Janko Badžak

INDUSTRIJALAC I VELEPOSEDNIK / NARODNI POSLANIK KRALJEVINE JUGOSLAVIJE

Janko Lj. Badžak bio je najugledniji građanin naše varoši između dva svetska rata. Kao najbogatiji i najpreduzimljiviji građanin našeg grada, bio je time najuticajniji pojedinac koji je pokretao društveni i ekonomski život Mladenovca sve do 1944. godine. Te godine, po oslobođenju s dolaskom nove vlasti, postao je državni neprijatelj broj jedan na teritoriji naše opštine (tada sreza). Kao takav uhapšen je i posle montiranog suđenja likvidiran. Dugo godina posle rata i samo pominjanje njegovog imena moglo je da izazove dalekosežne posledice za onoga koji se usudio da ga pomene, a kamoli pohvali ili poseduje njegovu sliku ili pokuša kontakt s njegovom preostalom malobrojnom porodicom. Taj propagandom proizvedeni animozitet prema imenu Janka i njegovog brata Milana Badžaka traje sve do današnjih dana. Ova priča pokušaće da osvetli život i sudbinu porodice Badžak u našem kraju.

Janko Badžak rođen je 1899. u Mladenovcu (kršten u Vlaškoj) od oca narodnog poslanika i predsednika opštine Ljubomira Badžaka, u porodičnoj zadruzi Ljubomirovog oca starog Janka Badžakovića, koji je bio najbogatiji Šumadinac. Jankov brat Milan rođen je 1902, a sestra Simka rođena je 1910. godine (starija sestra Kruna, koja je umrla mlada, rođena je između 1902. i 1910). Janko je završio osnovnu školu u Međulužju, položio malu i veliku maturu u III muškoj gimnaziji u Beogradu i vratio se u Mladenovac da pomaže ocu. Početkom I sv. rata, kao još mlad dečko, bio je oslobođen vojne obaveze a u toku rata, po odlasku oca u zarobljeništvo, postaje najstarija muška glava u kući. Po završetku rata, pošto je ostao bez oca, svu brigu o imanju, zajedno s majkom Danom, preuzima – dvadesetogodišnji Janko Badžak. I varoš mladenovačka je u to vreme imala samo tridesetak godina.

Janko je bio visok čovek, šlank figure, blag i komunikativan, nosio je građansko odelo, cipele i čizme, kaput, šešir, dosta rano je izgubio kosu pa je i kao mlad izgledao ozbiljnije i starije. Imao je dobro srce, ne pamti se da je nekome ikada odbio pomoć, ali, kada nešto nije išlo kako treba, znao je i da podvikne. Posle smrti oca 1917. Janko je nasledio dobro razrađen mlin u Mladenovcu i Jagnjilu, velika imanja u Jagnjilu (Straževica, Kozarica, Bavani – po priči 200 hektara), Međulužju, Stojniku, Seltersu, Mladenovcu i Krćevcu, gde je takođe imao mlin i gde jedan tamošnji most i danas zovu Badžakova ćuprija. Mlin u Mladenovcu je radio na parni pogon i gazda Janko je imao više pari konja koji su dva puta na dan dovlačili ugalj iz Vlaške za parnjaču. O konjima se brinuo Mijailo Srekić koji je bio i kočijaš, a neko vreme je radio i drugi fijakerista, takođe iz Jagnjila, Velja Stanković (rođ. 1912, i danas živ), koji je vozio Janka i Milana poslovima sve do Palanke, Smedereva i Beograda, gde se stizalo s dobrim konjima za samo četiri i po sata. Ložač Maksa Đurđević i radnici, većinom iz Jagnjila, počinjali su da lože parnjaču (mašinauz) vrlo rano, u tri sata noću, da bi ujutro bila spremna da radi punom parom kada seljaci sa žitom počnu da dolaze. Glavni poslovođa u mlinu i oko mlina bio je Velja Vićentijević iz Jagnjila, koji je uvek imao uz sebe po desetak momaka (Mileta Jovanović Mušin, Živadin Ranković mlinar, Marko Matejić). Nadnica je bila dve banke na dan, bez ‘rane, a 15 dinara sa ‘ranom – isplata svake subote. Pored mlina sa tri kamena bila je „ledenica na struju“ u kojoj su u kalupima spravljane sante leda za prodaju. Pred rat 1941. Jankov brat Milan je kupio električne motore pa je mlin tada počeo da radi na električni pogon.

Janko je sa svojih imanja ubirao žito, koje je zajedno sa žitom od ujma (10 posto od meljave) i otkupljenim žitom, šleperima Dunavom izvozio u Austriju. Godine 1926. desio se veliki lom na svetskom tržištu žita. Te godine Staljin je izvezao ogromnu količinu žita iz Rusije, iako mu je narod umirao od gladi i cena žita je naglo pala. Da li zbog naglog pada cena ili zbog, kako se priča, potopljenih šlepera žita na Dunavu, Janko je te godine pretrpeo velike gubitke, a priča se da je u sve bio umešan jedan Jevrejin koji ga je nagovorio da investira basnoslovnu sumu. Morao je da ustupi svoja imanja, koja je dao u zalog Izvoznoj banci u vlasništvu čuvenog Ljube Saračevića iz Širopaje, koji je tako stekao svoje nekretnine po Mladenovcu i okolini. Od tada Kozarica nije bila više u svojini porodice Badžak i porodici je ostalo samo 20-30 hektara zemlje. Srećom ostala je netaknuta zemlja u Stojniku koja se vodila na sestru Simku. Posle duge parnice sa Izvoznom bankom konačno poravnjanje desilo se 1937. kada su Badžaci i svoju kuću u Jagnjilu morali na licitaciji da otkupljuju. Godine 1926. zabeleženo je da je Janko Badžak, kao predstavnik Mladenovca bio prisutan na komemoraciji povodom smrti Nikole Pašića.

Janko je nekoliko godina pred Drugi sv. rat izabran za predsednika opštine ali taj posao nije radio, osim u protokolarnim prilikama, umesto njega radio je njegov zamenik (kmet) Gavra Sazdanović (opština je bila samo varoš Mladenovac). Finansijski oporavak porodice Badžak poklopio se sa izborom Milana Badžaka za narodnog poslanika 1935. godine. Poslednji dug banci braća Badžak isplatili su 1941. pred rat i tako se potpuno oporavili od finansijskog kraha iz 1926. godine.

