Rajko Đurić

Doktor sociologije – Filozof, novinar, pisac – Predsednik međunarodne organizacije Roma

Rajko Đurić je ne samo svedok našeg vremena već je i aktivni učesnik svih događaja koji poslednjih decenija neprekidno plene našu pažnju. Gotovo da nema Mladenovčanina koji je u ovim burnim vremenima bio toliko u špicu aktuelnih događanja kao Rajko. Ovih godina u inostranstvo je otišla armija ljudi koji su mogli neprocenjivo da doprinesu prosperitetu naše zemlje. Nismo imali „trenera“ koji bi znao da ih zadrži, i zato padamo kao država u sve niži i niži rang takmičenja. Oni koji rade suprotno, najrazvijenije zemlje sveta, u stalnoj su potrazi za „kvalitetnim igračima“. Tako se desilo da i naš Rajko Đurić umesto da afirmiše svojim radom svoju domovinu, bude praktično oteran iz Beograda a oberučke prihvaćen u Berlinu. Sada sve što radi Rajko, više pripada Berlinu nego rodnoj Jugoslaviji. Iz Berlina je Rajko tražen po celom svetu. Pre dva meseca je u Italiji primio nagradu za životno delo. Nedavno se vratio iz Švajcarske i na našu molbu da napiše nešto o sebi, od Rajka je stiglo pismo faksom:

Pismo iz Berlina

Rođen sam 1947. u Malom Orašju, selu iza Dubone. U mome rodnom selu završio sam prvih šest razreda osnovne škole a sedmi i osmi u Umčarima. Pošto je moja majka Leposava rodom iz Međulužja, moja porodica se preselila 1961. u Mladenovac. Mada sam bio odličan đak, imao sam teškoća prilikom upisa u mladenovačku gimnaziju. Pošto je Malo Orašje pripadalo opštini Kolari svi đaci sa teritorije opštine Mladenovac su imali prednost u odnosu na mene pri upisu u gimnaziju. Imao sam mogućnost da biram između Tehničke ili Ekonomske škole. Međutim, ja sam bio uporan, želeo sam upis u gimnaziju. Miladin Arsić, otac moga druga Vladimira, radio je tada u Fabrici džakova. Pošto je poznavao Zlatiju Milošević, koja je tada bila direktor gimnazije, izdejstvovao je da se ipak upišem u gimnaziju.

Ja sam voleo književnost, strane jezike i društvene nauke. Međutim Vukman Stanković, koji je postao direktor posle Zlatije, ispisao me je sa društveno-jezičkog smera i upisao na prirodno-matematički. To mi nije bilo po volji, ali sam kasnije shvatio da je ovaj divan čovek i iskusan pedagog postupio ispravno. Najpre zato, jer je razredni starešina ovog odeljenja bio Luka Đurović, profesor matematike, koga sam zadržao u sećanju kao velikog stručnjaka i divnog čoveka, a zatim što je to bio razred koji je – kazano jezikom Milana Kundere – odlikovala „lakoća postojanja“. Činili smo sve nestašluke, koji su svojstveni tom uzrastu, bili smo odlični drugovi i u razgovorima o raznim pitanjima bili često na ravnoj nozi sa našim profesorima. Mladenovačka gimnazija je imala odista sjajne nastavnike.

Posle mature počeo sam studirati fizičku hemiju na PMF u Beogradu. Ali već posle prvog semestra postalo mi je jasno da to nije struka za mene, pa sam upisao studij „beskorisnog znanja“, filozofiju. Filozofski fakultet u Beogradu je bio 1967/68. stecište buntovnika. Ja sam već imao „politički pedigre“ iz Mladenovca (često sam kritikovao kao omladinski aktivista lokalne opštinske čelnike), pa sam juna 1968. zajedno sa Vladom Mijanovićem, studentom sociologije, organizovao studentske demonstracije. Bivši praksisovci, koji su u to vreme zastupali humanizam – a danas kanibalizam! – bili su naši idejni inspiratori. (Slobodan Milošević je bio tada mali funkcioner Univerzitetskog komiteta i brižni beležnik političkih zbivanja na Univerzitetu). Zbog organizovanja demonstracija, naročito zbog predloga da Tito bude smenjen sa državničkih i partijskih funcija, bio sam isleđivan u državnoj Udbi nekoliko meseci.

