvoda Prijezda, Radič i Mihailo bili su Stefanovi vitezovi. Kruševac je bio glavno sedište vlasti kneza Stefana. Na čuvene kruševačke vašare dolazili su trgovci iz Srbije, Makedonije, Zete, Bugarske, Grčke i Dubrovnika. Dolazili su vitezovi iz svih krajeva Srbije da kupuju dobre konje, oružje i skupocene tkanine. Prodavala se so, loj, vosak, koža, vuna i tkanine i naročito valjano sukno za gunjeve i čakšire. Dubrovčani su prodavali zlatan i srebrn nakit, kožne opasače ukrašene srmom, hamove, uzde, sedla, oklope, mačeve, bodeže, vrhove strela, štapove od tisova drveta za lukove i učinjena goveđa creva za tetive. Na vašar su dolazili ptičari i sokolari i samsari s lovačkim psima… Vašar je bio oko crkve Sv. Stefana koju je podigao knez Lazar. Stefanovi vitezovi, vlastela i sebri svakim danom su sve više jačali, Srbija se sve više širila.

Smrt Bajazita

Bajazita Munjevitog napao je 1402. drugi azijatski džin Tamerlan sa svojim Mongolima i Tatarima. Vizantinci, Đenovljani i Španci nahuškali su Temerlana protiv Bajazita. Bajazit je u bitku sa Tamerlanom kod Ankare (Angore) poveo kneza Stefana i njegove sestriće Grgura i Đurđa. Bitka kod Ankare je bila duga i teška. Bajazit je bio pred porazom ali je odbijao da se povuče i Stefan ga je napustio. Bajazit je u toj bici poražen i zarobljen. U zarobljeništvo su dopali i Stefanova sestra Olivera i sestrić Grgur. Bajazit umire u ropstvu sledeće 1403. godine, po legendi, zbog poniženja koje je doživela Olivera udarao je glavom u rešetke dok se nije sam usmrtio. Pobednik Temerlan je Stefanu dozvolio povratak u Srbiju. Tako Stefan s trupama i svitom prelazi Dardanele u pogodnom trenutku i na putu za Srbiju svraća u Carigrad, središte Vizantije.

Stefan postaje despot srpske despotovine

Vizantijska vojska nije pomagala Bajazitu u bici kod Angore. Vest o porazu Bajazita, koju je doneo Stefan, primljena je sa ushićenjem u Carigradu i namesnik Jovan Paleolog, u odsustvu vizantijskog cara Manojla, dodelio je Stefanu despotat, najviše vizantijsko dostojanstvo odmah posle carskog, koje se retko dodeljivalo. Car Manojlo je kasnije 1410. službeno potvrdio dodeljivanje ove visoke titule Stefanu, a iste godine je u Carigradu ugovorena Stefanova ženidba Đenovljankom Jelenom, ćerkom gospodara Lezbosa (Mitilene) i svastikom Jovana Paleologa. Potom Stefan i kneginja Milica uspevaju da oslobode ropstva Oliveru i Grgura i vrate ih kući u Srbiju.

Tamerlan se nije širio dalje prema Evropi i Turci se ponovo osnažiše, uprkos međusobnih borbi Bajazitovih sinova. U to vreme despot Stefan samostalnije zavlada Srbijom, a svojim sestrićima Brankovićima dozvoli da samostalno upravljaju južnim delom Despotovine.

Bitka kod Gračanice

Kako dalje istorija kaže, Sulejman, najstariji sin Bajazitov, proglasio se za sultana i sklopio savez s vizantijskim carem. U taj savez stupio je i despot Stefan zajedno s vitezovima sa Rodosa, kojima se bio priključio. Tako Stefan i Đurađ prestaše da budu vazali Turcima, a Đurađ se osmeli da u Carigradu zatraži od Stefana zemlju koju je Bajazit oduzeo njegovom ocu Vuku Brankoviću i predao Stefanu.