Badžakove kuće i mlin

Janko Badžak je živeo sa suprugom Sekom u porodičnoj kući, u glavnoj ulici Kralja Petra I, na uglu ulice Vuka Karadžića, otprilike gde je danas market Maxi. Zgrada „Maxi“ i starija zgrada „Moda“, na potezu od Boškove poslastičarnice do buvljaka, nalaze se na Badžakovom placu koji se od glavne ulice prostirao sve do pruge. Tu su živeli kao mladi i Milan i Simka pre nego što su prešli u Beograd. Tu su živeli i njihovi roditelji Ljuba i Dana Badžak i usvojenica Danica koja se udala za krojača Jozefa Gostenčnika. Kuća je bila prizemna i imala je devet soba, ali je bila skromno nameštena. Kuća je u ono vreme imala telefon čiji je broj bio „1“. Do ulice bila su tri lokala koja su izdavana. U jednom je najduže radio opančar Ješa Pantić Parcanac, a u druga dva abadžije Velja Stevančević i Života Reljić. Do ulaza u mlin bila je kancelarija Janka Badžaka. U kancelariji su radili Milovan Mirović, glavni knjigovođa (iz Međulužja), Mile Stankić, Velizar Petrović i neko vreme Svetislav Lazarević, koji je tu i prodavao brašno. U susednoj prostoriji Milan Badžak je petkom primao stranke, većinom simpatizere JRZ-e. U dvorištu je bila i Badžakova pekara, koja je najviše radila za radnike koji su jeli svež hleb tri puta na dan. Kuća je imala i svog kuvara Lesu Kostića koji je učio kuvarski zanat u Čehoslovačkoj i kuvao i za radnike, a njegov sin Draga je bio tzv. momak za sve. U dvorištu je bio arteski bunar koji je služio samo za mlin, a vodu za piće donosio je momak u kantama sa Žitnog trga ili stanice.

Na dan 27. marta 1941, kada je posle puča proglašen kralj Petar II, Janko je tome u čast izneo bure rakije od 500 litara na ulicu ispred svoje kuće i častio narod.

Poniže Badžakove kuće nalazila se izdvojena prizemna kuća pokrivena ćeramidom, koja i danas (2000) stoji oronula pored buvljaka u ulici Vuka Karadžića. U toj kući je živeo Milan Badžak sa suprugom i sinom Ljubom za vreme okupacije kada su Nemci zauzeli kuću do ulice. Za vreme okupacije u kući do ulice bila je nemačka komanda gde su Riter i Pahman, komandanti grada, imali kancelariju. Nemci su odmah po dolasku podigli visoku tarabu oko te kuće. Iza tarabe povremeno su se čuli jauci seljaka koji su tu kažnjavani, najverovatnije zbog kršenja okupacionih propisa, presamićeni na jednoj kamenoj klupi gole stražnjice. Odmeravano im je po 5 ili više batina, a batinaši su uvek bili naši ljudi, bez uniforme u civilu.

Ispod kuće prema pruzi bio je Badžakov mlin koji je izgoreo 1945. godine. U vezi s rušenjem izgorele zgrade Badžakovog mlina, zanimljiva je sledeća epizoda koja ilustruje koliko je komunistička propaganda uspela da zatruje narod i okrene ga protiv svojih dojučerašnjih uglednih sugrađana. Pri raščišćavanju ruševina mlina pronađeno je 50 flaša kvalitetnog vina koje je Janko verovatno čuvao za ženidbu sinovca Ljube. I nastala je nedoumica, niko od akcijaša nije smeo da proba vino jer su svi verovali da je otrovano (?!), sve dok nije naišao jedan pravi ljubitelj dobre kapljice, voljan da rizikuje i načeo prvu flašu. Inače, Janko je imao u mlinu i bure rakije, koja je bila boje konjaka, stare 100 godina. Samo u posebnim prilikama otvaralo se to bure, a koliko litara se istoči, toliko je moralo da se utoči nove rakije. Tu rakiju su po priči popili Rusi po oslobođenju. Jednostavno su opalili metak u bure i na tu rupu točili dok svu rakiju nisu popili.

Na placu današnjeg (2000) Beograd biroa bila je garaža u kojoj su uvek bila bar po dva automobila. Prvi automobil koji su kupili Badžaci oko 1935. godine bio je Bjuik kabriolet. O tom autu postoji zanimljiva anegdota. Da bi se taj auto isterao iz garaže i vozio i Janko i Milan morali su da pitaju majku Danu, koja je još bila živa. Milan ponekad nije želeo da pita i sa momcima bi izguravao auto na ulicu i palio ga podalje od kuće, jer je auto bio veoma bučan, tako da Dana, koja je pod stare dane ležala nepokretna, ne shvati čiji se to auto čuje. Kasnije je Janko imao dodž, zatim BMW i hanzu, a Milan opel olimpiju i kasnije DKW. Vozili su šoferi Radomir i Bora. Skoro svakog dana su jedna kola išla za Beograd, najčešće zbog poslova klanice. U dvorištu do garaže bila je i konjušnica za radne konje, a prema pruzi tremovi za smeštaj pomeljara i veliki magacin za žito. U veliko dvorište mlina ulazilo se sa glavne ulice širokim prolazom (pored Vlajka Lukića daščare).

Badžaci su imali mnogo prijatelja i nebrojena kumstva. Iz varoši su im najčešće dolazili: upravnik pošte Jova Vukotić, dr Čeda Đorđević i žena mu Hilda (deca Divna i Rusa) koji su stanovali u Žitarkinoj kući, Pera Milovanović Svileni, kafedžija mehane Kosmaj, Danica i Jozef Gostenčnik, krojač, Blagoje Ćurčinović, opančar i žena mu Savka, Mita Pop-Hristić apotekar, Milorad Mišić poreklom iz Knjaževca, sreski načelnik (deca Zvonimir i Dragoš), jedan od malog broja načelnika u Šumadiji koji je imao pravni fakultet, dr Žika Marinković, Milanov vršnjak i prijatelj sa studija, zatim Dragoljub Brale Savić, Milanov partijski drug, Mića Žujović, konjički pukovnik, nosilac Karađorđeve zvezde, Belog orla i francuske Legije časti, dr Mladen Žujović, advokat, takođe solunac, veliki prijatelj Dragiše Vasića, Rajko Katanić, solunac koji nikada nije pio vodu – samo vino, Miša Nikolić, apotekar, Andra Mirčić, sajdžija, Franjo Veber, veterinar, dr Vanđel Ristić, Gavra Sazdanović, pekar i čuveni buregdžija, Joviša Spasojević, predsednik opštine (1938-1940) i mnogi drugi.

Posle rata u Badžakovoj kući je bila opština od 1945. sve do 1956, pre nego što će se preseliti na sadašnju lokaciju.

Porodica Badžak živela je u Mladenovcu ali je redovno obilazila i svoju porodičnu kuću u Jagnjilu na Straževici, veliku staru brvnaru sa dva ulaza i šest soba, sa ognjištem u sredini, gde je živela domaćica kuće baba Kata (Dimitrijević) i dva-tri momka koji su radili imanje. Pored kuće je bila velika dvospratna konjušnica u kojoj je uvek bilo dvadesetak konja. Zanimljivo je da su kod Badžaka oduvek radili momci iz „preka“, tako u popisu iz 1863. upisani su dvoje slugu iz Austrije (i jedan iz Turske), a na groblju na Straževici sahranjeni su Badžakovi radnici Erharti, otac Jovan (koji je 1919. ubijen od komita zbog para) i njegov sin George (Đura Švaba) koji je primio pravoslavnu veru. Jova je dobio imanje od Badžaka na kome je sagradio kuću. Posebno svečani porodični odlazak Badžakovih u Jagnjilo bio je za seosku litiju Spasovdan, kada je cela familija stizala u selo otvorenim fijakerom. Posle proterivanja porodice Badžak, staru Badžakovu kuću u Jagnjilu prisvojila je zadruga a danas u njoj stanuju izbeglice.

