Jovan Žujović

GEOLOG – Profesor Beogradskog univerziteta i Velike škole – Ministar inostranih dela (1905) – Ministar prosvete i crkvenih dela (1909-1910) – Predsednik Srpske Kraljevske akademije (1915-1921) – Senator (1901-1903) i narodni poslanik (1903-1912)

Jovan Žujović kao akademik, profesor univerziteta, državnik, prosvetitelj i iznad svega, utemeljivač geološke škole i nauke u Srbiji, spada u red pedeset najznamenitijih ličnosti srpskog naroda iz celokupne svoje istorije i sigurno je najznamenitija ličnost kosmajskog kraja. Geolog veoma širokog obrazovanja, baveći se proučavanjem ruda, minerala, uglja, seizmičkih pojava postavio je temelje razvoja i savremenih proučavanja geologije u XX veku.

Familija Žujović potiče iz okoline Sjenice. Krajem 18. veka kada je taj kraj bio pod Turskom, Jovanov deda Milenko je odveden u tamnicu, kuća mu je zapaljena a stoka i mal razgrabljeni. Kada je Milenko u zatvoru čuo da je Karađorđe krenuo sa ustanicima na Sjenicu, on provali hapsanu i pobegne u Karađorđevu vojsku gde se pridružio bratu Jovanu. Po zauzeću Sjenice i poraza Srba na Kamenici svi Žujovići i njihova bliža rodbina su sa ustanicima prebegli iz Sandžaka u Srbiju. Milenko je postao čuveni stočar na planini Ješevac u Gruži pa mu je i knez Miloš slao svoje ovce da se kod njega izjagnje i othrane. Knez Miloš ih je međutim iz Ješevca raselio 1826. zato što su se zemljoradnici iz okolnih sela žalili „da ne mogu da žive od ovih došljaka koji su sa svojom silnom stokom velike prostore zauzeli.“ Iako je Milenko dobro stajao kod Kneza, nije mogao odbraniti selo. „Ne teram te ja, nego narod!“ rekao mu je knez, na što mu je Milenko odgovorio: „Kakav narod! Ako ti pustiš da narod tera danas mene, teraće on sutra i tebe.“ Knez mu je nudio opustelu baštinu Čarapića u Ripnju, ali Milenko nije hteo da primi tu zemlju već se sa bratom Jovanom nastanio u selu Nemenikuće pod Kosmajem „gde je bilo slobodnih turskih zemalja“. Žujovića danas ima i u kosmajskim selima Maloj Vrbici, Rajkovcu, Koraćici, Ropočevu i Rogači. Svi su rođaci i između sebe se ne žene i udaju. Milenko je umro od posledica ranjavanja u I srpskom ustanku. „Kuršum mu je u plećima ostao od čega je celog veka patio“ dok jednog dana pri slučajnom padu s konja, u Nemenikuću 1836, nije ranu pozledio i ubrzo umro. Sahranjen je u Nemenikuću, ali danas nema obeležja na nemenikućanskom groblju (postoji grob njegove snaje Novke Ašanke).

Milenkov sin Mladen (Jovanov otac) rodio se 1810. za vreme I srpskog ustanka a kod kneza Miloša je postao gardist. Uočivši njegove sposobnosti Obrenović ga je poslao u Rusiju sa prvom grupom vojnih pitomaca. Po povratku dobio je oficirski čin. Kada je knez Miloš morao da ode iz Srbije Mladen je postao ađutant kneza Mihaila (1840). Ubrzo je bio imenovan i za „upravnika varoškog u Beogradu“. Jovanov otac Mladen bio je veliki privrženik Obrenovića i pri promeni dinastije morao je to da plati. Posle proterivanja knez Mihaila iz Srbije 1842. bio je uhapšen, okovan i lišen svih zvanja. Šest meseci docnije pušten je iz zatvora i proteran u Nemenikuće. Tek 1850. Aleksandar Karađorđević ga je vratio u službu i postavio za načelnika okruga Rudničkog.

Jovan Žujović rodio se 1856. u selu Brusnici u rudničkom kraju gde mu je otac Mladen bio na službi. Selo Brusnica je domicilno selo dinastije Obrenovića i danas se nalazi kod Gornjeg Milanovca. Uz majku Jelenu koja je vodila domaćinstvo rastao je sa još šestoro braće i sestara: Mihaila, Đorđa, Milenka, Jevrema (Ješa), Jelisavetu i Katarinu. U rudničkom kraju ostaju sve do povratka Obrenovića u zemlju. U znak priznanja za postojanost i privrženost dinastiji, Miloš Obrenović je Mladena odredio za „načelnika vojnog“ tj. načelnika Glavne vojne uprave u rangu ministra. Tada je cela porodica prešla u Beograd, ali se znatan deo porodičnog života odvijao i dalje u Nemenikuću. Godine 1861, za vreme vladavine knjaza Mihaila, Jovanov otac Mladen dobija zvanje državnog savetnika sa kojeg mesta je i penzionisan.