Po naređenju cara regenta Jovana Paleologa Đurađ je zbog toga bačen u tamnicu. Stefan i Vuk potom odlaze na ostrvo Mitilenu gde su se zadržali sedam nedelja. Za to vreme prijatelji Đurđevi potkupe stražare i Đurđe utekne kod Bajazitovog sina Sulejmana. I tako Sulejman odluči da spreči Stefanov povratak u Srbiju. Turska vojska i Đurđeva vojska zaposedoše sve prilaze Srbiji. Međutim Stefan i Vuk su ih zaobišli i sa svojim ratnicima otplovili iz Mitelene u Zetu. Druga ćerka kneza Lazara, Jelena, bila je udata za Đurđa Stratimirovića, zapovednika Zete, koji, kad Stefan pristiže, dopuni despotovu vojsku. Vuk i Stefan obilazeći zemlje Brankovića krenu prema Žiči gde im se iz Kruševca pridruži srpska vojska na čelu s Radičom, koju je poslala kneginja Milica. Ali odnos snaga je i dalje bio nepovoljan po Stefana za tu odlučnu bitku – ne računajući vojsku Brankovića samo Turaka je bilo tri puta više.

I te godine 1402. Sulejmanova vojska se utabori na Kosovu polju blizu Gračanice, a Đurđeva vojska malo dalje prema Lipljanu. Kao da jedno drugom nisu verovali. Despot Stefan je proveo svoju vojsku preko Ibarske klisire, izbio na Vučitrn i krenuo rekom Sitnicom. Iskusni vojskovođa dobro obavešten od svojih uhoda o razmeštanju protivničkih trupa, imao je smišljen plan za bitku. Srpski vitezovi su bili orni za borbu verovali su da je došlo vreme za osvetu Kosova. Brzina napada, smeli juriši srpskih vitezova na čelu s Radičem, vojvoda Prijezdom i Stefanom napraviše prodore u redovima Turaka i izazvaše paniku. Bitka kod Gračanice (Tripolje) trajala je do noći. Kada je turski vazal Uglješa Vlatković, gospodar Vranja prešao na srpsku stranu Turci su pretrpeli potpun poraz. Stefan je zatim otišao u Novo Brdo.

Despot širi granice Srbije

Stefan je potukao Turke, ali njegov saborac Vuk s drugim delom vojske izgubi boj od vojske Đurđa Brankovića, zbog čega izbi svađa između braće. Stefan tada reče Vuku isto što i pre toga Đurđu: “ U ovoj zemlji vladaće samo jedan gospodar, a to sam ja.“ Posle bitke Stefan zaredi s vojskom po južnoj Srbiji i Makedoniji proterujući Turke i pripajajući te zemlje Srbiji. Povrati Zvečan i Lukovicu, Taru i Lim i spoji se sa Zetom.

U Srbiji zavlada radost i despota Stefana počeše slaviti vitezovi, nepokorni se prikriše a neki, bojeći se kazne, izbegoše. Zavlada pravda, silnici nisu smeli preotimati zemlju od slabijih i niko se ne usudi da za starešine prosipa laž. Konstantin Filozof je kasnije pisao: „Niko ne ostade lišen mesta koje mu po pravu i delu pripada.“ Zavlada pristojnost i uljudnost. u tome su prednjačili oni koji su bili najbliži gospodaru, jer ih je on podučavao i nadgledao. Svi su bili lepo obučeni i dvor je sijao carskom urednošću i lepotom. Despot Stefan je postao jedan od nekoliko, u to vreme, najuglednijih vladara u Evropi.

Despot stiže u Beograd

Posle čišćenja juga Stefan je prokrstario Mačvu i proterao turske postaje silom ili milom. Došavši krajem 1403. do Beograda zateče ga u ruševinama s nešto Turaka u njemu. Stefan odluči da ga proglasi za granicu srpske zemlje. Turci napustiše grad koji ostade samo Stefanov.