I na Seltersu je bila jedna lepa i veoma stara Badžakova brvnara i nekoliko manjih drvenih objekata koji su svi izgoreli za vreme borbi oktobra 1944. godine. U toj kući živela je familija Badžak pre nego što se potpuno preselila u Mladenovac. Iz te kuće je Janko pošao u prvi razred osnovne škole u Međulužju školske 1906/7. kod učitelja Milana Maksimovića. Iza kuće je bio i teniski teren od crvene šljake koji je najviše koristila Simka sa svojim društvom. Na ulazu u imanje bila je kapija, a preko puta kapije, preko druma na strani banje bila je pored puta jedna nadstrešica gde su se smenjivali ciganski karavani. Na Badžakovom imanju se uvek mnogo kuvalo i uvek je ostajalo mnogo hrane. Po tu hranu uveče su dolazili Cigani i nosili je na svoju vatru koja je po ceo dan i noć gorela pored čerge i leti i zimi. Poslovođa na imanju je i ovde bio Velimir Vićentijević, jedan od momaka je bio Velimir Stanković, a iz varoši dolazio je Ilija Mašić na triciklu s kantama da preuzme mleko. Pred kraj II sv. rata, kada su učestala ubistva po okolini, Badžakovu kuću i imanje su noću čuvali žandari a na Seltersu su boravili i četnici. Priča se da je tamo u avgustu 1944. boravio i sam Nikola Kalabić s nekoliko stotina svojih četnika. Danas  (2000) Badžakovo imanje na Seltersu koristi Rasadnik koji je izgradio tamo nove objekte.

Pred rat 1940. Janko Badžak je započeo gradnju velike vile poniže klanice (danas Zavod za zapošljavanje), koju je završavao za vreme rata. Vilu je projektovao arh. Ivan Belić brat posleratnog predsednika SANU Aleksandra Belića. Kada su Janka Nemci isterali iz kuće u centru grada, preselio se u kućicu na uglu kraj vile u izgradnji, a u vilu prelazi godinu dana kasnije kad je dovršenje vile poodmaklo. Godine 1942. u vilu se useljavaju izbeglice iz Beograda: Miloševići, Stanojevići, Farčići, Bugarčići.., koji su plašeći se bombardovanja u vili samo spavali, a ceo dan su provodili na Badžakovom imanju na Seltersu. Gosti su ujutro u nekoliko tura kolima prevoženi na Selters, gde su se pripremali obroci za tridesetak duša, a uveče su kolima vraćani u vilu. U Badžakovoj vili nameštaj je već bio luksuzniji, a jedna prostorija je bila kancelarija klanice s telefonom. U vili su živeli za vreme okupacije Janko i supruga Seka, a Milan i Simka sa svojim porodicama bili su u ili Beogradu ili na Seltersu. Pamti se da je jedan rođendan sinovca Ljubomira slavljen u vili. U Badžakovoj vili posle rata dugo godina je bio komitet. Priča se kako je Raka, šef mladenovačke UDB-e nekoliko godina posle rata otkrio u plakaru 40 flaša rakije koje je gazda Janko uvek imao spremne za poklon kada mu neko dođe u goste. Posle rata iz obližnje osnovne škole deca su često silazila do Badžakove vile i igrala se u dvorištu. Posebna je bila hrabrost među dečacima provući se podzemnim hodnikom, koji je verovatno urađen radi evakuacije ukućana u slučaju ratnih opasnosti.

Velika racija 1942.

Najpotresniji događaj u varoši Mladenovac za vreme okupacije bila je velika racija u novembru 1942. zbog ranjavanja dva Nemca posle napada partizanke Živke. Skoro da nema familije u Mladenovcu koja nije posredno ili neposredno bila ugrožena tim događajima. Nemci su u toj raciji uhapsili 127 talaca i zatvorili u kafanu „Central“ (žene) koja se nalazila na mestu današnje apoteke u Pijaceti i kafanu „Makedonija“ (muškarce) koja je bila na mestu današnje apoteke Max kod taksi stanice.

Ključnu ulogu u spasavanju talaca odigrao je Janko Badžak koji se, po brojnim svedočenjima meštana, poneo kao veliki zaštitnik varoši. O tome kako je došlo do racije i kako se završila ima mnogo svedočenja.

Počelo je sve na sastanku Okružnog povereništva KPJ za Mladenovac u Duboni. Članica tog povereništva 23-godišnja Živka Damnjanović iz Ćuprije (rodom od Smedereva), ubila je jednog jutra sa dva hica iz pištolja Jovu Krajišnika, takođe člana tog povereništva. U tom trenutku ostali članovi su bili u susednoj sobi. Živka je rekla da joj je Jova priznao da je oženjen i da ima decu i pošto je s njim imala ljubavnu vezu u afektu je pucala u njega. Živku su odmah vezali i poslali kurira u Beograd da donese odluku iz pokrajinskog komiteta o njenoj daljoj sudbini. Kurir je doneo presudu – smrt streljanjem. Kada je Živka to doznala ona je u pogodnom trenutku zamolila sekretara Jura Sarića (za koga se priča da joj je takođe bio ljubavnik) da je oslobodi i da joj da pištolj, a ona će svoj život iskupiti u borbi kao prava partizanka. Tako je Živka stigla u Mladenovac, ranila dva Nemca koji su dokoličarili kod Šamota (potporučnika Koniga i dr Engelhardta) i ubila četničkog vojvodu Jocu Vojinovića iz Koraćice, koji je čuvši pucnjavu pošao za njom, a zatim se poslednjim metkom ubila iz svog pištolja u jednom useku ispred kovačnice Blagoja kovača. Nemci su odmah blokirali grad i konjima gonili narod koji je bežao izvan grada. Mrtvo telo partizanke Živke doterali su kolima u kafanu „Central“ gde su bile zatvorene žene, tražeći od njih identifikaciju. Živku su kasnije izložili na ulici između železničke stanice i načelstva.

