DEVOJKA SA KOSMAJA

Mnogi filmovi i serije su snimani u našem kraju, mnogo filmskih stvaralaca potiče iz našeg kraja, ali Kosmaj i kosmajski kraj nikada nije bio više u centru pažnje nego kad se u Jugoslaviji svojevremeno prikazivao film Devojka sa Kosmaja, mladenovačkog režisera Dragovana Jovanovića, koji je snimljen 1972. u vreme Tita. Na to ukazuje ne samo naslov ovog partizanskog filma, nego i impozantna lista poznatih glumaca koji su nastupili u filmu: Ljudmila Lisina (kao Nina), Mihailo Miša Janketić, Mihajlo Kostić-Pljaka, Nikola Simić, Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Milan Lane Gutović, Tamara Miletić, Vlasta Velisavljević, Gojko Šantić, Marijan Lovrić, Dragomir Felba, Josif Tatić, Tanasije Uzunović.. (scenario Đorđe Lebović i Dragovan Jovanović, muzika Darko Kraljić, režija Dragovan Jovanović..).

DRAGOVAN JOVANOVIĆ je rođen u Duboni kod Mladenovca, 24. jula 1937. godine. U Mladenovcu je odrastao gde mu je otac bio trgovac, a pred kraj života u Mladenovac se vratio i niz godina organizovao gostovanja naših najpoznatijih glumaca u Plenumskoj sali uz pomoć Jove Radičevića  i Udruženja Mladenovčana. U Mladenovcu su ga svi znali po nadimku iz detinjstva, Danda. Dramaturgiju je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, a još za vreme studija je na poziv Bojana Stupice postao dramaturg Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Osnovao je festival Slobodarske svečanosti (danas SOFEST) u Sopotu. Bio je direktor Muzeja pozorišne umetnosti i osnivač najvećeg glumačkog priznanja Dobričin prsten koje dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije. Godine 1959. je za dramu „A šta sad“ dobio prvu nagradu Beogradskog univerziteta. Sa Bajom Šaranovićem je osnovao avangardno pozorište Teatar u podrumu 1963. godine. Na festivalu u Karlovim Varima je nagrađen za najbolji antiratni film, dok je u Avelinu u Italiji nagrađen za režiju i glumu. Na festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji je za filmski scenario „Momak protiv“ dobio gran pri. Režirao je predstave u domu kulture u Mladenovcu i bio direktor Jugokoncerta kao i zamenik direktora u Zavodu za naučnu i tehničku saradnju.

Dragovan je dva puta tražio nacionalnu penziju koju nije dočekao. Poslednje dane svog života je proveo u Gerontološkom domu na Voždovcu, gde je preminuo 11. jula 2012. godine. Sahranjen je u Mladenovcu. Ostavio je suprugu i sina. Zahvaljujući pismu Hruščova, ruska glumica Ljudmila Lusina je uspela da dobije dozvolu i dođe u našu zemlju i postane supruga režisera Jovanovića, sa kojim je dobila sina, uspešnog scenografa i slikara koji sada sa majkom živi u Izraelu.

Svojevremeno, Danda je dao intervju za mladenovački nedeljnik Pečat u beogradskoj kafani Madera, gde je često navraćao veći deo svog života. Jedno od pitanja je bilo:

Kako si snimio svoj prvi film? 60-70-tih godina počeo sam da dobijam funkcije u društvenopolitičkim organizacijama vezanim za kulturu. Bio sam predsednik partijske komisije za kulturu Beograda (1972-1978), zatim predsednik iste komisije u Socijalističkom savezu, pa predsednik koordinacionih odbora svih festivala, itd. Inače primljen sam u partiju veoma mlad sa sedamnaest godina ali sam uvek bio kritičan i buntovan, tri puta su me izbacivali i kad im zatrebam, primali. Na jednom sastanku baš kad se pravio spomenik na Kosmaju pitam Žiku Tešića što ne naprave film o kosmajskim partizanima. I tako krene taj projekat. Uključi se Moma Marković, pomogne nas svesrdno Draža Marković, tako da smo od osam kosmajskih opština dobili pare. Film je trebao da nosi naziv „Kosmajski partizani“ ali smo ga preimenovali u „Devojka sa Kosmaja“. Snimalo se 45 dana i bilo je raznih dogodovština. Jednog dana treba da poseti ekipu Draža Marković a mi se vraćamo sa jedne lokacije gde smo snimali. U Rogači naiđemo na dva seljaka, podigli po jednu nogu na ogradu, nakrivili šeširiće i puše. Nikola Simić koji je u filmu glumio seljaka i po ceo dan uvežbavao lokalni dijalekt sa nama, priupita ih: „Jelej burazeri, je l’ prošo ovud Draža.“ A jedan od njih će: „Jest prošo je 1943. a prođe i malopre jedan, jebo ti on mater.“ Posle sam tu zgodu prepričavao i Draži. Premijera je bila 8. januara 1972. u sali mladenovačkog bioskopa. Bio je lep osećaj – da se u našoj sali, gde sam kao deran gledao kaubojske filmove, sada prikazuje moj film. Pre projekcije majka i otac su napravili ručak za glumce u našoj kućici kod nadvožnjaka, imali smo dvadesetak gostiju. To je bio jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Premijeri je prisustvovao i Veljko Vlahović tada sigurno treći čovek u zemlji. Taj film je dobio „Gran pri“ u Karlovim Varima i prvu nagradu za režiju i mušku ulogu (Pljaka) na festivalu u Avelinu.