Jovan Žujović je osnovnu školu počeo u Nemenikuću a završio u Beogradu, gde je potom svršio Terazijsku polugimnaziju i Beogradsku realku. U Beogradu su stanovali u Resavskoj ulici (danas General Ždanova) gde je mali Jovan viđao komšiju, starog Vuka Karadžića. Posebno prilježno je učio jezike (ruski, francuski i nemački) i prirodne nauke. U nižim razredima gimnazije odlazio je do daljeg rođaka Živojina Žujovića, koga su kasnije smatrali za prvog srpskog socijalistu. Godine 1871. postao je član najuže grupe oko Svetozara Markovića. Godina 1872/73. studirao je u Cirihu na čuvenoj Politehnici, ali je svršio samo kurs niže matematike jer se mnogo više posvetio politici i socijalistima utopistima, nego li učenju. Već prvo veče u Cirihu ušao je u krug čuvenog revolucionara i anarhiste Bakunjina i njegovih sledbenika. Međutim, bakunjisti su omalovažavali nauku pa se Jovan brzo otuđio od njih i prišao tamošnjim pristalicama Svetozara Markovića. Politika ga je toliko privlačila da je hteo da napusti studije i završi što pre samo cirišku poljoprivrednu školu, na što mu je otac iz Srbije poručio: „Ako baš voliš izučiti samo praktičnu zemljoradnju, možeš je naučiti i od tvog čiča Lesendra u Nemenikuću.“

I tako se Jovan vratio u Beograd u leto 1873. godine. Čim je došao u Beograd Jovan je potražio svog idejnog učitelja Svetozara Markovića da se s njim posavetuje. Dobio je savet da što pre nastavi svoje obrazovanje i pa je iste jeseni upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu koji je 1876. i završio. Tu je pod uticajem našeg velikog prirodnjaka profesora Josifa Pančića još više zavoleo prirodne nauke. Na studijama je aktivan u Studentskom društvu i u pokretanju časopisa u kome piše svoj prvi tekst. Pri kraju studija Žujović je kao 20-godišnjak, od juna do septembra 1876, učestvovao u pogrešno započetom i neuspešnom prvom Srpsko-turskom ratu. Posle vojevanja Žujović je otišao u Pariz gde je završio čuvenu Antropološku školu i Fakultet nauka na Sorboni (prirodne nauke), gde se potom usavršavao kod Ferdinanda Fukea. U Parizu je ostao godinu dana duže da bi uradio svoj prvi rad iz geologije o stenama Anda s kojim je stekao međunarodni ugled.

Kada se 1980. vratio u Beograd, doneo je prvi mikroskop u našu sredinu i odmah započeo nastavničku službu na Velikoj školi kao suplent. Preuzeo je od Josifa Pančića i potom utemeljio Katedru za mineralogiju i geologiju i kao šef katedre otpočeo usavršavanje prvih geologa. Beograd je tada već imao tridesetak hiljada stanovnika. Redovni profesor postao je 1883, u svojoj 27. godini a na kraju, godine 1896, postaće i rektor Velike škole. U tom periodu od dvadeset godina Žujović se potpuno distancirao od politike i pretvorio u posmatrača tekućih burnih političkih događaja, mada su ga htele „obe najveće sile u Srbiji“: i radikali i naprednjaci. Dozvoljavao je sebi samo da „druguje s radikalima“ i ponekad izjavi da je „socijalista i republikanac“, kako je u dva navrata odgovorio na provokativna pitanja kralja Aleksandra Obrenovića koji ga je rado viđao u dvoru i pozivao k sebi.