Janko je ručao u vili sa porodicom kada se čula pucnjava. Koji trenutak kasnije neko je protrčao današnjom Bisinom ulicom i vikao da su izginuli Nemci. Janko je odmah ostavio ručak, uzeo gunj i šubaru i otrčao u klanicu. Držao je radnike klanice pet dana i noći po kancelarijama plašeći se, da će ako se vrate svojim kućama biti pohapšeni. Isto je uradio i Rakić sa radnicima džakare. Janko Badžak, koji je i sam bio pod pretnjom da će biti uhapšen, tih dana je neprekidno intervenisao kod Nemaca, ukazujući na činjenicu da je Živka došla sa strane, da nije iz Mladenovca i da zbog toga ne bi trebalo da stradaju Mladenovčani. Uspeo je da se već sutradan oslobode žene s decom. Na kraju zadržano je deset talaca iz Mladenovca i okoline (Kostica Nenadović, Branka Antonijević, poštareva kći, Voja, kelner kod Šicka i više Roma iz Senaje, Đurinaca i Šepšina koje su Nemci pohvatali po putevima u okolini) koji su zajedno sa 40 logoraša dovedenih sa Banjice streljani na Seltersu 23. nov. 1942. na mestu zvanom „pozajmište“, odakle je džakara uzimala zemlju za izgradnju svojih objekata. Po svedočenju rodbine Janko se te noći zaključao u sobu i celu noć plakao.

Badžakova klanica

Godine 1938. udruženje CEPRAD iz Novoga Sada počinje da gradi veliku industrijsku klanicu u Mladenovcu, čiji je najveći akcionar bio Janko Badžak. Klanica će svoju proizvodnju započeti 1940. godine. Borba u vladi oko lokacije klanice završila se u korist Mladenovca zahvaljujući tradicionalno brojnim proizvođačima stoke u Kosmajskom kraju. Čuveni vašari na Tresijama decenijama su okupljali proizvođače stoke iz cele Šumadije. Osim toga Mladenovac se nalazio na raskrsnici pruga i puteva, a to je motivisalo i Paju Jovanovića da uloži kapital i sagradi jednu od prvih industrijskih klanica u Srbiji baš u Mladenovcu još godine 1907, koja će biti srušena za vreme I sv. rata. Badžakova klanica je sagrađena poviše lokacije Pajine klanice, takođe uz prugu, a posle II sv. rata preimenovana je u „7. Juli“ (danas je obnovljena pod firmom „Damjanović“). Badžakova klanica zapošljavala je pred rat i za vreme okupacije oko šezdesetak ljudi, koji su obrađivali po 300-400 grla stoke. Preko CEPRAD-a (Centralnog proizvođačkog udruženja) vršen je i izvoz stoke. Vagoni na tri sprata odvozili su svinje sa mladenovačkog perona put Austrije i Nemačke.

Većina stručnjaka u klanici bila je iz Hrvatske koji su prebegli u Srbiju zbog ustaša. Šef proizvodnje bio je Boža Bosanac, a bravar Milan Mandelc (obojica su posle rata robijali po zatvorima zbog Badžaka), mesari su bili Damjan Crevar, Nikola Baltić, mašinista Mika Srećković, glavni knjigovođa bio je Čeh Volek, blagajnici Kaja Milošević (Milovanović) i Aca Jovanović; službenici su bili: Velizar Petrović, Mika Nikolić Funjara, Kića Petrović, Čeda Janković i dr., a šoferi Radomir Janković i Bora Mojašević. Zarije je pravio zimsku salamu i kada je mešao sastojke zaključavao se u posebnu prostoriju čuvajući svoj recept, a primao je u odnosu na ostale visoku platu. Nabavljači stoke bili su Dragomir Srekić i Lučano Đurleo koji je bio i predradnik, veza između radnika i službenika. Ovce je nabavljao Svetislav Lazarević koji bi seo u čeze s torbom para i obilazio okolna mesta (Palanku, Topolu, Aranđelovac, Lazarevac, Belanovicu), kupovao ovce i pogađao se s goničima koji bi zatim terali stado u Mladenovac. Svi radnici su imali beplatan obrok u teta Macinoj kuhinji, četvrtkom i subotom svi su dobijali po kilo mesa, a za Uskrs i Božić po pola praseta.

U tri iznajmljene kancelarije klanice, za vreme okupacije, obavljani su i poslovi Nedićevog DIRIS-a (Direkcije za ishranu i snabdevanje) koji je prinudno otkupljivao stoku i hranu za potrebe stanovništva i okupatora. Šef im je bio Rus Rosinski.

Kako je uhapšen Janko Badžak

Oko hapšenja Janka Badžaka 1945. godine najčešće se čuje priča da je Janko po nadiranju Rusa i partizana krajem leta 1944. otišao četnicima, ali kako tamo posumnja da će ga likvidirati on pobegne u Brđane kod Čačka, tada zabačen kraj, gde je neko vreme čuvao ovce. Jednoga dana, po priči, pošalje pismo u Jagnjilo ali to pismo otvori prvo cenzura. Kada je OZN-a stigla kod Badžaka zatekla ga je kako čuva ovce. Rekao je: „Ne pucajte, ja sam Janko Badžak.“ Po dolasku u Mladenovac sprovođen je u pratnji dva oficira OZN-e (Odeljenja za zaštitu naroda). Video ga je Mika Daničić i obradovan izljubio se s njim. Sutradan je Mika imao problema s načelnikom mladenovačke OZN-e Radovanom Maksimovićem iz Velike Ivanče.

Po drugoj verziji Janko se kolima koja su vukle dve dobre kobile odvezao sa dvojicom svojih najpoverljivijih ljudi u Belu Crkvu, blizu Valjeva, kod jednog svog bogatog prijatelja. Dogovorio se s njim da će mu neko vreme čuvati ovce, što je stvarno i počeo da radi. Druga dvojica su gazda Jankovim kolima čak vozili i neke svadbe u Beloj crkvi. U proleće pošalje Janko njih dvojicu da ispitaju situaciju u Mladenovcu, pa ako je prošla opasnost da se i on vrati. Verovao je da ni zbog čega nije kriv i da nema razloga da beži iz zemlje i ostavi svoju dedovinu, iako je imao priliku da se ukrca u avion na Ravnoj gori. Međutim, u Mladenovcu Badžakove radnike dočeka OZN-a i „zapita“ ih gde im je gazda. Posle dva dana otišao je džip iz Mladenovca u Belu Crkvu. Zatekli su Janka kako čuva ovce.

