Kazivanja solunca Petronija Markovića
ISTORIJA MLADENOVAČKOG KRAJA (23)
Ko je sve Kosmajem hodio i s kosmajskog izvora vodu pio
Kazivanja solunca Petronija Markovića
O ratovima početkom XX veka pričao je čiča Petronije Marković:
„Rođen sam 1890. u Selu Mladenovcu i prošao sam sve ’one’ ratove. U kadar sam stupio marta 1913. u Topoli a odatle sam upućen u Niš. Kadar sam služio u Trećem konjičkom puku, s kojim ću i završiti ratovanje. Komandant mog eskadrona bio je kapetan Milojko Janković, sin generala Bože Jankovića, a komandant konjičke divizije bio je knez Aleksa, brat kralja Petra. Iste godine Bugari nam objave rat. Sve konjičke rezerve odu u rat a mi regruti ostanemo u Nišu da brinemo o magacinima i kasarnama. Po završenom ratu moj puk se nalazio u Skoplju. Bio je septembar 1913. kada su se pobunili Arnauti u Ohridu. Napali su jednu četu 16. puka, razoružali ih i ostavili u gaćama i košuljama. Dobijemo odmah naređenje za pokret. Vozom smo stigli do Velesa a onda sve jašući u galopu, grabili smo ka Ohridu. Bilo nas je samo 120 konjanika u eskadronu, ulogorili smo se pred Ohridom i sačekali pešadiju s topovima. Sutradan mi konjanici jurnusmo napred. Arnauti pripucaše. Šumadinci se razviše u strelce, grunu artiljerija, počeše da beže Arnauti na sve strane. Ganjali smo se s njima ceo dan, rasterali ih i ušli u Ohrid.
Objava rata sa Austro-Ugarskom 14. jula 1914. zatekla me je u Preševu. Odmah smo krenuli u Niš gde smo dobili sve novo, i konje i oružje. Šmirglšajbnama smo oštrili nove sablje, bili smo orni za borbu. Kada su Švabe ušle u Srbiju kod Šapca, mi pojahasmo konje i krenusmo tamo. A konjica ti je u ono vreme bila k’o vatra. Mogli smo da se prebacujemo gde voliš. Na putu stignemo do Mladenovca, tu ručamo, pa produžimo dalje i zanoćimo u Venčanima. Sutradan stignemo do iza Uba, a treći dan sretnemo Švabe, razvili zastavu i pevaju, kao da je sve njihovo, majku im švapsku. Komandant puka uvede nas na jedan sporedan put zarastao u trnje i tu postavismo mitraljeze. Kada nas Švabe prođoše jedno sto metara, pade komanda ’Pali’. Poče sve da tutnji, padaju Švabe k’o snoplje. Komandant naredi da gonimo Švabe i mi ih terasmo sve do Drine… Kada se vraćasmo nazad, nove nevolje: odsečena nam odstupnica, obaraju nas njihovi mitraljezi. Ostao sam sam, usput sretnem zemljake Miću Miloševića iz Sopota, Milivoja Radosavljevića, Dragoljuba Stankića, Ljubomira Petrovića i druge. Kada smo se vratili u jedinicu, vidim malo nas je ostalo. Popunimo puk trećepozivcima, bilo je mnogo Jagnjilaca, Kovačevčana i drugih, pa u novi napad… Za dva dana i dve noći jahanja vratili smo se na Kosmaj. Tu na Varovnicama odigrala se čuvena bitka. Posebne zasluge imaju trećepozivci koji nisu odstupili ni korak. Kada je švapski napad odbijen, onda smo ih mi konjanici poterali, a Švabe beže ispred nas. Stignemo u Makiš a izviđač nam javlja da su tamo Švabe. Potpukovnik se pope na jedno brdo pa kad ugleda Švabe viknu odozgo: „Vojnici, sablje na juriš.“ Jao, majko mila, kada smo mi pojurili, Švabe beže na sve strane, bacaju oružje samo glave da spasu. Tu smo zarobili 700 vojnika, većinom Mađara…
Kada je nastupila 1915. moj puk pređe u Lozovik. Kada su nam Bugari opet objavili rat mi se prebacimo u Pirot. Tu smo bili nedelju dana. Pucaju Bugari a mi ćutimo, zašto da džabe pucamo, kada ih se ne plašimo. Al’ eto belaja. Prešao Nemac kod Požarevca i tako je počelo naše povlačenje. Na svakih pet kilometara smo postavljali odbranu. Moje povlačenje preko Albanije nije bilo tako strašno jer smo imali hrane. U Draču smo čekali mesec dana da dođu savezničke lađe. Jednog dana naiđu nemačke lađe a mi se obradovasmo, mislimo eto saveznika, sve dok ne pripucaše na nas. A onda grunu naše brdsko topče koje smo mi preneli preko Albanije, ošteti jednu lađu i oni pobegoše. Na Krfu sam bio samo nedelju dana, odatle sam pravo otišao u Solun. Bio sam na frontu u Gruniškom polju, gde sam često nosio poštu generalu Živojinu Mišiću. Tu sam se i razboleo. Odatle me prebace u Bizertu na lečenje. Beše oktobar mesec kada smo iz Bizerte krenuli za Solun. Tu na brodu saznadosmo da je Austro-Ugarska kapitulirala. Muzika je iz sve snage svirala na brodu. Iz Soluna sam stigao u Skoplje, odakle sam peške stigao do Mladenovca. Stigao sam kući nedelju dana pred Svetog Nikolu. Deset dana ranije umrla mi je žena. Nisam je video punih pet godina, a umrla je neposredno pred moj povratak.
Međutim, to nije bio moj konačan povratak kući. Posle mesec dana upućen sam u Temišvar, a odatle premešten u Beograd gde sam postao posilni vojvoda Mišiću. U junu mesecu 1919. sam se vratio kući.”
Čiča Petronije, solunac, ovu je priču ispričao 1983. Radoslavu Bati Milanoviću za njegovu knjigu o soluncima iz našeg kraja Sećanja koja traju.
Da li Petronije Marković ima u Selu Mladenovcu ulicu?