U to vreme godine 1884. oženio se Stanom Bučović. Stana je bila lepa, ljupka i inteligentna pukovnikova kći i dvorska dama koja se svidela Jovanu tako da je stupio s njom u skladan brak pun ljubavi i poštovanja. Ali idila je bila, posle pet godina, brzo prekinuta. Stana je umrla u svojoj 25. godini 1889. i ostavila neutešnog muža. Njena smrt je toliko pogodila Jovana da čak nije mogao da vodi sekretarske poslove u Akademiji nauka već je na to mesto dao neopozivu ostavku. Nikada se više nije ženio a svoje mlade žene se sećao često s pijetetom sve do svoje smrti. Godine 1897. mladi supružnici podigli su vilu na granici Amerića i Nemenikuća na pošumljenom proplanku Bastav s pogledom na Kosmaj i na beogradski put i prugu. Jovan je sve do smrti ostao privržen toj vili kojoj je dao ime „Vila Stana“ tako da se i danas stariji ljudi iz tog kraja sećaju gospodina u gradskom odelu koji je često hitao na železničku stanicu Vlaško polje. Ponekad je na pružnom prelazu Karaula u Nemenikuću, nedaleko od vile, znao da stane i voz iz Beograda da bi se cenjeni ministar Jovan Žujović iskrcao. Jovan Žujović je veliki deo života proveo sa svojim seljanima u Nemenikuću radeći tu u miru na svojim naučnim i državnim poslovima i brinući se o imanju, o čemu postoje i njegove pisane zabeleške koje su baš ovih dana (1998) donete u SANU. U staroj porodičnoj kući Žujovića koja se nalazi u gornjem kraju Nemenikuća imao je svoju radnu sobu, po kazivanju Mladena Žujovića koji u njoj danas živi (Mladen se seća starog čiča Jovana sa sahrane baba Stanke 1935). Kuća se danas nalazi pod zaštitom države kao verovatno najstarija u našem kraju (1837) a po priči sadašnjeg vlasnika napravio ju je krajem XVIII veka turski paša za svoj letnjikovac podno Kosmaja. „Vila Stana“ je za vreme rata korišćena za neku četničku arhivu pa je posle rata porušena a cigla odvezena na Selters za potrebe izgradnje privatne kuće. Da je vila sačuvana danas bi to bio zavičajni muzej najznamenitije ličnosti Kosmajskoj kraja u novijoj istoriji.

Žujović kao profesor drži predavanja, osniva Mineraloško-geološki kabinet, učestvuje u osnivanju i radu Srpskog arheološkog društva (1883) tako da se danas smatra kao naš prvi učeni arheolog, putuje i geološki proučava Srbiju, prikuplja stene i fosile. Uz sve to radi obimne monografije o stenama Kordiljera i stenama Anda po kojima se pročuo i u svetu. Rezultate svoga rada objavljivao je u izdanjima Bečkog geološkog zavoda, Francuske akademije nauka, Akademije nauka u Dižonu, a najviše u Glasniku Srpskog učenog društva, Glasu Srpske kraljevske akademije, Zapisnicima Srpskog geološkog društva i u Geološkim analima Balkanskog poluostrva, čiji su prvi brojevi prevedeni na strane jezike tako da u analima srpske nauke stoji zapisano da je Žujović bio prvi koji je sa rezultatima svog naučnog rada izašao u svet.

Žujović je osnivač Mineraloškog i Geološkog zavoda (1883) i seminara uz katedru tih nauka, pokretač i višegodišnji urednik Geoloških anala Balkanskog poluostrva, osnivač Srpskog geološkog društva (1891) čiji predsednik ostaje skoro do smrti. Formirao je jednu od najvećih geoloških biblioteka na Balkanu. Osim toga osnivač je i prvi predsednik Odbora za Prirodnjački muzej srpske zemlje, zatim je redovni član Srpskog učenog društva (od 1883), kao i osnivač i prvi predsednik Srpskog planinarskog društva. Bio je član Francuskog geološkog društva (od 1880), Francuskog mineraloškog društva (od 1880). Hrvatskog naravoslovnog društva (1886), Kijevskog jestastveničkog društva (od 1887) i Mađarske akademije nauka (1894). Bio je prvi član Srpske kraljevske akademije (od 1887) i sekretar Srpske kraljevske akademije (1895-1905).

Veoma obiman rad J. Žujovića prekinut je 1899. godine kada je iz političkih razloga, po nalogu kralja Milana, bez ikakvog obrazloženja, penzionisan i prognan iz Srbije. Puštani su mnogi glasovi o uzrocima takvog postupka. Od svih najverodostojnije zvuči da su ga tada mrzela oba kralja a posebno ekskralj Milan. Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata, kada se Milan razračunavao s onima koje nije podnosio, a Žujović je bio poznat „da hoće da rekne“, iskoristio je trenutak da „uništi socijalizam u Velikoj školi“. Jedan od ozbiljnih zamerki bila je, da je Jovan pomogao Aleksi Žujoviću da izvadi pasoš i tako pobegne u Crnu Goru odakle je pretio da će ubiti oba kralja („Komendijant slučaj“, međutim, napravio je tako da je povodom smrti ekskralja Milana komemorativno govorio na Akademiji baš Jovan Žujović). Pošto se oprostio od svojih Žujović je prešao u Srem, zatim u Peštu sve praćen od špijuna, da bi odatle otišao u Pariz u „College de France“ gde je nastavio da radi na monografiji „Geologija Srbije“. Iskoristivši amnestiju povodom venčanja kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, Žujović se vraća u Srbiju 1900. godine.