A po trećoj, najverodostojnijoj priči rođaka i Jankovog šofera Radomira Jankovića, Janko je u junu 1944. bio petnaest dana kod Draže na Ravnoj gori, zbog čega je po povratku proveo dva meseca u Gestapou (po drugoj verziji priveden je i zbog komunističke ćelije koja je postojala u klanici). Bio je zatvoren u bivšem Ratničkom domu u Beogradu (danas Dom armije iza Narodnog pozorišta). Platio je velike pare i uz pomoć Ike Paranosa, direktora DIRIS-a, uspeo da se izbavi iz zatvora (po žandarmerijskoj arhivi od 23. marta 1944. Janko Badžak je bio u zatvoru, prijavili ga ljotićevci u vreme kada su Kovačevčani i Kršljani išli su kod Ljotića sa zahtevom da se za sreskog načelnika postavi njihov čovek; tada je bio abar u varoši da je nemačka komisija utvrdila velike zloupotrebe J. Badžaka na štetu Nemaca). Po povratku iz zatvora, u avgustu 1944. Janko se odvezao automobilom kod svog bogatog prijatelja u Brđane. Za njim su došla dvojica njegovih najpouzdanijih radnika. Ta dvojica su bili Mijailo kočijaš i Dragomir Srekić obojica od Milovanovića iz Jagnjila, koji su u Brđane doterali i karuce (otvoreni fijaker) koje je vukao jedan snažan konj. Ova dvojica su se posle nekoliko meseci jedan za drugim vratili, ali su prijavljeni od komšija u Jagnjilu, pa su odmah uhapšeni i dovedeni u Mladenovac. Nije prošlo ni nekoliko dana i ova dvojica su pušteni, a Janko je pronađen i uhapšen. Mnogo godina kasnije jedan od te dvojice se žalio da je žestoko mučen od komunista. Takođe se zna da je Mijailo odlazio kod Seke u Beograd i kleo se da on nije Janka izdao i da mu je Seka verovala. Zanimljivo je i da nijedan od njih dvojice nije pozivan kao svedok kada je Badžaku suđeno. Dvojica Jagnjilaca su godinama posle rata pričali, da su karucama stigli do Goračića kod Guče u Dragačevu. Kola su bila puna Nedićevih para. Meštani tog sela su te jeseni imali svadbe pa su molili Mijaila da im pozajmi lepa kola nudeći da mu plate. Mijailo, koji nije znao ni šta će sa svojim „ludim“ parama, rekao im je da će im pozajmiti konje i kola, a oni neka mu samo doteraju malo sena. Gazda Janko, koji se pred meštanima po izgledu nije mnogo razlikovao od ove dvojice, davao im je za takve prilike po džakče para (koje su ubrzano gubile vrednost) pa su dva Jagnjilca bili „glavni“ kod pevaljki na tim svadbama. Kasnije su sve pare podelili seljacima. Janko je u tom selu bio gost i kod popa s kojim se dogovorio da će mu čuvati ovce, ne bi li se tako prikrio. Postoje i priče da je Janko bio i okolini Kraljeva, nastojeći da se približi Bosni, odakle se očekivalo da će doći saveznici, a pominje se i Belanovica, Ljig i druga mesta. Kada bi hteli da povežemo sve verzije Jankove bežanije mogli bi pretpostaviti da nije boravio samo na jednom mestu, nego je zavisno od situacije menjao mesta boravka tokom tih nekoliko meseci velikog ratnog previranja u Srbiji.

Međutim, za poslednje mesto Jankovog skrivanja, moguće i jedino, doznao sam neočekivano par godina kasnije uz pomoć Jankove presude iz 1945., koju je sačuvao moj školski drug Miloš iz Pružatovca, radnik klanice (1998). Naime, u poslednjoj tački smrtne presude Janku Badžaku piše da je Janko kriv što se skrivao kod jataka Simeona Milišića iz Luke, pod konspirativnim imenom Petar Mašić. Selo Luke nalazi se u okolini Ivanjice (prema Kraljevu) pa sam lako došao do Simeunovog praunuka, Miloša Milišića, novinara Glasa Javnosti iz Kraljeva, koji mi je ispričao: Njegov otac Svetislav, tada 12-godišnji dečak proveo je poslednje dane sa Jankom u njihovoj bačiji na obroncima Čemerna. Jednog jutra po snegu došli su Tadićevi partizani iz susednog sela Osonice, zaseok Mečke, i odveli Janka na ispitivanje. Uveče su ga pustili ali su ujutro ponovo došli  opkolili kolibu i naredili da izađu. Kada su izašli dečaku su rekli da se vrati u kolibu, a Janko je ostao napolju sa njima. Posle kraćeg vremena vratio se u kolibu i pozdravio se sa dečakom rečima: „Nas dvoje se više nećemo videti“. (Janko je jako zavoleo dečaka i pričao mu da će ga posiniti. Kasnije se pričalo da je neki Petrović iz Dubca primetio da se neko skriva i Milišićevoj bačiji i to prijavio OZN-i. U Milišićima se pamti: Tačno je da je Janko došao u selo Luka sa još dvojicom, ali peške, samo sa konjima bez kola. Doneli su puno para i puno suhomesnatih proizvoda. Često su išli u Ivanjicu po hranu i dobro su se hranili. Deca su se dugo igrala sa novčanicama od tog novca posle rata . Svetisavljev otac Dobrivoje bio je četnički komandant sela koji nije vršio zločine ali  je dobio na prvom suđenju 12 godina robije između ostalog i što je krio Janka Badžaka, ali je dobar advokat iz Užica (koji je branio četnike) uspeo da smanji kaznu na 18 meseci koje je  odslužio u Borskom rudniku.

Kada je Janko Badžak uhapšen januara 1945. Danica Gostenčnik je sakupljala potpise po Mladenovcu da se on oslobodi. Sakupila je oko 150 potpisa najviše od onih koji su 1942. bili zatvoreni kao taoci od Nemaca. Desa Simić je potpisala i zbog toga je imala problema sa OZN-om. Dala im je obrazloženje: „Kada je on intervenisao kod Nemaca za nas, što ja ne bih intervenisala za njega kod naših.“ I Milja Grujić je bila jedna od potpisnica. Iz Klanice je bilo 27 potpisnika među njima Milan Mandelc i Katarina Milošević. Svi su pohapšeni pre suđenja i odvedeni na Badžakovo imanje na Seltersu na prinudni rad. Neki od potpisnika i neki od radnika klanice bili su uhapšeni i zatvoreni dve noći u sreskom odboru da bi bili izvedeni na Badžakovo suđenje kao svedoci, a mnogi ugledni varošani za koje se pretpostavljalo da su naklonjeni Badžaku, bili su tokom suđenja zatvoreni u staroj robnoj kući. Danica Gostenčnik je zbog peticije i svedočenja na sudu u korist Jankovu provela šest meseci u zatvoru.

