ISTORIJA MLADENOVAČKOG KRAJA (11)

Ko je sve Kosmajem hodio i s kosmajskog izvora vodu pio
Odlazak Turaka iz sela i život pod Kosmajem u 19.veku
Godine 1833. drugim hatišerifom Srbiji je data unutrašnja samostalnost, ukinut je spahijski sistem i Turci su morali da napuste srpska sela. Srbija je dobila autonomiju. Do te godine seljaci su spahijama davali u novcu: glavnicu dva groša za mušku glavu,dva groša za vito vodenice, dva groša za svadbinu, dva groša za kazan pečene rakije.., zatim med, maslo i dr (jedan dukat vredeo je tada 35 groša). 
Poslednji desetak pokupile su od naroda srpske vlasti 1834. po nalogu Miloša Obrenovića. U to vreme sve spahije su živele u Smederevu i Beogradu. Prema aračkom tefteru najveći prihod (1831/33) u Srbiji bio je od žirovnine (192.398 groša za godinu) i od vina, zatim od glavnice, meda, nagonice itd. Godine 1837. naša Crkva počinje da vodi crkvene knjige o stanovništvu, a iste godine u avgustu zbog najezde kuge u Smederevu bilo je vizitiranje kuća, a u Jagodini su popaljene sve kuće i meštani držani u karantinu.
Muškarci iz tog vremena nosili su odeću od težine-konoplje ili lana: dugačku košulju opasanu kanicama, gaće takođe od težine, čarape i opanke izrađene od sirove svinjske ili goveđe kože, šajkaču ili šešir, zimi šubaru i gunj sašiven od sukna. Na nogama se uvijalo sukno od opanaka do kolena i zakopčavalo kopčama. Kasnije su nošena suknena odela od platna “beljanike” (bela šumadijska nošnja), a još kasnije od čoje, šajke. Pantalone su bile do kolena uz nogu, od kolena proširena, a gornji deo bio je izvežen gajtanom (čerma). Košulje su bile od kudeljinog ili lanenog platna ili pamučnog platna. A na glavi šubare dok nisu bile potisnute od šajkača. Ženske su nosile do struka prsluke, jeleke, libade i bunde, a dole dugačke suknje do članaka, s keceljom izveženom u raznim bojama i cvetnim motivima. Pevalo se na svadbi, slavi, prelu, komišanju kukuruza, u kući, na polju i povratku s polja. Igralo se na vašarima svadbama šestica, četvorka, moravac sitniš uz frulu – sviralu i gajde, sve uz pošalice.
Četrdesetih godina 19. veka bilo je još uvek dosta hrastove gore koja je žirom rađala, pa su stanovnici grabili da što više prostora od tih šuma zauzmu i iskrče jer su na takvoj zemlji bivale odlične njive i livade. Svi su zemlju zahvatili ako je ona bila bez gospodara, a kada bi ih državna vlast uhvatila da seku žirorodnu goru koja je čuvana za tov svinja, oni su se pravdali da im je to dozvolio neki davno umrli ili odseljeni kmet iz njihovog sela. A kada bi im vlast dozvolila i obeležila da izvestan deo šume okrče za sebe, oni su sve te belege krišom rušili ili pomerali duboko u šumu. Vlast je izdavala naredbe da se privatni zabrani odgrade. Pojedini seljaci su se selili i kuće gradili duboko u šumi izvan svog matičnog sela i tamo šumu krali i krčili i tako porez izbegavali.
I tako se u Šumadiji živelo u velikim i gustim šumama gde nije bilo vetra: “Vetar se ne oseća, samo se čuje kako vrhovi šume huče.” Stanovalo se prvo u pletarama, kućama opletene prućem i olepljene blatom a pokrivane slamom, bez plafona. Kuće su imale jedno odeljenje, gde je ložena vatra, a na krovu je bio otvor – badža, kroz koji je izlazio dim. Kasnije su kuće građene od drveta, na slabom kamenom temelju, sa stubovima i gredama preko plafona, a prazan prostor u zidu popunjavan je živom ciglom ćerpičem. Plafon je popunjavan drvenim kolenkama, a spolja i iznutra kuće su malterisane blatom. 