Kada sam diplomirao, bio sam kraće vreme profesor u gimnaziji u Beogradu, a od 1972. novinar lista „Politika“ i u dva navrata urednik kulturne rubrike „Politika“ – u kojoj sam radio do 1991, kada je počeo rat u Vukovaru. Bila je to za mene velika životna škola. Zahvaljujući novinarstvu, ja sam upoznao ljude o kojima sam prethodno čitao u delima velikih domaćih i svetskih pisaca.

Glupost i laži su stvari koje nisam nikada prihvatao i sa kojima se ni po koju cenu ne mogu miriti. Izneveriti seba samoga, izdati sebe samoga – to je valjda najpodlije i najstrašnije. U času kada sam shvatio da će život morati da nosi jaram smrti, otišao sam iz Beograda. Tako sam se, eto, udaljio i od Mladenovca, za koji me vezuju mnoge uspomene. Ali, sa Mladenovčanima, pre svega pojedinim mojim drugovima iz gimnazije, još sam u vezi. Grad čine pre svega ljudi. Tužno je i bolno gledati srušene gradove. Najstrašnije je, međutim, kad grad ostane bez ljudi. U tom slučaju ne pomaže rekonstrukcija i izgradnja.

Pred rat sam imao u „Politici“ rubriku pod podnaslovom „Knjiga koje nema“. Pokrenuo sam je svestan činjenice da idemo u susret Zemlji koje nema. Crnjanski je napisao: „Seoba ima, smrti nema!“Danas bi se, izgleda moglo napisati obrnuto: „Smrti ima, seoba nema!“

Slučaj je hteo da dođem u Berlin. Društvo pisaca Berlina pozvalo me je 16. oktobra 1991. da učestvujem na jednoj književnoj manifestaciji. Pošto sam već pre toga dobio poziv za rat – to je u stvari bio odgovor vlasti na moju kritiku političkog i vojnog rukovodstva koju sam izgovorio u jednoj TV emisiji – demoliran mi je stan u Makedonskoj 31, odlučio sam da ostanem u Berlinu.

Život u tuđini sam počeo kao gostujući profesor na Slobodnom Univerzitetu u Berlinu. Od 1991. do danas objavio sam još sedam knjiga, što sa knjigama koje sam prethodno objavio u Jugoslaviji čini ukupno 19 knjiga.

Od pisanja se ne živi ni lako, ni udobno. Ali, to je jedino što umem i nešto što mi pričinjava zadovoljstvo. U tome ima katkad tragova i izvesnih sećanja koje sam poneo iz Mladenovca.

Pozdrav iz Berlina. Sve najbolje, Rajko.

Lična karta: 1965. završio mladenovačku gimnaziju; 1968. učesnik studentskih demonstracija; 1971. diplomirao filozofiju; 1981. Dobitnik nagrade Železare Sisak za poeziju; 1985. doktorirao sociologiju; 1991. jugoslovenski disident; Objavio devet književnih dela i deset stručnih studija o istoriji i kulturi Roma; Knjiga prvenac „Bez doma, bez groba“, Nolit, 1981.; Najtiražnija knjiga – monografija „Cigani sveta“ objavljena na više svetskih jezika u tiražu preko 40.000 primeraka; Dela objavljivana na nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom, španskom, grčkom i japanskom jeziku; Koscenarista filma „Dom za vešanje“ Emira Kusturice; Predsednik Međunarodne organizacije Roma koja je ravnopravni član UN; Generalni sekretar P.E.N. Centra Roma sa sedištem u Berlinu; Član fondacije Gintera Grasa; Član Fonda žrtava Holokausta u Švajcarskoj; 1992. Dobitnik nagrade Fonda „Free Edžpression“ u SAD; 1997. Dobitnik italijanske nagrade za životno delo koja mu je lično uručena u Rimu; Na prostoru bivše Jugoslavije, u Nemačkoj i Francuskoj, Rajko Đurić je do sada objavio dvadesetak književnih naslova od toga desetak stručnih knjiga o istoriji i kulturi Roma (Istorija literature Roma); Pored nagrade Železare Sisak (koju je svojevremeno poneo i Svetislav Basara), Đurić je dobio nagradu Fonda za slobodno izražavanje u NJujorku (1992), Švedskog PEN centra „Kurt Tuholski“ i priznanje Instituta za otvoreno društvo iz Budimpešte;