U intervjuu za Pečat, objavljenom 2000. godine, Danda je između ostalog ovako odgovorio i na pitanje o Sofestu.

Kako je nastao Sopotski filmski festival? Taj festival je trebao da bude u Mladenovcu. Godine 1972. bio je sastanak u Mladenovcu gde sam izneo tu ideju ali je tadašnji predsednik mladenovačke opštine bio protiv. Sutradan sam otišao kod sopotskog predsednika opštine Miše Petrovića koji je oduševljeno prihvatio moj plan. Cela sopotska varoš se digla na noge, izgradili su Dom kulture za kratko vreme. Vratio sam se iz Avelina 19. decembra, dom još nije bio gotov, a oni plakatirali grad da festival počinje dvadeset prvog. Dvadeset prvog šrafili smo stolice u sali u 17 sati, a u 19 sati treba da počne prva predstava, i u toj žurbi zaboravimo da uključimo grejanje. Ipak je proteklo sve u najboljem redu i ja sam četiri godine bio selektor i direktor tog festivala. Nagradu „Statuetu slobode“ uradio je mladenovački profesor Miodrag Živković. Sledeće godine doveo sam na festival Vitorija Gasmana samo mesec dana posle Kana gde je dobio „Gran pri“ za „Miris žene“. Uručili smo mu nagradu za celokupno stvaralaštvo na vrhu Kosmaja pred 20.000 ljudi. Posetio sam ga jednom prilikom u Italiji, tu statuetu drži iznad svog stola kao jednu od najdražih. Doveo sam u Sopot: Bondarčuka, Kostu Gavrasa, Melinu Merkuri, Grigorija Čuhraja i niz poljskih i čeških filmskih stvaralaca. Sopot je mala kulturna meka tih sedam dana festivala a sama nagrada-statua je lepo urađena. Kada se promenila vlast neka budala je rekla da je to komunjarski festival i da statuu treba menjati, pa su u Sopotu uveli neke staklene prizme kao nagrade. Kada sam to video pobunio sam se (i na ulazu u Njujork stoji statua slobode) pa su vratili staru nagradu. Nakon starta Sopotskog festivala pokrenuli smo mladenovačke Oktobarske pozorišne svečnosti kao proširenu ideju o Slobodarskim svečanostima Kosmaja koje bi obuhvatile četiri opštine (Mladenovac – pozorište, Sopot – film, Grocka – muzika, Barajevo – poezija). To je dogovoreno u restoranu PTT odmarališta na Kosmaju. Moma Marković je bio predsednik celog saveta a Slobodan Pavlović prvi predsednik saveta u Mladenovcu. Znam da su u Mladenovcu još uvek ljuti na mene zbog filmskog festivala, ali nisam kriv što je tako ispalo, Mladenovac je moj zavičaj i sigurno je da sam ja najviše želeo taj festival u svom gradu. Mladenovac bi morao da smogne snage i održi svoj Pozorišni festival pod bilo kojim imenom i u bilo koje doba. Tradicija treba da se očuva, 22. godine nisu kratak period i mnoge Mladenovčane vežu uspomene za te godine. Bio sam na poslednjim svečanostima i video punu salu mlade publike što se i u Beogradu retko vidi.  (Pečat, U.M. okt. 2000)

Filmski festival u Sopotu je, bez obzira na razne bure i promene, na ovaj ili onaj način uvek sledio idejni koncept po kome je osnovan a to je odbrana čovekove slobode i dostojanstva – rekao je za Bilten Sofesta režiser Dragovan Jovanović, jedan od osnivača filmskog festivala u Sopotu. Njegov film „Devojka sa Kosmaja“ prethodio je sopotskom festivalu a u ovom razgovoru za Bilten Sofesta govori o počecima manifestacije, momentima iz svog života, odnosu umetnosti i politike…