Kuće su pokrivane daskom-šindrom a docnije ćeramidom. Pod je bio popločan pečenom ciglom, kuća okrečena belim krečom. U prvom odeljenju je bilo vatrište gde je gorela vatra ceo dan i u kome se obdan sedi i obnoć spava. Tu je bio dolap na zidu gde su se vešali drveni i glineni sudovi, i tu je postavljana sofra koja se u podne i uveče ukotrlja u sobu i nameste tronošci oko nje. Stariji su spavali u sobi a mladež po vajatima. Oko kuće bila je ograda od prošća, kolaca s vrhovima opletenim prućem, kasnije taraba od dasaka. Još kasnije vatrište su zamenili zidani šporeti od ćerpiča koji su imali rernu za pečenje i bronzanu ploču na kojoj se kuvalo. Spavaća i po potrebi gostinjska soba zagrevala se jednom okruglom peći koja se ložila iz prve sobe. U gostinjskoj sobi je bio i sto od dva metra s klupama. Za osvetlenje korišćena je žiža, posudica u kojoj je mast i fitilj od krpe, kasnije lampa na gas. 
Žujovića kuća u Nemenikuću
Danas to možemo najbolje videti na staroj kući porodice Žujović u Nemenikuću (preuzeta od turskog spahije), jednoj od najstarijih kuća u kosmajskom kraju. Ova kuća je jedan od najbolje očuvanih i najvrednijih spomenika balkanske seoske arhitekture na području grada Beograda. Sagrađena je 1837. godine. Kuća po svojim stilskim karakteristikama predstavlja simbiozu šumadijske i kosovsko-metohijska seoske kuće. Čatmara pokrivena ćeramidom podeljena na četiri jednake prostorije s tremom (doksatom) na koji se dolazi spoljnim stepenicama. Podrum je od lomljenog kamena, a na prozorima su rešetke i drveni kapci. B. Drobnjaković je zapisao 1926. da se pred ovom kućom nalaze dve kruške (vodenjača karamanka) koje je još turski spahija sebi okalemio. Sada se iza kuće nalaze lipe starosti više od 100 godina. Kuća je stavljena pod zaštitu države još 1948. godine. I velika prizemna Badžakova kuća u Jagnjilu predstavlja vredan spomenik arhitekture iz tog vremena o kome nažalost niko ne brine. Obe ove kuće su na spisku kulturnih dobara kosmajskog kraja. 
Badžakova kuća u Jagnjilu
Кућа породице Баџак налази се на крају села, на благом узвишењу, тако да својим положајем доминира простором. Подигнута је почетком XIX века. Кућа је димензија 15 х12 м. Темељи су зидани у ломљеном камену са храстовим гредама, конструкција је бондручна са испуном од чатме и опеке, облепљена блатним малтером. Кров је четвороводни, благог пада, покривен ћерамидом. Таванице су некада у свим просторијама биле од шашовца, док је данас један део обрађен лепом. 
Подови су дашчани. Столарија је аутентична. Некадашњи доксат је затворен тако да је испред улаза формиран мали „конг“.
Својим габаритом, изузетним пропорцијама у односу тела и крова куће, као и складом тамног и светлог, уз употребљене природне материјале: дрво, земља, камен, ова кућа представља један од најбољих примерака народне архитектуре на подручју општине Младеновац. (Биља Узелац, студент ВГГС Београд)
Familija Badžak je bila jedna od najuglednijih familija u Šumadiji do promene vlasti 1944. godine. Ova familija doprinosila je narodnom blagostanju kosmajskog kraja još od Prvog srpskog ustanka, a svi muški članovi ove familije bili su ugledni zemljoposednici, trgovci i narodni poslanici. U Mladenovcu danas postoji ulica Braće Badžak po Janku i Milanu Badžaku, poslanicima i najvecim industrijalcima pre Drugog svetskog rata u Mladenovcu, a poslednji stanovnik sa stalnim boravkom u Badžakovoj kući u Jagnjilu bio je njihov deda Janko Badžaković, najbogatiji Šumadinac tog vremena.
Janko Badžaković rođen je u Jagnjilu 1836. godine u porodici bogatog trgovca Pavla Badžaka iz Jagnjila. Po predanju, prapredak familije Badžak je Vesa iz Nikšića, čiji se potomak Badža Vesić posle neke najezde Turaka, prvi vratio na zapustelu zemlju sela Jagnjila i zauzeo veliku teritoriju, priča se, svih 1.000 hektara. Po njegovom nadimku Badža, nastaje prezime Badžak. Inače, Vesići su po predanju stigli u Jagnjilo još u prvoj polovini 18. veka iz Trebješana u Nikšićkoj župi. Prvi pisani trag imena Badžak u našem kraju postoji još u istoriji Prvog srpskog ustanka, gde se pominje seoski knez Mihailo Badžak iz Jagnjila kao učesnik znamenitog zbora najviđenijih ljudi Šumadije u Orašcu na Sretenje, 2. februara 1804. godine kada je dogovoren Prvi srpski ustanak. Razne legende o Badžakovom bogatstvu počinju još iz tih vremena. 