Despot Stefan premestio je svoju prestonicu u Beograd i pošto je sahranio majku kneginju Milicu, oženi se 1405. Jelenom s Mitilene i deset godina s njom bez dece provede u braku. Dolazak despota Stefana u Beograd povukao je i dolazak u kosmajski kraj većeg broja kalućera s juga despotovine koji su se sklanjali od turskog zuluma. Despot Stefan se sve češće odmarao u Kosmaju gde je pisao i lovio.

Radi boljeg odupiranja Turcima i sestrićima Brankovićima, despot se okreće Ugarskoj i prihvata vazalni odnos prema kralju Sigismundu, krajem 1403. godine. Time se obavezao da učestvuje na skupovima ugarskog plemstva i pruža savete kralju. Za uzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Tako se pored već zauzetog Golupca, Srbija učvrstila u podunavskoj oblasti. Beograd je postao srpska prestonica.

Stefan je svake godine bar po jednom odlazio u Budim, gde je na saborima bio vidno zapažen. I nikad se nije vraćao a da nije dobio nove gradove i oblasti od kralja Sigismunda. Tako i grad Srebrenica postade njegova svojina. Srbija je jačala u vojnom i ekonomskom smislu, a o prijateljstvo despota Stefana otimali su se vladari zapada i istoka. Despot Stefan je putovao i do Moskve, a bio je i u Alemaniji (Celje).

Ovo jačanje despotovo i pobeda nad Brankovićama dovodi do izmirenja Stefana i Vuka u toku 1404, potom i Stefana s Brankovićima. Međutim, Turci nastaviše da podstiču sukobe među njima. To dovodi 1408. do ustanka Vuka protiv brata Stefana, kada Vuk odbeže sultanu Sulejmanu, izmoli vojsku i uz pomoć Brankovića prodre sve do Beograda pljačkajući i ubijajući sve što mu se na putu našlo. Stefan bi primoran da bratu ustupi pola Srbije i Vuk se nastani u Kruševcu. Te godine 1408. lekar iz Dubrovnika operisao je koleno despotu Stefanu koje je pogrešno sraslo posle neke rane u borbi.

Godine 1409. nasta borba za osmanski presto između sinova Bajazitovih: Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. U tim borbama Srbija aktivno učestvuje. U sukobima za turski presto despot Stefan se priključuje Musi. Posle mnogo borbi Musa 1411. savlada Sulejmana i udavi ga, a istom smrću umori i Vuka Brankovića. U tim borbama gine i Lazar Branković (njegov brat Grgur Branković umro je ranije kao monah 1408). Po smrti Đurđa Stratimirovića, despot Stefan nasledi i Zetu, a zatim i zemlje Balšića. Tako od svih vladara posle propasti na Kosovu polju ostadoše samo despot Stefan i Đurađ Branković.

Đurađ je uspeo 1411. da se izmiri sa Stefanom preko majke Mare. Despotove sestre Mara i Olivera koje su se vratile da žive s bratom, nateraše brata Stefana da posle svih zala i stradanja oprosti Đurđu izdaju. Posle toliko godina sukoba došlo je do izmirenja, kako legenda o tome kaže: „I proteče voda preko devet kamenova i postade bistra kao suza od nevina deteta.“

Bitka kod Vitoše 1413.

Dolazak sultana Muse (1411-1413) i njegova strahovlada opredeljuje Stefanovo zbližavanje sa Musinom bratom princom Mehmedom. Sultan Musa za uzvrat napada despotovinu opsedajući Novo Brdo, ali na brzu intervenciju Stefanovu Musa se povlači i tako je te 1412. Srbija bila još jednom spašena.

Da bi onemogućio ponovne upade Muse u Srbiju, despot Stefan poziva Mehmeda da pređe u Evropu. Imajući na okupu trupe koje mu je iz Bosne poslao Sandalj Hranić, i ugarske trupe, zajedno sa Mehmedom napada Musu kod Vitoše. Musina vojska je tada poražena, a samog sultana Musu predadoše dželatu.