Posle povratka u Srbiju Jovan Žujović pravi veliki zaokret koji će biti sudbonosan za ceo njegov potonji životni put. Ulazi u politiku i sav se predaje javnim poslovima. Prvo je bio senator (1901-1903), potom državni savetnik (1903), a onda od 1903. do 1912. devet godina neprekidno narodni poslanik u Skupštini Kraljevine Srbije. U listu „Odjek“(1902), zajedno sa Ljubom Davidovićem, Ljubom Stojanovićem, Jašom Prodanovićem, Radojem Domanovićem i drugima, oštro kritikuje neustavni i autokratski režim kralja Aleksandra. Kao senator je imao dvadesetinu intervencija. Govorio je o našoj politici prema Turskoj; u odbranu đaka Velike škole od policijske zlostave; protiv troškova „za reprezentaciju“; o uređenju opština; o srednjim školama; za pravo radnika da mirno štrajkuju; za slobodu zbora i dogovora itd. Posle prevrata 1903. „izvikan“ je za kralja Petar Karađorđević i sazvano je Narodno predstavništvo da odluku zaverenika potvrdi. Kralj je izglasan jednoglasno a Žujović kao senator nije došao na tu sednicu i odmah je okvalifikovan za protivnika dinastije.

Godine 1903. Radikalna stranka se pocepala i njeni odvojeni članovi su formirali Samostalnu radikalnu stranku u kojoj je Jovan bio glavni osnivač i ideolog. Na izborima 1903. na listi „samostalaca“ Žujović je izabran za narodnog poslanika. Uspostavljanjem građanskog parlamentarizma pod Petrom I Karađorđevićem stvoreni su uslovi za osnivanje Univerziteta u Beogradu. Žujović je kao poslanik veoma aktivno učestvovao u njegovom osnivanju i izabran je među prvih osam profesora Beogradskog univerziteta, ali je po zahtevu stranke ubrzo napustio to mesto. Posle pada Pašićeve vlade u prvoj „samostalskoj“ vladi Ljube Stojanovića J. Žujović je bio ministar prosvete a u drugoj vladi istog mandatara ministar inostranih dela (1905). Najteži njegov zadatak je bio da popravi diplomatske odnose sa Engleskom, koji su bili poremećeni zbog svirepog zločina nad poslednjim Obrenovićem. U tome nije odmah uspeo, ali je godinu dana kasnije problem rešen po planu Jovana Žujovića. Upadljivo samostalni, otvoreni i pošteni stavovi J. Žujovića retko su se kome sviđali. Godine 1906. zabeležena je izjava kralja Petra Prvog: „Žujović je najopasniji čovek u zemlji“ misleći na Jovanovo prijateljstvo sa kraljicom Natalijom i opasne Jovanove govore na zborovima samostalaca. Kada je Srbija u vreme austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine (1908) dospela u veliku krizu, na predlog J. Žujovića formirana je tzv. četvorna koalicija (radikali, samostalci, liberali, narodnjaci) u kojoj sticajem okolnosti nije bilo za njega mesta. Posle pada ove koalicije formirana je vlada dvojne koalicije radikala i samostalaca (1909) sa predsednikom Nikolom Pašićem. U toj vladi Žujović je bio ministar prosvete i crkvenih dela. Godine 1910. daje ostavku Pašiću. U ostavci kaže: „Pošto ne mogu da razvijem rad koji srpska prosveta potrebuje jer za to nema materijalnih sredstava, a ne želim da budem samo automatski potpisnik administrativnih akata, stoga podnosim ostavku…“ Pašić ga nije poslao u penziju već ga je stavio „na raspoloženje“ gde je ostao dugo uprkos njegovom protivljenju. Ukaz o penziji stigao je tek 1912. godine.

Žujovići su živeli u Resavskoj ulici (danas General Ždanova), ali veliki deo porodičnog života se odvijao na selu. Imali su kola s konjima za dovoz furaži i namirnica sa sela. U toku godine dovozili su iz Nemenikuća po dve ubojnice a ponekad i june. J. Žujović je pedantno beležio sve u vezi poslova na imanju i te beleške koje daju vernu sliku tadašnjeg seoskog života ispod Kosmaja, baš su ovih dana stigle u SANU. Evo šta piše u „Dnevniku“ za petak 22. jula 1899, povodom vesti o prvom penzionisanju: „Dođe mi brat Ješa u vilinstan (vila Stana) i kaza da sam onomad penzionisan. Vest sam mirno primio. Dopratih Ješu u Vlaško Polje. Tražih kupca za kukuruz. Idoh na imanje Blagoja Jankovića koji danas prvi put vrše sa vršalicom konjskom. Sutradan idoh u selo bajagi nešto da naredim, al’ sem deobe žita sa Svetozarom ništa ne svrših. Podelih žito i ječam za ujam. Čiči sam rekao šta je sa mnom bilo i šta se sprema“.