U knjizi jagnjilske crkve piše da je gradnja crkve u Jagnjilu započela 1841, a pored malih vrata na severnoj strani crkve, na zidu je i danas ploča sa krstom na kojoj piše: „Ovo je grob Pavla Badžaka, trgovca iz Jagnjila“, što sigurno znači da je on bio veliki darodavac pri izgradnji crkve. Možemo pretpostaviti da je Pavle bio sin Mihailov. 
Po jednoj od legendi bogatstvo porodice Badžak se naglo povećalo upravo u tom periodu. Naime, Pavlov sin Janko Badžaković, tada 27-godišnjak, bio je karađorđevićevac i kada se 1858. knez Aleksandar povlačio pred Obrenovićima preko Dunava, bio je među njegovih dvadesetak najpoverljivijih pratilaca. I desi se da iz jednih kola ispadne tegla puna zlatnika koju je Janko pokupio i odmah odneo knezu. Knez tada predaje nalazaču teglu na čuvanje s tim da mu je vrati kada dođe natrag na čelo Srbije. Karađorđevići se više decenija nisu vratili u Srbiju, a Badžaci su kraljevo blago ulagali u stoku, zemlju i trgovinu i višestruko ga uvećali. A kada se kralj Petar 1903. vratio u Beograd, teglu sa zlatnicima su uredno vratili. 
Međutim, činjenica da je Jankov otac Pavle sahranjen uz samu crkvu u Jagnjilu, a njegova nadgrobna ploča stoji i danas pored groba uzudana u zid crkve, govori da je Jankov otac Pavle bio veliki ktitor crkve što znači i veoma bogat čovek, što govori da bogatstvo Badžaka potiče iz starijih vremena. U popisu iz 1863. godine upisan je Janko Badžaković u selu Jagnjilu sa familijom i njegova imovina u vrednosti 2.550 dukata cesarskih, što je tada bilo ogromno bogatstvo ako se zna da su onda „srednjaci“ imali imanje u vrednosti do 200 dukata. Badžak je tada imao 22 njive, sedam livada, dva velika vinograda, dva zabrana, veliki voćnjak, udeo u dve vodenice, jedan dućan i dve meane, u Jagnjilu i Kovačevcu. Sledeći podatak o Badžacima nalazimo u godini 1886. u popisu poslanika Narodne skupštine pod kraljem Milanom I gde je upisan: Janko Badžak iz Jagnjila. Zaključujemo da je stari Janko Badžaković, koji je tada imao 55 godina, u međuvremenu skratio (ili vratio) staro prezime. Janko Badžaković je jedan od osnivača Mladenovca. Sagradio je 1889. drugi po redu parni mlin u Mladenovcu (i Beogradskom okrugu).
U narodu se pričaju mnoge anegdote o starom Janku Badžakoviću, koji je bio toliko bogat da nije ni znao šta sve ima. Kad bi putovao zaprežnim kolima za Topolu sve preko svojih imanja i levo i desno od puta, na zapitkivanje saputnika: „Gazda Janko, da li znate da vas ovi ovde kradu“, on bi odgovarao: „Iz puna lonca kad kradu ništa se ne primeti.“ Stari Janko je potpuno sam vodio svoje velike i razgranate poslove, i sve je držao u glavi do kraja svog života. Njegov sin Ljuba, koji je stradao u Prvom svetskom ratu, čije je ime na spomeniku u centru Mladenovca, nije pored njega imao mnogo posla. Za ilustraciju kako je stari Janko Badžaković gazdovao svojim ogromnim imanjem može da posluži sledeća anegdota.
Jednom prilikom vraćao se vozom iz Pešte s torbom punom para od prodatih svinja. Na stanici ga je čekao kočijaš s kolima, obradovan što ga vidi računajući na čast, ali gazda samo sede u kola i ljutito mu reče da tera i da se slučajno ne okreće jer će loše proći. Kočijaš je terao putem sve do Milatovice kad ispadoše iz žbunja dvojica s puškama. „Gde ti je gazda“, deru se oni, a kočijaš pokazuje pozadi. Kada hajduci preteći pođoše na njega, on se okrete i shvati da Janka nema. Na kraju su ga ipak pustili kada su shvatili da su svi zajedno od gazde nasamareni. Kada je kočijaš stigao kući, zateče gazdu već za trpezom. Šta se desilo? Kada su kola prelazila rampu, uvek oprezni Janko je iskočio i prečicom preko Luga stigao pešice kući. Gazda Janko je i tom prilikom ispao „veći ‘ajduk od pravih ‘ajduka“.