Preostale srpske zemlje povezane ženidbenim ugovorima se učvršćuju. Despotove sestre Mara Branković i Jelena Balšić bile su te spone. Jelena, pošto je postala udovica, udaje se za vojvodu Sandalja Hranića, koji sa Jeleninim sinom Balšom osvaja Budvu, Bar i Ulcinj.

Najposle Stefan nanovo zavlada celom Srbijom i pod pokroviteljstvom kralja Sigismunda i sultana Mehmeda, u miru i blagostanju, posveti sledeće godine dobru svoga naroda.

Despot Stefan graditelj

Koliko je bio hrabar i odlučan u ratu, despot Stefan pokaza svoju neiscrpnu volju i u miru. Uz dobre savete majstora, zoografa, učenih kaluđera, Konstantina Kosteničkog i drugih, Stefan podiže u Resavi manastir Manasiju i posveti ga Svetoj Trojici. Despot nije žalio blaga da manastir ukrasi najlepšim živopisom, zlatnim i cvetnim šarama i ikonama ukrašenih biserima i dragim kamenjem. On nabavi skupocene odežde i crkvene sasude lepše i prikladnije od onih u Svetoj gori. Najposle u manastiru postavi i sebi grobnicu. Jedanaest godina majstori su utrošili dok su manastir i tvrđavu oko njega podigli (1407-1418). I manastir napuni knjigama bez kojih nema napretka ni državi ni pojedincu. Prepisivao je stare knjige i doterivao ih, umnožavao letopise, biografije znamenitih ljudi i crkvene knjige. Bilo je sedamnaest prepisivača u Manasiji. Monaha Grigorija Camblaka, koji je boravio na Svetoj gori i Carigradu, postavi za igumana manastira Dečane. Despot Stefan je sakupio učene ljude oko sebe, bio mecena i štitio umetnost i to pre nego što će to postati moda u Italiji.

Za vreme sultana Mehmeda (1413-1421) Stefan dobija oblast između Sofije i Niša, kao i Srebrenicu u Bosni, prihvatajući status vazala, a iz Zete već umorni Balša Treći dolazi ujaku despotu Stefanu i predaje mu Zetu na upravu. Kod Stefana je Balša umro 1421. godine kada je svečano sahranjen.

Ujedinjene srpske zemlje pružaju solidnu osnovu za aktivniju politiku Srbije. Despot je uskoro ušao u ratove sa Venecijom za nasleđe Balšića. U to vreme pada i smrt sultana Mehmeda i dolazak na presto Murata Drugog (1421-1451), kome po stupanju na presto despot potvrđuje svoje vazalstvo. Potom je sa Venecijom despot zaključio Skadarski mir 1423. godine kojim despotovini ostaje Bar, Budva i Drivast.

Godine 1426. na saboru u Srebrenici kod Stragara despot Stefan je sestrića Đurađa Brankovića proglasio svojim naslednikom. To je potvrdio i kralj Sigismund, ali s tim da mu se vrati Beograd, Golubac i Mačva. Sultan Murat nije bio zadovoljan ovim ugovorom o nasleđu te je počeo napade na despotovinu. Napadi su bili u isto vreme kada i pobuna rudara u Srebrenici koju je despot ugušio.

Smrt Stefana Lazarevića

U vreme turskog napada, usmerenog prema Novom Brdu i Moravi, despot Stefan je krenuo iz letnje rezidencije u Belom polju u Beograd, svratio u Srebrenicu, privremenu prestonicu, i stigao do Glave (danas Crkvine u Markovcu kod Mladenovca) u blizini Stojnika. Posle obeda uzjahao je konja i krenuo u lov. Jahao je na konju sa sokolom u ruci, kad ga je pogodila srčana kap. Vratili su ga u konačište gde sutradan umre pod šatorom. „Po Đurđa, po Đurđa“, bile su mu zadnje reči. Po legendi u Stefanovu crkvu Ružicu na Kalemegdanu udario je grom kada je despot izdahnuo, a u Manasiji osetio se zemljotres i ikone su se tresle. Umro je 1. avgusta (19. jula) 1427. godine u svojim pedesetim godinama.