Jovan Žujović je veliku pažnju poklanjao zemljoradničkom problemu, proučavao ga i objavljivao članke iz te oblasti u „Zakonitosti“ (1901) i „Odjeku“ (1902). Godine 1901. objavljuje „Zapiske iz moje Oblomovke“ (svoju vilu „Stanu“ u Nemenikuću je često zvao i „Moja Oblomovka“). Ovaj rad se odnosio na probleme sela Nemenikuća, ali je preštampavan više puta jer je zadirao u konkretne probleme svakog sela. Zalagao se za osnivanje zadruga i poljoprivrednih škola. Pred sam rat štampao je poznati „Program rada za dobro sela“ (1914). Njegovom zaslugom u Zakonu o državnom zajmu iz 1905. izdvojeno je 550.000 ondašnjih dinara za osnivanje poljoprivrednog odseka na novoosnovanom Beogradskom univerzitetu, od kojeg je novca zajedno s kamatama kupljena posle I svetskog rata celokupna oprema Poljoprivredno-šumarskog fakulteta u Beogradu. Bio je dugogodišnji član Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga a od 1919. prvi potpredsednik Jugoslovenskih zemljoradničkih zadruga.

U predizbornoj trci 1912. Žujović je uprkos velikim pritiscima energično odbacio pokušaj da bude kandidovan, rečima: „Kad dođu teži i važniji momenti biću aktivan bez ičijeg poziva.“ Kao da je naslutio da nastupa vreme s pravim i velikim teškoćama.

Po izbijanju Balkanskih ratova (1912) javlja se dobrovoljno Okružnoj komandi, ali ga ne uzimaju u obzir zbog poodmaklih godina (56). U pismu Nikoli Pašiću nudi: „Stavljam na raspoloženje celo moje imanje, i pokretno i nepokretno, i očevinu i ušteđevinu.“ Godine 1913. pravi plan za izradu geoloških karata oslobođenog Novopazarskog sandžaka i time se bavio sve do austrougarskog ultimatuma. Bombardovanje iz Zemuna 1914. proveo je u Beogradu spasavajući biblioteku Geološkog zavoda i čuvenu zbirku meteorita iz Prirodnjačkog muzeja. Posle teške i hladne zime 1914-1915. obeležene glađu i epidemijom pegavog tifusa, Žujović se našao u Grčkoj, u Volosu, gde je saznao da je posle smrti St. Novakovića ukazom postavljen za novog predsednika Srpske kraljevske akademije. Zatim je pozvan u sedište vlade u Nišu odakle je 1915. poslan za nezvaničnog poverenika Srpske vlade u Parizu, sa zadatkom da politički deluje u francuskoj javnosti i preko svojih veza sa istaknutim ličnostima propagira jugoslovensku ideju i brani „naše buduće granice“ od tadašnjih zahteva Italije, Bugarske i Rumunije. Na Pašićev zahtev iste 1915. godine boravio je u Londonu gde je zajedno sa Pavlom Popovićem i vladikom Nikolajem trebalo da stiša sukobe unutar Jugoslovenskog odbora i pokuša da se veći broj dobrovoljaca iz Hrvatske i Slovenije priključi srpskoj vojsci, kako se posle rata ne bi stvorio problem da su ih „Srbi oslobodili“. U tome nije uspeo i iz Londona se vratio u Pariz. Krajem 1915. i početkom 1916. u Francusku je došlo preko 4.000 đaka i studenata izbeglih iz Srbije o kojima se brinuo francuski „Univerzitetski komitet“ (čiji je Žujović bio član) i srpsko „Prosvetno odeljenje“ u Parizu čiji je on bio predsednik. Sve probleme oko školovanja naše omladine i njihovog smeštanja u osamdesetak škola Žujović je do jeseni 1916. sam obavljao. U Parizu je osnovao „Jugoslovensko udruženje za Ligu naroda“ sastavljeno od jugoslovenskih izbeglica. Ostao je predsednik toga društva i posle rata kada se vratio u otadžbinu, ulažući mnogo dobre volje i napora u traženju načina da se „osigura trajan mir i spreči u budućnosti povratak ratnih nesreća“.

