Kočina krajina
ISTORIJA MLADENOVAČKOG KRAJA (5)
Ko je sve Kosmajem hodio i s kosmajskog izvora vodu pio
Kočina krajina
Poslednji austrijsko-turski rat odigrao se između 1787-1790. godine. Da bi osnažio svoju vojsku car Josif II formirao je u Zemunu i Petrovaradinu odrede srpskih frajkora (18.000 dobrovoljaca). Po nekim izvorima među frajkorima su bili i Janko Katić iz Rogače, Lazar Šuveljak iz Vlaške, Miloje Čojanović iz Vel. Ivanče, Lazar Bakal iz Koraćice… Pored majora Mihaljevića i kapetana Radič Petroviča među komandantima frajkora isticao se Koča Anđelković, koji je 1788. upao u Srbiju sve do Kragujevca i nastavio da napada Turke duž carigradskog druma ali je iste godine na prevaru uhvaćen od Turaka i u Tekiji nabijen na kolac. U vreme Kočine krajine 1788-1791. Turci su iznenada udarili na sela pod Kosmajom i narod je ponovo bežao preko Save. Neke porodice su se uputile preko Drine u Bosnu i Dalmaciju. Tragovi tih seoba postoje i danas, u Bosni dva sela nose ime Kosmaj (u okolini Pala i Mostara) a u nekim selima postoje familije Kosmajac, koje po predanju znaju da su poreklom s Kosmaja. Turska vladavina i bezakonje uticali su na stalno kretanje preostalog stanovništva, bežalo se u zbegove pa se opet vraćalo na razorena ognjišta, o čemu je ostavio svedočanstvo prvi srpski romanopisac, poznati Kosmajac Milovan Vidaković, rođen u Nemenikuću 1780. godine:
“Po kolibah svuda vatra, kako danju, tako i po celu noć neprestano gore, a ljudi svi od dima počadili, a i glađu i strahom izlomljeni da ih je bilo žalosno pogledati. Posle teške zime i gladi, kad su čuli kako je stradalo selo Drlupa, izbegli Nemenikućani pređu dublje u Kosmaj, u Vrtište, na levu strani golog Kosmaja, gde su se nalazile razvaline nekog manastira (Tresije). Tu im se pridružiše Koraćičani, kao i žitelji okolnih sela, kako bi se u slučaju turskog napada mogli odbraniti. Mesto zbega je bilo obraslo velikim hrastovima i gustom šumom, tako da je bilo pogodno za odbranu, osobito nepristupačno turskoj konjici. Sem toga presekli su koraćički put, učvrstili ogradu i krepku stražu postavili, tako da se nisu plašili od turskih napada. A kada je šuma olistala, svakome je lako gde je koji hteo sakriti se… i iz zasede neprijatelja napasti.”
Iz ovog zbega se krenulo u Srem. U tom putu sva sela kroz koja su prolazili bila su obrasla u travu, u njima nikoga nije bilo, a napušteni vinogradi, bašte i kuće pletare, bili su obrasli u korov.
U sledećoj kampanji iz Austrije, Mihaljevićevi frajkori su porazili Turke kod Hasan Pašine Palanke. Početkom 1789. Mihaljević je imao 4493 vojnika i u jesen iste godine učestvovao je u opsadi Beograda do njegovog pada, a zatim je osvojio i Smederevo. Godine 1790. Austrijanci i frajkori su doprli do Jagodine, ali iste godine ušla je u rat Pruska tako da je pola austrijske vojske vraćeno na pruski front. Godine 1791. zaključen je mir s Turskom u Svištovu i frajkori su ukinuti.
Mihaljevićev frajkor bio je i Karađorđe budući srpski vožd. Knez Đuka (Filipović) iz Jagnjila, koji je bio knez još pod Turcima 1793, bio je Karađorđev pobratim. Po predanju on je uticao kod mladinog oca da Karađorđe dobije za ženu Jelenu iz Masloševa. Tako je Karađorđe postao pašenog Marka Filipovića iz Jagnjila. Prilikom ženidbe 1786. Karađorđe je živeo u Zagorici, 5 km južno od Jagnjila, a zna se da je kao Vožd stekao veliko iskrčeno zemljište u Krćevcu i Markovcu. O knezu Đuki postoji legenda da je Turcima dao 2.000 dukata da mu ne prolaze kroz knežinu. Turci su novce primili i posle toga još više navališe, sve dok Đuka ne pobi jednu grupu Turaka, uhvativši ih kako gaze dogovor i zulumćare.
Posle zaključenja mira Turci su se opet vratili u Srbiju. Još pre ovog rata u Beogradskom pašaluku su se pojavili janičari, otpadnici od turskog cara, neradnici i zulumćari. Beogradski vezir Bećir paša započeo je žestoku borbu s janičarima. Da bi u toj borbi pridobio Srbe podario im je autonomiju u knežinama. U Šumadiji su se prilike promenile i uslovi za život postali povoljniji kad su proterani janičari.
Međutim, od Carigrada biva postavljen Šašit paša koji je bio blagonaklon janičarima. Porta je uvidela brzo svoju grešku i dovela Hadži Mustafa pašu koji je nastavio saradnju sa Srbima. Narod je dobio pravo da obnavlja crkve i manastire i da bira svoje knezove. Za vreme Hadži Mustafe paše Srbi su poneli oružje i vojevali protiv janičara zajedno s pašom.
Blagostanje u Šumadiji nikad nije dugo trajalo. Godine 1792. kuga se pojavila u Srbiji i u proleće 1793. gradovi opusteše. U proleće 1794. kuga u Beogradu odnosi dnevno 35 ljudi, a u avgustu 50-60 Turaka i 8-15 Srba. I u godinama 1796/98. ponovo se kuga pojavi u Srbiji. Kađenjem mezulana pokušavalo se odbraniti od kuge, a carigradski drum je na granici okrenut drugim pravcem. Epidemije malarije, kolere, jeftike.., vekovima su harale Srbijom, a narod je tražio pomoć od gatara i vidara, prvi lekar se pojavio tek 1820. posle Drugog ustanka.