Po jednom od tumačenja sahranjen je u crkvi Svetog Stefana, danas u manastiru Koporin kod Velike Plane. Naime, Turci su čuli da je despot Stefan izdahnuo i odmah krenuli prema Manasiji, grobnoj crkvi svetog Stefana gde je trebao biti sahranjen. I tako se Manasiji nije moglo prići pa je sahranjen u Koporinu. Međutim, po najnovijim otkrićima i DNK analizi Despot je ipak sahranjen u Manasiji.

Petsto godina posle svoje smrti (1927) Despot Stefan je posvećen u sveca. Prvi avgust (19), je dan smrti despota Stefana, dan kada se slavi Sveti Stefan.

Tri zadužbine na Kosmaju

Despot Stefan je bio ktitor mnogim crkvama pa tako i trima zadužbinama-crkvama u našem kraju, koje su sagrađene na temeljima starih hramova. To su manastiri Kastaljan, Tresije i Pavlovac, manastiri na nekadašnjem drumu preko Velikog Kosmaja koji je povezivao Beograd sa Venčanima (Aranđelovcem) i drugim južnim mestima Srbije. Otuda se taj put zove kastaljanski drum.

PAVLOVAC je podignut u vreme despota Stefana što dokazuje i to da je on tipičan primer moravske škole. Despot je sagradio manastir Pavlovac između 1410. i 1426. godine. U dubrovačkoj arhivi čuva se jedan dopis despota Stefana upućen tamošnjoj vlasti, datiran 1425. u Pavlovcu. Posle smrti despota Stefana Pavlovac je spaljen od Turaka zajedno s kaluđerima zatvorenim u njemu jer je narod krio blago i hranu u manastiru od Turaka.

KASTALJAN, je stariji manastir sagraćen po ugledu na rašku školu, a obnovljen je u vreme Stefanovo. Prema arheološkim istraživanjima (1969-1971) postojale su osim crkve i dve velike zgrade s prizemljem i spratom, konak i trpezarija. Prizemlje je bilo namenjeno putnicima prolaznicima a sprat monasima. Pretpostavlja se da je despot imao letnju rezidenciju u manastiru Kastaljan. Kastaljan je danas u ruševinama i čeka svoju obnovu.

TRESIJE su kao i manastir Kastaljan građene za vreme kralja Dragutina posle 1284. kada Beograd i okolina prvi put dolaze u srpski posed. Manastir pripada raškoj školi i prvi put je razrušen oko 1690. u velikoj seobi, obnova je izvršena 1709. godine. Drugo rušenje dogodilo se za vreme austrijsko-turskog rata 1737-39. godine. Manastir je rekonstruisan od 1936. do 1941. godine. Blizu manastira ispod jedne bukve izvire Kaluđerska voda, izvorac bistar kao suza, najhladnija i najlepša voda na Kosmaju. Brojni monasi su pili vodu sa ovog izvora pa su tu i česmu sagradili. Ugledni istoričar i režiser Kadijević ceni da je tu despot napisao Slovo ljubve koju je posvetio svome bratu. U ovom manastiru održana je poslednja liturgija Arsenija Čarnojevića narodu koji je krenuo sa Kosova preko Save. Posle Drugog svetskog rata nova vlast je na temeljima od kamena uzetog od manastirskog konaka sagradila nedaleko od manastira hotel „Hajdučicu“. Hotel je 1975. izgoreo do temelja, ostao je samo manastirski kamen, svedok mnogovekovnih događanja, da i dalje traje. Manastir Tresije obnovljen je krajem pedesetih, a 1961. osvetio ga je vladika Valerijan. Godine 1992. otpočela je gradnja manastirskog konaka na kamenu temeljcu donetom sa Svete gore. Danas u ovom manastiru služi arhimandrit otac Jovan.

