Milorad Petrović Seljančica
PESNIK
Prvi pravi pesnik u mladenovačkom kraju. Na zidu kafane „Tri šešira“ u Skadarliji stoji njegova slika.
Rođen je 1875. u Velikoj Ivanči u kojoj je pohađao osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Beogradu, a Učiteljsku školu u Aleksincu. Radio je kao učitelj, sa ženom Ružom, počev od 1899. u Velikom Krčmaru kod Kragujevca, Stojniku, Raniloviću i Selu Mladenovcu gde je bio upravitelj škole i predavao u prvom, trećem i četvrtom razredu od 1905. do 1907. godine. Po biografima u Selu Mladenovcu su napisane mnoge od njegovih značajnih pesama: „Nevero, rane, nevero“, „Hej, ne rosi!“, „Oj devojko“, „Navire noć“, „Mišar“, „Stani zoro“, „Pod jablanom“, „U jesen“, „Na đerđevu“, „Volim“… ). Posle Sela Mladenovca bio je učitelj u Žarkovu i Beogradu.
Objavljuje od 1898. godine. Prevodio je sa sedam jezika. Objavio je više od 300 pesama od kojih su najvažnije u zbirci „Seljančice“. Pisao je i pesme u prozi, komade s pevanjem, književne kritike, osvrte i stručne radove. Pisao je tekstove za komade sa pevanjem. Bio je urednik lista „Srpsko đače“ u kojem je objavio veliki broj pesama za decu. Živeo je boemskim životom i družio se sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom, Miloradom Mitrovićem, Vladimirom Stanimirovićem, Borislavom Stankovićem, Vladisavom Petkovićem Disom i drugima.
Učestvovao je u oba Balkanska rata (Kumanovo, Jedrene) i u Prvom svetskom ratu (Suvobor). Pri povlačenju srpske vojske 1915. razboleo se od tifusa. Prognan preko Morave, kao „praznoskitajušći“ živeo je, odvojen od žene i dece, u Kruševcu i Beogradu. Sarađivao je u „Beogradskim novinama“.
Razboleo se od turbekoloze i živeo teško. U „Narodnoj prosveti“ 3. aprila 1921. piše: „Zaboravljen od sviju i svakoga, teško bolestan i bez ikakve nege i udobnosti traje svoje poslednje dane Milorad M. Petrović, bogodani pesnik Seljančica, jedan od najznamenitijih pesnika u Srpstvu.“
Po svedočenju njegove žene Ruže, predosetio je 3. marta da ce umreti 17. aprila i umro je toga dana na Mihailovcu. Njegov školski drug Radomir Cvijović rekao je: „Umro kao pravi prosjak, napušten od celog sveta. Sahranjen je na Topčidarskom groblju, o državnom trošku. Nema spomenika na njegovom grobu.
Godine 2013. podignut je spomenik Seljančici u njegovom rodnom kraju u centru Mladenovca. Na njemu su uklesane tri pesme po izboru Duleta Stojkovića: Igrale se delije, Jesen stiže i Noć. Milorad Petrović Seljančica je nesumnjivo klasik srpske poezije i ima svoje zasebno mesto u njenoj tradiciji. Njegove pesme ušle su u narod i pevaju se a da se skoro sasvim zaboravilo ko je njihov autor. Gotovo da nema značajnog srpskog kompozitora koji nije muzički obradio (najčešće za hor) neku njegovu pesmu. Seljančica je početkom dvadesetog veka bio pesnik kojeg su, upravo zbog apsolutne dominacije zvučnog nad semantičkim, prigrlili srpski (a ne samo oni) kompozitori. Lista je impozantna: Isidor Bajić, Stanislav Binički, Josip Bersa, Jakov Gotovac, Antun Doronić, Bladimir Đorđević, Davorin Janko, Božidar Joksimović, Dragutin Jelačić, Petar Konjović, Petar Krstić, Josif Marinković, Kosta Manojlović, Miloje Milojević, Stevan Mokranjac, Ivan Matetić Ronjgov, Jovan Srbulj, Robert Tolinger, Stevan Hristić, Đorđe Balašević… Horove naslovljene „Seljančica“ imaju S. Binički (6. pesama), P. Krstić (6. pesama), S. Mokranjac (4. pesme), P. Konjović (3. pesme), M. Milojević, K. Manojlović i R. Tolinger. „Čučuk Stanu“, komad s pevanjem, muzikom će propratiti Stevan Hristić i Isidor Bajić. Pesme iz „Cučuk Stane“ ima i Kosta Manojlović.
dole Janko Veselinović; desno Seljančica sa porodicom
Najpopularnije pesme su: „Jesen stiže…“, „Čini, ne čini “ i „Igrale se delije“. Sa muzičke ravni posmatrano, ostaje uvertira „Srpska raja“ Hristićeve „Čučuk Stane“, Joksimovićeva svita „Mladost“ i solo pevanje „Vragolan“ P. Konjovića, „Klipa, klapa“ S. Krstića, „Oka na momka“ S. Mokranjca, „Divna noći“ S. Biničkog i već spomenute muzičke obrade pesama „Jesen stiže…“ i „Čini ne čini“… Pesma „Igrale se delije, nasred zemlje Srbije“ Milorada Petrovića Seljančice nalazi se u „Antologiji srpskih svečanih pesama“.
iz knjige „Devojče, vraže“ koju je priredio Dušan Stojković.
Postament za spomenik od venčačkog mermera uradio je i postavio preduzetnik iz Aranđelovca pod nadzorom građ. inženjera Momčila Davidovića. *Interesantno je da je Kuzma po završetku vajarskog posla jedne nedelje sa suprugom posetio Mladenovac da odredi gde će u parku spomenik biti postavljen. Posle obilaska parka ocenio je da je najbolje mesto na uglu parka prema pošti, jer na raskrsnici kod Pijacete dominira spomenik Srpskom ratniku. Međutim, našao se neki pametnjaković iz Komunalnog preduzeća s tvrdnjom da tu ne može biti spomenik zbog kabla za svetiljku, pa je spomenik Seljančici završio iza leđa spomeniku Srpskom ratniku. Prema slikama parka u rekonstrukciji koje su objavljivane na “Mladenovčani” jasno se vidi u travi položaj uskog rova za taj kabl, a mogao je biti pitan i majstor koji je povezao svetiljku sa strujom, nije bio nikakav problem da se kabl izbegne i spomenik odalji dalje od kabla. A svetiljka bi pomogla da spomenik bude bolje osvetljen noću. Tako danas, po “stručnom urbanističkom rešenju” lokalnog radnika komunalnog preduzeća, Seljančica stoji usred parka uglavljen između dva znatno veća spomenika, za vjeki vekova.