Dr Rajko Đurić živi danas u Berlinu sa drugom suprugom Allom, koja je u rodnoj Ukrajini bila asistent režisera, i sinom Aleksandrom, bebom od šest meseci. U Međulužju mu živi otac Živorad a u Beogradu sin Branko, student. U Jugoslaviju nema nameru da se vraća dok god je na vlasti Slobodan Milošević. Berlin je evropski megalopolis od 4-5 miliona ljudi u kojem se brzo živi. Dr Rajko Đurić učestvuje u naučnoistraživačkim projektima i stalno je u trci s vremenom, treba ispuniti po ugovorima dogovorene rokove. Pošto je ostao veran svom principu da se ne vozi svojim autom, u javnom prevozu je stalno u kontaktu sa svetom, a u berlinskom metrou, srpsko-hrvatski je skoro maternji jezik. Mnogo je izbeglica iz Bosne, Muslimana, Srba i Hrvata, od kojih su mnogi teški slučajevi, invalidi na ivici ludila. Sa Jugoslavijom je i u stalnom kontaktu čitajući redovno „Vreme“ i „Nin“ i kroz stalne telefonske kontakte sa prijateljima u Beogradu. U Berlin mu dolaze prijatelji, među njima poznati: Rade Radovanović, Bora Ćosić, Nikola Barović, Žarko Korać itd. a pri čestim putovanjima po Evropi sreće i druge prijatelje, od poznatih na primer sreo se u Parizu sa Ivanom Đurićem, Bogdanom Bogdanovićem itd. Ne hvali se životom u tuđini.

Poželimo Rajku svaku sreću, i skori povratak u domovinu. (U.M. sep. 1997)

(Rajko je živeo u Berlinu od oktobra 1991. trinaest godina. Maja 2004. na poziv kolege i prijatelja Luke Mičete, vraća se u Beograd i postaje saradnik Tanjuga). Preminuo je 2. novembra 2020. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Bibliografija

Hajde da menjamo svet (1977, zajedno sa D.Vasićem, pesme za decu); Bez dom, bez grob (1986, Skopje); Elegije (1989) na Nemačkom; Sans maison, Sans tombe (1990); Les disciples d’hephaistos (1996); Die junger des hephaistos;

U mladenovačkoj biblioteci pronašli smo tri knjige Rajka Đurića: zbirke pesama Prastara reč daleki svet, A i U i Hefestovi učenici. Izdavači ugledni: „Slovo ljubve“, „Narodna knjiga“ i „Bigz“, recenzenti još ugledniji: Borislav Radović, Miodrag Perišić, Rajko Petrov Nogo, Tiodor Rosić.

(Pečat 19.sep.1997, UM)

Jan. 2007.

Rajko Đurić u knjizi Istorija Roma, koja je posle dva izdanja na nemačkom, nedavno objavljena i na srpskom jeziku, podseća na stradanja, egzoduse, istrebljenja i nomadski život svojih sunarodnika.
Za 35 godina „kopanja“ po prošlosti ovog naroda koji je danas rasprostranjen na svakom „šaru“ zemaljskom, pronašao je njihove indijske korene, kojim kraljevstvima su pripadali i gde su bili nastanjeni. Svoja istraživanja podelio je na period do Drugog svetskog rata i vreme posle stradanja u Aušvicu. Taj period prelomni je za istoriju ovog naroda. To je vreme njegovog najvećeg stradanja. „Nemački kancelar Vili Brant priznao je da je tokom Drugog svetskog rata u Nemačkoj ubijeno 500.000 Roma, ali postoje podaci da je taj broj dvostruko veći – kaže publicista dr Rajko Đurić, predsednik Unije Roma Srbije. „Decenijama su dokumenti o genocidu skrivani. Poslednjih godina otkrivaju se novi podaci o koncentracionim logorima. Prvi put saznajemo da su postojali čak i u Makedoniji, da su u Skoplju skupljani Romi i deportovani za Nemačku. Ni podaci o Romima stradalim u Jasenovcu nisu realni, pa zvanični broj – 19.538 žrtava treba množiti sa tri ili četiri.
Kako je dugo bilo nezahvalno, čak i opasno priznati romsko poreklo, za mnoge poznate ličnosti malo ko i zna da imaju romske krvi u sebi. Rajko Đurić podseća da su sunarodnici Čarli Čaplin, Jul Briner, Ava Gardner, Antonio Banderas. Tu su i bivši predsednik Brazila Nikola Kubiček, španski pesnik Antonio Maćado, Pablo Pikaso, engleski pisac Džon Banjan…“