Despot Stefan je često boravio na Kosmaju. Po legendi u sva tri manastira imao je rezidencije i prepisivačke škole.

Put koji prolazi kraj ova tri manastira narod je u 19. veku nazivao kastaljanski drum. Po tom putu kretali su se s juga karavani s robom. I baš tu u Kosmaju su Turci najviše napadani a putnici i trgovci zarobljavani, mučeni, pa čak i ubijani. Organizovane su potere, ali uglavnom bez uspeha, jer šuma kosmajska bjaše tada velika s dosta divljači i vode za mnogodnevni bezbrižni boravak pustahija. Omiljeno hajdučko sastajalište bio je izvor Hajdučica.

U despot Stefanovo vreme vrlo je živo i prometno bilo, trgovalo se i brže živelo. Do godine 1408. (od 1360) samo su Dubrovčani trgovali u Smederevu, a od te godine despot Stefan odobri i Srbima. I tako se u H¤ veku stvori jak sloj srpskih trgovaca.

Vreme posle Stefana

ĐURAĐ BRANKOVIĆ 1427-1456.

Naslednik despota Stefana na prestolu Srbije, despot Đurđe, plakao je za Stefanom kada je ovaj umro, iako je s ujakom imao tokom života dosta sukoba. Despot Đurđe je nastavio prosvećivanje srpskog naroda. Konstantin Filozof je po nalogu srpkog patrijarha Nikona i despota Đurđa napisao „Žitije Stefana Lazarevića“.

Od 1428. do 1430. despot Đurđe je posle treće godine svoje vladavine, pošto je izgubio Kruševac i Beograd, sagradio smederevsku tvrđavu, veliki grad u obliku trougla, sa 19 kula (mali grad 4 kule) na površini 11 ha sa rovom uokolo. Tvrđava je bila kopija carigradske tvrđave. Smederevski grad je bio među najvećima u Evropi. Građen je od kamena sa Varovnica kod Dubone, a zidao ga je Jerinin stariji brat Đorđe Kantakuzen, arhistrateg. Godine 1429. krunisan je i Đurđe za despota. Đurđe i žena mu Jerina išli su u tazbinu u Solun 1430. gde su vladali tada Mlečani. Tom prilikom Jerina je kao srpska vladarka posetila Svetu goru. Pre nje samo je Jelena žena cara Dušana primljena na Svetu goru.

Jerina (Irina) je ćerka Manojla Kantakuzena, porodice koja je ceo prethodni vek vladala Vizantijom. Godine 1414. postala je druga ili treća žena Đurđa kad je ovaj imao 46 godina. Umrla je 1457. godine. Jerina se udala za Đurđa kada se ovaj posle dugogodišnjeg neprijateljstva pomirio sa ujakom despotom Stefanom koji ga je izabrao za svog naslednika. Brak je trebao da doprinese sređivanju političke situacije u Srbiji uklještenoj između Turske i Ugarske. Uz očajničke napore, Smederevo mali grad izgrađen je za tri godine. Tih godina porez se udvostručio a kuluk ustostručio. Nadzornici su bili najčešće Grci, Jerinini rođaci, druge je dovela njena snaha Jelena dok su treće proterali Turci. Između Jerine i njenih Grka i srpske vlastele i vlastelčića dolazilo je do sukoba pa su Jerinu nastojali i na kraju uspeli da proglase kao zlu ženu.

Turci su 1441. uhvatili i oslepeli Đurađove sinove za kaznu Đurđu što je ovaj ugovarao sa Ugarima pohod na Turke. Despot Đurđe je umro 1456, a godine 1459. je konačno palo Smederevo što je bio kraj srednjevekovne Srbije.