Jovan Žujović je u Parizu svojim zalaganjem i velikom upornošću učinio sve što je mogao u svojstvu izaslanika pa je smatrao 1915. da bi trebalo da se vrati u Srbiju, ali je vlada visoko ocenila njegove aktivnosti pa ga je zadržala na istim poslovima sve do 1919. godine. U novembru 1915. cela Srbija je okupirana i tih dramatičnih dana, Jovan udaljen od otadžbine koja propada, zapada u veliku depresiju koja je trajala 40 dana. O tim danima on govori da ih je proveo „u plaču i ludilu“. Žujović je bio čest predavač u Parizu, ali i u drugim mestima Francuske. Zbog titule predsednika Srpske kraljevske akademije u izbeglištvu i ličnog šarma rado su ga pozivali u različita francuska društva. Tako su nastali tekstovi u kojima Žujović govori o Srbiji i Srbima, njihovoj istoriji, kulturi, tradiciji, državi i pogubnim posledicama velikog rata, o potrebi da se produbi saradnja između francuskog i srpskog naroda. Kao ubeđeni odani frankofil ne propušta ni jednu priliku da istakne veličinu i značaj francuske pomoći Srbiji. Mada je na početku rata bio oprezan prema ujedinjenju Južnih Slovena, pri kraju rata postao je pobornik jedinstvene južnoslovenske države koja bi bila republika i velika slovenska federacija amerikanskog tipa. Zajedno sa Ljubom Stojanovićem i Jovanom Cvijićem otvoreno zastupa republičko uređenje buduće države. Kada se završio svetski rat Žujović je pre povratka objavio iskren i lep proglas „Pozdrav Srba u Francuskoj“. Žujović je posle rata bio i član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti.

Posle gorkih iskustava s politikom očekivalo se da će se Jovan povući iz nje posle velikog rata. Ipak ostao je u politici i otvoreno zastupao svoja republikanska uverenja, ali mu to više nije bila glavna preokupacija. Kao penzioner s ministarskom penzijom organizovao je svoj rad: u Srpskoj kraljevskoj akademiji, zatim na predavanjima na univerzitetu, Srpskom geološkom društvu, na pisanju udžbenika, na problemima sela i popularizaciji geologije. Sve je to Jovan uspešno uskladio u jednom smirenom ritmu i na svim tim poljima je radio skoro do svoje smrti. Žujovićeva Samostalna radikalna stranka je kompromisno okupljala monarhiste i republikance i po toj liniji su se pojavile pukotine tako da se ona praktično ugasila pred rat. Posle Prvog svetskog rata od bivših članova te stranke nastale su dve nove: Demokratska stranka na čelu sa Ljubom Davidovićem i Republikanska stranka na čelu sa Ljubom Stojanovićem. Žujović se našao među nekolicinom osnivača Samostalne republikanske stranke koja je kasnije postala jugoslovenska. Žujović je postao intelektualni moralni stub nove stranke na čijim je kongresima redovno je predsedavao. Republikanska stranka je bila mala stranka sastavljena pretežno od intelektualaca, pa Žujović nije imao velikih iluzija kada je pristao na izborima 1927. da bude nosilac liste za okrug Beogradski.

Posle 1931. Jovan Žujović se skoro potpuno povlači iz javnog života prestonice. Odlazio je još samo da drži nastavu na univerzitetu i na zborove Srpskog geološkog društva kome je pune 44 godine bio na čelu. Početkom 1933. Jovan je zapisao: „Ova godina mi neće doneti ničega novoga. Ako bude šta novo, biće pogoršanje sadašnjeg stanja. Sve manje sam zadovoljan samim sobom i uviđam da mome zlu nema leka. Nije to samo skleroza i druge telesne nelagodnosti, tuga me drži stalno i sve jače.“ Već u dubokoj starosti, potpuno usamljen, Žujović je zapao u teško depresivno stanje.

Umro je u osamdesetoj godini u Beogradu 1936. godine.

Beograd je tada imao 300.000 stanovnika i vest o smrti su objavile sve novine već u jutarnjim izdanjima. Politika je donela opširan prikaz Žujovićevog života i rada. Sledećeg dana održana je komemorativna sednica na Filozofskom fakultetu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Pred crkvom na groblju od pokojnika se oprostilo deset govornika: predsednik Srpske kraljevske akademije, predstavnik Univerziteta, predstavnik udruženja za Ligu naroda, predstavnici geologa, predstavnik Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga, predstavnik Poljoprivrednog fakulteta i dr. Naročito uzbudljiv i potresan govor održao je Jaša Prodanović.