Janko je po hapšenju prvo odveden u Beograd u Tiršovu ulicu gde je desetak dana ispitivan najviše u cilju prikupljanja podataka protiv Draže Mihajlovića. Simka ga je pronašla i posetila i tada je poslednji put videla svog brata. Odatle je Janko sproveden u Mladenovac i zatvoren u Žitarkinu kuću (današnji MUP). Rajkova Kosa Katanić odmah mu je odnela jorgan i jastuk što su stražari primili. Za vreme suđenja bio je zatvoren zajedno sa drugim „neprijateljima naroda“ u komandi mesta, to jest predratnom sreskom načelstvu, u podrumu dvorišne zgrade preko puta Žitarkine kuće. Posle suđenja zatvoren je u ćeliju 3. takozvanu „smrtnu sobu“ u istom podrumu. Ta soba nije otvarana tri dana posle Jankovog streljanja ne bi li se zavarali mogući svedoci. Na jednoj šetnji zatvorenika u dvorištu načelstva Janko se obratio poznaniku do sebe: „Ja znam da ću biti streljan, evo ti uzmi moj zlatni sat za uspomenu.“ Zatvorenik nije smeo da primi ponuđeni poklon znajući da je pod prismotrom. Po drugoj verziji, Janko se nadao do poslednjeg trenutka da će biti spašen, uzdajući se u poznanstva s komunistima u samom vrhu nove vlasti (moguća veza je bila preko Milorada Mišića, sam Ćeća Stefanović, zamenik ministra unutrašnjih poslova). Međutim, najrealnija je pretpostavka da je Janko bio „idealista“, verovao je da ga niko neće dirati jer nikoga nije pokrao ni ubio, a za vreme rata više puta je pomagao i spasavao komuniste iz Klanice (o čemu postoji mnogo svedočenja). Simka je po Jankovom hapšenju išla kod Kike, koju je poznavala još dok su bile devojke, sa zahtevom da joj puste brata. Kada je Kika rekla: „Neka narodni sud odluči“, Simka je ćutke ustala sa stolice i izašla napolje. Znala je da je ta rečenica bila smrtna presuda njenom bratu.

Suđenje Janku Badžaku

Janku Badžaku je sudio Vojni sud Kragujevačke vojne oblasti i sudija Drag. Sabljarević 4. i 5. aprila 1945. u mladenovačkoj kafani „Kasina“, u narodu poznatijoj kao „Glišina kafana“, koja se nalazila na mestu današnje Pijacete (Borovo). Na suđenju u Kasini najrevnosniji u izvikivanju smrtne presude i pljuvanju bili su upravo oni kojima je Badžak najviše pomogao. Suđenje je trajalo dva dana, a drugi dan je suđeno i Dragi Saviću, predsedniku opštine za vreme okupacije. Kada je Janko izveden iz Žitarkine kuće u pratnji Radovana i stražara, cela ulica od Takova do Glišine kafane i ceo Žitni trg bili su puni naroda. Među narodom su bili organizovani komunistički aktivisti koji su skandirali tražeći Jankovu smrt, a svi varošani za koje se pretpostavljalo da bi na suđenju bili na Jankovoj strani bili su zatvoreni u „Staru robnu kuću“. Janko i stražari išli su sredinom ulice koja je bila rasklonjena i ušli u salu koja je bila mala da primi sve koji su želeli da prisustvuju suđenju. Janko je prvo stajao a zatim sedeo na bini u svom grombi kaputu i sa šeširom na glavi. Glišina kafana je bila krcata. Publika je na svaku tužiočevu optužbu, uglas psovala i pljuvala Janka i svedoke koji su govorili u njegovu korist. U jednom trenutku Janko se, prepoznavši glas trgovca kome je pomogao da otvori radnju, okrenuo vezan na stolici, prema poznatom glasu i rekao: „Zar i ti…“ Više svedoka koji su prisustvovali suđenju je čulo da je Miša apotekar nepovoljno svedočio protiv Janka. Kada su posle veoma dugog Mišinog iskaza upitali Janka šta ima da kaže, samo je izgovorio: „Neka gos’n. apotekaru služi na čast sve što je rekao.“ U Jankovu korist su svedočili Jozef i Danica Gostenčnik, Blagoje Ćurčinović, koji je posle suđenja uhapšen zbog potpisivanja peticije i izjave da Janko nije pucao u partizanku Živku, zatim po priči jednog starog Jagnjilca, svedočili su i Leka Jovanović Vunjer, Milosav Popović i Živko Simić Živkić, svi iz Jagnjila, koji su takođe bili pohapšeni posle suđenja. Niko nije smeo da zastupa Janka Badžaka, ni svi oni poznati beogradski advokati koji su za vreme okupacije boravili kod Badžakovih u Mladenovcu, pa je za njegovog advokata došao njegov zet, Simkin muž, Dejan Građanski, mladi doktor prava iz Sombora. I Dejan i svedoci koji su pozitivno svedočili, udarani su motkama, pljuvani i psovani dok su dolazili i odlazili sa suđenja. Sam Janko, po navodima jednog od skojevaca u pratnji, nije bio udaran, međutim drugi svedoci tvrde da je i on dobio udarce po licu. Advokat Dejan je mogao da vidi Janka samo na suđenju. Za vreme procesa rulja organizovana od komunistikih aktivista napolju je sve vreme skandirala: „Da se strelja, da se strelja, na smrt, na smrt.“ Janko je na kraju suđenja saslušao presudu dostojanstveno.

Po povratku sa suđenja Janko je pod pratnjom prošao poslednji put glavnom ulicom varoši u koji su on i njegovi dedovi toliko mnogo uložili. Prošao je pored spomenika srpskom ratniku na kome je upisano ime njegovog oca, pored Mitine apoteke i Šickove kafane, kod Takova se osvrnuo i pogledao prema svojoj kući i dalje prema rodnom Jagnjilu, skrenuo niz ulicu prema stanici (načelstvu) i posle toga, niko ga od Mladenovčana više nikada nije video.

Janko Badžak je 5. aprila 1945. osuđen na smrt, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak časnih prava zauvek. U Politici je o tome izašla kratka vest od desetak rečenica.

Gde je sahranjen Janko Badžak

O smrti Janka Badžaka i mestu gde je sahranjen ispredaju se u Mladenovcu decenijama razne priče. Često se govori da je streljan pored Serave (danas garaža Laste). Vlasnik placa pored Serave našao je plitko zakopanog čoveka pored same vode čija je noga virila i s koje je skinuo čarapu. Jankova žena Seka, po njegovoj priči, potvrdila je da je to Jankova čarapa. Po istoj priči, sledećeg dana prolećna bujica je ponela njegovo telo i izbacila kod Ćirinog mosta na Lugu, gde su ga njegovi Jagnjilci noću sahranili (ili samo neki aktivista po zadatku). Po svedočenju čobanice koja je u blizini mosta čuvala ovce, tog jutra je osvanuo dugačak grob (Janko je bio visok čovek) pored mosta i pored groba iscepana fina košulja kakvu nose gospoda. Pogledaa sam to mesto pored bedema na Lugu ispod Keramike, kako nam je označila čobanica i videli da je danas obraslo gustim šibljem. U nastavku te priče, Janko je tu ležao plitko zakopan samo par dana, pa kada su njegovo telo počeli da otkopavaju kučići, ponovo su ga njegovi Jagnjilci noću otkopali, odneli i pristojno sahranili. Ne zna se ko su bili ti ljudi i gde su ga sahranili. Međutim, po priči jednog starog Jagnjilca, Badžakovog radnika, koji je bio zajedno sa Jankom zatvoren u Žitarkinoj kući i zatim kao „narodni neprijatelj“ godinama bio u zatvoru, dakle čoveka koji je ceo život bio živo zainteresovan za ovu priču, Janko je baš ubijen i zakopan na tom mestu, gde se oslanja Ćirin most na obalu Luga, ispod nasipa na Bataševskoj strani i nije nikad čuo ni za kakvo ponovno sahranjivanje od svojih seljana iz Jagnjila.