Crkva u Crkvinama

Današnje Crkvine su u despotovo vreme nosile ime Glava ili Glavica ili Drvenglava. Crkva na Glavici je zadužbina despota Stefana Lazarevića. Crkvu je Stefan podigao u znak pobede nad Brankovićima na mestu „Razbojište“ nedaleko od Glavica. Na razbojištu se tokom vekova iskopavaju strele, mačevi i druge bojne stvari. Crkva je podignuta pre despotove smrti između 1400-1410. Crkva je spaljena 1813. od strane Turaka. Od tada po ruševinama ovo mesto nosi ime Crkvine. Nova crkva sagrađena je 1841. a sadašnja 1884. godine (po drugom izvoru 1896-1898).

Pre toga je na istom mestu bila crkva brvnara. Sleve strane crkvenih vrata je spomenik od studeničkog mramora, beli kamen tri aršina visok, aršin širok, i jednu ped debeo, s naivnim starosrpskim natpisom, podignut despotu Stefanu kao obeležje mesta gde je umro 19. jula 1427. godine. Crkvu je osveštao arhiepiskop Inokentije 1898. godine.

IZ LETOPISA CRKVE SV. PROROKA ILIJE U CRKVINAMA

Crkvu je podigao despot Stefan u znak pobeda nad Brankovićima koji su zajedno s Turcima pošli protiv Stefana. Pred kraj života despot je odabrao sestrića Đurđa Brankovića za naslednika jer nije imao muškog poroda. Godine 1427. došlo je ponovo do rata između Ugarske i Turske. Stefan kao prijatelj ugarskog kralja Sigmunda čuvši za ovo ratovanje krenuo je iz Šumadije u Beograd. Loveći na konju sa sokolom u ruci pogodi ga srčana kap u selu Glavi te idućeg dana umre. Sahranjen je u davno pripremljenoj grobnici u svojoj zadužbini manastiru Manasiji. Na mestu gde je preminuo postavljen je beli kamen od studeničkog mramora. Kamen taj narod gleda kao svetinju. Seljaci iz Jagnjila, dok je crkva u Crkvinama bila porušena, spomenik Stefanov su preneli svojoj crkvi, ali kako te godine okupi grad tući ona sela okolo to ljudi odu te ga vrate na staro mesto. Vuk kaže da je ovaj kamen nosio i Karađorđe u Topolu, a li ja koliko sam se raspitivao nečuh ništa drugo do to, da su ga kretali Jagnjilci.

SPOMENIK, mermerni stub od studeničkog kamena napravio je Petar Zubrovič jedan od vitezova Stefanovih.

Prevod natpisa na nadgrobnom kamenu:

Car slave Isus Hristos NI KA

Ja, despot Stefan, sin svetoga kneza Lazara, i po njegovu prestvljeniju milošću Božjom bih gospodin svima Srbima, Podunavlju i Posavlju i delu ugarske zemlje i bosanske još i primorju zetskom. I u bogom danoj mi vlasti provodih života mojega vreme koliko se blagome Bogu svide godine 38. I tako dođe meni zapovest opšta od svih cara i Boga i reče mi poslani k meni anđeo – idi. I tako duša moja od ubogog razluči se od tela na mestu zvanom Glava godine 6935 indiktona 5, sunčanog kruga 19 i mesečeva 19, meseca julija 19, dana.

Na levoj strani obeliska piše:

„Blagočestivi gospodin despot Stefan dobri gospodin.“

Na desnoj strani:

„Predobri i mili i slatki gospodin despot. I gore tomu tko ga vide na ovom mestu mrtva.“

Na zapadnoj strani:

„Grgur Zubrović grešni rab Božji postavi si kamen.“

Na dnu spomenika zemljom prekriveno stoji zapisano:

„Prosti Bože popa Vukšu.“

Na spomeniku su znaci: jelen, biće koje uznosi duše, kolo – sunčev točak, simbol boga sunca, luk i strela, božja sudbina.