„Optuženi ste“ da ste jedan od glavnih „krivaca“ za osnivanje filmskog festivala u Sopotu pre 40 godina? Kada se setim tog prvog festivala, sećam se pre svega Sopoćana i njihove marljivosti. Naime, sve oko organizacioje festivala je u datom trenutku trebalo da bude gotovo. Međutim, nije bilo. Kada sam se vratio iz Italije sa festivala gde sam bio sa filmom „Devojka sa Kosmaja“ i video da ništa nije gotovo hteo sam da prolongiram stvari i rekao sam to tadašnjem predsedniku opštine Miši Petroviću. On se nije složio. Nije hteo ništa da odlaže. Sopoćani su marljivo radili od jutra do mraka i Festival je otvoren u decembru 1972, s tim da u buduće termin održavanja bude početak jula. Tako je počelo.

Kada govorimo o filmu Devojka sa Kosmaja, zašto ste svoj film, „svoju devojku“ smestili baš na Kosmaj? Zato što je moja žena…(smeh). Naravno, ona je ulogu dobila zato što je bila dobra glumica a ne zato što mi je supruga. Bila je sjajna glumica, imala je rusku školu… i bila moj izbor za taj lik još dok sam pisao scenario.

Ne nosi li i taj film deo »krivice« za osnivanje Festivala? Nosi. Puno ljudi je mislilo da je ta junakinja Kika Draže Markovića jer sam ja, kako se to u žargonu kaže, sa njim bio dobar. Umetnici ne mogu ništa da urade ako nisu dobri sa političarima. Za festival je bila potrebna politička podrška.

Sofest je prolazio kroz razne bure, imao razne protivnike… Moj početni koncept je bio dva domaća filma i sedam stranih. Poredili su nas sa Festom, bilo je puno otpora, bio sam pozvan u gradski komitet… Međutim, ja nisam hteo da odustanem od festivala, borio sam se i izborio. Ali, sada to mogu da kažem, ne znam šta bi i koliko mogao da uradim da nisam imao podršku Draže Markovića. A on je, za razliku od mnogih, bio dobar i principijelan čovek. Ako je stao iza vas onda je to tako. Pričalo se da mi je ujak i razne druge gluposti i neistine… no, ko sad time da se bavi.

Šta su najmarkantnije odrednice vaše biografije? – Rad, bitka, borba… Napadali su me da sam anti-demokrata, a ja spasavao Žiku Pavlovića kad je najviše napadan. Sad su glavni i najglasniji oni što su nekad pogrbljeno ćutali, lažu da su bili proganjani. Studirao sam svetsku književnost i kao apsolvent upisao, potom i diplomirao dramaturgiju. Uradio sam četiri filma, šezdesetak ostvarenja na televiziji. Devojka s Kosmaja, ljubavna priča prepletena s politikom, je verovatno najpoznatiji… to je i film o ljubavi, nema života bez ljubavi. Ali, ja najviše volim „Miris zemlje“. Mislim da je to moj najbolji film. On je skrajnut, marginalizovan, uopšte nije ocenjen… To je film prepun metafora koje se tiču nekog narodnog stvaralaštva i života a to tih godina – film sam radio 1977 – nije bilo popularno ni poželjno. Taj film je u Češkoj, u Karlovim Varima doživeo uspeh. Dva brazilska glumca su upriličila njegovu projekciju u Brazilu i to u prisustvu tamošnje najveće elite. To mi je otvorilo veliku šansu koju nisam iskoristio. Odlazio sam, vraćao se… bio nedovoljno ozbiljan. Zapravo, proigrao sam više stvari u životu. Ima, naravno, dobrih poteza, dobrih stvari koje sam uradio ali mislim da nisam iskoristio sve svoje kapacitete. (Bilten Sofesta)

Radnja filma Devojka sa Kosmaja:

Rat razdvaja dvoje zaljubljenih. Devojka se opredeljuje za partizane. Ratujući, ona traga za svojim mladićem i konačno saznaje da on pripada suprotnoj strani, četnicima. U jednoj akciji mladi partizan koji je u nju takođe zaljubljen, da bi je zaštitio, bude ranjen i umire na njenim rukama. Devojka sa Kosmaja, razapeta između dve ljubavi, ne doživljava nijednu.

Film DEVOJKA SA KOSMAJA može se pogledati na linkovima

https://www.dailymotion.com/video/x6js1ej    (I deo)

https://www.dailymotion.com/video/x58jbnz   (II deo)