Jovan Žujović je položen u grobnicu porodice Bučović gde su njegovi zemni ostaci združeni sa ostacima njegove rano preminule žene Stane koju nije mogao da prežali čitavog života. Okrugli bereljef sa Žujovićevim likom na spomeniku, od tada decenijama privlači poglede prolaznika.

Dugovečnost mu je odredila da u životu oseti mnoge radosti, ali i velike tuge i razočaranja. Mlad je postao profesor na Velikoj školi i član Akademije nauka, ali je posle nekoliko godina srećnog braka izgubio ženu koju je veoma voleo. Bio je prognan iz zemlje; formirao je sa istomišljenicima novu Samostalnu radikalnu stranku i postao njen ideolog i narodni poslanik, ali se nikada nije našao na njenom čelu i na kraju je u toj istoj stranci naišao na velika nerazumevanja; doživeo je veliku tragediju Srbije u Prvom svetskom ratu, ali i njen vaskrs i formiranje Jugoslavije; doživeo je da pet njegovih učenika postanu akademici, ali ih je sve nadživeo. Njegovi učenici su Jovan Cvijić, Sava Urošević, Svetolik Radovanović…

Što se više udaljavamo od vremena u kome je živeo i radio Jovan Žujović, on nam postaje sve veći i veći.

Priredio za Pečat U.M. aprila 1998. uz pomoć teksta Aleksandra Grubića iz prve knjige „Život i delo srpskih naučnika“ u izdanju SANU i knjige Đorđa J. Žujovića „Uspomene iz detinjstva“, kao i knjige „Dnevnik“ Jovana Žujovića (priredio Dragoje Todorović) u izdanju Arhiva Srbije. Posebna zahvalnost na pomoći Gordani Žujović, ak. Miloju Sariću i Predragu Milićeviću.

Mladi kralj i Gospođa Draga Mašin

Dvadeset osmog jula 1895. Jovan Žujović je putovao vozom iz Paraćina za Beograd. – Bože ala mi se vi podsmevate – reče meni Gospođa Draga kada sam ponovio neki kraljev kompliment. – Zar me nećete poštedeti? Šta mislite Vi o meni? – U početku sam mislio što i drugi: da ste naduveni i oholi sa lepote svoje, pa sam se podsmevao kao i drugi koji Vas mrze. Sad Vas, pak, bolje poznajem. – Zar mene ko mrzi? Zašto? – Mrze Vas i to mnoge žene. Mrze Vas prvo: što ste vrlo lepi, drugo, što ste na visokom položaju, treće: što ste okupirali onoga na koga druge ne smeju da pomišljaju. Mrze Vas toliko da su Vam za ovo kratko vreme dugačak rep izvukle. – Naopako! Kakav rep? – Ne smem da kažem. – Zašto. – To na mene nišanite, reče kralj koji se dotle samo osmejkivao. – Jeste veličanstvo, i sad oboje znate šta sam hteo reći. – Ala ste grozni, reče Gospođa. – Ala nas dirate, reče kralj. Sve ste vi to sada izmislili da nas dirate“ Tri dana kasnije, na večeri u dvoru kralj je ukorio Žujovića: „Ala ste nas nadirali onomad.“ – Ne, veličanstvo, ne htedoh Vas dirati. Ja sam uzurpirao intimnost da bih Vam smeo obratiti pažnju na intrigu koja se plete oko Vaše družbe sa dvorskom gospođom. Mi smo svi sa damama manje-više nemoralni, ali javno mnenje traži da se javno korektno ponašamo. Tajno radite sa svima, pa i sa gospođom Dragom sve što Vam je milo, nek Vam je od mene blagosloveno, jer ja nisam protivnik naslada, ali javno morate čuvati Vaše dostojanstvo. – Ala ste Vi fini, reče mi na to mladi kralj Aleksandar. Godine 1900. Draga se udala za Aleksandra i postala srpska kraljica a godine 1903. u majskom prevratu zajedno su tragično izgubili život.

J. Žujović je isprva bio u milosti kod oba kralja Milana i Aleksandra Obrenovića, i rado viđen gost na dvoru, a potom doživeo najgora poniženja, kazne i progonstvo. Ovaj znameniti geolog koji je uglađenost i obrazovanje stekao u Parizu, imao je običaj da kazuje svoje mišljenje vladarima u lice, što je na kraju prouzrokovalo njihovo neprijateljstvo. Žujović se oženio Stanom, dvorskom damom na koju je kraljica Natalija gledala kao na mlađu sestru. S vremenom su postali prijatelji, Žujović je Nataliji postao politički savetnik u progonstvu i posrednik kada je slala pisma sinu. Sve je to rezultiralo da kralj u Žujoviću vidi ne samo političkog već i ličnog neprijatelja i pretio je da će mu se osvetiti. Pretnje je i ostvario osudivši ga na progon posle Ivanjdanskog atentata 1899. godine. Pomilovan je 1900. povodom ženidbe kralja Aleksandra sa Dragom Mašin.