Narod kosmajskog kraja prenosi vekovima legendu o nastanku imena svojih sela vezanim za smrt despota Stefana Lazarevića. Pa tako: Despota je uhvatila groznica te se tresao (Tresije), zaklon nisu našli jer nema ni kuće (Nemenikuće), trebalo je žuriti, jakim korakom (Koraćica), nije mogao jahati već su ga nosili pruženog (Pružatovac), a nešto kasnije je iznemogao i rekao – stoj (Stojnik).

Epilog

Stefan Lazarević, knez i despot, ratnik i pesnik, intelektualac-melanholik, političar i ljubitelj lepote – esteta. Naslednik Lazara po Kosovu i vazda Bajazitov ratnik za sultana, sve dok ne naiđe pošast s Tamerlanom koja donese smrt Bajazitu, te Stefan bogat novcem i pameću, uteče preko Bosfora i dobi despotsku krunu i posle toga od Ugara i stoni Beograd i Mačvu. Pridobi Zetu i pre toga Prištinu i Peć i proširi se i ojača i smiri oblasne gospodare i sazida Manasiju i Koporin i sa Milicom majkom obnovi mnoge manastire i sa mnogim vitezovima od vuka, zmaja i orla živeše u slozi i bogatstvu i mnoge svite, litije i veselja prođoše Srbijom i napisa se Slovo ljubve. A nad zemlju Moravsku i Srpsku lagano se navlačio pokrov i približavalo se vreme kada će živi zavideti mrtvima.

I burno sagorevaše srpski feniks i spuštaše se ka pepelu iskri životnoj iz kojeg će opet, kroz tri i po veka, da bukne nova svetlost i snoviđenje sna nedosanjanog, i nova snaga i lepota – i strah u onih koji zaboravljaju da lav srpski je lav i dok sniva…

(Pečat, U.M. jul 2000)

Sin despota Stefana:    Po jednoj legendi Stefan je putujuću zanoćio u Sibiu u Rumuniji gde je proveo noć sa devojkom Rutom. Kada je odlazio iz tog mesta dao joj je svoj prsten i rekao ako rodi sina neka bude Janko, a ako rodi kći neka bude Magdalena. Ruta je rodila blizance Janka i Magdalenu. Tako se čuveni ugarski vojskovođa Janko Hunjadi (Sibinjanin Janko) smatra sinom despota Stefana. Kako legenda dalje kaže, jednom prilikom je Stefan pomenuo svog sina Janika.

Knjige despota Stefana:    O budućim vremenima; Slovo ljubve; Rudarski zakonik; Zakon za Novo Brdo; Žitije despota Stefana od Konstantina Filozofa

Spomenik u Mladenovcu: Iz mladenovačke likovne kolonije krajem devedestih potekla je inicijativa da se podigne spomenik Despotu Stefanu u Mladenovcu. Naš akademski slikar Miodrag Vartabedijan je tada obećao da će pronaći vajara za taj posao. Varta je preminuo 2009. ali je u Mladenovcu je ostala priča o potrebi podizanja spomenika Despotu Stefanu. Spomenik je realizovan krajem decembra 2019. Za autora je izabran vajar Velimir Karavelić.

Viteški red Zmaja:   Srpski vitezovi bili su svrstani u viteške redove vuka, zmaja i orla. Viteški red zmaja osnovan je 12. dec. 1408. (katolički Božić) pod patronatom ugarskog kralja Zigsmunda. Među 24 viteza koji su red osnovali, Stefan je bio prvonoseći vitez. Red se uvećavao, nove vitezove Stefan je uvodio u viteški red na saborima u Ugarskoj, gde je Stefan zračio posebnom lepotom duha i tela i toliko snažno delovao da je malo ko smeo da mu pogleda u oči. Vitez u sjajnom oklopu bez šlema na glavi s dugačkom kosom koja mu je u uvojcima padalo po ramenima. Po viteškom redu Zmaja u nekim tumačenjima dobili su ime kosmajski izvori – Zmajevac u Koraćici i Zmajevac u Nemenikućama (zmaj pije vodu i ona nestaje i vraća se).