Nešto slično govori i sledeća legenda. Kada je Vajfert otvorio pivaru u Beogradu, prvu u Srbiji, gazda Janko reši da ode u prestonicu i to pogleda. Stiže Vajfert pred svoju pivaru u luksuznim kočijama sa cilindrom na glavi i vidi nekog čiču u novom seljačkom odelu, sa jandžikom preko ramena, kako zagleda građevinu. „Šta gledaš, čiča, je l’ lepa pivara?“ – „Lepa, lepa“, odobrava Janko. „A bi li je ti, čiča, kupio?“, tera šegu dalje Vajfert sa čičom. „Kupio bi“, ako si ti Đorđe Vajfert, „al’ ne znam šta košta.“ – „Pa evo, daću ti je za…“ lupi Vajfert neku veliki iznos, koja bi za čiču po njegovoj proceni, bila neprihvatljiva. „Mnogo košta. A je l’ ti to ozbiljno prodaješ?“ – „Ozbiljno, čiča, samo ako imaš pare.“ – „E ako je ozbiljno, evo ti kapare“, reče Janko i izvadi iz jandžika oveći svežanj para i pruži Vajfertu. „A za resto se obrati Upravi fondova, neka ti skinu s računa Janka Badžaka“, dovrši Janko i okrete se da ide. Vajfert je čuo za ime Janka Badžaka i nađe se u čudu, iskoči iz kočija da vrati Janku pare, a ovaj neće da primi i pozva se na svedoke, koji su čuli kako je sklopljena pogodba. Nasta vika i svađa, pristigoše žandari i na kraju se nekako raziđoše uz Jankovu pretnju sudom i poukom: „Da te ja naučim kako se razgovara sa srpskim seljakom!“ Kažu da je na kraju kralj Milan morao da interveniše i izmiri dva ugledna građanina Srbije.
Janko je umro u Jagnjilu 1912. godine. Po legendi, jedne večeri rekao je momku da pozove popa, što je momka začudilo jer je Janko izgledao zdravo i krepko za svoje godine. Iste noći umro je s dve zapaljene sveće u rukama u prisustvu jagnjilskog popa. Momku je dao kesu dukata i zadužio ga da je pokloni prvome koji ga pored odra oslovi sa „Gazda Janko“. Kada su počeli da pristižu ožalošćena rodbina i komšije, momak je načuljio uši, ali je čuo samo: „Siroma’ Janko“, „Jadni Janko“ i sve tako, sve dok ne svratiše neki Cigani da vrate Janku jaram koji su pozajmili prolazeći prošli put kroz selo. Cigani zakukaše: „Lele, gazda Janko, kome sada da vratimo jaram?“, a momak im odmah predade kesu dukata i tako se prvi Cigani naseliše u Jagnjilu, kupivši od tih para zemlju. A pokolenjima ostade Jankova posmrtna pouka: dok si živ ti si poštovani gazda, a kada umreš onda si samo jadan i siromah.
Janko P. Badžaković sahranjen je na Straževici pored žene Krune, sina Alekse i sina Živote koji je mlad umro. Danas spomenik na grobu Janka Badžakovića leži polomljen u korovu, ali na oborenoj nadgrobnoj ploči i dalje se jasno vidi natpis: „Nezaboravnom i uzvišenom roditelju, ekonomu i privredniku, jedinstvenom građaninu opštine jagnjilske, Janku P. Badžaku, trgovcu iz Jagnjila, ovaj skromni spomenik podižu sin Ljuba, snaha Dana, unuci Janko i Milan i unuke Kruna i Simka.“
Sin Janka Badžakovića Ljubomir, i njegovi unuci Janko i Milan (po kojima je Ulica Braće Badžak dobila ime) boravili su sa svojim porodicama u porodičnim kućama na Seltersu i Mladenovcu, a staru Badžakovu kuću i imanja u Jagnjilu obilazili su redovno nadzirući svoje posede, kao i u vreme seoskih slava i praznika. /ovaj tekst Mioljuba Uzelca štampan je u mladenovačkom nedeljniku Pečat 2000. godine i u dnevnom listu Blic 2011. godine/