Po drugoj, možda verodostojnijoj verziji, Janko Badžak i Draga Savić izvedeni su jedno jutro iz zatvora u načelstvu u fijakeru koji se uputio prema Vlaškoj. Sa njima u fijakeru sedeli su stražari sa automatima u rukama a iza fijakera jahao je na konju oznaš Šarac. Više varošana svedočilo je o prolasku tog fijakera, poslednji put viđeni su kod ringlova u Rajkovcu, tako da je moguće da su streljani u peskani u Vlaškom polju gde su likvidirane i mnoge druge žrtve komunističkog terora iz našeg kraja (pri gradnji saobraćajne petlje kod Stanojevca tu su otkrivane ljudske kosti).

Dobročinstva Janka Badžaka

„Badžak je bio sirotinjska majka“ rečenica je koju smo često slušali od njegovih savremenika. Pamti se i prepričava mnogo dobrotvornih i humanih akcija porodice Badžak. Janko je imao običaj, da onima koji dođu u mlin i zatraže manje od pet kila brašna daje to brašno džabe. Za svaki Božić poklanjao je po 100 pečenica onima koji nisu mogli da je kupe. Pamti se da su gladne godine 1927/28. Badžaci hranili hlebom ceo srez iz svoja tri mlina u Mladenovcu, Jagnjilu i Krćevcu. Za vreme okupacije Janko je organizovao o svom trošku Narodnu kuhinju u Mladenovcu, u kojoj se prehranjivala sirotinja, a mladenovačkim zarobljenicima u Nemačkoj svakog meseca slao po paket. O tome je svedočio pok. Mileta Radosavljević koji je i sam pakovao te pakete, a slike mladenovačke dece sa tim paketima postoje i danas. Za ime Janka Badžaka u našem gradu vezuju druga brojna dobročinstva. O jednom od njih čika Jova Đorđević Čabrnjak priča:

– Kada je ona partizanka pucala u one Nemce uhapse mi ženu, sestru i snaju. Postrojili su u red jednu po jednu žene taoce ispred Badžakove kuće, gde je bila nemačka komanda, gde su čekale evidenciju. Janko Badžak, koji je tuda naišao, ugledao je moju ženu koja je bila u sedmom mesecu trudnoće sa Bobom i posle pitanja: „Gospa Milice, šta ćete vi ovde“, ušao kod Pahmana i uspeo da je odmah oslobode i sprovedu kući. U toku noći Badžak je izdejstvovao da se oslobode i ostale žene sa decom, a posle dva dana završilo se na tome da budu pušteni i svi ostali osim petorice iz Mladenovca koji su streljani na Seltersu, i petorica pohvatanih u okolini. Badžak je bio uticajan kod Nemaca u Beogradu, snabdevao je lično nemačkog komandanta Srbije mesom iz svoje klanice, a snabdevao je i četnike i partizane jer je bilo takvo vreme, morao je.

• Prolazim ja, već pred kraj rata, gornjim krajem, a Janko stoji ispred svoje vile na kojoj radnici nešto rade – priča dalje čika Jova. Kažem mu: Bre, Janko šta će ti to, vidiš da su ovi već naspram Kladova, obesiće te na tu gredu – Ma neka rade šta hoće – kaže on. I danas se kajem što sam mu to rekao. Badžaku je suđeno u Glišinoj kafani, za vreme suđenja je provođen kroz narod, tučen i pljuvan od simpatizera komunista, a zatim streljan, ne zna se gde. A bio je dobar čovek, nema toga u varoši kome on nije pomogao.

Iz više izvora može se čuti priča o još jednom velikom dobročinstvu Janka Badžaka, kada se takođe radilo o životu ili smrti. Pred kraj rata, u februaru 1944, nakon što su se neki Koraćičani bunili što se samo seljaci mobilišu u četnike, sprovedena je četnička mobilizacija koja je zahvatila dvadesetak mlađih varošana. Među njima su bili Velja Minić, Milan Lekić, Boža Petrović Jaza, Dragi Gluvi Stevančević, Dragan Veljković Džibran, Moša Crnoberzijanac i drugi. Bili su stacionirani u Koraćici i tu ih nekim povodom slika sve zajedno Nikola Novaković Kalispera. Ta slika je dopala Nemcima u ruke i na osnovu te slike svi budu pohapšeni i sprovedeni u logor na Banjici. Pušteni su posle četiri meseca na uporne intervencije Janka Badžaka, samo je zadržan Stevan, Riste Lukića sin, koji je optužen za saradnju s partizanima. Janko je to oslobađanje izdejstvovao zahvaljujući svojem prijateljstvu sa Ilijom Paranosom, direktorom DIRIS-a, koji je imao jake veze sa specijalnom policijom. Paranos je pre toga oslobodio i samog Janka iz zatvora gde je ovaj dospeo zbog svog odlaska na Ravnu goru. Jedna od večno zahvalnih Badžaku je i Kaja Milovanović koja i danas priča da joj je Janko dva puta spasao život, a takva svedočenja mogu da se čuju od mnogih starih Mladenovčana. Po svedočenju Marka Matejića iz Jagnjila, on i njegov brat takođe treba da zahvale Janku što su se izbavili iz zatvora u Palanci, gde je njegovom bratu udareno 150 batina pod sumnjom da je komunista.

Koliko je u narodu mladenovačkog kraja duboko usađeno  sećanje o dobročinstvima Badžaka potvrđuju i priče koje su počele da se pronose po Mladenovcu u vreme tromesečnog bombardovanja Jugoslavije 1999, dok se pod strepnjom iščekivalo da li će i na Mladenovac pasti neka bomba. Pričalo se u nekoliko verzija da sin ili unuk Milana Badžaka ima jake veze sa Klintonom ili Pentagonom, u ovom ili onom svojstvu, i stalno interveniše da se na Mladenovac ne šalju projektili. Danas, ova najnovija legenda o Badžaku izgleda kao buket cveća položen na njegov grob.

Optužbe protiv Janka Badžaka

Pored uobičajenih optužbi i etiketa lansiranih posle rata, većinom zasnovanih na komunističkoj ideologiji, kao što su narodni neprijatelj, kapitalista, zelenaš, gazda, bogataš, saradnik okupatora i četnika, izdajnik.., najveća optužba protiv Janka Badžaka je upravo za ono delo za koje mu je cela mladenovačka varoš i dan-danas zahvalna. To je optužba za njegovu ulogu u velikoj raciji 1942. godine. Okrivljuje se za streljanje 40 logoraša, talaca za odmazdu sa Banjice, u većini komunističkih saradnika i aktivista, koji su streljani umesto 127 uhapšenih Mladenovčana. Ti taoci su bili određeni za streljanje na Banjici, ali umesto toga streljani su na Seltersu.