Najvažnija dela J. Žujovića – Geologija Srbije I i II (1893 i 1900) – Geološka karta Kraljevine Srbije (1886/89) – Geološka karta Kraljevine SHS (1829) – Opšta geologija – udžbenik (1923) – Pouke iz geologije – Kameno doba – Postanje Zemlje i naše domovine (1927/29). – Geološka karta Jugoslavije (1927)

Žujovići

Uprkos zaslugama koje su imali u borbi protiv Turaka, kao i ugledu svog člana Radojice Žujovića, jednog od šest članova najvišeg sudskog tela ustanovljenog u Srbiji toga vremena, Suda opštenarodnog srpskog, osnovanog 1820. godine u Kragujevcu, kao i bliskim vezama sa knezom Milošem, na rod Žujovića, naseljen u Ješevcu u Gruži, obrušila se najstroža kazna – da se raseli. Odluka je donesena i sprovedena 1826. godine, a ovakva kazna je usledila zbog višegodišnjih žalbi okolnih sela, a pogotovu žitelja Borča, na štetu koju su im moćni i osioni Žujovići nanosili.

Raseljeni Žujovići, predvođeni svojim starešinom Milenkom Žujovićem, koji ih je 1809. godine, posle boja na Sjenici i Suvodolu, i doveo u Ješevac, odbiju da se presele na opustelu baštinu Čarapića u Ripnju, koja im je ponuđena za naseljavanje „jer su žene izjavile da neće na okrvavljena ognjišta“, a prihvate da se nasele na neko tursko zemljište u Nemenikućama na Kosmaju. Odatle se, s vremenom, neki presele u beogradski Rajkovac, Koraćicu i Ropočevo, a neki odu u Šumadijsku Kolubaru – Arapovac, od kojih jedna kuća ode u Junkovac (kolubarski). Drugi deo ješevačkih Žujovića, na čelu sa starešinom Živkom, dođe u Malu Vrbicu na Kosmaju.

Tako se Žujovići, raseljeni sa Ješevca, nađu na Kosmaju u susedstvu svojih rođaka Žujovića, koji su se iz Korita doselili 1809. godine pravo ovamo, u selo Rogaču. Od ovih rogačkih su Žujovići u Sopotu. Žujovići u Rogači imaju nekoliko ogranaka (Obrenovići, Oketići, Radovići i Mišići). Sa druge strane, među Žujoviće u Nemenikućama će se, još, iz valjevske okoline, doseliti deo njihovih srodnika Žujovića iz sela Vračevića (koji su se tamo smestili takođe u seobi 1809. godine). Od ovih valjevskih Žujovića su Žujovići u Velikim Crljenima. Neki, pak, iz roda Žujovića raseljenih sa Ješevca se raziđu pojedinačno po Gruži. Tako u Borču ostanu Pajovići, u Radmilović odu Lukovići, a u Grivcu Negovanovići dođu kao domazeti u kuću Žujovića.

Svi ovi Žujovići su poreklom iz Korita. I danas u predelu Korita, u selu Đalovići (opština Bijelo Polje), koje se ranije zvalo Petrovići, na mestu zvanom Nikolići – a to je staro prezime Žujovića – razaznaje se Žujovo kućište, ostaci domaćinstva rodonačelnika Žujovića, koji su tamo bili ugledni stočari i jak rod (40 pušaka). Sredinom ovog veka bilo je Žujovića u Nemenikućama (6 kuća), Rajkovcu (15), Ropočevu (7), Koraćici (4), Maloj Vrbici (5), Rogači (40), Sopotu (1), Arapovcu (1), Junkovcu (1), Velikim Crljenima (4), Vračeviću (36), Borču (2), Grivcu (1) i Radmiloviću (2). Ukupno – 125 kuća. Da su svi ovi Žujovići rod, vidi se i po tome što svi, izuzev četiri kuće (u Arapovcu, Borču i Grivcu, koje su promenile slavu), slave Sv. arh. Mihaila. Rod Žujovića je dao više zaslužnih ljudi. Iz ovog roda su prvi propagator socijalizma u Srbiji Živojin Žujović (1838-1870), geolog i predsednik Srpske akademije nauka Jovan Žujović (1856-1936), radikalski prvak Aleksa Žujović (1867-1951), revolucionar Sreten Žujović-Crni (1899-1979) i dr.