Ne zna se, da li se Jankova krivica posmatra sa čisto partijske pozicije, da treba da se kažnjavaju svi koji su umešani u smrt pripadnika komunista, tj. da su životi 40-orice članova i simpatizera komunističke partije (masovika koji pokreću mase) vrednije od života 127 Mladenovčana (koji su samo masa). Optužba da je saradnik četnika takođe je danas deplasirana kada znamo da je za vreme rata najveći deo Srbije bio za kralja četnike i kada smo svedoci današnjih mirenja između „kraljevih četnika i titovih partizana“ koja istina još treba da potraju (u Mladenovcu je vraćen grb na spomenik, ime glavnoj ulici..). Optužba da je bio saradnik Nemaca ulazi u veliku temu i dilemu (Milan Nedić) da li je Mladenovcu u tim smutnim vremenima bio potreban čovek koji će spasavati narod održavajući neophodne kontakte sa okupatorom. Činjenica je da su Nemci uzimali meso iz klanice, ali je i činjenica da je to isto meso davano i partizanima i četnicima, praktično svima koji su imali u ruci oružje kojim su mogli da prete. Četnicima je odvožena hrana i na Ravnu goru, a postoje brojni svedoci koji svedoče da su velike količine kobasice i šunke, masti i sapuna nošene na Kosmaj partizanima. Takođe, lako se zaboravlja da je meso u klanici dolazilo od stoke seljaka iz mladenovačke okoline, koji su znajući gde to meso završava, ipak predavali Badžakovoj klanici svoju stoku i tako prehranjivali svoje porodice. Žalosno je da su mnogi od njih, zaboravljajući na svoje „saučesništvo“, došli na Badžakovo suđenje i glasno tražili njegovu smrt. Poznato je da je Janko hapšen od strane Nemaca nekoliko puta. Prvi put je proveo u zatvoru dva dana jer su komunisti dojavili Nemcima da je on generalštabni major i da je četnički komandant. Odbranio se tako što je Nemcima dokazao da ni vojsku nije služio. Posle povratka sa Ravne gore Janko je uhapšen od Nemaca pod dvostrukom optužbom da je saradnik četnika i da je pomagao partizanima. U zatvoru je proveo dva meseca i jedva uspeo uz pomoć velikog novca da se izvuče. Jedna od optužbi na suđenju bi bila smešna da nije izrečena na mestu gde se radilo o životu i smrti. Tužilac je pročitao tačku optužnice kojom se Janko optužuje da je pucao u Živku Damnjanović na obazirući se na brojne svedoke u sali koji su znali da je to podla izmišljotina.

Predsedniku mladenovačke opštine za vreme okupacije Dragi Saviću suđeno je na istom suđenju kada je suđeno Janku Badžaku. Brale Savić koji je predano i čista srca spasavao varoš za vreme okupacije, sačekujući sa voza agente Gestapoa iz Beograda, zadržavajući ih u Mehani, dok ne dođe vreme da se ukrcaju na poslednji voz za Beograd i vrate neobavljena posla, poveden je jednog jutra zajedno sa Badžakom kroz glavnu ulicu na streljanje vezan u vojnom fijakeru, na nišanu dvojice dželata s titovkama na glavi, i još dvojice na konjima (jednog od njih su zvali Šarac), a ova varoš ga je ispraćala tiho, krišom od stražara, na šta je Brale tužnim smeškom otpozdravljao. Streljani su po priči svedoka u peskani na Stanojevcu, ili u šumi Topoljak u Vlaškoj.

Šta nagoni srpskog domaćina da ubija, sina, brata, komšiju.., u ime jednog čoveka, jedne ideje, jedne partije, jedne vlasti? Badžak je bio ugledni građanin koji je voleo svoj narod i svoju zemlju i koji je doprinosio narodnom blagostanju. Nemilosrdno je likvidiran, zato što nije mislio na isti način kao ljudi koji su su mu sudili, jer nije pripadao ili se nije priklonio njihovoj partiji, njihovoj vlasti. Likvidiran je od nove vlasti samo zato što je predstavljao stari poredak.

Šta reći na kraju? – Nekad bilo, ne ponovilo se nikad više.

(Pečat, U.M. jan. 2000) iz knjige Mioljuba Uzelca – Poznati Mladenovcani

Badžakova kapela

Danica Badžak je posle smrti muža Ljubomira J. Badžaka izgradila 1921. na mladenovačkom groblju porodičnu grobnicu i kapelu. U kripti kapele su uzmeđu dva rata sahranjeni Ljubomir i Danica Badžak i njihova rano preminula kći Kruna. Posle Drugog svetskog rata kapela je dugo stajala zapuštena a sedamdesetih godina je pretvorena u magacin pogrebne opreme komunalnog preduzeća.

Simka Badžak je tih godina preko advokata podnela zahtev da se kapela vrati njenoj porodici da bi ona mogla da je ustupi Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Taj zahtev je dugo stajao ad-akta sve do 1990. kada su zemljište i kapela dodeljeni Crkvi. Crkva tada formira crkveno-građevinski odbor za obnavljanje kapele u koji su ušli Predrag Čokić, Zoran Milinković, Milan Gavrilović (predsednik), Branko Korać (nadzorni organ), Slobodan Radojević (ekonomista), dr Sava Đorđević i sveštenici Draga Rakić, Žika Marić i Žarko Jeremić. Glavni sponzor je bio Predrag Čokić, veliki prilog je dao i Zoran Milinković i njihova imena se nalaze na mermernoj ploči na ulazu u današnji hram na groblju. Sponzori su bila i skoro sva mladenovačka preduzeća, a bilo je i mnogo pojedinačnih priloga. Hram je osvetio episkop šumadijski Sava 18. oktobra 1992, a tom činu je prisustvovalo nekoliko stotina građana. Niko se nije protivio izgradnji Hrama, a na osvećenju bili su i predstavnici tadašnje vlasti Radmilo Gajić, Radivoje Jovanović, Miloš Bojović i predstavnici opozicije Milan Komnenić, Miroslav Milutinović, Dragomir Acović i dr. Posle osvećenja priređen je ručak u velikoj sali na Seltersu. Na svečanom ručku govorili su dr Toma Mališić, Radmilo Gajić, Milan Komnenić, paroh Žarko Jeremić i episkop dr Sava Vuković. Tom prilikom Predrag Čokić je dobio iz ruku episkopa Save, orden Svetog Save I stepena, najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve. Svirali su Seltersi, bilo je veselo a ceo događaj je zabeležen i video-kamerom. Osvećenje Hrama, uz poziv za prisustvo tom činu, oglasio je celoj Srbiji, sa skupštinske govornice, narodni poslanik Miroslav Milutinović.